Mama je profesor u srednjoj školi i tata uvek pred kraj školske godine uzme maminu svesku gde su joj sve ocene i tumači i ubeđuje je da ne ostavlja decu na polaganje jer ne želi da druga deca prolaze kroz stres kroz koji je on prošao jednom kad je ostao na polaganje.
Sinoć dok sam pričao sa jednom devojkom na teledon, pročitala mi je neki romantičan tekst sa vašeg sajta, posle provalim da Vas redovno prati na instagramu. Imam jednu poruku za nju: Dunja, volim te.
Kada naiđem na mravinjak ispred kuće, uzmem kruha i stavim pored mravinjaka da se mravi ne muče da traže i da nose. Besplatna dostava.
Meni brže prođe dan u karanteni, nego kada je normalno stanje.
Zavidim ljudima koji imaju bogate starce samo zato što su do svojih kasnih 20-ih mogli bezbrižno živjeti, putovati gdje god i kad god požele, dobivali aute na poklone sa svojih 18 godina, generalno nikad nisu trebali razmišljali o novcu. Nije meni do luksuza ni do putovanja, ali od kad znam za sebe radim neke poslove, više ili manje glupe, samo da si mogu priuštiti neke sitnice ili da olakšam starcima, barem da meni ne moraju davati novac za užinu, izlaske itd., i sad sa 26. imam dobar poslić ali teško da ću si priuštiti normalan auto ili pak vozački tako brzo, o putovanjima da i ne pomišljam. Ne bih inače ni razmišljao o tome, ali nedavno me prijatelj, koji ništa u životu nije stekao sam i starci su mu kupili auto, stan i dali mu posao (na nekoj izmišljenoj poziciji u svojoj firmi), pitao "a što si više ne kupiš neki auto, zašto si stalno na bajku? Ili neki motor". Dobar je lik, ali jednostavno nema osjećaj za "ne imati" nešto ili "ne moći" si nešto priuštiti.
Flertovati sa nekim kome se sviđate i uporno mu davati lažnu nadu da biste nahranili ego, a onda ga odbijati je........nema ovaj jezik reči kojom bi se to moglo opisati. Nema.
Sada su roditelji 24/7 sa onim što su odgajali. Mislim da moji nisu ponosni.
Najjače mi je kad čujem osobe da komentarišu "Ne mogu da zamislim nekoga sa 30 godina da živi sa roditeljima". Prvo ja radim, znači nisam lenčuga pa da živim na njihov račun, plaćam sve račune, namirnice kupujem, ali čovek jednostavno nema odakle da stvori sebi za kuću ili stan da se osamostali. Nemaju svi njive, stanove, kuće, vikendice, šume pa da prodaju ili izdaju. Jednostavno sam se rodio u takvu porodicu "golu" da se tako izrazim, majka i otac mnogo vredni ljudi, ali rade za nekih 500-600e, ja za 400 i nemaš odakle da uštediš, čak i da štedim ne bi dočekao da skupim za moj život pare za kuću. Imam 23 godine i stvarno mi nije ništa teško, radio sam svakakve poslove i ko zna koje ću raditi, jednostavno je nekome tako zapisano i kraj priče. Nas troje delimo stan od 40 kvadrata, za drugo ništa i ne znam, meni je puna kapa, naravno da bi voleo da stvorim još ali koliko ja vidim biće jako teško.
Kako je počela ova izolacija cura je prešla samoinicijativno da živi sa mnom u kući, jer njih je puno u porodici, svađaju se i poludeće, a ja živim sam u velikoj i sređenoj kući (njene reči). Na početku mi je to smetalo, posebno spika uvalim ti se na gajbi jer je sređena i sam si. Međutim, sada posle 15 dana shvatam da mi je ona sve što mi treba u životu, do kraja ovog virusa bi mogo i da je zaprosim. Tek sada iako smo dugo u vezi uviđam koliko je ona divna, koliko je tiha i nenametljiva, predivna je domaćica, svako malo organizuje neka dešavanja, te movie time, te veče za igrice, stalno čita i uči, tek sam ovih dana saznao da tečno govori 3 strana jezika, oduševljen sam. Posle ovih 15tak dana mnogo sam je bolje upoznao nego za 2 godine veze.