Devojka me je oralno zadovoljavala u wc-u tržnog centra.
Nema mi ničeg lepog, seksepilnog ili zadivljujućeg kod kovrdžave ili loknaste kose kod devojaka. Ako je neka od njih i lepa, prva pomisao će mi biti kako bi tek bila lepa da nema te kuvane špagete na glavi.
Ekavica, čitam li ili slušam, mi zvuči neuko i polupismeno.
Ne razumem svoju drugaricu. Toliko je lepa i zgodna a stalno izlazi sa tipovima koji su, blago rečeno, ispodprosečni. Same propalice. Nikad mi neće biti jasno šta uopšte vidi u njima.
Pojedine devojke se šminkaju, slikaju za instagram, nose otvorenu odeću i slično, a posle se čude kako ne mogu da nađu normalnog dečka za vezu. Ironija.
Ljudi ne zovite se sami na nečije svadbe šta vam je. Ako niste bliži rod i prijatelji ne možete misliti da ste automatski pozvani i pitati kad je svadba da dođete.
Prestajem da verujem da ljubav postoji i da se za nju treba boriti.
Nije da ne želim decu, ali trenutno mi je zbrka u životu. Muž je dobio otkaz i sad radi bilo šta. Plata mu je premala, a moja još manja. Sa roditeljima je u dobrim odnosima, ali svekrva je priča za sebe, ona nema ni želju da nam pomogne. Ne kažem da mora, ali bar da nam bude garancija za jednog unuka, ako nista. Moji nisu živi, a sa sestrom sam u lošim odnosima. Kad god me neko od njegove rodbine sretne, pita jesam li trudna, hoce li to dete itd... U braku sam 8 godina, ali sve su bile preteške i za mene i muža, kamo li za dete..
Srednjoškolski dani su dani najboljeg perioda zivota. Dvoljno si star/a da znaš šta hoćeš od života, donosiš zaključke koji su dobri za tebe, traženje djevojaka/momaka, zaljubljivanje, itd. A roditelji/porodica sve plaćaju, mozak na pašu i tvoje je samo da učiš. Osnovna škola nije to to, tu se trudiš i jedini cilj u životu ti je da imaš što bolje ocjene i da budeš što bolji đak. Poslje srednje život se mijenja. Dolaze obaveze, fakultet, porodica, djeca, čitav život ti prođe u brizi.