Nerviraju me devojke koje stavljaju mnogo smajlija kad se dopisujemo.
Кад год пијем из чаше или флаше морам да подигнем мали прст па то ти је.
Dok sam bila mala, željela sam studirati jezike. I sad napokon kad ih studiram, imam osjećaj da nije to to. Ide to meni, dajem sve u roku, bla bla, ali ne bih se htjela time baviti cijeli život. I sad ne znam ni sama šta da radim. Prebacila bih se na neki drugi faks, ali ni sama ne znam šta želim od života. Gledam ove svoje s faksa, svi to obožavaju i ja im se stvarno divim, nekad čak i zavidim što oni imaju nešto što toliko vole, a ja ne. Pitam se imam li još uvijek vremena da ja nađem nešto što volim i čime ću se htjeti baviti cijeli život...
Sada vidim koliko je malo potrebno da postaneš osoba okružena sa hiljadu lažnih prijatelja..
Nekada mi se to činilo daleko.
Ponekad me ljudi koji su mi bili najdraži razočaraju svojim ponašanjem. Ali eto, mislim pozitivno i nikad se ne prestajem nadati!
U dugoj sam vezi i oduvijek mi se raspoloženje za seks podiže tek nakon dobrog razgovora ili druženja. Nikakva fizička privlačnost ne može to nadomjestit, bez toga ništa..
Moja cura dobija skupe poklone od svojih roditelja. Iako kaže da joj to ništa ne znači, ja se bojim da će prije ili poslije postati nezadovoljna što joj ja ne mogu pružiti puno materijalno.
Treću Novu godinu za redom provodim sam u kamionu... Moskva, Novi Jurkovici i sad Minsk. I sad sam se nekako pomirio sa tim, što je najgore od svega. Gledaš narod kako žuri negde na doček, kako prolazi nazad kući veseo i pripit a ti...sam kao bukva.
Živim u inozemstvu. Oproštaji nisu najteži. Najteže je kad si sam, bez ikoga svoga s kim bi podijelio sve kao nekada.