Samo želim da ostavim negdje trag da sam zahvalna na svemu u ovom životu! Na mužu i zdravoj djeci. Nemamo nikakav "luksuz" ali sam jako sretna s ovim što imamo. Ljubav postoji, i zaista može puno toga. Bože, hvala Ti.
Svekrva mi je imala moždani a ja idem na egzotično putovanje s mužem i ostavljam im dijete na čuvanje. Svekrva mi je kraljica!
Ježim se kada neko kaže da za dobar i njegovan izgled nije važan novac nego isključivo volja. "Nemaš ti volje vježbati, nemaš volje ići kozmetičaru, nemaš volje mazati tijelo svime i svačime" itd. A apsolutno svaka žena koju gledam na tik toku, instagramu, jutubu koja drži do sebe, ima izvanredan ten, kosu, lice, ruke, noge, stopala, je žena koja ima bruku para. Te žene ne žive u zajednicama, svaka živi u stanu ili kući u gradu, i tim ženama nije nikakav problem platiti dadilju koja će se brinuti o djeci dok je ona u teretani i na svim tim silnim tretmanima. Ja bih vrlo rado išla u teretanu i plaćala ličnog trenera ali nemam ni toliko para ni vremena. Zašto da ne bih voljela imati pun ormar vrhunske odjeće a opet dramiti "Nemam šta da obučem" bla bla, zašto da ne bih voljela ići redovno na manikuru, pedikuru, na tretmane lica i tijela, lash lift, obrve itd. Voljela bih, ali nemam ni vremena, ni para, niti živim u takvoj sredini gdje bi to svima bilo ok. Zato od*ebite s tim "Samo volja".
I dalje je pamtim i često razmišljam o njoj. Nežna, otmena, elegantna, crna, voli umetnost, prava dama...
Upoznali smo se zimus na jednom putovanju, ona je bila sa drugaricama a ja sa drugom. Svaki put bismo spontano započeli razgovor i pričali satima, međutim, rekla je da ima momka i zbog toga nisam želeo ništa da pokušavam sa njom. Koliko sam iz priče shvatio, njen momak i ona su različiti, njega samo interesuje da ždere i da se izležava. Ona nema društvene mreže, a kontakt nisam hteo da joj tražim baš zbog činjenice da je zauzeta. Danas, pola godine kasnije, i dalje razmišljam gde je ona i šta radi, maštam da je sretnem negde i da mi kaže da više nije u vezi. Mislim da se tako lepa, pametna i normalna devojka ne sreće svaki dan.
Ostavila sam ga trudna. Nakon toga, nije priznao dete. Onda se pojavio u našim životima (bez dnk-a naravno, to nije upitno bilo) država mu je dozvolila. Sada, tri godine kasnije, on je i dalje 0 od oca. Ali..ja sam verovala da mogu pronaći baš ono što želim (i ništa više od onoga što mogu i da pružim) i upravo to sada i živim! Imam divnu, ozbiljnu vezu sa muškarcem koji je dobar čovek, vredan, uspešan, naravno i ono manje bitno-fizički lep i zgodan. Voli moje dete kao njegovo. Ljubav je obostrana. A ja..samo se topim i kažem hvala ti Bože! Jedva čekam da nam se naša porodica proširi i da njemu kao mom partneru, i mom detetu kao najvažnijoj osobi u mom životu, podarim još jedno malo biće! :)) Živela ljubav, a samohrane mame-nikada ne odustajte, cenite i volite sebe! Kako kažu, nisam ja birala lošeg oca, on je to postao nakon što se dete rodilo. Dakle-samo uživajte, i doći će onaj pravi! Ne vredite ništa manje od drugih žena. Love you all 🤍
Uvijek sam voljela i pomagala u svojim finansijskim mogućnostima svojoj neni. Par godina prije smrti me je nagovorila da potpišem ugovor o doživotnom izdržavanju, kao ja brinem o njoj a ona meni sve prepiše, uključujući kuću koju su moj daidža, tetke i moja majka koristile, zatim placeve, dva stana, automobil, vikendicu, štednju, nakit, voćnjake, poslovni prostor u centru grada. Ona je imala penziju tako da nije očekivala nikakvu novčanu pomoć od mene. Dala sam joj mnogo ljubavi i dan danas je volim. Nakon njene smrti kad su djeca i unuci saznali da sve ostaje meni, poludjeli su, pokušali tužbom oboriti ugovor, prijetili mi preko opasnih ljudi, i to moje tetke i daidža, majka se ljuti, kaze budi fer, daj svima dio, nece da prica sa mnom. Pakao su mi pravili ali se nisam dala. Iselila sam ih sve iz kuće, sve je prešlo na moje ime a uskoro ću da ih tužim zbog prijetnji pa ako im se ide u zatvor, nije moj problem, ja uživam na jednom španskom ostrvu. Hvala, neno!
Moj dečko svaki vikend pređe po 700 km da bi me zagrlio.
Tokom jedne svađe sa dečkom, rekla sam mu da on nije muškarac sa kakvim želim da budem, rekla sam mu da zaslužujem puno lepše, zgodnije, obrazovanije i bržnije momke. On se tada rasplakao i rekao je da će postati jedan od njih i da će da me zasluži. Mislim da nisam ništa pogrešno rekla.
U zgradama kao da majmuni žive. Ne, dečja igra nije vrištanje i ne, niko nije najgori komšija što mu smetaju deca koja vrište. Svi vi koji to pravdate, idite u inostranstvo i vidite da li deca tako vrište kao kod nas. Kod nas nema nikakvog reda, ničega i još to pravdate, a posle se čudite i kao nije vam jasno što su deca bezobrazna, što nam se država raspada itd. Onda i ove komšije koji se dovikuju s decom sa balkona... Nismo u džungli, naučite se kulturi i lepom ponašanju. Kad ćete u Švajcarskoj videti da se neko dovikuje, da deca vrište itd.?!
Kada sam pre 2 god. raskinula sa sadašnjim mužem, niko nije imao pojma da je razlog tome što sam u razmaku od par meseci imala 2 spontana i da je to toliko uticalo psihički na mene, jer je on jako želeo dete, a ja sam se osećala kao ubica da sam u celom tom svom bunilu kao izlaz videla raskid. Kolege na poslu su širili svakakve laži o meni od toga da sam ga prevarila do toga da sam u šemi sa oženjenim kolegom, iako nisu imali povoda za to, a ja sam bila prezauzeta da pomognem sebi da bih se bavila tračevima. Mi smo se pomirili, otkrila sam uzrok svojih spontanih, ostala trudna i rodila dete. Uskoro treba da se vratim sa porodiljskog, a toliku gorčinu osećam prema svima na poslu jer sam u međuvremenu čula da me pojedinci i dalje ogovaraju, da ne znam da li ću biti u stanju da više kuliram njihove tračeve bez da postanem jako drska pa da idem čak i dotle da krenem svima da pravim razne smicalice da bih se odbranila jer znam kakve hijene mogu da budu. Trenutno nemam mogućnost promene posla.