Danas sam u ladici našla prsten.Živim sa dečkom,i sama pomisao da će da me zaprosi me je užasnula.On je jako dobar, lep, kulturan ali ja ga doživljavam kao nekog druga. Nemojte me pogrešno shvatiti ali jednostavno koliko god moj razum htio da se zaljubim u savršenog dečka moje srce odbija uporno. Jednistavno kako vreme ide osećam veću odbojnost .Kako da raskinem a da ga ne slomijem, a ne možemo ostati zajedno jer nije fer ni prema njemu da ga vučem za nos.
Ne volim kad ne izađem negde uveče, makar se prošetao samo, osećam se usamljeno.
Tri godine u vezi, dve živimo zajedno, a ja ne pamtim kad sam dobila kompliment i kad sam se zadnji put osećala ženstveno pored svog muškarca... Maštam o tome da me neko zavede. Strašno i onda neko spominje brak.
Celu noć se ori turbo folk u luna parku. Ne znam da li mi teže pada to što ne mogu da spavam ili to što ljudi slušaju takvu muziku.
Mrzim kada se odem šišati i frizerka cijelo vrijeme me nešto ispituje i gotovo šišanje a ona samo vlas po vlas reže da bi duže mogla pričat.
Nikada neću razumeti ljude koji imaju kredita da ti napisu kako nemaju kredita, a nemaju kredita da ti odgovore na poruku!!!
Svake godine rodbina iz Srbije i inostranstva dolazi kod nas na odmor. Razlog je naravno besplatan smeštaj, a naročito hrana koje ima u izobilju s´ obzirom da imamo farmu krava i ovaca i bašte sa povrćem i voćem. Najviše me nervira to što ne razmišljaju koliko mi znoja i novca ulažemo da bi imali sve to, i opet se ne isplati koliko bi trebalo. A da li su se nekad ponudili da pomognu? Naravno da ne. Još od nas očekuju da ih vodamo ovamo onamo kao da mi prvo imamo vremena, a kao drugo, kao da ima nešto u varoši da se vidi svakodnevno.
Sjedila sam u kafiću sa prijateljicom stol preko puta nas su sjedila dva fina momka, kažem ja prijateljici pogledaj desno onog momka kako je lijep moj tip muškarca, nisam imala pojma ni tko je, kako se zove prvi sam ga put vidjela i zaljubila se... Par dana kasnije zahtjev na instagramu on, ja presretna, javi mi se i počnemo se dop svaki dan bez prestanka, nakon nekog vremena slabije pa skoro nikako, onda se opet javi par dana se dop pa ništa i tako sve u krug i dan danas se ponekad čujemo javi se i ja njemu ali ništa... S druge strane postoji jedan momak koji bi sve učinio za mene, stalno mi se javlja, izlazimo zajedno vani s društvom, bili smo na ljetovanju svi zajedno, moju prijateljicu kumom zove, divan je i momak za poželjet i svi kažu da bi stvarno bili divan par ali eto problem je u meni koliko god on bio fin i dobar on nikad neće bit momak iz kafića... Ne znam šta da radim propuštam divnog momka zbog nekoga s kim nikad neću bit...
Iz malog grada sam i zaposlila sam se u kafiću preko leta, da bih svojima olakšala. Poznajem sve konobare, gazdaricu i skoro sve goste koji dolaze. Mogu da vam kažem da sam počela izuzetno da cenim nepušače, ljude koji ne koriste čaše već cevčice dok piju nešto, strpljive i naravno one koji ostavljaju bakšiš (kojih je zapravo veoma malo). Sada znam koliko je naporno kada pošaljem konobara po još nešto i sada se stvarno trudim i da ostavim bakšiš i da budem maksimalno ljubazna svaki u bilo kom drugom kafiću, jer znam kako je kada si sa one strane šanka. A ponekad ume užasno da bude.
Kako starim sve manje mi se sviđaju plavuše, a sve više djevojke sa crnom kosom.