Imam sposobnost da čitam ljude kao knjige. Mogu da provalim kada žele kompliment, kada im je neprijatno, kada žele pažnju, šta žele da kažu i slično. Jeste dobra stvar što mogu da procenim to ali nekada bih i želela da nemam tu sposobnost jer previše razmišljam o svemu i mislim da i meni tako neko može da "pročita misli".
Od kad smo u vezi svaka poruka nam se svela na: beba moja, srce moje, sve moje, prase moje, ljubav....poludeću, a ne mogu da mu kažem da mi to smeta...
Kad vidim da mi je bivša bila online kasno, tešim se da i ona mene proverava samo, a ne da se dopisuje sa tamo nekim.
Bili smo godinama zajedno, planirali brak i decu, a onda me je letos ostavio uz objašnjenje da želi da izlazi sa društvom, pije i uživa. Nismo prekidali kontakt, čuli smo se i viđali, nadala sam se da će shvatiti da je pogrešio, da bih pre nedelju dana saznala da ima drugu devojku. I to ne bi bio problem da se on nije motao oko mene i izigravao dobricu, naravno, krijući od mene tu devojku. Sad ja treba da presečem u glavi i nastavim dalje, ali me užasno boli jer sam njegovo prezime htela da nosim. Pritom, radimo zajedno i živimo na 2 min jedno od drugog. Dođe mi da se spakujem i odem na pusto ostrvo.
Koji sam maler... u mesec ipo dana padnem 3 ispita, devojka mi ostane trudna (neželjeno), uhvati me radar i razbijem mobilni... evo ne znam.
Radim u jednoj prodavnici u centru Novog Sada. Prekoputa je kafić sa malom baštom. Svaki dan isti ljudi sede u tom kafiću po ceo dan. Stalno se pitam da li se ti ljudi uopšte bave nečim. Mene bi bilo sramota da neko zna da gluvarim u kafiću po ceo dan.
Užasno me nervira kada nekog pitam gde je kupio neku stvar, a on/ona mi odgovori nešto tipa: u Londonu...
I tako profesorka na faxu kaže studentkinji "Kolegenice, pomerite tu tašnu, šta ste se sakrili iza nje. A i moram vam priznati da i nije baš neka."
Ako mislite da niste normalni, setite se mene koja sam od prevelikog smejanja udarila glavom od sto i krenula mi je krv iz nosa...