Samo želim da dođem sebi i budem kao pre. Uništio me je raskid i otkaz na poslu. Odavno se ničemu ne radujem kao nekad, čak ni onoj jutarnjoj kafi. Prosto se rastužim što sam se probudila, ali guram nekako. Uskoro idem na neke razgovore za posao i nadam se da će se sve rešiti. Nisam znala da sa 27 mogu da budem ovako umorna od života...
Na poslu sam se, sasvim neočekivano, zaljubila u Marka, mog šefa – čoveka koji je oženjen i ima dete. Pokazivao je da mu se dopadam na suptilan, ali snažan način. Bio je pažljiv i nežan, brinuo je o meni – pitao da li sam gladna, da li mi je hladno, da li sam umorna… Te male stvari su mi značile više nego što je mogao da nasluti.
A ja sam, jer sam znala da ima porodicu i jer su mi osećanja iz dana u dan postajala sve dublja, počela da se ponašam hladno i da krijem ono što mi je srce govorilo. Razum me je zaustavljao, ali emocije nisam mogla da ugasim.
Teško mi je što se sve ovako završilo. Svakog dana mislim na njega. Nedostaje mi njegov glas, pogled, pa čak i ona naša obična kafa i kratki trenuci koji su meni značili ceo svet. Kajem se zbog propuštene prilike i ne znam da li je sve to bila samo varka ili sam mu se zaista dopadala.
Ako vidiš ovo, javi se… da još jednom popijemo kafu zajedno ❤️
Puno mi je srce kad vidim sestru, zeta i sestričinu zajedno. Deset godina su zajedno, sve od 0... Svi u okolini ih znamo kao najskladniji par, oboje pametni, kulturni, dobri ljudi, a mala je miks onog najboljeg od oba roditelja. Prosto da poželim i ja da imam porodicu jednog dana, iako nisam nešto još uvek taj tip, nemam sreće u ljubavi i čini mi se da sam puna nekih trauma. Tako da ne mislim da ću biti te sreće, ali njih kad vidim bude mi toplo oko srca.
Moja ćerka je u vezi sa oženjenim čovekom koji ima dete. Nisam je tako vaspitala.
Učila sam je da poštuje tuđe brakove i porodice, da nikada ne bude razlog nečijeg bola. A sada je baš to postala. Kao majka, razapeta sam između ljubavi prema njoj i svojih vrednosti.
U očaju sam poslala poruku njegovoj ženi. Ne iz osvete, već jer sam smatrala da ima pravo da zna. Možda sam pogrešila. Možda sam prešla granicu. Ali nisam mogla da ćutim.
Da li je majčina dužnost da ćuti i podržava, ili da kaže kada misli da je dete krenulo pogrešnim putem?
Rejvovi su me oslobodili. Prvi put sam se osećala slobodno da igram i obučem se kako želim, da pričam sa nepoznatim ljudima. Uživam u tehnu i ne konzumiram narkotike, ali kad pomenem da volim te žurke ljudi me gledaju čudno. Malo mi je krivo zbog toga, ali kao da tamo upoznajem verziju sebe koja se dugo krila zbog osude i nesigurnosti.
U braku smo 6 godina, a pre toga u vezi 8 god., imamo dve ćerkice i sina. Suprug je divan, poštujemo se i volimo, i stvarno je super sa klincima. Suprug ima privatan posao i lepo je išlo do korone, nakon toga je posao počeo da opada, ja sam primala novac za porodiljsko preko njegove firme. Dok smo imali novca i pravili razne organizacije moji roditelji su bili uvek tu i dolazili su. Kada smo ostali sa primanjima gde je imalo samo za osnovno i trebala mi pomoć oko troškova za decu, moji roditelji su se povukli nakon prvog pitanja za pomoć, više nisu dolazili, retko zvali, a okolo su nas ogovarali, inače su imućni i imaju da pomognu. Suprugovi roditelji su uvek pomagali iako žive od penzija. Kada nismo dobili kredit za povećanje posla, potražila sam pozajmicu od roditelja, nakon toga pretprela svakakve uvrede na svoj i suprugov račun, rekli da se razvedem i odem od njega pa će tek tad davati samo šta deci treba. Ja nemam razloga za razvod. Poštujem ih, i ne znam kako da se ponašam sa njima.
Molila sam Boga da mi pošalje nekog da me voli, pametnog, hrabrog, odanog, da smo sretni. Izgleda da nisam bila dovoljno jasna pa mi je poslao jednog malog ludaka, mog dragog psića ali ne žalim se. I izgleda da se desilo čudo jer sam mnogo smirenija nego proteklih godina, kao da upija taj moj stres. Ne mogu se iznervirati što mi je nevjerovatno.
Ne zna se šta je gore, ovi influenseri što daju savjete po storijima životne kao da su Bogom dani ili te budale što vjeruju da postoje savršeni ljudi. Bože sačuvaj!
Od 2020-2022 vodio sam jedan raskalaštan život, kafa sok ujutru u kafiću, svratim usput oko 11 da pojedem neku pljeskavicu oko 5-6 uveče kad sam na poslu neki sendvič pojedem. Te tri godine kako sam otišao od mojih u NS da radim prosto sam se hranio nezdravo, nisam nešto ni umeo da spremam sebi. Vikendom kad sam slobodan obično sam u kladionici izlasku bio do kasno. 2023 kad sam uvideo koliko sam bacao para na tu brzu hranu sam se dosta promenio i bolje što je tako ispalo jer da sam nastavio tako ni 200 000 mi ne bi bilo dovoljno da preguram mesec jedna pljeskavica koja je 2021 koštala 300din danas je 700din. Brza hrana koja je bila nekad lako dostupna je odjednom postala luksuz. Počeo sam da spremam sebi, pazim gde trošim pare, ne idem u kladionicu, u kafić odem jednom nedeljno obično petkom samo malo da dam sebi oduška posle radne nedelje, vikende provodim sa prodicom osećam se preporođeno.
Danas je moj muž slavio rođendan. Imali smo puno gostiju - dugogodišnjih prijatelja, kumova, kolega, rođaka. Svi su bili raspoloženi i veseli, donijeli su mu poklone koje je baš želio, ića i pića je bilo u izobilju, kumovi i šogor i šogorica došli su ranije da nam pomognu sve pripremiti... nakon zabave on je mrtav hladan izjavio da je totalno razočaran u ljude (jer nisu ostali feštati do jutra)... 17 godina smo zajedno i tek sad vidim za kakvog sam se kretena udala. Kakav jadni, odvratni, nezahvalni narcis... fuj!!!