Moj muž je po ceo dan na telofonu. U braku smo 13 godina. Ne obraća pažnju na mene više, nije zainteresovan, ne sluša me kad mu nešto pričam, stalno gleda u telefon. Sa sobom ga nosi svuda. Stalno zapraćuje druge devojke. Koje imaju velike obline. Osećam se manje vrednom zbog toga što radi. Ne obraća pažnju na mene i moja osećenja, osećam se usamljeno, izostavljeno. Kada mu kažem da znam da prati druge devojke i da gleda on me odmah vređa i goviri mi da sam luda po tom pitanju. Stalno se pitam da li mi nešto fali?? Šta ja to nemam?? Ubija mi svaku volju. Čemu to gledanje drugih devojaka, zapostavljanje svoje porodice zbog telefona. Nemam snage više. Šta bi bi uradili po tom pitanju? Da znate da vaš partner, gleda u druge..
Svi komentarisu prenaglašeno, zlurado kako je moj muž posedeo.
To i sami znamo. Posedeo je od stresa privatnog biznisa, od boli za - na brzinu preminulim ocem koga je mnogo voleo, od strepnje za jednogodišnjim detetom, od muke kako da reši stambeno pitanje, da zbrine i nas i njegovu majku.. od šoka kad je video da nema nikoga od rodbine i prijatelja kojima je šakom i kapom davao kad god je imao.. od brige kako da isplati miraze polusestrama.. od tuge, od straha.. od svega što ga je u samo godinu-dve snašlo. I u suštini svi njegovu borbu i muku znaju ali opet, schadenfreude. Nema gorih lešinara od ljudi.
Kako se zovu ljudi koji probude osećanja u tebi a ne planiraju ništa da učine povodom toga, a pritom ti sve vreme pokazuju da su zainteresovani? A kada nešto konkretno uradiš oni se prave ludi još i tebe okrive? U najmanju ruku ostaneš zbunjen. Bukvalno im služiš od samog početka da im podigneš ego. Neke lekcije se skupo plaćaju.. Ljudi pazite se.
Nakon situacije kad sam završila u policijskoj stanici, gde mi je telefon bio oduzet i gde sam ga na kraju, krišom i bez dopuštenja uzela i odgovorila na poruke dečku koji mi se svidja!Ni jedan izgovor za ne odgovaranje na poruke, ne prihvatam.
Nakon šta je drugaru poginula trudna žena. On se potpuno promenio izgubio je volju za životom postao je "zloban". Sam mi je rekao da mu život bez nje ništa ne znači (ona je njega jedino prihvatila takvog kakav je). Voleo bi mu pomoć samo ne znam kako...
Bojim se da na kraju i ne naudi sebi.
Prvi i zadnji put kad sam se nekome otvorila bila je to školska psihologica. Ona je brže-bolje potrčala do mojih da sve ispriča šta sam joj rekla. Dobila od oca batine, dva dana nisam mogla ustati. Udarao me pesnicama u lice, šutirao u stomak i na kraju stolicom preko leđa. Dvije sedmice nisam išla u školu. Rekla sam joj da nemam majku, otac me tuče svaki dan, moram da čistim i perem sve generalno svaki dan. Oduzima mi novac što dobijam od familije a on mi ne da dinara. Djed alkoholičar, u sred noći sve lupa i razbija. Nemam uslove da učim i spavam. Nazivaju me ku..m zbog majice kratkih rukava. Od tada nikome ni riječ ne govorim. Ispričam se sa zidom.
Djevojke, budite oprezne s dijeljenjem svog broja. Preko poruka sve je djelovalo odlično, ali nakon upoznavanja uživo shvatila sam da mi se ni izgled ni ponašanje te osobe ne sviđaju. Ljubazno sam ga odbila, no unatoč tome, sada me neprestano zove i dosađuje na sve moguće načine.
Odgojila sam ga da je samostalan, da pospremi, opere, počisti, zna skuhat, peć kolače itd. Zaista je takav, zaposlen, samostalan, živi sam, ima svoj stan, auto, drži sve konce u rukama ali iako mi je sin ne bi ga nikom za muža poželjela. Ženskaroš je, stalno mjenja djevojke, koristi sve što sam ga naučila da mu vjeruju a onda ih ostavi nakon par tjedana. Žao mi je tih djevojaka ali ne mogu tu ništa.
Danas mi je uginuo pas, nisam znala da može ovoliko da boli. Bila je bolesna, ali su veterinari rekli da će pre umreti od starosti, nego bolesti. Do prošle nedelje, to je bio najsrećniji pas na svetu, koji je svuda jurio, mazio se. Juče, došla sam iz drugog grada, vidim je, jedva hoda, pada, ne reaguje na zvanje. U toku sinoćnog maženja, nije htela da se opruži i okrene na bok. Najviše je volela maženje po stomaku. Međutim, nekako uspem da je opustim, i u tom trenutku glava joj pada na moje ruke i okreće mi stomak (kao trust fall). Jutros sam je našla mrtvu u tokvom položaju. Ne verujem nešto previše u slučajnost, ali kao da je čekala da dođem. Ne mogu da prestanem da plačem.
Ne razumem kako ljudi mogu da se druže s nekim ko misli sve najgore o njima (jedino kad su isti, pa da razumem)? Meni nije normalno da vređamo jedni druge i svađamo se stalno, a sutra se družimo kao da ništa nije bilo. Bolest. Takva je moja okolina i ja sam njima čudak i luda jer nemam prijatelje dok se oni svi pljuju i ponižavaju, a posle ližu i druže se.