Imam 25 godina i kad god dođem kod mojih i mama pravi tortu, obavezno moram da oližem žice od miksera
Bila sam sa oženjenim čovekom sve dok nisam videla njegovu ženu. Ona je toliko prelepa i prezgodna, ja sam ostala u šoku. Uvek sam te prevarene žene zamišljala kao neke zapuštene domaćice. Nije mi jasno šta ga tera da je vara, zašto dolazi kod mene kad ima nju koja je milion puta lepša od mene i vidi se da ga baš voli. Izgleda da je ipak istina ono da muškarci ne varaju sa boljom. Već sam bila u bedaku jer je oženjen, a onda mi je skroz uništilo samopouzdanje kada sam nju videla. Prekinula sam s njim, ali i dalje ne shvatam šta muškarce koji imaju takve lepotice kod kuće tera da ih varaju. Bar da varaju sa lepšima pa i da nekako razumem.
Nisam neko ko voli da vežba. Ne volim da trčim, ne volim sve te sprave u teretani, ne osećam se nikako bolje nakon treninga, osećam se izmučeno. Sa druge strane volim da uradim nešto korisno za sebe pa sam tako našla vežbe koje mi prijaju i koje radim kod kuće gotovo svakodnevno. Malo se preznojim i osećam se dobro nakon njih, ne izmučeno. Mislila sam da i nemaju mnogo nekog efekta jer nisu preterano zahtevne, a i svakako nisu dovoljne da bih imala ne znam ni ja kakvu figuru. Onda sam na jednom ginekološkom pregledu dobila pitanje da li vežbam, na šta sam odgovorila da malo i to u kućnoj varijanti, a doktor rekao da vidi jer imam jake stomačne mišiće i pohvalio jer jedna mlada devojka vodi računa o sebi i na taj način. Tek tada sam shvatila da te vežbe ipak imaju smisla, ali i da je tu moja redovnost i istrajnost najznačajnija. E tako je i sa svime u životu, svaki trud se isplati, i onaj minimalnini i onaj za koji mislimo da nije ništa posebno, gotovo svaki!
Radije sama cijeli život nego u prividno sretnoj vezi/braku. Prekratak je život za glumu i pretvaranje.
Jednom, dok su moji sinovi još bili mala djeca, vozila sam ih autom nenaseljenim krajem. Na nekom proširenju uz cestu ugledali smo grupu ljudi koja je okružila ranjenu srnu. Bila je šepava i dezorjentirana, ali na nogama. Auti su stajali uz cestu. Zaustavila sam auto, otvorila gepek, došla do ljudi koji su okružili jadnu životinju, probila se kroz grupu i uzela srnu u ruke. Krenula sam s njom prema autu, ljudi su me gledali (kasnije sam shvatila da nisu stigi reagirati od čuda). Jedan je čovjek prišao da mi pomogne, ali ga je srna mlatnula zadnjim nogama u međumožje. U mojim je rukama bila mirna kao štene. Došla sam do auta, nekom majicom srni napravila povez oko očiju da se manje boji, stavila je u gepek i krenula. Uskoro sam stala kraj ceste i dozivala veterinare redom, bila sam spremna platiti koliko treba da je spase. Odbijali su me govoreći da ona pripada lokalnom lovačkom društvu. Jedan je napokon pristao, ali srna je izdahnula prije nego smo došli do njega. Zao mi je i danas.
Bila sam kod sestrične u Švicarskoj u posjeti, iste one sestrične s kojom sam se kao mala igrala u kišnim, blatnjavim lokvama i krala susjedova trešnje. Ona se udala tamo, a ja živim sa suprugom u Njemačkoj. Objema nam je dobro, trenutno je njoj puno bolje nego meni. Suprug joj je zubar, pa ona ne radi, a uz to je još dobila i spremačicu, pa doslovno ne mora da radi ništa. Ja radim u vrtiću, suprug vozi vlak, što nam je sasvim dovoljno za normalan život. No, uz sav taj novac koji oni imaju, mi smo ostali kod njih gladni. Jeli smo isključivo po restoranima, gdje su oni inzistirali da plate, jer je po osobi jedna večera izlazila od 100€ pa nadalje. Bilo je to po 5 slijedova sa finim vinom, ali ona najmodernija hrana, služena na raznim predmetima, da, kada stigne ispred tebe, ne znaš ni što je hrana, a što podloga. A svaki slijed, jedan zalogaj. Ne znam jesmo mi preveliki seljaci za to, znam samo da nisam niti jedan dan sita išla spavati. Uzalud novca...
