Umorna sam od toga da budem i muško i žensko. I majka i otac. Da je sve na mojim leđima. Da jedina radim i pridonosim. Umorna sam od toga da se sve mene pita i da su sve odluke na meni. Više ne mogu. Teško sam depresivna.
Imam 28 godina i majka mi i dalje brani da prespavam kod momka.
Juče uđoh u jedan butik, onako, nisam planirala da kupujem ništa, bilo je 10ak žena, sniženje. Imala sam veću kesu iz drugog butika, i čim sam ušla gazda me posmatrao ko pitbul, ja gledam odjeću a on me prati pogledom ko da ću ukrasti nešto. Odmah sam izašla, nek se j..e i on i njegov butik. Moram priznati da mi se ovo nikad nije desilo.
Ostala sam samohrana majka sa 23 godine. Teško je. Bojim se da ja ne mogu ovo.
Čujemo se konstantno već 12 godina a u životu se nismo vidjeli.
Recite da žene nisu glupe kad sam poverovala da je spavao od 21 do 16:30.
Kad na momenat nešto poželite, prvo dobro razmislite da li na neki način to već imate. Naravno uvek treba napredovati, misliti o boljem i raditi na tome. Ali daću vam jedan primer, gde sam stao i razmislio. Izašla mi je vest na internetu, Živite kao Hobit na jedan dan. Gde se svako ko je gledao filmove Hobit i Gospodar Prstenova zamisli kako živi u onoj simpatičnoj kućici u selu i uživa u prirodi. Ko to ne bi poželeo, Hobiti zaista žive sjajno. A onda pomislim, pa ja živim u selu, imam pored kuće baštu gde gajim povrće i cveće, imam dosta voća, životinje, pečem rakiju i obožavam da uveče sedim na svojoj terasi i zapalim cigaretu. Ako iko živi makar približno kao Hobit, ja sam sigurno među njima.