Najviše mrzim kod sebe to što nisam siguran u sebe i što stalno sumnjam u sebe. Koliko god da imam godina nikako da prevaziđem taj osećaj. To je sve zbog toga što su mi kao detetu govorili "ma šta ti znaš, ne lupaj, još si ti zelen, ja sam stariji itd." Ubiju vas u pojam u samnom startu i jako i skoro nemoguće je iščupati se iz tog osećaja. Uvek mislim da je drugi bolji da zna bolje. Još ako su vas kao dete nekad kaznili za to što ste pogrešili i govorili kako da su oni to uradili do toga ne bi došlo e tu je još veća zamka. Roditelji budući pazite s decom kako postupate, danas sutra će morati da se oslone sami na sebe.
Ova godina mi je već previše. Počela je loše, saznam za rak, pa izugbim posao, gubitak porodice, da ne nabrajam ostalo. Na svojoj koži sam osetio da od goreg ima gore. Samo da se do kraja godine još nešto ne desi. Ne znam više gde naći volju da nastavim dalje. Gde crpite snagu?
Treba donijeti zakon da ukoliko ne pričate sa rodbinom iz više razloga, ta rodbina nema pravo da naslijedi ništa vaše. Ovako, čovjek umre, ostavi stan kome on želi, a ta rodbina tuži i hoće stan iako nisu ni pričali sa tom osobom. Lopovluk!
Kad sam bila mala i prvi put od tate čula riječ "išijas", mislila sam da je to vrsta psa. Pa sam tatu pitala hoće li mi dovesti išijasa da se igramo a on se počeo smijati i rekao "hoću, sine". 🤣 Par dana nakon toga mi je donio štene.😉😏
Ne znam kako da objasnim roditeljima da se hronična usamljenost mlađih generacija neće rešiti sedenjem u kancelariji. Da kolege nisu prijatelji, već u najboljem slučaju poznanici koji neće spletkariti protiv tebe iz čiste dosade i zlobe, a da je upoznavanje partnera van interneta skoro nemoguća misija. Ne koristim mreže za upoznavanje, lično ne vidim sebe u tome, ali nemojte mi pričati priče o kursevima i sličnim glupostima. Idem na kurseve jezika od detinjstva. Način na koji smo komunicirali kao tinejdžeri i sada je nebo i zemlja. Na koji god kurs, čega god da sam otišla, ti ljudi samo hoće da odrade to što imaju i odu kući. Niko ni sa kim zapravo ne komunicira. Ako je neko društvo kojim slučajem i opstalo, priča se svodi na zajedničkom gledanju u mobilne. Naravno, čast retkim izuzecima.
Najbolji drug mi se naljutio jer sam objavila na Instagramu sliku gdje sam gola u kadi punoj kupke. Na slici mi se ne vidi ništa što ne smije da se vidi. Međunožje mi je ispod kupke, a grudi sam prekrila rukom.
Rekla mi je da cijeni iskrene ljude koji se ne stide reći što misle i ne igraju igrice. Na prvom spoju priča skoro cijelo vrijeme o svojem bivšem. Kažem sebi u redu početna trema, imala je loše iskustvo pozvat ću je na još jedan spoj. Na drugom spoju opet priča o bivšem. Na kraju spoja ja joj se zahvalim i kažem da nije djevojka za mene, da se ne vidim s njom i da se ne želim više viđati. Ona se počne derat na mene da smo svi isti i samo gledamo kako da dobimo onu stvar. Nije klinka u 30-ima smo oboje.
Tako bi želela da se ljubim sa nekim dečkom, da se držimo za ruke, da pričamo o svemu, da mu se sviđam jako i da se on meni sviđa.. Volela bi da nađem nekoga sličnog sebi. Toliko dugo sam sama...
Moja svekrva radi i ženske i muške poslove i očekuje da jednog dana i ja budem kao ona, ali se to neće desiti. Ako nemam muškarca za muške poslove, meni muško ni ne treba, aj zdravo!
Skinula sam 15kg i otprilike imam još skinuti 15kg i jedva čekam. Jako mi je žao što nisam krenula ranije. Koliko te odmah svi drugačije gledaju i hvale te. Koliko se ja bolje osjećam nego prije. Koliko je lijepo kada odeš u prodavnicu i možeš obući hlače koje ti se sviđaju. Lijepo je i vidjeti da ti roba postaje velika. Tek sad počinjem više cijeniti sebe i tek sad znam da sve mogu. Do kraja godine nadam se da ću skinuti i tih 15-20 kg i da ću u slijedeću godinu ući mirne glave. Da ne pričamo o tome koliko sam se bojala da ću dobiti neke bolesti zbog gojaznosti. Molim vas pazite na svoje zdravlje i sve možete. Život vam tek postaje ljepši kada nešto promjenite. Naučite reći ne stvarima koje vas čine tužnim. Jasno recite društvu ne kada vas nagovara da nešto pojedete, kasnije ćete biti sebi zahvalni.