Imam koronu, posle 15ak dana terapije, odem kod lekara jer mi je stanje gore. Imam bolove u grudima i počelo je gušenje, izraženije noću, i ne mogu da spavam, mene doktorka pita:"jel se plašiš nečega pa ne možeš da spavaš"? Rekoh: "Znate šta doktorka, sve mi se čini, da mi se noću mota neko čudovište ispod kreveta al ne smem da pogledam". Imam 28 god... .
Smatram da bi država pre nego što da dozvolu nekom čoveku da pokrene svoju privatnu firmu ili neki posao trebala da zahteva neku vrstu psiho testa. Znači šta nije u redu sa poslodavcima koji ti ne daju ni dan slobodno, odmor za letovanje i zimovanje možeš samo da sanjaš, a za praznike dobiješ par dana da oni nebi plaćali kazne. Zašto svaki privatnik očekuje maksimum a daje minimum i to što mora da nebi opet pucao penale. Baš mi je drago što će mnogi zbog ove korone da propadnu. I treba, kad se ponašate kao da ste robovlasnici bolje i ne zaslužujete!
Zbog korone dete ne ide u vrtić, ima 4 godine... ljudi moji, volim ga najviše na svetu ali ja ne mogu više da budem u kući, ne mogu više da se igram autićima, ne znam ni ja šta. Njemu je dosadno, napolju je ružno vreme nemamo ni gde da idemo, parkića nekih nema kod nas. Izludeh, od maja kreće u vrtić, ili ja u ludnicu.
Gledajući ljude oko sebe, a i ovde svaki dan čitam isto, shvatio sam koliko su ljudi slabi. Ne volim takve ljude! Ljude koji se žale, plaču, kukaju. Plaču kada ih neko ostavi, vezuju se za druge ljude, pate za njima. To nikada nisam shvatao. Nikada u životu nisam osećao tako nešto. Nikada nisam osećao ništa ni prema kome. Nikada nisam plakao, nikada se nisam žalio. Nisam patio kada je neko otišao. Bio sam sa devojkom godinama, kada smo raskinuli, više nisam pomislio na nju, kao da nikada nije ni postojala. Mnogo ljudi je odlazilo od mene-nikada ni za kime nisam žalio. Nije mi uopšte jasno kako neko može da voli i pati za bilo kojom drugom osobom? Znam mnogo ljudi koji su se ženili ili udavali iz jednog razloga: jer se boje samoće. Ne shvatam to. Ja sam uvek sve radio sam, nikada nisam sumnjao u sebe, nikada nisam bio tužan, nikada usamljen, jednostavno toliko volim sebe da mi moje društvo najbolje. Kada vidim kako prolaze emotivni ljudi, zahvalan sam bogu što sam ovakav.
Juče vidim jednog poznanika, i vidim da je zalepio svoje korisničko ime sa instagrama na svoj auto. Definitivno smo otišli u k...c.
Oću bre da radim ili sam ili u muškom kolektivu.
Žene me satraše sa dramom, ogovaranjem, pogledima, DRAMOOOM, nepotrebnim razgovorima, PMSom i histerijom, slatkišima, šatro dijetama i Pmaterinama....
Više me je povredio prekid kombinacije, nego dve veze od po 4 godine. Mislim da nikad preboleti neću.
Ima ta jedna profesorka u mojoj školi koja je toliko zla nanela deci. Hvala Bogu četvrta sam godina i neću je više gledati samo još malo da prođe. Ipak, toliko mi nije jasno zašto postoje takvi ljudi i koji im je cilj. Stalno ponižava decu, kritikuje i kad znaju i kad ne znaju, niko nikad nije u pravu sem nje itd. Toliko daleko ide ta njena zloba da je govorila ružno čak i o učeniku koji ima ozbiljne zdravstvene probleme. Najgore od svega je što joj niko ništa ne može. Sto puta se žalili roditelji, ali direktor ne reaguje.
U 31 godini sam upisala prekvalifikaciju. Nikad nije kasno.
Danas sam saznala da sam pozitivna na koronu. Muž ne priča sa mnom jer vjeruje u teorije zavjere. Ni kako si, ni treba li ti nešto.