Sve na stranu većina žena ima ružan glas. Za svog života nisam čuo ženu da lijepo priča. Jedna ima kreštav glas, druga kao da joj jezik smeta dok priča, treća nema uopšte nježan glas, četvrta priča kao da se trese nešto u tonu... Mene to najviše odbija.
Nisam tunjavac, izlazim i izlazio sam, ali mi idu na nerve ovi što ništa drugo u životu ne rade i nigde drugde ne vide smisao osim u partijanju i žurkama. Naporni su više. Još kad te, sa kezom od uva do uva, u oktobru pitaju: "a gdeeee ćeš za noooovvvuuuuu", doživim bukvalno nervni slom.
Kako me nerviraju one osobe koje se vade na težak život, a večito su nadrndani i bez osmeha, a imaju sve u životu. Ja razumem da to nije nimalo lako, ali to ne znači da trebaš drugom da podmećeš nogu i da budeš zloban, a posle se vadiš na 'teško detinjstvo'. Te fore ne pale kod mene. Znam ljude koji su svašta prošli i dobri su kao hleb, a ovi što se uvek izvlače za svoje loše postupke, sami su krivi, nema potreba da prebacuju krivicu na prošlost. Svako bira kakav će biti. Večite namćore i negativce, koji, pritom, prave spletke drugima, očima ne mogu da gledam.
Život mi je lijep otkako sam počeo ići u krevet u 21 čas i ustajati u 5 časova. Prije posla na miru popijem kafu, odradim nekekve vježbe, pročitam vijesti na miru.
Bio sam u seksualnoj vezi sa babom iz francuske zbog državljanstva, a ona me je ostavila zato što sam gledao crnkinji u du*e.
Mislim da ne postoji ništa lepše nego kad muškarac stenje tokom seksa i ljubi kao opsednut. Zašto to 80% njih ne radi ne razumem?!?
Kao neko ko se oduvek borio sa manjkom samopouzdanja, razvila sam taj neki zaštitni mehanizam. Ljudi često pomisle da sam umišljena i puna sebe, a ja sam zapravo samo naučila da hodam uzdignute glave, dok u sebi tiho čekam da me nečije reči ili pogled ponovo pogode pravo u srce.
Kad sam počela raditi u inostranstvu, moj otac nije vjerovao da ću uspjeti, ali čim sam dobila posao svaki mjesec sam roditeljima slala novac i to ne male sume. Godinama sam im pomagala, kupovala namještaj, plaćala račune, davala za registracije, čak im od otpremnine kupila novo auto da ne slušam stalno žalbe kako se staro kvari, pomagala sestri, kupovala mobitele i sve što im je trebalo. A onda, kad god se vratim kući, dočeka me ista slika – kuća stara, ništa u nju nije uloženo, WC u lošem stanju, nemam ni sobu u kojoj bih mogla prespavati, a oni su imali i svoje plate i kasnije penzije koje nisu bile male. Sada imam svoje dijete i želim da ono bude na prvom mjestu, ali svaki put kad pokušam stati, oni nađu razlog da opet traže.
Mnogo volim svoju devojku kada se tek probudi. Mamurna, oči jedva otvara, kosa raščupana itd. Jednostavno bih je mogao pojesti od slatkoće. Ne mogu da ustanem dok je ne ušuškam i izgnjavim. Znam da će svi reći da sam paćenik, ali takvu bih je cmakao bez prestanka.
Sad će neko reći ja sam ljubomorna ili nešto, ne ovo sam samo primetila. Pratim mnogo poznanica koje su se udale i kače porodične slike sa putovanja i meni je baš drago i lajkujem im fotografije. Međutim kada ja jednom u par meseci okačim selfie gde sam lepo sređena, obično me tada neka takva žena otprati. Pa se pitam je li im smeta što se nisam udala i ne živim sličnim životom pa nisam poželjno društvo. Ne zatrpavam feed pa kao uh dosadna si sa selfijima više nego izbacim jednom mesečno ili kroz par meseci sliku.