Zadnji ispit na fakultetu sam položio sasvim slučajno, posle 10 godina studiranja, tako što je asistent koji je bio na odlazku sa te pozicije slučajno upisao ocenu sa kolokvijuma kao ocenu sa ispita. Ispit sam položio tako što sam se javio profesoru posle par meseci sa rečenicom da mi nije upisao ocenu u index niti je stavio svoj potpis pored nje.
Radim kao vaspitačica i pitam se često šta je to u glavama roditelja većine dece. Da li je toliko bitno da se zarade pare? Čak i na štetu sopstvenog deteta. Znam da se ne živi od ljubavi ali da dete od dve godine naliješ sirupom da spustiš temperaturu i pošalješ ga u vrtić. U kolektiv pun virusa i buke koji tom detetu najmanje trebaju. Kada se kaže da je dete kašljalo i skoro se udavilo u šlajmu mi vaspitačice želimo da se rešimo dece. Do momenta dok dete zbog bezazlene bakterijske infekcije koja se lečila s nogu u vrtiću ne završi u bolnici i jedva izvuče živu glavu. A znate li ko je onda kriv? Pa vaspitačice opet. Jer su palile klimu (dok su deca u drugoj sobi)i pravile promaju (otvoren jedan prozor) da ne skapamo na +40°C.
Najsrećniji sam kad devojci skuvam nešto i njoj se dopadne! Slađe reakcije nisam video u životu!
Ne razumem pritisak rodbine i generalno ljudi koji konstantno potenciraju kada će DRUGO dete. Ide priča "pa kad ćete ajde evo i mi drugo" - ne trkam se ni sa kim, "ako ne dobijete drugo prvo dete će vam biti razmaženo i sebično" - deca se odgajaju i vaspitavaju, "ajde odma drugo i završila si" - završila sam šta? Ispunjivanje očekivanja drugih ljudi. LJUDI PUSTITE DRUGE DA ŽIVE ONAKO KAKAO ŽELE SA KOLIKO DECE ŽELE ILI BEZ DECE UKOLIKO IH NE ŽELE!
Imam 21 godinu, i zbog svoje fizičke lepote, zbog natprosečnog uspeha u odnosu na moje vršnjake, zbog normalnih i skladnih porodičnih odnosa, dobrog vaspitanja i kulture sam mnogo propatila i i dalje patim jer mi žene zavide, a muški me smatraju samo trofejem, bez uključivanja emocija. Žao mi je jer ja nisam niti zavidna, niti ljubomorna, niti drska, već naprotiv, oberučke prihvatam ljude u svoj život i prema svima se odnosim s jednakim poštovanjem. Mnogo me boli što sa svima moram biti oprezna, jer mi žene pakoste a muški bi samo želeli da me iskoriste. Samo želim prave prijateljice i normalnog momka, jel tražim mnogo?!
U okviru posla provodim puno vremena sa decom predškolskog uzrasta. Ne mogu a da se ne zapitam- Dragi roditelji, zašto su nam deca toliko nevaspitana? Mi smo negde debelo podbacili u roditeljstvu kada 90% dece nije usvojilo osnovne obrasce kulturnog i poželjnog ponašanja, sve ono što su već u prvih par godina trebali da usvoje i ponesu iz svoje kuće.
Htjeli smo dijete oboje (nakon 4 godine veze) da bi on sad kad sam trudna rekao da se on svega tog plaši i nije siguran u nas. Ali želi da prihvati dijete.
Osjećam se nasamareno za života. Ne znam kako to da podnesem i mislim da mi se svijet ruši.
Kao najgori simptom trudnoće izdvojila bih ogroman apetit od prvog dana pa sve do kraja. Strašno sam se puno udebljala a nikad prije toga nisam voljela puno jesti. Kao da me nešto zaposjelo. Uz to sve morala sam i mirovati pola trudnoće. Sada, 3mj poslije poroda imam 22kg manje a ostalo mi je još 12 kg za skinuti. Dijete je jako živahno i zahtjevno pa sam stalno na nogama. Živciram samu sebe i svaki dan gledam na vagu jer ne mogu dočekati taj dan kad ću na svojih 1,7m visine imati ponovo 58-60kg. Jednostavno se ne osjećam ugodno sa ovolikim viškom a još gori su mi komentari žena koje kažu da mi ovaj višak stoji ili da to nikad neću skinuti "to je tako". Pa makar dubila na glavi ali skinut ću ih.
Svestan sam koliko godina odricanja, truda i mučenja je potrebno da bi neko postao psihoterapeut, i jasno mi je da sve to vredi i treba naplatiti, ali mislim da su cene previsoke za Srbiju. Sve što je skuplje od tri hiljade po seansi je zaista nerealno. Neko crnči ceo dan za njihov sat i frustrira me s kakvom lakoćom im samo izleti sa usana cifra: "Moj sat je sedam hiljada". Super, i moj je, samo niko neće da ga plati. Nek idu u zemlju gde mogu da naplate svoj rad, ovo je Srbija!
Auto mi je uzeo prednost dok sam vozio motor, pao sam i slomio ruku. Moja djevojka je ljuta već danima jer idemo na more za tjedan dana i sad će ona morat vozit cijelo vrijeme po suncu i vrućini (inače uvijek ja vozim na more zadnjih 7 godina jer se njoj ne da, auto ima klimu i tempomat) te joj to uopće neće biti odmor. Bus nije opcija jer idemo na otok na kom nema javnog prijevoza i treba ti auto za svuda. Razmišljam da sve otkažem.