Ne volim da čitam. Ne znam zašto je to sramota reći. Pročitam jedan red i onda mi misli odlutaju i posle sat vremena ukapiram da sam mehanički prelistala 50 strana a da nisam ni red pročitala, misli su mi bile ko zna gdje.. Idem na predstave, svakodnevno gledam filmove, serije, dokumentarce, upućena sam u sva dešavanja u zemlji i van nje, raspolažem mnoštvom informacija kojima ne raspolažu mnogo načitaniji. Pročitala sam sve obavezne lektire i literaturu za fakultet i to je to. Što bih išla protiv sebe?
Ne podnosim žene koje kada pristanu izaći s tobom na dejt, onda cijelu večer samo sjede, šute i čekaju da ih animiraš, da ih zabavljaš, ništa te ne pitaju, ništa ih o tebi ne zanima, a ti ju pitaš svašta, pokušavaš stvorit neku komunikaciju pa se i glupiras malo. Princeze, šta uopće pristaju onda??!!
Došlo proljeće. Sjedimo ja i prijatelj u kafiću na terasi. Preko puta prolazi neka cura, kad čuješ njega au brate vidi koja pi*ka, pogledaj samo koje du*e ima. Tragično je što on nije skužio da je to moja cura. Nikad neću zaboraviti njegovom izraz lica dok mi se ispričavao....
Kod devojke sam u kući prvi put. Cele zime mi priča kako joj je kuća hladna. Sad je proleće i mislim da ne mogu da spavam još jednu noć ovde. Računao toplo vreme neću da nosim debelo ništa. Velika greška. Lego u krevet sinoć mislio sam da nikad neću zaspati. Toliko je hladno da ispod ćebeta i debelog pokrivača kao da osećam hladan povetarac. Sad totalno kapiram onog nagruvanog što je trenirao da bi se ugrejao.
Raskinula sam sa momkom nakon osam godina. Svašta smo prošli i ne postoji mogućnost da se pomirimo. Pokušavam da ne mislim o njemu ali kada sam nedavno čula da se svidio jednoj djevojci toliko mi je bilo teško. Osjetila sam kao da neko krade ono što je moje. Znam da je to normalno, da i on, a i ja krenemo dalje ali jako boli i teško je. Mislim da ovo mogu razumjeti samo oni koji su prošli kroz isto.
Drugarica sa kojom se družim duži niz godina je htela da se ''dovede u red'' i krenula u teretanu. Dovela je telo do savršenstva, a njeno d*upe mi ne izbija iz glave. Počeo sam da je gledam skroz drugim očima pa čak iako znam da ne bi nikako funkcionisali u vezi imam neodoljivu želju da je kre*nem. Rešio sam da joj to i kažem, ali sam se malo zeznuo, zaboravio sam kakav biceps ima i sada me vilica boli čak i nakon tri dana od šamarčine koju mi je raspalila. Da nevolja bude veća sada mi se javlja i kaže da hoće, ne znam da li sada ja njoj da zavalim šamar.
Znam mog kuma vec 15-ak godina. U prizemlju kuće ima lokal gde prodaje sve i svašta. Radi zajedno za svojom ženom, imaju dve ćerkice. Nemaju puno, ali opet solidno žive. Idemo na fudbal jednom nedeljno, posle na piće. Ma reklo bi se fin, pošten, porodičan čovek. U to sam mogao da se zakunem i sam. Sve do pre par sati... Priznao mi je da već skoro godinu dana ne živi sa ženom, već iznajmljuje stan u obližnjem naselju gde živi sa devojkom?! Preko dana rade zajedno, malo se poigra sa decom ali živi sa devojkom. Ništa mi nije jasno. Sa ženom i decom ide na slavlja, rođendane, glume srećnu porodicu, ovo čak ni roditeljima nisu rekli. Još uvek ne nameravaju zvanično da se razvode. Nisam znao šta da mu kažem, samo sam ustao od stola i otišao... Došao sam kući i ne mogu čudom da se načudim... Nemam sa kim ovo da podelim pa moram ovde.
Poslao poruku posle devet godina. Normalnu, prijateljsku rekla bih. Ispričao o svom životu, pitao da li sam dobro i srećna? Kaže da je zadovoljan, oženio se, ima decu. Pitam se, šta čoveka natera da se javi posle toliko vremena? 15 godina se nismo čuli, devet videli. Nit mi je stalo, niti interesuje, ali razmišljam da ne bih volela da moj muž piše tako svojoj bivšoj ljubavi...
... Iznenadio me je.
Odavno ne želim da imam posla sa prelepim devojkama. Jednostavno za sebe izaberem neku manje atraktivnu. Sa nekom manom. Razlog je taj što sam jednu lepoticu jako teško preboleo. Otada čuvam sebe od prejakog zaljubljivanja. Do sad mi je bilo super. Čak i kad zavolim zavolim nekog na poptuno nesvakidašnji način. Mnogi će osuditi ali ovako imam kontrolu nad svojim postupcima.
Ekstremno sam introvertna osoba. Kad provedem par sati među ljudima, nebitno koliko mi bliski bili, treba mi ostatak dana da budem sama da bih bukvalno "napunila baterije". Ovo mi jako smeta zbog posla jer kad dođem kući automatski se bacam u krevet i ne izlazim iz kuće generalno nigdje osim na posao jer me svakakav vid socijalizacije umara fizički.