Ne pamtim kad sam bila ovako emocionalno iscrpljena. Bukvalno da mi dođe ljubav života rekla bih ne smaraj.
Izdajem apartman na moru, i uvek kada čujem da će mi doći neka porodica na letovanju, otac, majka i deca, uvek zamišljam tu majku te dece kakva je, da li je lepa, zgodna, kakva je na plaži kad se skine u kupaćem. Kad mi se dopadne neka onda sam često na plazi gde i oni idu da bih je gledao.
Ženim se, a moj kum mi pet dana prije svadbe javlja da ipak neće doći. Rekao je da mu je žao, ali da ima neodgodiv poslovni put na drugi kontinent, ide sa šefom i obećana mu je povišica ako taj sastanak prođe dobro. S jedne strane ga razumijem, ali s druge se osjećam kao budala, jer znam da bih ja na njegovom mjestu bez razmišljanja propustio takav put. Vjerujem da su prijateljstvo i ljudska bliskost važniji od bilo kakvog novca.
Zašto niko ne priča o tome koliko je selidba mentalno teška?
Mnogo sam patila i plakala u zadnje vrijeme. Nadam se da će mi ubrzo zasijati sunce u životu.
Volim da menjam muškarce. Šta će mi jedan za ceo život.