Divan odnos sa mamom se pretvorio u katastrofu nakon moje udaje. U nadi da shvatim u čemu je problem krenem na terapiju. Tada skidam ružičaste naočale i shvatam da taj odnos nije nikad ni bio divan. Terapeut naravno ne može uspostaviti dijagnozu moje mame, ali analizom mog djetinjstva i svega poslije udaje dolazimo do zaključka da mojoj mami ne bi skodila jedna dobra terapija. Bol odbačenog djeteta koje "ne radi" onako kako mama želi nije me prosla ni pomoću terapije. Ko nije doživio neće me ni shvatiti. Prije 14 dana gubim trudnoću u 7. sedmici. Pored sve muke u meni se nešto lomi. Shvatam da je moja mama jedno veliko đubre i nečovjek, pa onda i nemajka. Živo odraslo, dijete ima u divnom braku, a zbog svojih hirova nikad ne nazove. Na pozive odgovori ili ne u zavisnosti od dana. Na koga sam ja suze trošila i sate na terapiranje da shvatim čime sam je uvrijedila i što sam to zaslužila. Decu rađate jer želite i ništa vam dužni nisu. Budite sretni ako ste blagoslovljeni da ih imate.
Nakon što sam doručkovala proteinski smoothie i rižine krekere otišla sam na ćevape s kajmakom i lukom. Neka ide život.
Kako me iritiraju one osobe koje drugima nameću svoje radnje, stavove, mišljenje, bilo šta. Vi ste totalno ludi. Najbolesnija stvar koju sam čula u poslednje vreme je nametanje toga kako treba da jedem. Jedem komplet lepinju i mene sad neki tamo uči i nameće mi kako ja moram prvo ovo, pa onda ono, da se to ne jede ovako, nego onako. Pritom, nije bio ljubazan, da ne mislite da ja skačem na nekoga tek tako ako se ne slažem sa njegovim mišljenjem, reagujem samo ako me uporno nervira i ponavlja mi 10 puta isto bez da me sasluša, tj ne želeći da me sasluša. Džaba pričam.
Teško mi je da prihvatim da moram ceo život da imam seks samo sa svojim bračnim partnerom. Protivim se varanju, ali nije lako izdržati pored toliko privlačnih žena, mogućnosti, izazova, a misli ne daju mira. Kako se nositi sa tim?
Bila sam sa čovekom koji je želeo brak i šestoro dece. Kada sam rekla da želim manje (troje) kako bismo sačuvali naš odnos i moje zdravlje, ostavio me je uz reči da nisam za njega.
Iako mi je dugo ulivao veliku nadu i pokazivao ljubav, sada to poriče. Verio se drugom devojkom bez ambicija u dogovorenom odnosu mlađa puno, bez fakulteta koja neće imati profesiju il karijeru a on to voli. Boli me što je sve moje godine, trud i ljubav zamenio nekim ko ga nikada neće voleti kao ja, jer samo ja znam kroz šta sve smo zajedno prošli i koliko sam ga volela.
Drugari smo 2 godine i od početka smo se svideli jedno drugom ali zbog nekih okolnosti nismo se tad smuvali. Međutim eto sad smo već 2 meseca zajedno, a prije toga smo mesec dana se baš muvali izlazili sami itd. Misleći da je to to, da ga volim i da je on taj koji mi donosi mir. Ali sve se menja, on je jako zauzet pa se mi jako retko viđamo, nekako imam osećaj da nam je odnos mlak, da je on nezainteresiran pogotovo sad kad treba sve da pršti. Rekla sam mu to, on tvrdi da me voli da će promeniti neke stvari, da je zeznuo stvar ali ne mogu da pobegnem od osećaja da se on ohladio. Želim da se borim za ljubav a sa druge strane osećam se nepoželjno, dosadno itd. Kao da mu je draže biti sa bilo kim drugim i bilo šta drugo raditi, nego biti sa mnom. Ne znam šta da radim.
U jako toksičnoj vezi sam, punoj nasilja i pokušaja odlazaka od njega, to traje godinama i stalno tražim način da odem od njega bez da porodici i prijateljima napravim probleme. Kada sam zatražila pomoć uglavnom sam dobijala komentar ‘sama si birala’, i u pravu su, samo na početku su svi uvek divni i brižni🙂
Upravo sam gledao profil neke devijke na feacebooku. Malo sam se zaneo. i tu negde kad sam stigao do 2010e slučajno sam pritisnuo lajk. U tom istom trenutku mi je telefon zablokirao i izašao iz aplikacije. Gledao sam vreme tačno 10 minuta mi je trebalo da dođem do iste slike. Blamaža veka, nadam se samo da nije videla!
Živim dugo u Americi. Već sam mator, davno prošlo kada sam bio tinejdžer. Ponedeljak 5:30 ujutru, krenuo na posao. Uporna, sitna kiša i još uvek mrak. Kao poručeno za hangover i neki spori rock. Parkiram u meku da kupim doručak, pomazim sopstveni, još uvek u vikendu, uspavani um i popijem kafu. Dok čekam order, čujem kako se kroz zvučnike na plafonu prolama pesma Rain od grupe the Cult. Nisam neko koga piči nostalgija, ali baš mi je izmamilo osmeh na lice. Setio sam se kad smo bili klinci od 16, pre 20 godina, pa smo svirali i Cult. Tu pesmu nisam čuo sigurno 15 godina. Ceo dan sam je posle puštao, a bio je iznenađujuće lep, vedar i topao dan za januar.
Ceo život u ovom Banatu. Mala, primitivna sredina gde svako osuđuje svakoga i svi guraju noseve gde im nije mesto. Jedva čekam da odem sa ovog Balkana... Ma, u Hong Kongu bih živela. Dosta mi je više sela i seljobera.