Profesorka na fakultetu me je "uhvatila na zub" zato što sam joj u prvom ispitnom roku posle njene rečenice "Žao mi je koleginice, niste prošli" odgovorila kroz osmeh "Meni nije, biće bolje sledeći put". I baš je bolje, padam već treći put i mislim da ga nikad neću položiti.
Imam divnu porodicu, divnog momka, ali mačka mi je broj jedan u srcu.
I tako ja stopiram 2 sata niko neće da stane, dolazi likuša prezgodna stane joj lik posle 2 min. PA OKEJ DANILO TI SE KUVAJ, mrš!
Ne raspoznavam levu i desnu stranu. Kada mi neko kaže 'vidi levo' ja refleksno gledam desno, a kada mi kažu 'vidi desno' ja gledam levo. Kada moram da uradim nešto što uključije levu i desnu stranu ja prvo pogledam kojom rukom pišem da se setim u koju stranu mora da idem.
Imam veliko društvo, družimo se već 10-15 godina svi zajedno prošli kroz svakava sr**a, sedeli na klupici sa po 100din u džepu, trošili po 1000-2000e za veče ako jedan ima, imaju svi. Želja mi je da se obogatim i kupim celu zgradu i svima podelim stanove u istoj, i ako budem mogao finansiraću ih sve i sve doživotno samo da su tu, zaslužili su. Nikada me niko nije izdao, i rekao lošu stvar iza leđa, još mi devojka (koja je nova u društvu) kaže kako stalno pričaju lepo o meni kada nisam tu.
Kada ste tužni, setite se da se moja mala rođaka zove Gasolina...
Jeziv je osjećaj kad i pored toliko ljudi u svom životu nemam koga da pozovem da popijemo pivo i da mu ispričam kako se osjećam...
Preko 10 godina nemam televizor u kući. Razlog je to što niko od ukućana nije imao želju da ga gleda pa smo ga izbacili. Mnogima to čudno zvuči, ali mojoj porodici to odgovara baš tako.
Izlazila sam na kafe sa 14 momaka u periodu od 3 godine. Njih 11 je jednostavno zaboravilo da postojim nakon prve kafe i ubrzo su našli djevojke, a preostala 3 momka su se sjetila još par puta da sam među živima. Kada pomislite da ne može gore, sjetite se mene i odahnite. Minut šutnje za malu srnu ranjenu (mene).