Volim svog momka najviše na svetu, jako je dobar, lep, zgodan ali mi u dubini duše pomalo smeta što je nizak(173) iako smo 5 godina zajedno. Površno znam al ne znam kako da se izborim sa tim.
Uvek me nervira kako je moja majka slabić sa svima osim sa mnom. Nije joj teško na mene da viče niti da mi kaže nešto loše, a drugima sve popušta i sve prećuti. Jednom je rekla "ja ne želim da vičem na životinje" na šta sam joj odgovorila "ako na mene možeš da vičeš, možeš i na njih" i odmah je zaćutala. Ne kontam zašto je prema svima i ljudima i životinjama popustljiva, samo mene koja sam joj najbliža voli da ugnjetava.
U vezi sam godinu dana sa dečkom koji je stariji od mene 15 godina i razveden je, ima dva deteta. U vezi smo na daljinu. Nisam klinka, ozbiljna sam i želim bebu jako. Vezala sam se, volim ga i stvara mi se porodica jer je vreme. Ali ne znam da li je spreman da ima još dece, jer je svojoj baš posvećen i ponekad kaže kako nema strpljenja koliko je imao. Inače dajem sebe u ovom odnosu mnogo u svakom smislu i spremna sam na sve.
Raskinuo sam sa devojkom posle 9 meseci veze. Kroz “šalu” sam joj predložio da se nađemo na mestu gde smo se smuvali kad bude “tačno godinu dana” veze. Rekla je da sam lud u pozitivnom smislu, ali zna da sam romantičan tako da verujem i da zna da se nisam šalio. Baš me zanima da li će se pojaviti pošto se taj datum opasno bliži..
Imao sam prijatelja koji mi je bio kao stariji brat, čak smo se i okumili... Družili smo se oko godinu dana... Dok se nije pojavila jedna devojka koja mi se baš svidela... Hteo sam da budem sa njom i aktivno radio na tome, a pritom je i on bio upoznat s tim od samog početka.. Nakon nekog vremena sam počeo da sumnjam da on nešto ima sa njom po njihovim postupcima i ja krenem da pratim i posmatram dok ih nisam uhvatio zajedno jedne večeri... Tada je to kumstvo i prijateljstvo naglo prestalo... Mnogo sam teško prešao preko toga... I zbog te devojke ali i zbog njega naročito, ipak smo bili kumovi... Trebalo mi je sigurno 2 meseca da se oporavim od tog stresa... Ne želim nikada da mu pređem preko toga!
Užasni su mi ljudi koji navodno pate za bivšima ili nesuđenima, a stalno imaju nove osobe kraj sebe. Da, objasni mi koliko patiš za nekom tamo bivšom dok si u krevetu sa drugom ili drugom.
Kao žensko kažem da su žene postale vrlo čudne. Sve živo im smeta i kinje muškarce. Dosadne su, naporne, prave lažne frke, manipulišu što ovako što sa onom stvari itd. Priča mi neka poznanica kao da kad njen dečko prdne da se oboje smeju, a kad ona prdne da se on smeje, a ona se naljuti i raskine. Ej, zamislite vi tu bolest? Bože me sačuvaj i sakloni. Imaju i muškarci neke loše poteze, ali vala, kad se sve sabere i oduzme žene su gore. Ne na osnovu ove situacije, nego uopšteno. Čast izuzecima.
Mislim da je najgora stvar na svetu koja može da ti se dogodi disfunkcionalna porodica. Samo Bog zna koja je snaga potrebna detetu da posle svakodnevnih svađa ode nasmejan u školu. Da živi pored majke koja nema nijednu lepu reč ni dobromanameran savet, koja te psihički i fizički uništava godinama. Oca skoro da i ne poznajem, nije želeo da provodi vreme sa nama. Sa 30 godina sam postala asocijalna, nesigurna, bez nade u ljubav i neki lepši život. Ne pravite decu ako se ne volite i ako ne planirate da im pružite bezuslovnu ljubav! Sve ostalo je promašaj!
Imamo dijete godinu i koji mjesec staro. Stvarno je jako živahna i nema mira. Danas mi se otela iz ruke i pala pa smo išli da zašiju. Ja sam bila van sebe kad sam vidjela ranu i šivanje. Muž mi zvonca kako se to dogodilo a on prvi ne provodi 24 sata u danu sa njom kao sto to radim ja. Dođe sa posla, malo se igraju i onda ona ide spavati. Nije mi drago što se to dogodilo ali kao da sam ja htjela da ispadne tako. Krivo mi je samo što se to njemu nije dogodilo, ovako ja ispadam pred njim i pojedincima loša mama.
Mnogo me nervira danas što za svaku situaciju govore da im je trauma, što za svaki tužni period govore da je depresija, anksioznost iako u većini slučajeva nije. To su ozbiljne dijagnoze koje ne možete sami sebi prepisati. Izgubila sam neke ljude u poslednje vreme, težak mi je period psihički, ali ne mogu sebe nazvati depresivnom samo sam eto tužna jer sam u teškom periodu. Danas gledam devojka kaže ima traume jer je deca nisu kao malu zvala na rođendane. To nije trauma nego loš deo života, negativna stvar preko koje se pređe, a i ne moraš u sve biti uključena ako se ljudima prosto ne sviđaš, to sam znala kao devojčica još. Ne vrti se svet oko vas, ne možete svaki loš period ili lošu stvar nazivati traumom. Zna se šta su traume, veliki stresori u životu od kojih ne možete normalno da živite, imate flashbackove i slično. Mislim da se tako samo potiskuju ljudi sa pravim problemima i ljudi koji stvarno imaju problem, glupo im bude da traže pomoć. Mislim da sve to tako stvara još veći problem i naštećuje.