Gde nisi pozvan nemoj ići tamo. Da je neko hteo da se pojaviš zvao bi te. Sve ostalo su šuplje priče tipa "na to se ne zove dođeš sam, itd"... Aha kako da ne.
Dok nisam mogla da priuštim više, bilo me je jako sramota ako bih često nosila jednu istu garderobu, ili da me neko vidi da ulazim u second hand radnje, ili što su mi čarape pocepane. Sad kad stvarno mogu da priuštim bukvalno bilo šta (u granicama razuma) nosim jedno te isto jer mi je to najudobnije, iako imam mnogo više u ormanu. Muka mi je kad treba da odem da kupim sebi nešto novo za neku proslavu, pa često oblačim isto više puta. U second hand idem jer mi je zabavno i često nađem nešto što mi se baš svidi, čak i zovem koleginice da idu sa mnom. Čarape su mi nekad i iscepane, ali jedva da primetim to. I neverovatno mi je koliko je sve u glavi. Mislim da ljudi oko mene ni ne primećuju, ali i da primećuju, nekako me je baš briga.
Celog života sam drugaricama psiholog. Kažu da lepo slušam i dajem savet. Zato sebi ne znam dati.
Zaljubio sam se kao nikad u devojku druge veroispovesti toliko da smo posle 2 meseca pričali o deci i kako ne želimo da budu druge vere i razumno se razišli. Duša me boli…
Oduvijek sam sretan s malo. Ne trebaju mi skupa kola, zadovoljan sam i s nekim prosjekom. Nije da ne mogu kupiti, ali auto je točka A do točke B. Pokušavam uštediti makar malo novca kao početni kapital za stan/kuću. Živim "skromno" ali ništa mi ne fali i ništa si ne uskraćujem. Trošim onoliko koliko imam. Slušam mnoge sa strane "troši sad, imaš minus, jedan je život". A ja sam istinski zahvalan na onom što imam.
Kad podižem novce na bankomatu uvjek glasno izgovaram svoj PIN.
Namerno ostavim cenu na poklonu tako da mi sledeći put mogu dati skuplji poklon.
Toliko sam bio loše sreće, da sam mislio da nikad neću ostvariti svoje snove. Aa onda preokret, ljudi uskoro ću dobiti posao u struci za koji sam mislio da ga u ovoj zemlji nikad neću dobiti, osećanja su mi pomešana baš sam iskreno srećan…