On je oženjen. Ja sam udata. I upravo zato je svaki naš susret opasniji nego prethodni.
Poslovni put, poznato okruženje, poznata pravila — i ista tiha borba da se ponašamo kao da između nas ne postoji ništa.
Za stolom razgovori teku glatko, profesionalno. Smeh je odmjeren. Pogledi kratki, ali teški. Odlazim do toaleta pod izgovorom koji niko ne dovodi u pitanje. Dok perem ruke, pokušavam da smirim dah, ali telo me izdaje.
Vrata se zatvaraju iza mene. Ne okrećem se odmah, ali znam da je on. Vazduh se menja. Približava se dovoljno da osetim njegovu toplinu, glas mu je nizak, prigušen, kao da se plaši sopstvenih reči. Govori mi koliko ga razara ovo skrivanje, koliko mu je svaki trenutak pored mene predug i prekratak u isto vreme.
Kaže da gubi kontrolu. Da jedva izdržava da se vrati za sto i pravi se da je sve u redu.
Pita me da li bih želela da večeras nestanemo iz sopstvenih života, makar na nekoliko sati.
Stojim nepomično, srce mi lupa, razum pokušava da viče, ali želja je glasnija.
Volim da budem sam.
Ne volim druženje, ne volim da upoznajem nove ljude.
Po prirodi sam introvert.
Odgovara mi zapad, niko me ne dira.
Uopšte me ne privlači žena koju može svako da ima. To mi samo govori koliko je ona glupa. Uvek su nisko inteligentne osobe lake. Ne treba mi za tri života bez obzira na izgled. Ne znam kako neko ne drži do svog morala. Nemoguće da ne možeš kontrolisati nagon. Nismo baš životinje. I nemoguće da te baš svaka osoba privlači. Ja npr. imam okvirno neki moralni kompas u glavi koji neću preći pa ne znam ko da mi se nabacuje.
Nedostaje mi ljubavnica. Žena je saznala za nas i morali smo da završimo ali ne prođe ni minut da ne mislim na nju.
Najlepše je ne raditi, mogu radoholičari da s*ru šta hoće!
Stvarno ove devojke i žene po teretanama... Treba ih poizbacivati šutom u d**e. Slika se 15 minuta ispred sprave, pući usta, ma glupost. Nekada su muškarci i žene na zapadu imali odvojene teretane. Bilo bi extra da je tako sada i kod nas, da na miru može da se vežba a ne da dokone instagramuše sa pola mozga troše drugima vreme.
Ne razumem ljude koji iz čista mira zovu na video poziv. Šta očekuješ? Ako nisi deo porodice ili toliki intimus da ti se mogu javiti bilo kada i bilo gde da se nalazim i bilo kako da izgledam, nema razloga da me zoveš na video poziv. Malo pristojnosti i privatnosti.
Čekam nalaze biopsije i to čekanje traje predugo i izgleda da će zbog svih bolovanja i skijanja potrajati još neko vrijeme. Operacija mi ne gine, samo što se ne zna hoće li prvo ići kemo ili samo operacija. Muž me ne pita ni za nalaze, ni za operaciju ni kako sam. Pita što spremam za ručak, kad ću mu oprati sportsku torbu za treninge i jesam platila račune. A kako sam? Ne spavam od tuge i bijesa. Jedva čekam operaciju da ga ne gledam nekoliko dana. Poslije toga ide razvod.
Mislim da sam se ponovo zaljubila, prvi put nakon 5 godina. Mojoj sreći nema kraja!