Što se tiče mog momka, koji ima užasne ljude za roditelje, najviše me plaši citat iz Biblije: "Tako svako dobro stablo rađa dobrim rodom, a zlo stablo rađa zlim plodom. Ne može dobro stablo rodit zlim plodom, a zlo stablo dobrim rodom".
Koliko god da sam romantična, posle 2 propale duge veze ljubav mi je postala obična patetika, laž i bespotrebno ulaganje u nešto što znam da će unapred da me sj*be. Nemam uopšte potrebu da s nekim počinjem iznova. Jednostavno mi se j*be za sve!
Prodavac sam automobila imam slabu platu i neki procenat ali kako se ništa ne prodaje nikad nemam žutu banku u džepu. Kako imam poverenje gazde i klijenata uvek mi ostavljaju kola da vozim koja se prodaju, pošto nemam svoja, nekad su najobičnija a nekada kola od po 20 hiljaljada i više. Svi misle da se kupam u parama i da ko zna šta radim niko mi ne veruje da nije ništa to moje i da mi se pre neki dan ugasio auto od 30 hiljada zato što sam ostao bez benzina. Komšiluk je ubeđen da sam kriminalac, a mene bukvalno nema pas za šta da ujede.
Toliko sam dugo sama, da sam instalirala aplikaciju na telefonu gde postoji "dečko" koji mi piše stalno i odgovara odma' na poruke.
Kada kuham volim koristiti onaj veliki široki nož, najveći iz stalka. Tada se osjećam kao neki veliki poznati chef.
Nisam imala upaljač da zapalim. Baba i ja smo pokušavale na razne načine da upalimo cigaretu od ploču sa špahera, na kraju smo uspjele sa novinama. Ja imam 20, ona 65. Živila baba!
Od svih stvari me najviše zaboli ta što mi otac ne zna upravljati novcem, danas smo mogli imati jahte, kuće, apartmane, ferarije, a sve bi to imali da moj otac nije bio osoba koja je govorila: lako ćeš mi platit taj račun, evo ja tebi ovo poklanjam, daj oću ti uredit kuću, aj evo ti para... Ponekad razmišljam kako bi izgledao naš život da je bilo drukčije. Šteta, velika šteta...
Zavrsila sam 3 mastera, iz arhitekture, inžinjeringa i menadzmenta, prvi u Srbiji, drugi u Nemackoj i treći u Španiji, imam 27 godina, bila dobar student na svim sa prosečnom ocenom iznad proseka i evo ne mogu da nađem praksu A kamoli posao. Šaljem minimum 10 prijava za posao dnevno u svim državama gde sam studirala i konstantno primam odbijenice. To stanje traje već duže od 4 meseca, poslala sam do sada više od 1000 prijava, što je najbolje svako motivaciono ponaosob da odgovara profilu firme i mojim kompetencijama, za moj CV sve kolege kažu da je impresivan, a za engleski svi misle da mi je maternji. Evo bezmalo ne znam šta da radim A od nečega moram da živim. Toliko sam ulagala u sebe da bih volela i mislim da zaslužujem da radim u struci A po svemu sudeci ću se okrenuti poslu u kafiću. Tako sebe nekad uhvatim kako žalim što nisam šlihtara i uvlakač bar dok ne dobijem posao.