Drugarice me kritikuju što sam ih zapostavila, kao i porodična druženja sa njima, te se više posvetila muževljevim prijateljima i druženjima. Zapravo, to sam svesno izabrala, čak i da sutra ostanem bez muža, opet se ne bih pokajala. Tek kroz odnos sa njegovim prijateljima (njihovim suprugama), sam uvidela šta prijateljstvo znači. Sva četiri drugara i njihove gospođe, su najpre dobri ljudi, a zatim kulturni, školovani i najvažnije neiskompleksirani. Sa njima nema pretvaranja, nema glume, nije važno gde već s kim sediš. Nisu naporni, već su toliko pozitivni. Drže se jedni za druge kao lavovi i bore. Kada im se poveriš ili tražiš pomoć, ne ide samo ono “jbg ili ma rešiće se”, već se okreću brojevi, pravi strategija pomoći i slično. Zaista sam zavolela te ljude.
Veza sa oženjenim muškarcem je ista kao službeni auto. Koristiš ga u toku dana a uveče ga vraćaš u krug firme.
Vodio sam dvostruki život bio sam u vezi od 4 godina, osećao sam tih par meseci pre nego što sam započeo novu vezu nekakvu zasićenost u vezi mislio sam da je ostavim. Za mesec dana sam započeo novu koja je trajala svega 2 meseca koja mi je samo služila za dobar sex i da napunim baterije. Uvideo sam da je to jako pogrešan potez bio batalio sam tu 2 vezu sve život od nje uništio i mogu vam reći da sam dobar postupak uradio. Moja prva devojka je stvarno divna osoba i posle svega toga nikad je ne bi napustio niti ću. Drugačiji sam čovek sada poštujem je i znam da će ona uvek biti uz mene.
Da mi je muž bio podrška danas ne bih bila rastavljena žena.
Nerviraju me ljudi koji pričaju samo o poslu, politici, parama, a ništa o kulturi, umetnosti, ne umeju da se opuste, šale.
Zbog nedostatka novca puno sam toga propustila u životu. U srednjoj nisam izlazila jer nisam imala ni odjeću za izlaske ni šminku, a ni novac. Nisam išla ni na kave nakon nastave kao ostatak razreda. Moji nisu imali auto pa nikad nigdje nismo išli. Na faksu situacija nije ništa bolja bila. Opet nisam imala i opet sam puno toga propustila i učila sam jer si ne bi mogla platiti ispite ako ih ne položim. Danas radim i imam novca, ali ni društva ni dečka na vidiku.
Sigurna sam da nas ima mnogo, ali je najgore kada ti u rane dvadesete otkriju bolest za čitav život. :/
Imam potrebu izjadati se i sram me to uopće izgovoriti na glas. Udala sam se i volim svog muža, ali nije me zaručio kao planirao je ali ostala sam trudna pa smo se oženili bez "zaruka" bez prstena. Imam osjećaj kao da sam pokradena nekog trenutka, gdje me iznenadi, gdje kažemo obitelji i prijateljima, gdje planiram vjenčanje, nismo imali ni medeni mjesec. Mladi smo i trenutno se svi oko nas zaručuju, planiraju vjenčanja i putovanja a ja se osjećam zakinuto. Volim muža i radujem se bebi ali jednostavan se osjećam ubrzano i kao da su mi ti trenuci ukradeni. U isto vrijeme osjećam sreću i radujem se zbog svojih prijatelja i obitelji ali sam i tužna jer ja to neću imati prilike doživjeti 🫣
Nervira me kad mi kažu, blago tebi muž ti skuva kafu. Skuva i kad dođu gosti, ali više bih volela da stane u moju zaštitu kad me neko provocira, omalovažava, a ne da mu se pridruži i počne smejati. Ne osećam oslonac u njemu, nije od reči i mislim da me tretira kao i svaku drugu ženu iz svoje kancelarije. Možda nekome nisu to nikakakvi problemi, ali ja sam mislila kad dobijemo decu da će biti drugačiji. Međutim, njemu je svako drugo dete u pravu, a naša su, po njemu zahtevna, umazena...duša me zaboli.
Toliko sam opsjednuta sa muškarcima da ne mogu opisati. Volim njihovu kožu, građu, mišiće, vene, ruke, osmijeh. Imala sam priliku biti sa njih puno, i stvarno sam uživala, proučavajući detalje muškog lica i tijela. Zadnji momak s kojim sam, mlađi je od mene dosta..Toliko mi je privlačan, da sam opčinjena s njim, apsolutno ne razmišljam ni o čemu, samo o njemu, a skoro sam blizu 40. Ništa me ne zanima, posao i život provodim u beta stanju..samo da ga odvedem što češće u krevet, a ni on se ne buni naravno.. Ali ja kad njega zagrlim, to predivno tijelo, koliko uživam u toj mladosti, slatkom mirisu kose, utegnutosti, putenosti, senzualnosti. Toj muškoj snazi onoj sirovoj, tim poljupcima dubokim..da mi je da mogu ostati vječno tako...ništa mi ne treba više.