Imam jednu drugaricu koja svaki put kada sretne nekoga koga poznaje u gradu mora stati da razgovara sa tom osobom po 20 minuta i to mi je jako naporno. Zato sam počela kada ona stane da priča da ja toj osobi samo kažem "Ćao" i produžim. Onda drugarica mora da trči zamnom da joj ne odem. Sada se stalno ljuti zbog mene pa mi kaže: "Ne mogu ni sa kim da popričam zbog tebe!". Pa izašla si sa mnom a ne sa njima. Želim da osobe cijene moje vrijeme. Ako želi sa poznanicima pričati po 20-30 min neka NJIH pozove na kafu a ne mene.
Živim sa devojkom i pošto je njena najbolja drugarica ostala bez cimerke, dovela ju je da živi sa nama neko vreme dok se ne snađe. Ja radim od kuće, a devojka ide na posao i svaki put kad je ona na poslu, drugarica joj se šeta gola po stanu preda mnom ili samo u tangama i brusu. Pritom je mali stan, samo spavaća soba i dnevni boravak gde mi je kompjuter za rad i gde moram da provodim vreme, a ona je tu konstantno (polu)gola. Rekao sam joj to, ali ona je krenula da govori kako se samo pravim da mi smeta. Rekao bih devojci, ali na kraju ću ja ispasti kriv jer gledam ili će joj ko zna šta pasti na pamet jer joj je ipak ona najbolja drugarica, a sa mnom nije ni godinu dana. Živim za dan kada će da ode.
Mojoj mami je pri rođenju nastala lezija na mozgu koja se nalazi odmah do živca za sluh. Godinama joj je sve više propadao slušni živac, i sada sa 50 godina čuje na jedno uho 10% a na drugo 20% i to nije slučaj gde pomaže slušni aparat jer ne čuje visokofrekventne zvuke tj upozoravajuće zvuke (sirene, trube, zvono..). Pored svega toga je borac, trudi se, radi da meni i bratu uspe da pomogne da završimo fakultete. I jedan dan je vidim kako plače. I kaže mi da se na poslu svi sprdaju na njen račun jer moraju da joj ponove par puta da bi čula. I na par mesta je dobila otkaz jer im “ne treba takav radnik”. Sada radi kao pomoćni kuvar u jednom restoranu. Inače majka mi je analitičar za fizičku hemiju. Završila je muzičku školu. Izvela je dvoje dece na pravi put. Mnogo mi je teško kad je neko vređa. Plačem kad ona ne vidi.
Jedan od najboljih drugova mi javi kako je čuo da u jednom lokalnom kafiću najavljuju živu svirku za to veče i da organizujem ekipu da odemo. Kako nam je taj kafić ''dnevna varijanta'' i volimo da svratimo tamo pozovem i svoju devojku i još par drugara, a među njima svog budućeg kuma i njegovu devojku. Rezervišem sto na moje ime i dogovorimo se u kom delu grada i u koliko sati da se čekamo. Sve to javim i svojoj curi na šta mi ona kaže da će izaći ranije sa drugaricom i da joj javim kada odemo tamo. Dođemo u kafić, a ono puno kao oko, pitam konobara da mi pokaže sto i dečko zbunjen kaže da je sto sa mojom rezervacijom već pun i da se neko predstavio kao ja. Za tim stolom već stoji moja devojka sa celokupnim svojim društvom i čuva jedno jedino mesto za mene iako sam joj rekao pre toga da ću pozvati i moje. Zamolio sam ostatak njenog društva da se pomeri i napravi mesto za moje društvo na šta se ona uvredila i evo dve nedelje mi se ne javlja niti priča sa mnom. Ko je ovde lud?