Predajem engleski u osnovnoj školi od prvog do četvrtog razreda i najlepši osećaj mi je kada me učenik/ca iznenada zagrli, obično na kraju časa ili u prolazu. Relativno sam mlada. To mi uvek popravi dan i izmami osmeh. Simpatično mi je i kada mi tako rendom prepričavaju neke svoje doživljaje, skroz nevezano za čas. Da mi je neko dao da biram, ništa drugo ne bih ni odabrala. Volim svoj posao! 💖
Moja rođena sestra ima 2 dece, dečaka od 7 godina i devojčicu od 5 god. Ona i suprug su se dogovorili otkad su dobili decu da će da ona vaspitava devojčicu, a on dečaka. Bukvalno sve što je vezano za devojčicu od školovanja, oblačenja, vaspitanja, svega odlučuje ona, a on isto tako za dečaka. Meni je to apsurdno i žao mi je dece, jer uvek kad dođu kod mene ona se žali kako je tata ne voli i ne obraća pažnju na nju, a on se žali isto to za mamu. Nije mi jasno kako mogu tako. Kad sam prokomentarisala da to nije normalno, ona me je napala kako ja nemam decu i zato nemam pravo da komentariše njihove metode vaspitanja.
Gledam fotografije parova na društvenim mrežama i pitam se koliko je njih istinski srećno što su zajedno.
Supruga sutra slavi rođendan, živimo u inostranstvu, sami smo, bez prijatelja i poznanika, navikli smo i lepo nam je, imamo sve što nam treba, kupio sam joj punu kesu poklona (inače obradujem je i nekim poklončićima mimo rođusa), razne sitnice, uramio par naših slika, napisao čestitku, želim da se lepo oseća taj dan, ja sam joj trenutno sve i možda po nekad budem oštar prema njoj, izleti mi, bude mi žao, i zaslužila je, bodri me, pazi na mene, kao i ja na nju, jednostavno žena za ceo život i drago mi je što je tu, daću joj poklone večeras, ne mogu da čekam do sutra, uzbuđen sam previše... <3 I samo ću reći - Kad je pored čoveka normalna žena, tu nema greške u odnosu ako je uzajmno.
Prošlo je mesec dana i malo mi je lakše. Samo da je ne vidim i ne čujem i sve će proći. I mogu posle svega da kažem da je uradila dobru stvar. Spasila je i sebe i mene.
Ismevala sam rođaku koja se razišla s čovekom nešto nakon udaje. Razvela sam se bukvalno 2 meseca nakon svadbe od 300 gostiju, bar da nisam trošak roditeljima napravila, još ni poklone nismo takoreći otvorili.
Mnogo sam tužna što moja mama nije imala priliku da bude puno duže sa svojom mamom..
Kod nas nedjeljom miris pečenja, smijeh iz dvorišta, komšije se nadvikuju preko ograde.
Ovdje — tišina.
Samo se čuje usisivač i mašina za veš.
Skuham kafu, pustim Halida i napravim ručak “za dvoje”, iako sam sam.
Zovnem mamu, pa se pravim da sam dobro.
A ona kaže: “Sine, jedi nešto toplo.”
Ma jedem, mama… ali nije isto.