Kako ljudi mogu da uče noću nikad mi to neće biti jasno. Meni već u devet sati uveče prestaju kognitivne funkcije za učenje. 😹
Kada me napustio otac, napustili su me i svi njegovi. Bilo je čudno za djete od 6 godina koje je do tada bilo okruženo stričevima, strinama, rođacima bakom i djedom i odjednom nikoga više nema. Ne pitaju ni imaš li jesti.
Ne razumem parove koji raskidaju i mire se. One koji se razvedu, pa se ponovo venčaju. Meni je to glupost i možete pričati šta hoćete, ali ako postoji problem – rešite ga i menjate se, a ne raskid i razvod i posle opet budete zajedno. Nema smisla.
Kad god imam slobodne dane presjedne mi. Uvijek mi kolege nesto pišu i traže. U zadnje vrijeme ne odgovaram na poruke niti pozive izvan radnog vremena. Odakle nekom pravo uznemiravati drugu osobu izvan posla? Svi radimo u istoj smjeni i nema potrebe nekog zivkati nakon posla. Namjerno pročitam poruku da ta osoba vidi da ne želim odgovoriti. Ako se nešto dogodilo uvijek ću odgovoriti, ali ljudi smaraju za gluposti😒
Dok sam vozio, primetio sam da jedna devojka trči prema autobuskom stajalištu kao i da je autobus iza mene. Namerno sam usporio kako bih zadržao autobus dok devojka ne stigne na stajalište ☺️
Udaljila sam se od drugarice jer sam shvatila da me je iskorištavala, dođe kod mene, tipka na tel. non stop a u stvari čeka da je neko pozove da izađe, pa bude kod mene po par sati, znala je i do 10, 11 ostati. I nikad me nije pozvala kod sebe na kafu, a ima stan i živi sama. Dosadilo mi je to sve, sad se čudi šta mi je i priča okolo kako sam čudna. Sram me bilo. 😏
Preko treće osobe sam saznala da me je drugarica sa fakulteta (diplomirala sam prije 2 godine) ogovarala i pričala da me niko ne voli na fakultetu, iako nije bilo tako, imala sam dvije bliske drugarice. Sada radim, sa svima imam lijep odnos i ni sa kim nemam problema, ali često razmišljam da li me kolege sa posla ustvari gotive ili ja mislim da imam prijatelje a zapravo me ne podnose, smatraju me napornom i slično.
Mama mi je umrla kad sam bila vrtićke dobi i uvijek smo bili samo tata i ja. Mamu znam sa slika, ali je se ne sjećam. Kad sam ja imala 16, tata je bojažljivo priznao da mu se sviđa kolegica s posla, ja sam ga potaknula da nešto pokuša i na kraju su se vjenčali kad sam ja već bila na faksu. Ne mogu reći, nas dvije smo se uvijek lijepo slagale, ali ja sam ju doživljavala više kao prijateljicu jer sam već bila poluodrasla kad je ona došla, nismo nikad živjele zajedno i ona je bila relativno mlada kad su počeli izlaziti (ona 36, tata 47). Neki dan dolazim kod njih u stan nakon stvarno groznog dana, ona me pita što je bilo, ja sjedam za stol i počinjem kukati i ona me u jednom trenutku pogladi po kosi. Ljudi dragi, ja sam se tad raspala. Ona me grli, ja 20 minuta jecam kao malo dijete. Znam da zvuči patetično, ali ja sam tad prvi put (otkako pamtim) osjetila kako je imati mamu. Tata je bio super, ali nisam ni znala koliko mi je falila mama dok nisam osjetila nešto slično.
Moji roditelji imaju nas 6 dece. Najstarije "dete" ima 25 godina, a najmlađe 4. Ostali imamo 20, 17, 12 i 8 godina. Sve češće slušam kako ljudi sažaljevaju moju majku, kako je "protraćila" život jer nema karijeru, oduvek samo brine o deci, i slično, ali ona je jedna jako vesela i srećna osoba koju to sve ispunjuje, osim nas je usput uvek čuvala i drugu decu (od svoje sestre, od prijatelja, komšija), jednostavno voli decu, voli da pravi gomile hrane za svakoga, i to je i želela oduvek. Njena je i želja da nas ima 6, tata je oduvek hteo dvoje. Naravno, verovatno pomaže to što imamo novca, inače bi sve išlo mnogo teže. Ne razumem ljude koji osuđuju. Ne znam zašto je teško prihvatiti da ne želi svako iste stvari u životu.
Na mom fakultetu (državnom) koji je inače na super glasu nam neki profesofi daju da povadimo beleške iz kojih smo učili za vreme kolokvijuma.