Najgore je kad kažu da izolacija njje dobra. Pa nisam se ja izolovala nego bežim od pokvarenih i zlih ljudi. U mom mestu svi ogovaraju, provociraju... Izađem s nekim, on mene analizira i govori šta ću ja i kako ću. Odem kod komšinice, ona mi kaže da treba da izlazim i družim se da ne postanem zatucana, a ja se pitam pa šta upravo radim s njom ako se ne družim?! Izađem s prijateljem, on se samo takmiči i komentariše tuđe živote. Upoznam majku mog bivšeg, ona nije normalna žena i leči se na meni i drugima. Upoznam devojku u drugom gradu, ona se naljuti što nisam mogla na kafu, izvređa me i posle okrene priču da sam ja kriva. Devojka pozdravi sve, mene ignoriše, koje zlo. I onda što sam izolovana... Mislim da treba više pažnje obratiti na to kakvi su ljudi i kakva je okolina, to kritikovati i menjati, a ne večito osobe koje se izoluju.
Ja stvarno evo ne kapiram roditelje koji dopuste deci da se igraju lopte u stanu. Da li ste normalni?! Pa nije stan za igranje, niste sami. Odeš da se žališ, oni tebe napadnu i ti si kriv?!?!?!?? Onda te svi mrze zbog toga?!?!?! Ludnica.
Imam 33 god. Pre me sve zanimalo, upoznavanje ljudi, različite priče, iskustva. Sad me ništa ne zanima toliko, ni ljudi, ni posao, ni putovanja, ni da se sredim da izađem negde, sve mi je dosadno. Jedino u prirodu volim da odem i to je jedino što me baš oduševi i donekle bavljenje sportom. Baš mi je žao što je tako... Mislim da je od stresa.
Venčao se komšija. €20.000+ potrošio na svadbu. Još su platili neku foru sa helikopterom. Tipična balkanska umobolna kič pijanka i dokazivanje, sa zilion istih takvih imbecila (zvanica). Prošlo je svega 7 meseci, a on okolo tu*a klinkice po lokalnim barovima, dok se ona već godinu dana švalera sa mojim šefom koji otac može da joj bude. Oboje uzimaju kox. A da ih samo vidite na društvenim mrežama, mislili biste ovi uspešni, jako, vole se do neba, kućerina, svi im zavide. Kad ono, prc. Propast na vidiku.
Dosta mi je više današnjeg odgoja i mekanosti. Generacije koje su nakon bombardiranja išle tražiti gelere i čahure danas imaju 12godisnjake koji ne smiju sami na kupanje na rijeku. Mali ima 9 godina, mama ide s njim u park. Mi smo išli sami pješke ili bajkom u susjedno selo u školu, danas roditelji idu s djecom na upis na faks. Ne znam kad je prestalo biti bitno da si samostalan..
Bože koliko se raspadam jer me on ne voli. I ok znam, ja bih sad nekome rekla: Teraj to u pm. Ali je sasvim druga priča kad sam doživiš to.
Ceo život sam nešto jurila, nisam godinama zastala. Juri ispite, ljubav, posao, decu, stan, sve da bude kako treba. Sada sam konačno zastala i umesto da uživam, ja sam počela da razmišljam o prvom momku. Ono što sam davno potisnula mi se vratilo. Kao da sam se opet zaljubila, a prošlo je 20 godina. Stare rane opet bole, proživljavam sve ponovo, pitam se šta bi bilo kad bi bilo. Šta da radim da prestane?
Prevario sam svoju ženu sa mojom ljubavi iz mlađih dana. Sve se dogodilo spontano, neočekivano...
Sreo sam ju slučajno nakon 10-ak godina na jednoj proslavi na koju moja žena nije došla jer je bila na putovanju sa svojom sestrom i njihovim društvom.
Uopće nisam imao u planu ništa takvo, doduše, istina kad sam ju vidio da sam se pomalo unervozio i koljena su mi zaklecala, ali ni na kraj pameti mi nije bilo da nešto imam s njom.
I tako... malo više se popilo i nas dvoje smo završili zajedno.
Da je barem ostalo samo na poljupcu pa i nekako, ali mi smo spavali zajedno.
Nadam se da moja žena ovo nikada neće saznati, grize me savjest, svaki dan živim u strahu evo već skoro dvije godine. Molim Boga da do nje ta priča nikada ne dođe, ne mogu život bez nje zamisliti. Bio sam glup, za sve sam ja kriv, a ona je divna, savršena u svakom pogledu. Kao žena, kao majka, kao sestra, kao prijateljica, jednom rječju žena bez mane.
Navečer ponekad ne mogu zaspati koliko me osjećaj krivice proganja...
Gade mi se ženske i djevojke i muškarci ili dečki koji puše cigarete. Može biti najdivnija osoba, mila, draga, sređena tip top uvijek, ali ako zapali cigaru pored mene, sve propada, sav taj look.
Ne volim toliko forsiranje sela. Selo zdravo - ovo, ono, seljaci pošteni, itd. Prvo, ne vidim po statistici da je u selima duži životni vek nego u gradovima. Drugo, sećam se kada sam ja išao u srednju i na fax - ove sa sela su bile kao puštene sa lanca, a momci sa sela primitivne tabadžije koje su gledale kako da te zeznu. Na pijaci, kod seljaka, kupiš džak krompira. Spolja sve lepo, u sredini džaka trulo. Hvalisavost i zabadanje nosa u tuđe, da i ne govorim.