Nervira me kada odem kod lekara, a doktori mi ne persiraju. Imam 27 godina, završila sam fakultet i na fakultetu su mi svi profesori persirali. Svesna sam da neki doktori to ne rade da bi se pacijent osećao opuštenije, ali ja smatram to osnovnim poštovanjem.
Supruga je u mjesec dana izgubila posao, majku i imala je spontani u ranoj fazi. Bratova djevojka je na to sve izjavila da je ona kriva za bebu jer je dopustila "sekiraciju". Izbacio sam je van iz stana. Sad je brat ljut i govori mi da sam ja burno reagirao. Nedam na svoju ženu kojoj se svijet srušio u par dana da mi srce puca na komadiće gledajući je u bolovima pa makar i po cijeni da više s nikim od obitelji riječ više ne progovorio.
Kada sam imala 18 godina razboljela sam se i prestala da dobijam menstruaciju. Kako sam tada imala dečka već 2,3 godine, nije bilo isključeno ni to sa sam trudna. Bilo me je jako strah i obratila sam se svojoj mami, u nadi da pođe sa mnom kod doktora da vidimo šta nije u redu. Nadala sam se da će mi majka kao i svaka pružiti zaštitu i utjehu, međutim njena reakcija me i dan danas boli, iako je generalno jako dobra majka. Umjesto da je bila zabrinuta za mene, ona je histerisala, nazvala svaku svoju drugaricu, koje su bile majke mojih drugarica takođe, plakala, govorila da će da se ubije. Ja sam u tom trenutku počela da razmišljam da završim svoj život. Na kraju se ispostavilo da sam bolesna, ništa strašno, to smo riješili ali mene i dan danas ta reakcija boli. Sada kad sam 10 godina starija i čekam svoju ćerku, uvijek ću da stavim njena osjećanja prije svojih, kakva god situacija bila, djeca su zbunjena, i ne znaju šta je ispravno dok im mi ne ukažemo. Nadam se da ću biti dobra majka.
Kad sam bio dijete volio sam kad dođe rođak iz drugog grada kod svojih bake i djeda blizu moje kuće. Iznad njihove kuće je jedna stara kuća u kojoj su bile igračke od njegovih roditelja. Volio sam se tu igrati sa njim, voziti autice, praviti avione od daskica i eksera, slagati puzle, igrati domina, gledati grad kroz dvogled, dizati "tegove", crtati bildere kredom po limu i prvi poljubac sa drugaricom. Umrli su mu baka i djed, kuća je prodata. Svaki dan prođem kraj te kuće. Zahvaljujući toj kući, mislim da sam imao lijepo djetinjstvo.
Većina žena voli sređenog muškarca u košulji, a meni se dugmad gadi.. i samim tim kada vidim muškarca u bilo kakvoj odevnoj kombinaciji sa dugmadima, automatski mi postaje neprivlačan. Imala sam dečka koji je samo košulje nosio. Toliko mi se gadilo, da sam ga ostavila nakon 3 meseca. Nisam mogla više.
Drugarica svuda sa sobom vodi decu (10 i 7). Ako je pozovem na kafu ona dođe sa njima.. Pozovem je u grad, povede i njih. Imam i ja svoju decu ali oni bi poludeli da ih teram da idu sa mnom. Ne želim da se družim sa tvojom decom, već sa tobom.
U vezi sam sa momkom više od godinu dana koji ima ćerkicu iz bivše veze. Mala živi u drugom gradu i retko se viđaju. Veza nam je kvalitetna i zdrava, puna ljubavi, razumevanja, poštovanja, ali mene ubijaju osećaji tuge, besa i nenormalnog straha koji me čini mi se parališe da uživam u toj kvalitetnoj vezi. Osećaj besa i tuge jer sam "druga", jer kad god se čuje sa bivšom iz bilo kog razloga mene ubi tuga, kao da ga delim sa njom, a osećaj straha me obuzima jer ne znam da li ću moći da prihvatim to, da li će me mala prihvatiti i da li je on spreman i da li može da nađe najbolje rešenje gde nijedna strana neće biti uskraćena. Ovo me ubija psihički, a on je nešto najbolje što mi se desilo.
Sanjam svašta, čak i neke stvari na koje samo na kratko pomislim u toku dana, nebitne. Ali nju nikako nisam sanjao za ovih 3 meseca kako nismo zajedno a svaki dan razmišljam o njoj i nikako ne dolazi u san.
Roditelji me forsiraju da upišem fakultet, a ni sam ne znam šta me zanima. Imam ogroman strah da ću završiti ono što ne volim, povraća mi se i dosta sam smršao.