Toliko se osećam napaćeno što nemam partnerku da kad odem u tržni centar uđem u radnje s garderobom, gledam ženske stvari i zamišljam kako bi neki komad lepo pristajao devojci koju tad zamislim i kako bih joj kupovao poklone za rođendan, godišnjice...
Ponosna sam što sam se izvukla iz izrazito toksične veze. Iako sam od početka znala da treba s tim da završim, ljudi moji to je bila kao neka ovisnost i opsesija, kao da to nisam bila ja. Dvije godine se to razvlačilo, sad mi je žao svake sekunde, ali sam sretna što nije deset godina ili cijeli život kako sam nekad mislila da će biti...
Osjaćam kako ga polako gubim iz dana uz dan, sve smo udaljeniji, poput stranaca, a pošli smo od toga da smo "soulmates".
Šta je bre ovo s ljudima više? Svi se toliko otuđili...komšije se po zgradama ne poznaju, ne govore "dobro jutro" na hodniku...
Za kafu sa prijateljem obavezan kafić...zašto? Jel nije lepše popiti kafu u svom domu i ispričati se na miru?
Najjači mi je adrenalin kad varam ženu. Žena je super, ali sam ovisnik o tom osjećanju adrenalina kada varam.
Zar i dalje postoje ljudi koji VOLE da imaju problem i ne žele da ga reše kako bi uvek bili u centru pažnje?
Teško je kad moraš da preboliš nekoga sa kim provodiš 8h dnevno. 😞
Lepše spavam kada mi je mačka sa mnom u krevetu. Verovatno ADHD koregulacija.
Rođena tetka nam stalno donosi čokolade sa isteklim rokom što oni ne pojedu. Ne znam kako ne kapira da mi to ni ne jedemo i da je nepristojno, ja prvo nikom ne bih odnela tako nešto! Jeste nam rekla da im je prošao rok, mi joj nabacili par puta, ona i dalje donosi.....