Ceo život imam taj problem što razumem svakoga. Da li je neko pogrešio ili ne, uradio nešto loše ili dobro, da li slušam dve strane priče, uvek razumem i jednu i drugu stranu, uvek razumem zašto je neko nešto uradio. Uvek mi je prva rečenica i pomisao u glavi "Pa dobro, razumem zato što.." čak i nasilnike kad slušam shvatam kako su oni bili tretirani kao deca, da li su i oni trpeli nasilje ili su bili razmažena svojeglava deca, uvek razumem zašto. Ne opravdavam nipošto, samo razumem zašto. Prijateljica mi je jednom rekla da sam joj draga jer šta god da uradi prvo pokušam da razumem i opravdam svaki njen postupak. Ovo zvuči možda empatično, ali je jako zamorno za mene jer gubim svoje ja, dajem se previše i nikad ne mogu da raščistim sliku u glavi i da imam svoj stav. Ovo ulazi u apsolutno svaku poru mog života. Od nebitnih stvari do ključnih. Na kraju uhvatim sebe kako sve ljude razumem i opravdavam samo sebe ne, prema sebi sam najgora.
Mnogo godina sam mislila na njega, misleći da ćemo se sresti opet i prijateljski ispričati. Danas sam saznala da je preminuo i da to više neće biti moguće. Mnogo mi je žao, bio je poseban. Počivaj u miru.
Gde nisi pozvan nemoj ići tamo. Da je neko hteo da se pojaviš zvao bi te. Sve ostalo su šuplje priče tipa "na to se ne zove dođeš sam, itd"... Aha kako da ne.
Dok nisam mogla da priuštim više, bilo me je jako sramota ako bih često nosila jednu istu garderobu, ili da me neko vidi da ulazim u second hand radnje, ili što su mi čarape pocepane. Sad kad stvarno mogu da priuštim bukvalno bilo šta (u granicama razuma) nosim jedno te isto jer mi je to najudobnije, iako imam mnogo više u ormanu. Muka mi je kad treba da odem da kupim sebi nešto novo za neku proslavu, pa često oblačim isto više puta. U second hand idem jer mi je zabavno i često nađem nešto što mi se baš svidi, čak i zovem koleginice da idu sa mnom. Čarape su mi nekad i iscepane, ali jedva da primetim to. I neverovatno mi je koliko je sve u glavi. Mislim da ljudi oko mene ni ne primećuju, ali i da primećuju, nekako me je baš briga.
Oduvijek sam sretan s malo. Ne trebaju mi skupa kola, zadovoljan sam i s nekim prosjekom. Nije da ne mogu kupiti, ali auto je točka A do točke B. Pokušavam uštediti makar malo novca kao početni kapital za stan/kuću. Živim "skromno" ali ništa mi ne fali i ništa si ne uskraćujem. Trošim onoliko koliko imam. Slušam mnoge sa strane "troši sad, imaš minus, jedan je život". A ja sam istinski zahvalan na onom što imam.
Toliko sam bio loše sreće, da sam mislio da nikad neću ostvariti svoje snove. Aa onda preokret, ljudi uskoro ću dobiti posao u struci za koji sam mislio da ga u ovoj zemlji nikad neću dobiti, osećanja su mi pomešana baš sam iskreno srećan…
Cura mi je ok izgleda, lijepe crte lica, ali me ubiše njene akne. Nekad je ne mogu ni gledat. Znam da nije do nje, ali ne znam kako joj pomoći. Sve je probala, a sve gore i gore. Još nije ni mlada, pa da kažeš da je od hormona.
Mislim da je jako lako uočiti da li je muškarac zaista zainteresovan, ali ih mi žene nekad pravdamo jer nam se jako sviđaju, pa nalaziko svakakve izgovore. Ako ti se muškarac ne javi prvi, nije zainteresovan. Ako ne inicira da se vidite, nije zainteresovan. Ako te pusti da platiš kada ste izašli nije zainteresovan. Znam da je ovo poslednje kontraverzno, ali muškarac kome se zaista sviđate vam ne bi dopustio da platite, jer želi da ostavi lep utisak. Volela bih da sam se sama nekad služila ovim savetima, uštedela bih sebi i živaca i vremena.
Ne uništava vezu samo prevara, već i lenjost. Kada prestaneš da izlaziš sa njim/njom jer ti se nigde ne ide, ne praviš više iznenađenja i male porukice jer misliš da je to glupost, ne izjavljuješ ljubav jer misliš da se to podrazumeva… udaljavaš se od partnera a da to možda ne primećuješ.
Redovno idem na pedikuru, manikuru i feniranje, plaćam ženu da mi održava stan dva puta sedmično. U braku sam, ne ležimo na parama, radimo oboje, ali ovo sam postavila kao prioritet koji si očigledno mogu priuštiti. Ne smatram da je išta od ovoga za osudu, ali sam znatiželjna da vidim šta balkan smatra ;)