Ево да кажем шта ме снашло у 21 вијеку, самохрани сам отац двије дјевојчице и упознао сам једно дивно створење.. створење које ме је прихватило таквог, прихватило моју дјецу, родила ми сина, промјенила презиме и поврх каријере коју има... људи, волим је и срцем и душом.
Bila sam u vezi skoro dve ipo godine. Dečko me je ostavio pre devet meseci, jer je prestao da me voli. Ostali smo u dobrim odnosima ali se ne čujemo niti bilo šta više. Imam drugu vezu. Jutros ustajem i mama mi saopštava da ga je zvala i dok mi tako priča šta je ona njega sve pitala hvatam se za glavu. Ona je žena htela da vidi ima li šanse za pomirenjem. Blam me je pojeo. Niko ne može da te obruka kao rođeni roditelj. E mama...
Otkad mi je tata umro sve je drugačije, negativno tužno, prazno. Promijenio mi se pogled na život, više ništa nije kao što je nekada bilo. Nema više tih bezbrižnih dana kada sam znala da su mama i tata uvjek tu za mene. Mislim da nikada neću biti u potpunosti sretna, uvjek ce postojati tuga i praznina u mom srcu. Ee da mogu vratiti te bezbrižne dane. VOLITE SVOJE RODITELJE i uživajte svaki trenutak sa njima. Grlite ih u kažite im koliko ih volite! Ja bih sada za jedan zagrljaj sa svojim tatom dala sve na svijetu...
Razbolela sam se pre 5 godina, kada sam imala 21 godinu, imam problem sa kičmom i borim se sa cistom na jajniku sve ove godine, takođe ne mogu da zatrudnim. Ugojila sam se 35kg, sa 60 na 95, jer mi hormoni ne rade kako treba. Sve ove godine je uz mene moj momak kojeg sam upoznala sa 20 godina. On sladak, tamnoput, velikih zelenih očiju, a ja zbog bolesti više ne ličim na sebe i na ljudsko biće. Pokušali su mnogi da nas razdvoje pitajući ga kako mu se ne gadim tako debela, njegova porodica me mrzi, ponekad i vređa na fizičkoj osnovi, a on ih ignoriše, postavi na svoje mesto svako gov*o koje me vređa i ponižava, bori se da moj život ne bude tako težak, oslonac mi je u svakom momentu, voli me do neba, ostavlja me samu samo kada ide da zaradi taj prokleti dinar, celog sebe je posvetio meni, kako ja ne bih poklekla, a on je sve što imam, jer svi drugari, prijatelji i poznanici, i moji i njegovi, tračare kako sam na samrti i više nam ta gov*a ne trebaju. Spali smo na samo 3 dobra prijatelja...
Da djevojke znaju za ovo molile bi me se zaljubim u njih.... Evo o čemu se radi- Dakle u koju god djevojku da se zaljubim potrefi se da se u isto vrijeme u nju zaljubi neki maneken koji je 50x ljepši, pametniji i bogatiji od mene i naravno pokupi je i ostane sa njom zauvijek, to mi se desilo barem 10 puta.
Nedavno sam ponovo stupio u kontakt sa bivšom devojkom, ona me i dalje voli a ni ja nisam ravnodušan. Ali ljudi moji činjenica da je nju posle mene neko drugi dodirivao, ljubio, da mu je govorila da ga voli kao meni pre, kada pomislim na nju kako razmenuje nježnosti sa njm gadi mi se. Ne znam da li je vredno novog pokušaja...
Idem pre neko veče ulicom, udišem miris lipe i posmatram sve oko sebe. Idem mrtva umorna s posla u naš mali iznajmljeni stan... gde me na vratima čeka sva moja snaga i volja za životom.
Mihailo, zbog tebe sam zavolela život.
A tebe obožavam apsolutno!
Mojim roditeljima je svaki oblik bune teški seljakluk. "Nemoj da se buniš u školi, ne zanima me što si najbolji učenik. Nemoj da se buniš na faksu, ne zanima me što mladi trebaju mijenjat svijet. Nemoj da se buniš na poslu, ne zanima me što te iskorištavaju." NEMOJ da se buniš, iako IMAŠ PRAVO. Izbio pakao doma, JA sam "osramotio" obitelj kad sam šefa poslao u 3 lijepe, kod kojeg radim u Zagrebu u punom kafiću (nema praznog hoda) za 4000 kuna 6 dana u tjednu cijeli studentski život, a sad je tražio da budem "glavni", tj. da mu još i knjige vodim za istu plaću ako želim sačuvat posao. A vi, stoko, samo pognite glavu. Neka sam seljak, ne živim od bontona i strpljenja. Treba mi valjda mladost proć u nedostatku slobodnog vremena i crnčenju za plaću jedva bolju od minimalca u najskupljem gradu u državi, sa završenim magisterijem u "deficitarnoj" struci. J*bi se, marvo od naroda, koji misli da mladi traže kruha preko pogače i da ne zaslužujemo mladost, slobodne vikende i pare za kino!
Nemam brata ali meni je otac uvek bio kao stariji brat. Nikad nije dao na mene, uvek me je savetovao, pomagao mi, izveo me na pravi put, branio me i ostalo. Nikad ga nisam gledala kao oca, uvek kao prijatelja i brata. Pored svega toga, bio je detinjast, šalio se stalno, izlazili bi kao tinejdžeri uveče, šetali bi, vozili bi se. Mnogo mi je drago što je takav bio i naučio me da i ja budem takva svojoj deci.