Ljudi moji ja sam prodisala otkad sam se odselila u drugu državu. Taj nivo mira u životu nisam imala. Kući sam stalno kukala jer mi je takvo okruženje bilo, bila nervozna, neraspoložena, bila u dugoj vezi koja me ne ispunjava samo da me moji ne smaraju što sam sama. Ovde sam druga osoba. Pored bolje finansijske situacije ne mogu da ne primetim da ljude na poslu uopšte ne zanima da li si udata, da li imaš decu i da li ih uopšte želiš imati. Za njih je to privatno pitanje i to me niko nije pitao. Dok sam kući stalno slušala kako treba da se udam i imam dete s obzirom na moje godine, a ovde mi stalno govore kako sam jako mlada. Naravno ima i dana kada sam nikakva jer se još prilagođavam, ali hoću da kažem da taj osećaj slobode i mira nisam osetila kući iako sam već dugo samostalna, ali jednostavno okruženje mi je bilo užas. Ovde se i nekako bolje organizujem, ništa mi nije teško. Uskoro idem kući i već se pripremam za kukanje i pametovanje kako je kod nas sve bolje, a ne u tuđini 😅
Lik ne zna ni da postojim, a ja zbog njega odbila dvije prosidbe sjajnih ljudi. Tješi me samo da su se spasili mene nenormalne, samo još to ne znaju. S fatalnim likom sam progovorila uvrh glave pet rečenica, nešto promucala i to je sve od naše interakcije.
Od kada sam napunila 30, kad god se sretnem sa nekim ko me nije dugo video, odmah su prva pitanja da li sam se udala, da li imam i dete...i pošto ništa od toga nisam, odmah sledi pitanje "šta čekaš". Niko ne pita kako sam, da li sam uopšte srećna, da li sam zadovoljna poslom i tako to. Pri tom, ne radi se o nekim starijim ljudima, babama, tetkama nego me pitaju i moji vršnjaci ili tu koju godinu stariji.
Komšija svako malo ima neke mačke. One svaki božji dan u mom dvorištu. Te raskopaju saksije, izbušiše deci po dvorištu neke zezalice na naduvavanje... počeo sam jednu po jednu da nosim i ostavljam pored reke. Kako šta pređe u moje dvorište, odnesem na jedno mesto 4km od kuće. Kupim jednu kesicu hrane im dam pa dalje nek se snalaze... ne mogu još i tuđa govanca da čistim. Tu gde mi borovnica u dvorištu stalno smrdi na izmet. Valjda im tu odgovara hladovina. Prvi put mi bilo žao, sad više nije. Da je komšija normalan pa da razgovaramo....
Ne znam zašto moj tata misli da meni koja ne živim s njima, dođem ih posjetiti na tjedan dana preko ljeta i imam 26 godina smije govoriti neke ružne stvari kao da sam malo dijete. Danas mi je rekao da sam bezveze i kad sam mu odgovorila da je i on jer više nisam znala šta da kažem on se strašno uvrijedio i šokirao da sam ja njemu roditelju tako odgovorila. A ne shvaća da sam ja sad odrasla osoba koja ne mora trpiti te gluposti kao kad sam bila mala pa sam morala šutiti. To što mi je roditelj ne znači da sam ja ispod njega u bilo kom smislu da me smije vrijeđati. A rekao mi je da sam bezveze jer se derao na unuke (od brata dijete) pa sam mu rekla da ga pusti. Ne bi tako rekao bilo kojoj drugoj osobi a svom djetetu kaže i onda naravno ja se mučim kasnije i razmišljam da nisam tako trebala.
Ne želim da radim. Zvuči loše, znam. Ne koči mene lenjost, koči me ideja da ću ceo život baciti u vetar da bih mogao da sebi omogućim postojanje. Svet je ogroman, pun raznih kultura, prirode, lepota... a mi ćemo ovaj jedan život da protraćimo na robovlasnički sistem zaposlenja. Na kraju nigde nisi bio, ništa nisi video. Poražavajuće.
Ja sam u njega zaljubljena a on mene ne voli nimalo. U vezi je sa mnom samo zbog se**a, to mi je otvoreno rekao. Osećam se kao ku*va, skupljam mrvice koje mi daje. Samo zato što ga volim. Pa koliko neko može biti proklet?
Unapređen sam u firmi, drugarica je dobila otkaz. Ne mogu da slavim, žao mi je nje. Nije kao da mi se ona sviđa, samo imam empatiju, podjednako žao bi mi bilo i da je muško Najviše bih voleo da smo svi unapređeni, tad bih imao razlog za slavlje.
Sviđa mi se tetka moje devojke. Ona je prava ona milf odlično izgleda za svoje godine, razvedena, a kad me pogleda to je kraj. Zveknuću je kad tad.