Sve mi je više jasno da me veliki broj ljudi voli zbog interesa.
Moj život se svodi na to šta ima, a šta nema u frižideru.
Stanujem u prizemlju, a ćerka od gazdarice sprat iznad i uvijek kad čujem zvuk da dolazi iznad mislim da mi daje ''dođi da se smuvamo, sama sam'' znak.
Medicinska sestra sam i moja profesija mi ne dozvoljava da sedim u busu dok stariji od mene stoje. Ne znam zašto sam to tako utripovala.
Ne znam da li je manjak samopouzdanja uzrok ili posledica nesposobnosti i grešaka koje me polako ali sigurno vode u propast.
Već neko vrijeme se borim s anksioznošću i to me užasno iscrpljuje. Dodatan stres stvara mi moja okolina koja smatra da to nije nikakav problem; da se sve može riješiti ako si kažem da će sve biti u redu i da ne mislim na to. E pa, neće se sve riješiti! Dajem sve od sebe, ali malo razumijevanja ne bi bilo naodmet. Otkad se s ovim borim, shvaćam zašto se ljudi počinju samo-ozljeđivati, i bojim se da i ja idem prema tome... Zato, ako poznajete nekoga s istim problemom, nemojte mu govoriti da to nije ništa; jednostavno ga zagrlite, jer takav pristup najviše pomaže. Neće smanjiti anksioznost, ali sama činjenica da je netko uz vas ohrabruje vas da idete dalje...
Zanima me, da mogu promjenit neku važnu odluku koju sam napravila kako bi moj život tada izgledao...
Svaki put kad odbijem da ga poljubim, zato što ima devojku, nadam se da će se toga setiti onda kad ga devojka ostavi i doći meni...
Prošla je otprilike trećina mog života, a ja apsolutno ništa nisam uradio sa sobom i depresivan sam zbog toga.
Krivo mi je što je mom društvu lepše da odu 10 dana na more i da se po ceo dan opijaju nego da odu na 20, 30 dana za iste pare i da uživaju.