Moj otac je majstor (građevinac) sagradio pola grada i okolinu (kuće, objekti ma sve) i kao mala sam oduvek sanjala da kad porastem i udam se, da će on i moju kuću da sagradi. Sad imam 22 godine a on 54 i shvaćam da će biti star, možda neće ni biti živ kad budem gradila kuću...boli me...
Plašim se da neću moći da preživim kada moja mama bude umrla...
Ne razumijem ljude koji između početka i sredine dvadesetih žele imat djecu.
Postoje roditelji koji ne vole svoju decu podjednako. I to se vidi na svakom nivou i materijalnom i emotivnom... i tako je celog života.
Kada negde putujem sam, volim da dogovorim susret sa nekim preko aplikacije i da samo ostavim otvorena vrata od hotelske sobe i da ne znam ni kako ta osoba izgleda pre nego što uđe. Znam da je rizično, ali do sada sam imao samo jedno loše iskustvo. A bar deset vrhunskih provoda.
Najviše što me nervira jeste kad mame od muške dece prave princeze! Pa im puste kosicu, pa im menjaju garderobicu, pa čas klavira, pa naočare, kravata, pa recituju pesmice i govore napamet odlomke iz Kantove filozofije... Aman, pustite dečake da budu dečaci! Ako mi ne bude bio kabadahija i ne bude pekao rakiju s dedom, zavijao šrafove, gledao fudbal i zafrkavao devojčice da polude s njim ili od njega, neću da ga računam u muško dete! Ne treba mi manekenče, klovn za žensku publiku da pokažem koliko sam postigla kao mamika, nego dečak koji će sutra biti muško koje je kao dete svoje isteralo na vreme i formiralo zdrav muški svet u glavi, a ne da uvija akcentom i nosi ženski roze mantil zato što je fensi, yeah!
Zatrpao sam sebe full time poslom u struci (5 dana u nedelji), part time poslom (5 dana u nedelji, večernji sati), treningom, softverskim bootcampom, još jednim setom kurseva gde ću dobiti vrlo važan i isplativ sertifikat, proučavam literaturu iz projektnog menadžmenta i imam vezu na daljinu. Bukvalno, kući dođem samo da prespavam. Jedem napolju, nekada se tuširam u teretani i učim u kafiću, kolima ili parku na pauzi između poslova. Neverovatno sam busy. Mislim da fokus održavam tim promenama, tj. dinamičnošću dana. Kada je monotono, nemam nikakvu koncentraciju. Energiju i awareness verovatno crpim od suplemenata koje uzimam za teretanu.
Počela sam već tradicionalno da menjam celu postavu života na dve godine; posao, društvo, mesto stanovanja, teretanu. Nekako se namesti i tako mi prija. Uvek sam bila pouzdan i čovek za oslonac i do sada nisam našla nekog da posle dve godine ne krene to da iskorišćava, od poslodavca do momka, čim pomisle da nigde ne idem kreće drugi tretman. Jesam pouzdana ali nisam budala.
Slušam lika kako pametuje da svojim podstanarima čini uslugu jer im je iznajmio stan, i da podstanari moraju biti jako zahvalni svojim najmodavcima. Kažem mu druže, ne činiš im nikakvu uslugu, oni tebe plaćaju 700 eura mjesečno, ti radiš za njih. Eno ga smrtno se uvrijedio. Kakva crna usluga, najmodavci? To je čista trgovina, vi nudite nešto, i netko vas plati za to. A i ako ćemo o zahvalnosti, tržište je puno nekretnina, budite zahvalni što je netko baš vama odlučio plaćati. Pogotovo ako je to šupa od prostora.