Kad sam u autobusu i uđe kontrola, pravim se da tražim kartu iako znam tačno gde je, da bih kupila malo vremena za beg onima koji je nemaju.
Dok je moj lepi brat sedeo kući i d*kao kompjuter po ceo dan, ja sam išao i radio svakakve poslove pokušavajući da zaradim pare, kasnije i da odem u inostranstvo (pa da mogu i roditelje povući). Lomio kičmu, smrzavao se, pretili mi, glava mi bila u torbi i još mnogo stvari sam preživeo i nisam ni reč rekao. Dok se nisam razboleo, sad ni ne mogu da radim. A brat je sa 24 godine odlučio da potraži posao prvi put, i odmah naleteo na priliku gde ga dobro plaćaju za nikakav rad. E sad 3 god kasnije je preko tog šefa na poslu dobio priliku da ON ode u inostranstvo i da tamo živi. I sad cela porodica govori kako je njegova glupa nesposobna gu*ica ponos familije (samo što ima sreće u životu) a meni govore kako se trebam ugledati na njega. Dođe mi da oteram sve u k*rac. Pa jesam ja kriv što nemam sreće u životu? Najgore je kad te neko nesposoban prestigne za kratko vreme i isp*ša se po tvom trudu i godinama koje si uložio. Mrzim svoj život.
Majka je imala nas 3 kćeri iz prvog braka. Kada se ponovo udala, samo je jedna sestra prihvatila očuha i ima dobar jako odnos s njim. Nas 2 mu ne verujemo i smatramo ga lošim čovekom, glumcem. Nakon 30g moja majka dobija rak, koliko se taj čovek njoj posvetio, brinio o njoj i zapostavio sebe. Iako smo se mi sve nudile pomoći i nastojimo koliko god možemo, on je insistirao da na njemu bude sva briga. Jako sam promenila mišljenje o njemu.
Želim da živim životom koji je većini dosadan. Želim posao od 7 do 3, da posle posla dođem kući, gledam filmove i serije, čitam knjige, učim jezike preko interneta, jednog dana se udam za čoveka sličnog sebi i imam jedno ili dvoje dece i miran porodični život. Ne želim da putujem, to me zamara, ne želim društvo, izlaske, jednostavno nisam tip osobe koju to usrećuje i opušta, naprotiv. Ne znam zašto je ljudima toliko teško to da shvate, već misle da sam nesrećna pa me sažaljevaju i teraju da menjam način života. Nisu svakome cilj u životu putovanja, izlasci i kaijera, ja bih samo mir.
Dok smo bili zajedno, njegove majice sam nosila jer me volio vidjeti u njima, kad smo bili u vezi na daljinu nosila sam ih jer mi je falio, a evo sad nakon što smo prekinuli, upravo radim generalku stana i jedna majica mi služi kao krpa za prašinu, a druga za pod.
Nikada neću zaboraviti dan kad sam roditeljima rekla da sam pozvana da pjevam u jednom bendu. Čitavu noć sam im morala pjevati nirvanu i divlje jagode da me isprave gdje sam grešila i da ih ne obrukam na probi.. :D
Ne mogu da razumem ljude, koji kad odu kod nekoga kući, ne poštuju "pravila" te kuće. Bili nam skoro gosti, familija, iz drugog grada, nismo ni znali da dolaze. Javili se, rekli da stižu za pola sata, nisu ni pitali jel to ok i da li smo uopšte kući, ajde to i nekako. Stigli oni, njih sedmoro, svi odrasli. Odmah počeli da izvoljevaju, jednom smeta pepeljara, drugom flaša, jedan pije samo negazirano, drugi samo "C" kafu. Strina, suprugova, otvara vrata od terase, vrućina joj, iako smo rekli da to ne radi, pokvarena su. Vrhunac je bio, kada je jedna rođaka ušla u spavaću sobu, otvorila moju komodu, gde mi stoje najličnije stvari, i rekla kako tu treba peškire da stavimo, a ne gluposti. Uhvatila sam je za ruku i izbacila iz sobe. Sada ti rođaci pričaju svima kako smo ja i suprug bili bezobrazni prema njima, i da više nikad neće da dođu, i skoro svi su na njihovoj strani.
Jednog dana, moja devojka i ja smo se gadno posvađali. Ja pun ponosa, nisam hteo da priznam krivicu. Svaki dan sam čekao da me nazove, ali nije. Bio sam glup. I tako je prolazilo vreme. Na kraju se odselila u drugi grad, a ja sam ostao zatečen. I tako je prošlo 7 godina. Saznao sam da ima 2 prelepe dece. Ja i dalje kao klinac u svom svetu čekam da me nazove, da mi neko kaže da je to neka glupava šala, da nije prošlo toliko vremena.. Video sam je, prelijepa kao uvek, srećna. A ja sam ostao zatucan zbog svog ponosa, i zato danas nisam na mjestu čovjeka koji drži za ruke svoje dvije princeze zaljubljemo gledajući u svoju ženu....
Društvo, držite mi palčeve. Odlučila sam da počnem snimati videa za youtube sa svojim receptima i napravim zaokret u svom životu. Dosta mi je više da mi svakakvi, i bolji i gori, vade dušu na kašičicu za 25.000 dinara mesečno. Ovaj život je osmišljen da se u njemu uživa, a ne da se od svega beži zbog straha. Ja sam rešila da svoj uzmem u svoje ruke i ostvarim sve ono o čemu sa oduvek sanjala.
Moja mačka me organski ne podnosi, beži od mene kad god me vidi a kad je uhvatim sikće kao zmija. Nikad je nisam udario, nikad vikao na nju ili je jurio i nemam pojma zašto to radi.
Da stvar bude čudnija pre nekoliko meseci nastradam u saobraćajki, jedva sam živ ostao. Nakon izlaska iz bolnice, dok sam još bio prikovan za krevet ta ista mačka se nije odvajala od mene. Koristila je svaku priliku da mi legne na grudi i zaspi. Kako sam se oporavio i vratio na staro tako se i ona vratila tome da me izbegava i beži.