Nedavno sam ovde pročitala - "ona koja ne traži ništa, zaslužuje sve". Tačno, ali ona koja ne traži ništa, obično to i dobije - ništa jer nađe nekog šmoklju koji ne da ništa jer želi onu koja ne traži jer ona veruje u ljubav. To je moje lično iskustvo.
Žena je htela tokom trudnoće da nam se ćerka zove Pandora. Lepo je i meni ime, ali previše strano, nisam hteo da bude teret našem detetu. Ubedio sam je da je Isidora bolje, a da joj ona smisli neki nadimak. Sad posle dva meseca od porođaja, Isidora je mamina i tatina "panda", a žena mi se juče zahvalila što joj nisam dao da imenuje dete pod trudničkim hormonima.
U najlepšem periodu života kada saznajem da sam trudna, dečko saznaje da ima rak testisa. Ovih dana ide da ga ukloni. Ne možete da zamislite kako se osećam. Ustanovljeno mu je da je maligno i da će morati na hemoterapiju. Ja se nadam da će preživeti i da ćemo na jesen moći zajedno da uživamo sa našom bebom.
Koliko samo balkanski roditelji znaju da nas upropaste. Ja sam do te mere samokritična da ne znam kako bih se oporavila da ne idem na razgovore sa psihologom. Moji npr. nisu primitivni, ali šta vredi kad istrajavaju za gluposti. Tako nam neke glupe stvari zameraju i traže. Istrajavaju za neke totalno nebitne stvari, a ono što je bitno (naša osećanja) ne uzimaju toliko u obzir. Sreća pa ti sve raščlani i posloži psiholog. Ljudi samo idite na terapije i bićete nova osoba. Mentalno zdravlje je number 1.
Srećno svima.
Kako sam ljubomorna na ljude koji su imali normalnu porodicu kao deca. I tačno mogu da vidim ko je bio u okruženju punom ljubavi, a ko je napravljen jer: vreme je, šta će selo da kaže i ostali idiotski razlozi. Ljudi, ako ne želite decu nemojte da ih imate, šta je tu toliko teško?! Ja nisam birala da se rodim i ceo život se osećam nevoljeno jer su me dok sam bila mala kao loptu šetali od rođaka do rođaka (majka je morala da radi, otac nije znao šta sa ženskim detetom). A kad sam malo porasla, kičmu su mi polomili sa "treba da budeš zahvalna za koru hleba, krov nad glavom i što imaš šta da obučeš". Upropastili su me da i danas vučem traume. Ne znam da uspostavim normalnu vezu ni sa prijateljima, a kamoli da nađem partnera. Imam 32 godine. Na poslu ne znam da funkcionišem, jer ne znam da se zauzmem za sebe. Plašim se da će me svi odbaciti i da ću dobiti otkaz, ako kažem bilo šta. Tako da svi vi "vreme ti je da rađaš" nadam se da ćete u najmanju ruku promeniti svoje ponašanje.
Prvi put u životu sam otvoreno poslodavcu na razgovoru za posao rekao da mi je ponuđena plaća preniska. Sad mi je jasno zašto u firmi od 6 članova svi imaju 55+ godina. Vjerojatno ljudi tu rade cijeli život, al ja u dvadesetim ne mogu i ne želim radit za taj sitan novac. Nisam materijalist, zaista ne tražim puno, al da radim za par eura više od minimalca, a ne moram...
Što više izbacujem ljude iz svog života, to se ja bolje osjećam! Nevjerojatno koliko sam im dopustila da mi ugroze dan!
U inostranstvu sam već par meseci. Žena treba uskoro da dođe ali pre nego što dođe, hoće da pomognemo njenoj rođaki da pređe i nađe posao. Problem je što ja živim u jako malom stanu sa jednim polubračnim krevetom i već sam ženi rekao da nema mesta. Nakon rasprave sa ženom sam u afektu rekao ženi pa neka dođe i ona je prenela rođaki i ova je stvarno krenula. Ja stvarno ne znam da li su njih dve normalne a i verenik od te rođake koji se nije pobunio što će ona spavati sa mnom u krevetu.
Kad god vidim bivšeg na televiziji, sjetim se njegove mini hrenovke.
Nešto najodvratnije mi je kad žena kaže: "Boli me k***c."