Imam 37 godina i dalje nisam odustala od prave ljubavi i od karijere iz snova!
Ne znam zašto sam mislila da je srećan brak moguć za mene. Prvi muž narcisoidan, jedva se izvukla, drugi, divan, sve do momenta kada je dete napunilo par meseci. Tada počinje da konzumira opijate. Nakon toga, stavlja blokatore, obećava da će biti sve ok.... 5 meseci kasnije, otkrivam da koristi kokain. Opet obećanja da bih 2 meseca kasnije saznala da nije ni prestao da koristi kokain, samo ga nisam uhvatila u tome do tada. Od tog momenta ponovo razna obećanja, ali ovaj put postaje jako bezobrazan, ponaša se kao da sam ja ta koja je "zgrešila'' a ne on. Promenio se skroz. Izbegava obaveze oko deteta, postao je potpuno beskoristan i umesto da jedva čekam njegov slobodan dan,kada možemo da provodimo vreme zajedno, ja se tog dana užasavam jer znam da će da hrče ceo dan i da me vređa kada pokušavam da ga probudim. Taj dan mi prolazi u velikom stresu. Mislim da je razvod jedina opcija...ponovo. Ne znam šta mi nije bilo jasno prvi put. Zaista. Najlepše mi je bilo dok sam bila sama.
Moji roditelji su me odbacili, kao i još nekoliko braće i sestara. Srećom, udala sam se za dobrog čoveka, u dobru kuću, iako sam se nekoliko godina pre udaje mučila puno, i bila sam više gladna nego sita. Muževa porodica me je prihvatila, i sada konačno imam svoju porodicu kakvu sam želela. Svekar je pre nekoliko meseci otišao kod mojih roditelja, rekao im da su nikakvi ljudi, da su rođenu decu odbacili, da sam ja predivno i dobro dete (iako imam trideset godina, on kaze dete, jer bi mi pi godinama mogao biti otac), da ja sada imam svoju porodicu, i da ako me budu povredili, da će sa njim imati posla, a svekar i njegovi sinovi sinovi su mnogo preke naravi, ali su mnogo dobri ljudi, i prema porodici su predivni, a i nikog prvi ne diraju. Muž je takođe predivan prema meni, i konačno sam srećna.
Radim kao sestra s novorođenim bebama, i da mi je neko pre 10 godina rekao da ću voleti rad s bebama, nikad mu ne bih verovala jer sam uvek bila više naklonjena radu s odraslima. Sad ne bih svoj posao menjala ni za šta na svetu, uživam u tome što radim.
Ozbiljno razmišljam da pijem svako veče čašu vina posle posla. Samo se bojim da ne postanem alkoholičar.
Moja majka ima uznapredovalu demenciju. Postala je jako zla i počela da me mrzi, uprkos činjenici da se samo ja brinem o njoj. Lekar mi kaže da ne prihvatam to lično, da se ona promenila i da je bolest kriva, a mene duša boli - kako majka može mrzeti svoje dete?
Moj tata je dugo bio bolestan i poslednjih godina je uglavnom ležao na kauču u dnevnoj sobi. Imamo mačka koji, kad bi ušao u kuću, pre nego što dobije da jede, dođe do kauča da se javi mom tati, on ga pomazi par puta i mačak produži sa mnom do radionice da jede. Tata je umro i mačak je sad zbunjen, prošlo je više meseci a on se i dalje nekad vrti oko svoje ose pored kauča i zbunjeno mjauče ili skoči na kauč i gleda gde je tata, traži ga, mjauče. Kad dođe stric, mačak skoči na kauč da mu se umiljava, a inače ne skače na kauč ni kad ga dozivaš...
Pitam se nekad da li ljudi imaju grižu savesti i da li je to uopšte bitno u današnje vreme? Šta je danas bitno?
Samo želim s*x kombinaciju. Muka mi je od ozbiljnih veza, gde su trudiš i lomiš, napatiš se a na kraju ništa.
U roku od 6 meseci sam se razvela, ozbiljno razbolela i našla se na ivici egzistencije da bi mi osoba koju sam smatrala najboljom prijateljicom zamerila jer ne provodim dovoljno vremena sa njenim detetom. Mali stalno pita za mene a nisam dva meseca došla da ga vidim i zabavljam.
More marš i ti, eto tako. Kako vam se bre izgubi empatija kada vi neki postanete roditelji?