Celog života sam bila tatina i mamina princeza. Dete kome je bila potrebna zaštita i pogodite šta? Sada sam našla takvog supruga. Stariji je od mene 4 godine i plus je taj tip čoveka, jaka ličnost. U našem odnosu ne samo da imam tu podređenju ulogu, nego je i prihvatam. Žalosno je što sam to primetila sada kada imam svoje dete i ponašam se isto kao i ono, čekam odobravanje od svojih roditelja ili supurga. Da me pogrešno ne razumete. On je isključivo moj izbor, muškarac kakvog sam želela i zamišljala od najmalđih dana (princ-spasioc)... Uspešan u svakom smislu i čini mi se do ušiju zaljubljen u mene. Opet smeta mi ta moja nesigurnost i poslušnost, ka svakome. Više bih volela da sam kao on, da za svakog imam odgovor, svoj stav. Da podignem ton ili uđem u raspravu kad mi nešto smeta. Čak i što komšijama ne smem da kažem, ja natuknem njemu, pa on reši. Znam da sam u krivu i to sad tek vidim ali ne znam odakle da krenem da ispravljam.
Radim kao direktorka jednog ogranka u predstavništvu velikog brenda u Srbiji. Već godinu dana sam u vezi sa vozačem gradskog autobusa i na leto ćemo se venčati. Moje kolege komentarišu sa podsmehom, a meni posle propalog braka i svih priča i pričica na poslu muka od mnogo stvari. Treba mi samo neko sa kim će mi biti lepo, ko će biti fin prema mojoj deci i neko sa kim ću moći te ostatke od dana koje imam posle posla da provedem lepo.. sa 45 ne tražim stvarno više.
U braku smo nekih 8 meseci. Osećam da on nije za brak. A hoće decu. Krivi me stalno za sve, i uopšte ne mogu da razgovaram sa njim. Sada je otišao za inostranstvo, da bi vratio pare koje smo dobili za svadbu a koje je potrošio sve na sebe.
Jako sam tužna, jer ne mogu ni sa njim, a ni bez njega. A 10 godina smo zajedno.
Roditelji koji ničemu nisu učili decu, radnim navikama, sve su radili umesto njih i previše ih štitili – tek kada ta deca odrastu, shvate da su se debelo zeznuli. Eno moja strina večito nervozna jer joj deca ne rade, a imaju preko 30. Dođe kod nas i žali se na njih. Mislim se, sama je kriva. Kad smo bili mali, strina im nije dala da izlaze napolje jer je previše brinula da se ne povrede. Dok smo mi radili u polju, išli s tatom i mamom da sadimo, oremo itd. – oni su dane provodili uz majku ne radeći ništa. Dođem pre kod njih, kuća prljava, paučina svuda... Nije da nisu imali novca, ali je i strina bila lenja. Ne znam kako ljudi zapadnu u takvo stanje da im to ne smeta i da se ne pomere s mrtve tačke. I dan-danas nije ništa bolje. Tužno.
Suprug i ja radimo u različitim gradovima i nismo uspjeli dobiti mjesto u vrtiću pa smo odlučili uzeti dadilju. Srećom, to si možemo priuštiti. Njegova majka još radi, a moja je, nažalost, potpuno zaokupljena mobitelom i društvenim mrežama.
Naljutila se kada sam joj rekla da ne želim da čuva dijete, ali jednom smo suprug i ja zajedno otišli u kupnju i zamolili je da pričuva bebu. Kad smo se vratili, dijete je zapišano plakalo u kolicima, a ona je sjedila i gledala YouTube, ne obazirući se na njega. Nakon toga stvarno nemam povjerenja ostaviti joj dijete na čuvanje.
Kajem se što sam se vakcinisala tokom pandemije. U tom trenutku nekako sam bila prinuđena da bih nastavila sa iole normalnim životom i vratila se svakodnevnim obavezama, ali nakon evo već šest godina mogu da kažem da se kajem. Mlada sam osoba, a svi moji neki zadravstveni problemi koji su se desili unazad šest godina teraju me na sumnju i preispitivanje. Da mogu da vratim vreme ne bih, najviše iz razloga nedovoljne ispitanosti istih.
Žao mi je što nisam sada u 20im godinama, da vežbam, da se utegnem, inače sam bila dobra riba, a vežbanjem bih bila top. Pre 15 godina to nije bilo popularno kao danas. Danas samo iskaču ti treneri po fb. Verovatno bih, da sam vežbala, i nakon dvoje dece izgledala fit. Ovako sam sva otromboljena. Uspela sam se malo vežbanjem srediti, ali nije to ni blizu onoga što sam bila. Jako žalim za svojim telom. I muž mi je takođe sa stomačinom, a bio je baš zgodan tip. Žalim do te mere da potajno gledam komšiju jer je zgodan, ne bih nikad ništa krivo uradila, ima ženu i decu, samo eto, želja...
Divim se ljudima kojima je najljepše kod njihovih roditelja. Ja nisam te sreće, gledaju me kao kućnu pomoćnicu, dan mi se svodi na izdavanje doručka, ručka i večere po cijeli dan, jer jede svako kad god hoće, a kad ne želim da poslušam potrude se da prođem kroz takav pakao da mi ne padne više na pamet da se pobunim. Počela sam da pijem lijekove za smirenje, a jako sam mlada. Stičem uslove da se otselim od njih, do sada nisam mogla. Jedva čekam, nisam ni sigurna ni da li želim da ih vidim ikad nakon što odem.
Kad sam došla u firmu u kojoj radim pre 7 godina, upoznala sam tu jednu devojku/ženu, koja tek što se vratila sa trudničkog (posle samo 6 meseci), koja je izgledala kao milion dolara (i dalje tako izgleda) i koja je varala muža sa kolegom koji u tom trenutku bio moj mentor. I uvek sam razmišljala u fazonu ajde i da se desi da prevariš muža iz ko zna kog razloga, osuđujem ali mogu da probam da razumem, ali da varaš muža dok imaš malu bebu, pa kada uopšte stigneš i to da ubaciš u denvni raspored, pored posla i cele ujidurme sa malim detetom (znam po starijoj sestri). I evo mene danas. Ćerkica juče napunila godinu dana, a ja se spremam za posao i oblačim tange koje nikad u životu nisam nosila jer se tako sviđa mom 10 godina mlađem kolegi sa kojim sam u kombinaciji od pre pola godine. Ja sam jedna izgubljena žena, vredna svake osude, ali ima nas takvih očito dosta...
Za uspeh kod žena je najvažnije da naučiš da ćutiš i kao slušaš dok ona priča. Svaki muškarac koji zna da sluša je već pola posla odradio. Ne moraš da pamtiš šta priča, svakako će kasnije da te ubeđuje da je rekla drugačije. Nema na čemu.