Počela sam da trčim na jednom terenu pre par dana. U sklopu je staza, teretana, i teren. Svaki dan je puno muškaraca raznih godina a nikad nijedna žena. Samo ja. Da li kod nas žene nemaju pravo da trče, treniraju, imaju hobi, a muškarci smeju? Baš šetam i razmišljam kako svi oni daju sebi oduška dok žene verovatno kuvaju, spremaju, odgajaju, rade. Užas.
Uvek kad mi neko nešto loše uradi, poželim da mi se nešto užasno dogodi, kako bi ta osoba shvatila koliko me povredila.
Od 1.godine srednje škole sam bio zaljubljen u drugaricu iz razreda. Tek u 4.godini sam skupio hrabrosti da je smuvam. A na maturskoj ekskurziji sam i spavao s njom. Meni bilo prvi put. I dan danas nakon 7 godina kad se setim shvatim da mi je taj 1.put s njom bio i najlepši.
Postavila sam u story selfie sa pjesmom I'm like a bird u pozadini i nadam se da će sam otići od mene jer ne znam kako mu drugačije reći.
Nikad nisam od oca čula riječi "volim te " ili "kako si? ".
Zašto se uvek oni ljudi koji imaju najgori (čitaj nemaju) smisao za humor, uvek i svuda razmeću s svojim očajnim, napornim forama? Sedim sa kolegom u kancelariji koji me jezivo smara očajnim forama koje izbacuje svakih 10 minuta. Pokušao sam fino da mu skrenem pažnju da moram da radim i da ne mogu da ga slušam ali čovek ne prestaje. Je-zi-vo.
Pojavi se problem, naživciram se jer ne mogu rešiti, odem zapaliti, sine mi ideja i rešim problem. Svaki put tako.
Od cure očekujem da ako joj dam priliku da nešto iskoristi protiv mene da to ne učini.
Imamo rođaku koja je završila FDU i koja dobija uloge i lom komentara da je...loša. Antitalenat. I mi to znamo. Ali je sujetna, prodorna i mislim da je samo lepota i ta prodornost guraju. Ne znam i ne smem da tvrdim da preko kreveta dobija uloge, ali znajući njen karakter, nije isključeno. Ona je miljenica familije, sa svima kao fina, ali ume da bude bezobrazna, imam tanku komunikaciju s njom. Znam da dramski umetnici znaju da budu sujetni, al da ova naša bar ume da glumi, ne, nikako, loši komentari i kritike, a redovno snima nešto, ja sam zapanjena.
Dogovorile smo se nas 3 da odemo kao drugarice na more. I mogu reći da mi je najgore letovanje. Ili najbolje jer sam otkrila njihova prava lica. Jedna od njih je insistirala na mestima gde ćemo ići uveče, druga na plažama, moje predloge nisu prihvatale ili bi se još i smejale. Novčanika su se teško hvatale, ja sam častila dva puta, a onda sam videla da one neće i batalila. Momci nas saletali, ali kad bi meni neko prišao, gledale su da istaknu nešto ružno o meni, jer nisam napadni tip (,,јао, nisi oprala kosu dobro, jao, imaš ogrebotinu na cevanici kad ne znaš da plivas"). Veče pre polaska sam im rekla sve kakve su bile i to smišljeno i lukavo, jer sam sa komšijama iz moje zgrade koji su se zatekli na plaži ugovorila mesto za povratak. To je jedino podlo što sam izvela. Sada ih viđam po gradu, prave se kao da ništa nije bilo, ali meni jeste, te ih ignorišem.