Uvek mi je bilo lepo u tvom prisustvu. To si mogao da vidiš po meni i osetiš. Voljeno, zaštićeno, opušteno, poželjno. Kao Boginja. Mrzela sam ali i volela te tempirane trenutke i uvek sam zamišljala kako je tek kad bih bila duže sa tobom. Nemir sam jedino osećala kad te ne vidim i ne čujem dugo.
Imam 35 godina i nemam sreće da pronađem srodnu dušu. Vjerovatno sam previše dobar prema djevojkama, a danas to nije u modi. Posljednjih 10 godina sam pokušavao ostvariti normalnu vezu, međutim nije mi polazilo za rukom. Da spomenem da sam siturian, radim i živim sam. Poslije svega povukao sam se u sebe i poslije duge emotivne pauze konačno preko posla našao osobu koja mi se na prvu dopala i za koju sam bio spreman da je oženim, da bih danas otkrio da ima dugogodišnju vezu. Užasno sam se razočarao, jer ne želim da kvarim nečiju sreću. Zato i ostajem sam, teška srca. Možda je sudbina odredila da tako bude.
Osipam se kada vidim po društvenim mrežama žene koje kuvaju sa puštenom kosom, koje se šminkaju, a da takođe prije toga ne pokupe kosu sa lica nego im se onako lijepi po puderu dok se šminkaju. Djeluje mi baš neuredno.
Naša veza je zapravo splet međusobnih manipulacija. Ja njega koristim za ostvarenje kontrole i moći, a on mene za bijeg od odgovornosti i potrebe za potvrdom. I zasad nam ide.
Mrzim kada na autobuskoj vidim bandu dečurlije kako cevče one vejpove. Još kad se deru…
Svekrva mi je predložila da beba spava sa njom u sobi kad sam došla kući iz porodilišta.
Imam 32 godine i osjećaj poslovne neispunjenosti. Kao da ni za što nisam stvoren.
Kupila sam sebi plišanog medveda srednje veličine u Pepku. Toliko sam ponosna i srećna, on je kao moje malo dete sad. Spavamo zajedno. Zove se Mirko. To me nekako vraća u detinjstvo i neko mnogo spokojnije doba. Srećna sam. Svi smo mi u duši deca! 🥰
Živimo sa babom i dedom na istom spratu. Od malena smo se prilagođavali njima jer je tata tako htio, kuvalo im se, pralo im se.. ma sve. Imali su faze kada su bili i u pelenama, mi smo ih kupali i moja mama koja realno nije morala jer oni imaju i svoju još kćerku koja nikad nije ni došla da je vidi. Kada je bivala po bolnicama nije ni nazvala, a ne otišla. Sve je to okej da baba nju više ne voli i njenu djecu. Ne krije to, oni su joj sve, nas ne može očima da gleda, samo priča o njoj i njenoj djeci. Nikad nije radila, nema ni penziju ni ništa, ali uredno krade pare iz kuće koje su oni teško zaradili i njima šalje i ako bolje žive od nas, hranu takođe, ma sve. Oni samo nose iz kuće, a nikada da nazovu da pitaju kako smo. Toliko u meni to sve budi bijes da više ne mogu sa se kontrolišem.
Počeo sam od skoro da radim u novoj firmi, a već gledam oglase za neki drugi posao.