Svi oko mene nešto korisno nasljeđuju. Ovaj naslijedio kuću od djeda, drugi stan, treći vikendicu, četvrti novac. Jedino su moji bake i djedovi siromašni i nikad nisu imali nešto svoje. Kuća na selu koju smo naslijedili je za rušenje i podijeljeno sa još nekoliko rođaka. Trudim se da barem ja ostavim nešto svojoj djeci.
Skoro 5 godina sam zaljubljena u čoveka koji me neće ali me "drži na uzici" kontaktom i povremenim jako retkim suzretima. Mislim da je zaista vreme da se to sve prekine.
Nego, recite vi meni, da li i vi imate nekoga ko vam izmami osmijeh i posle 13 godina, a da uopšte i ne znate gdje je?
Ja imam jednu predivnu, kovrdžavu Podgoričanku koja je i dalje moj san. I samo neka uvijek bude tako nasmijana bilo kome. Valja usrećiti još ljudi, kao što je nekad mene. Još uvijek u mislima... A❤️
Dopadamo se jedno drugom, a stalno se svako malo ignorišemo jer smo istovremeno oboje bili nesigurni da druga strana želi isto zbog nedostatka konkretne komunikacije. Oboje smo jednako krivi-on jer nije poslao direktnu poruku, ja jer sam zbog tog prva nestala i oboje što smo kasnije uzvraćali nestajanja jedno drugom. Želim odavno da budemo dosledni i da prekinemo taj niz šutnji i ignorisanja, pa vraćanja i sad kad vidim da mi je bila greška što nisam htela da ispadne da trčim za njim, pa mu nenamerno vraćala jer nisam znala drugačije, i kad želim pokušati brzo reagovati kako bi oboje prestali s tim-sad njega nema. Bolno je jer je bilo obostrano a propalo je.
Premalo se priča o tome koliko je teško odgajati malu bebu, još pogotovo ako je beba zahtevnija. Evo godinu dana kako supruga i ja ne spavamo i ne znam više kako funkcionišemo. Nije mi glupo da kažem da je ovo pakao od života, živimo za trenutak kada će malo porasti i kada će valjda postati malo lakše.
Boli me to ma koliko god ja bila dobra, toliko ljudi mogu biti zli prema meni. Ne razumijem zašto, smatram za sebe da sam stvarno dobra osoba. Sve više tonem u sebi jer sam sa 30 shvatila da nemam niti jednu osobu koju smatram pravim prijateljem. Ne razumijem zašto imaju toliki hejt prema meni i svaki put nakon druženja s njima sam depresivna danima.
Mene samo zanima da li neko od vozača kamiona sme da kaže prilikom utovara da nije pravilno i bezbedno natovaren tovar. Da li razmišlja o vozilu iza sebe šta može da ispadne iz prikolice, odnosno šta se rasipa po putu...
Previše sam trčao za njom. Često izlazili zajedno, prvi se javljao, izvodio, šetao, i naravno nije htela ništa ozbiljno sa mnom. Posle nekog vremena sam joj rekao, da ništa više ne želim sa njom, da me više ne interesuje. Kao da se naljutila na to. Komedija.
Zapretila mi je tužbom ako joj se javim još jednom. Ispao sam smrad u dva navrata, ona mi je dala šansu, kada ni poslednju nisam dobro iskoristio, ona je poludela i rekla ako joj se ikad javim da će me tužiti za uznemiravanje. Od toga ima neko vreme, prvo sam bio jako besan, a sada sam svestan šta sam uradio. Ona je žena koja se retko sreće a ja sam je tretirao kao većina što jeste oko mene. Kriv sam, oprosti mi Sanja. 🥹🙏
Neka priča ko šta hoće, ali meni nisu jasne osobe koje na garderobu troše velike pare. Manite se sad onoga 'šta te briga, da imaš i ti bi tošila', ne se*ite, svako ima pravo na svoje mišljenje, pritom, imam para i vrlo dobro znam šta pričam. Nisam sad prebogata, ali imam jako mnogo. Čemu trošenje para na nešto što kad se podere ili upropasti, baciš? Neću sigurno dati za majicu 500e, nosim je malo i bacim u kantu ili čuvam onako unakaženu. Evo, meni to nikako ne ide u glavu.