Trenirao sam fudbal 7 godina, počeo sam da igram i za reprezentaciju ali onda su roditelji i ostali počeli da se mešaju i da mi pridikuju kako da igram. Prestao sam da treniram, možda sam i pogrešio ali nisam više mogao da izdržim pridike i ostalo.
U vezi četiri godine. Savršeno se uklapamo. Ali, naravno postoji-ali. On nikako nije hteo da se ženi, on će sada 33, a ja 30 godina. Vremenom je to uticalo na vezu. Upozoravala sam ga stalno, pričala, tražila rešenja... I - zaljubila se u drugog. Sada bi momak sve, i zajednički život i brak, ali bi i ovaj drugi bio u stanju da me oženi. Mesecima ne jedem, ne spavam, smršala sam... Sramota me bilo kome da priznam. Tražim rešenje i ne vidim ga.
Pozvao sam jednu devojku na koncert mog omiljenog pevača, inače ta devojka mi se sviđa.. Prihvatila je ali u fazonu da to bude samo poziv na koncert i ništa više. Otišao sam da kupim karte, a prodavačica na blagajni je rekla da će koncert najverovatnije biti otkazan zbog malog broja kupljenjih karti. Izgleda nemam to nešto što se zove sreća, ili kako već.
Na slikanje za ličnu kartu sam došao totalno mamuran. I ne želite znati kako sam izgledao. Razmišljam da prijavim da sam je izgubio da se ponovo slikam ako je to moguće.
Oduvek sam bila najružnija u društvu i drugima služim isključivo da ih upoznam sa svojim lepim prijateljicama..
Svaki put kada se opraštam sa prijateljima se okrenem za njima posle par sekundi jer se bojim da je to možda poslednji put da ih vidim...
Jedna od najdražih stvari koje me vesele, od ovih sitnica, je ta da nakon radnog tjedna, u sunčanu jutarnju subotu ili nedjelju, sjesti sam u kafić pored mora, popit kavu... More, sunce, sam sa sobom... punim baterije nakon radnog tjedna...
Imam 20 godina, a i dalje kada legnem i pogledam u plafon poželim da mogu da hodam po njemu.