Taksista sam 30 godina. Moram da kažem da nikad nije bilo ovoliko rizično voziti kao danas! Ljudi su postali vrlo nemarni za živote drugih! Molim Vas sve! Nemojte kucati poruke! Ostavite telefone sa strane! Provešćete u autu 10-30 minuta! Šta je toliko hitno da ne može da sačeka toliko?! Društvene mreže i pozivi isto. Ako je hitno, parkirajte se i obavite šta morate! A za ove budale što namerno neće da poštuju propise i misle da su neuništivi i iznad zakona niste ni prvi ni poslednji koji će otići na onaj svet zbog toga, a često sa sobom povesti i još nekoga! Ili ostati invalidi... Putevi su nam loši! Dovoljno je malo peska ili jedna rupa da se izgubi kontrola pri velikoj brzini i nema vas više! Vožnja nije zajebancija!
Kada sam počela vezu sa sadašnjim dečkom, stalno sam bila sredjena, full našminkana, kosa opeglana, dugi nokti, manikiri, pedikiri itd. Međutim on mi je stalno zvocao što se toliko sređujem i što mi dugo treba da se sredim. Zatim da on ne voli puno šminke i više voli cure u trenerci (mada zašto onda takvoj nije prišao nego meni napucanoj?). Kada sam vremenom prestala sa svim tim stvarima on sada gleda druge cure, sve napucane, sa kilo šminke i stalno mi komentariše da se ne sređujem više. 5 godina ga trpim, dosta mi je.
Godinama ne uspevam da budem u ozbiljnoj vezi, verovali ili ne to je zbog jednog jedinog pravila a to je "ne radi nekome nešto što ne bi voleo da taj drugi radi tebi". Devojke sa kojima sam se zabavljao su iz totalno različitih sfera i životnih stilova (dakle ne radi se o tome da uvek nalazim isti tip devojke i da je uvek ista priča) . Ali je jedno uvek bilo zajedničko za sve, jer na moje pitanje "a šta bi bilo da sam ja to uradio" dobijao sam odgovor tipa "naljutila bih se, oterala bih te u 3 lepe itd.. " i kada bih pitao zašto onda to ti radiš, dobijao bih brda, gomile opravdanja i izgovora. Jednostavno mi je muka od takvih debila koji uvek imaju opravdanje i izgovore za svoje greške, a pritom uopšte nemaju mozga da prihvate da su pogrešili i nešto nauče iz toga.
Najneugodniji trenutak mi je bio kod zubara. Došla sam na pregled, zato jer imam implantante, i moj zubar je bio zauzet i rekao svom asistentu da on obavi pregled. Asistent je moje godište, mlad zgodan. I vidio on i ja krenem prema izlazu i sjetim se da sam zaboravila kišobran. I čujem njega kako govori: Tako lijepa cura a takvi zubi. Fuj.
Kad sam bio mali mislio sam da mušice tokom noći postaju komarci. ;)
Naiđe mi nekad "prljav pogled" i svaku koju pogledam lepuškastu zgodnu mozak skenira kakva je gola, i prosto me bude sramota da je pogledam u oči jer imam osećaj kao da to osećaju ako pričam s njima...
Morao sam da odem iz Srbije jer sam tamo u velikom problemu. I sad sam u inostranstvu sam, bez igde ikoga. I svi mi kažu blago tebi, radiš tamo i uživaš. A ja u stvari u kanalu, bez drugova i porodice i ko zna kad ću i dal ću ih ikad više videti. A toliko se kajem što sam sve to uradio. Al ne smem nikome da kažem, jer će svi reći sam si kriv i tako to. Kao da ja to ne znam. A voleo bih samo da imam nekog da bude uz mene u ovim trenutcima.
Dosla na 3.godinu faxa iz drugog grada u grad koji ne volim, zbog roditelja kojima je želja bila da studiram s bratom. Ajde dobro, mlađi je, da mu bude lakše, pretrpim. Kolege zavidne, nisu društveni, gledaju te kao "manje vrednoga" jer si došao naknadno. Pretrpim i to. Proplačem prvih mesec dana svaki dan. Prećutim.
Najmanje se nadaš da bi ti se u tomu svemu još svidio netko. Pa eto je. Ali sam sramežljiva, a kvragu i on je. Nešto bi da pokušam, a ne smem.
Kako sam nova, bit će zanimljivo ekipi, javi mi se njih nekoliko. Neki i što se druže s njim, ali on ne. A sve te poruke bi menjala za samo jednu njegovu... Ali ajde, bar mu hvala jer je teror od fakulteta učinio za nijansu blažim.
Uvijek kad nekog čekam gledam u onom smijeru iz kojeg će taj netko doći.
Uvijek kada se vozim u autobusu ako neko spava razmišljam da li je ta osoba možda fulila stanicu na kojoj je trebala izaći.