Imala sam vezu u kojoj sam bila jako srećna, tog dečka sam volela najviše na svijetu, to je bio najlepši period mog života, a onda dolazi raskid, rastali smo se u suzama, svako je krenuo dalje u život, međutim patili smo dugo posle jedno za drugim, kasnije uradio je nešto što me je povredilo i htela sam da mu se osvetim, počela sam vezu sa drugim dečkom, on je to jako teško podneo nakon čega je bio ogroman splet svih okolnosti i nismo se videli jako dugo jer nije bio tu, kada se vratio ja sam bila trudna sa mojim tadašnjim dečkom a današnjim mužem…
Najveća greška mi je bila što sam se udala iz osvete, volim svoje dijete najviše na svijetu ali nikad nisam prebolela bivšeg dečka…
Meni treba žena koja je borac, lavica. Koja je hrabra i odvažna u svojim odlukama. Koja, kada odluči da se uda, to i uradi. Kada odluči da rodi, rodi. Koja polomi čašu i to bez drame.
Ne želim mamin pekmez koji stalno kuka i žali se. Ne želim igru suza, tišine ili gaslajta. To je nezrelo i toksično.
Treba mi žena koja zna šta hoće, koja stoji čvrsto, koja voli bez manipulisanja. Ravnodušna prema trivijalnim igrama, ali sposobna da voli snažno i potpuno.
Kad smo sami u četiri zida da gori, da je vatrena od strasti od ljibavi moje opijena, moja ljibav zna da opija.
Moji poljupci na njoj da ostaju ko pečat da zna čija je.
Da ne može svaki jazavac, glavić, šintar, konobar, emigrant, šef nabavke, klinac, da misli da može da je ima.
Da se ne hvali onim čime bi se svaka poštena cura trebala stideti, da je neko prskao i gde, to za ženu nije plus.
Nije problem da izađeš da se družiš, da izbaciš sliku, da otputuješ sa curama negde, ali sve u granicama normale, da poštuješ sebe, mene, porodicu.
Izbacuju mi se iz života ljudi kojima je sve "uLoGa ŽrTvE". Kada neko nije u najboljem raspoloženju i stanju, nekada jeste problem "mInDsEt", ali nekada ti osoba jednostavno prepričava nešto. Ljudi me dave sa pričom kako moram hitno da se "trgnem", očvrsnem, prestanem da mislim, da radim na sebi itd., a ja se borim predobro sa stvarima, i uopšte se ne predajem depresiji. Jednostavno normalno da ću prepričati probleme "prijateljima". U ovoj godini sam: imala abdominalnu operaciju tumora od 7cm, imala smrt u porodici, rođeni brat mi je završio u duševnoj bolnici, imala dosta komplikovan period u karijeri, veza sa momkom za kojeg sam trebala da se udam se raspala i prekinuli smo zajednički život, imala ozbiljno pojačanje jedne hronične bolesti koju imam. I opet pored svega se i sređujem, i treniram, i jurim svoje hobije, i družim se. I onda mi neko popuje kako moram da se trgnem i prestanem da sažaljevam sebe, a te iste osobe bi u mojim cipelama vrv. završile na he*oinu!
Bivši mi je podigao kriterijume u skoro svakom smislu. Prvi dejt nam je proleteo, a trajao je šest sati. Imala sam osećaj da se odavno znamo, kao da sam našla šta sam dugo tražila. Odavno se kući nisam vratila tako nasmejana i puna energije. Tako je bilo lepo i kasnije, iako sam bila u neverici da mi se to dešava. Razišli smo se zbog različitih planova za budućnost, ali setim ga se posle svakog lošeg dejta. Ne znam da li ću se opet tako razumeti sa nekim.
Mogu imati svakog kojeg hoću sem onog kojeg zaista želim…
Zdravo, zanima me da li ste se susretali sa mladim osobama koje su ,,zastarelot balkanskog mentaliteta” što se tiče odnosa muškarca i žene? Skoro sam doživela da sam morala da napustim momka kog sam zaita iskreno volela, jer kad god nije bilo po njegovom nazivao me je zaista najgorim uvredama za ženu….. Morao je sve da zna i morali smo apsolutno sve raditi zajedno, doslovno se ljutio ako mu kažem idem sa svojim najbolji prijateljem na kafu, kog je i upoznao i rekao da je super momak i čak je dozvolio i da mi rođendan prođe u celodnevnim suzama zbog toga… E sad zašto vas pitam vezano za mentalitet, mislim da će mi doživotno u glavi odzvanjati njegovo ,,da znaš ti kako je moja baba gledala mog dedu”….
Muž je bio na porođaju, ali i nije. Razlog je taj što se unesvjestio i toliko mu je loše bilo da su ga stavili u drugu sobu na infuziju.
Kako mrzim kad se obradujem nekoj osobi i vidim da se ona meni uopšte nije obradovala. Osećam se toliko izdano.
Zaljubila sam se u kolegu s posla. On oženjen, ja udata. Počela sam ga izbjegavati, ne komuniciram s njim, ponašam se kao neka čudakinja, nemam koncentracije na poslu. Mislim da njega dan-noć. S druge strane, plače mi se kad god pogledam muža, grize me savjest. Najradije bih mu sve rekla, izvinjavala se do beskonačnosti. Ne znam kako mi se ovo desilo. Kako da me prođe, kakoooo???
Ljubomorna sam na ljude koji imaju posao sa slobodnim vikendima, dok ja imam sedmično jedan slobodan dan, svaku drugu nedelju slobodnu kada sam druga smena i slobodan radni dan kada sam prva smena. Kad ne radiš subotom i nedeljom mnogo je lakše se organizovati, odmoriti, isplanirati neki izlet, putovanje itd. Nema mi ništa crnje nego kad moram raditi nedeljom. Aj subota i nekako, ali nedelja haos, dok svi negde idu sa svojom porodicom ili prijateljima, ja moram da radim. Em što jedan dan slobodan nije uopšte dovoljan da se odmorim, em kad me uhvati na početku sedmice (npr sa nedelje na ponedeljak), tačno mi je muka. Mesecima već tragam za poslom koji bi mi više odgovarao ali bezuspešno. Možda nekom ovo zvuči neozbiljno, ali ništa mi ne znači ako zarađen novac ne mogu potrošiti na iskustva, a za iskustva mi je potrebno više slobode, jer upravo zbog takvog radnog vremena sam mnoge stvari propustila. Svakako i dalje imam nadu da će mi neki takav posao iskočiti.