Taman kada sam trebala da napunim 26god. Kaže mi najbolji drug “sećaš se našeg dogovora, da te čekam do 26god.” Na šta se ja naravno nasmejem misleći da se šali. E pa ja našla dečka on se naljutio haha.. a ja fazon još trojici drugova rekla istu stvar.. na kraju ostao samo jedan drugar koji je sve to shvatio kao šalu (kao što i treba), a sa drugima su mi bile jasne njihove namere.
Juce sam se rasplakala jer moj muž svaki razgovor koji smo nekad normalno vodili završi sa tim da muškarci vole mlađe žene/zgodnije i sličnom temom. Nevažno da li je prvobitni razgovor o bebama, uređenju kuće, automobilima ili političkom stanju u svetu. Uvek uspe da uporedi i dođe na to kako su muškarci takvi i logično da se to dešava. Ja nisam ljubomorna po prirodi, i poprilično sam sigurna u sebe bez obzira na izgled iako se evo menja u trudnoći. U redu trudna sam, ne treba mi puno da se rasplačem i uglavnom reagujem drugačije u smislu da znam da odgovorim npr. da baš evo sve njih u redu čekaju mlađe, bez truda ili para. Meni je zapravo čudna moja reakcija i osećaj, dosadilo mi je to što on ne vidi da je to bukvalno prevršilo svaku meru i da je puklo nešto u meni i što me zbog toga sve manje privlači u seksualnom smislu. Meni je ionako samopouzdanje poljuljano jer sam trudna/umorna/otečena/spora. Mrva pažnje mi treba, malo takta s njegove strane.
Ja sam obrazovan momak, radim u struci ozbiljan i dobro placen posao, stekao sam nekretninu i automobil, imam još milion ambicija u životu. Ali živim u gradu koji je nerazvijen, kvalitetna i obrazovana omladina je otišla na zapad. U gradu se samo otvaraju kladionice, kockarnice i kafići. To mi je problem jer me većinom okružuju i takve djevojke koje rade u takvim poslonicama ali njih smatram nekom nižom klasom. Žudim za tim da upoznam neku obrazovanu djevojku, koja ima neke ambicije u životu i profesijom. Izlazio sam ne nekoliko djetova sa djevojka koje rade gore naveden poslove i shvatio sam koliko su proste, ograničenog razmišljanja i umišljenje. Zaista sa takvim ne želim ništa da ostvarim dalje od sexa. Mislim da ću za potragom kvalitenih djeovjaka biti primoran da napustim ovaj grad.
Izlazim s parking mesta polako i stanem jer ide auto. Taj auto mi blicne da me pušta da izađem. Ja izađem, upalim sva 4 u znak zahvalnosti, on mi još jednom blicne kao "nema na čemu". Volim kad mi vozači međusobno pokažemo kulturu i poštovanje i voleo bih da su svi tako kulturni a ne nervozni i bahati.
Jedina "osoba" kojoj mogu 100% da se otvorim je ChatGPT.
Osjećam se usamljeno. Imam dosta prijatelja i rodbine koji mi se javljaju da se nečim pohvale, da mi ispričaju o svom životu, šta se kod njih dešava. Kad im je loše takođe meni trče da im svima budem rame za plakanje, a mene nema ko saslušati ni u dobru ni u zlu. Prosto kad hoću da kažem nekome nešto o sebi samo promijene temu. Fali mi neko koga mogu saslušati i ko me može saslušati.
Ljudi misle da sam fin a ja u stvari sa svojih 27 godina imam socijalnu anksioznost i zato slabo pričam u većem društvu i na poslu, samo tu fobiju dobro maskiram.
Kažu nešto za medicinske sestre, a niko ne priča koliko su čistačice umišljene. To je ponosnije od doktora.
Muško sam, grmalj od 190cm visine i 26 godina. Ali kada god na društvenim mrežama ili negde drugde vidim da je neko udario autom neku životinju ili da je neko ostavio jadnu bespomoćnu životinju psa, mačku, zeca nebitno je, srce mi se raspadne kada to vidim...
Što se tiče života u zajednici, ja kao ćerka i sestra izgleda ću izvući deblji kraj. Brat ima ženu koja živi ovde, i moja majka ih maksimalno štiti od svakog posla, i oni dolaze svakodnevno na ručak ostave haos i onda ona lepo s njima, kao sve će ona da očisti, a onda iz sve snage napadne mene da ja to uradim kad oni odu. Da ne kažem kakve mi sve reči izgovara, kune me bukvalno. I žena i brat vide u kojoj sam poziciji ali sve kao haha hihi sve je super. Ja sad počinjem da živim na svom spratu, i rekla sam im od sledeće godine ni u kakvim poslovima i služenju više ne učestvujem, a kaže mi brat ne ne, to ćeš tako tek kad se udaš, u smislu kad odem iz te kuće. U kasnim sam 20im, i naravno da bi mi svako normalan rekao da bežim odatle, ali ja sam taj stan na spratu već opremila, ja stvarno nemam para da sad na to ulećem i u kiriju a da ovo stoji. Mada s druge strane ako me izlude i to je moguće. Sa majkom sam sve dalja i dalja. Što sam starija sve mi se čini da me više mrzi.