Imam 30 godina i od završetka srednje škole je prošlo 11 godina, proživjela sam vršnjačko nasilje, napravili su o meni lažni fejs, sprdali me da tražim dečka, da sam siromašna, smislili pjesmicu o meni i pjevali, toliko su me ubili u pojam da sam se 2 godine nakon završetka srednje bojala izaći iz sobe jer sam misla da će me sprdati, i dan danas se nisam oporavila i mislim da se nikad neću udat jer sam ružna, tako su mi govorili.
Mislim da sam jedina žena koja ne krivi ljubavnice. Kriv je isključivo muškarac koji vas vara. To što ste vi bednice i glupače pa branite svog muškarca, a napadate te žene s kojima vas vara, znači da ste za lečenje. Idioti.
Mislila sam da ga nikada neću prestati voleti, a u stvari sam ga zamrzela preko noći.
Nedavno sam nabavila psa i primjetila sam da kad ga dečko mazi ima iste pokrete ruke kao i kad mene mazi. Ne sviđa mi se to, a ne znam šta da radim.
Pisala mi je ljubavnica od muža, poslala skrinšotove njihovog dopisivanja (da ja vidim da su se oni viđali) ŠTA je ona mislila da će dobiti time, baš me jako zanima?
Ne tolerišem uvrede. Ukoliko se nastavi, prekidam kontakt. Nije moja odgovornost to što neko nije u stanju da reši svoj život.
U vezi smo pola godine, čudna veza..ja sam iz Hr on iz Srbije ali radi u Hr, viđamo se jedno mjesečno, zbog posla, daleko smo. Upoznala sam mu sestru, nj.mama zna za mene..kad priča preko telefona s nekim kaže da je kod mene, nemam osjećaj da me skriva ali iz prvog braka ima dvoje djece, kaže da im nema hrabrosti još reći za mene.. Danas se osjećam posebno loše jer je otišao preko jer mu sin ima rođendan.. osjećam se tako izostavljeno, zove on, javi se..ali..osjećam se tako prazno.. Mislim da će se nešto morati promijeniti ili uskoro dižem sidro.. Džabe sva sigurnost i puste priče.
Iz dubine duše mrzim roditelje koji LEŠE svoju decu od batina za neku glupost i još pogotovo ako kažu u fazonu "ako počneš da plačeš tući ću te još". Kako mogu tako? Kreteni!
Celog života sam bila tatina i mamina princeza. Dete kome je bila potrebna zaštita i pogodite šta? Sada sam našla takvog supruga. Stariji je od mene 4 godine i plus je taj tip čoveka, jaka ličnost. U našem odnosu ne samo da imam tu podređenju ulogu, nego je i prihvatam. Žalosno je što sam to primetila sada kada imam svoje dete i ponašam se isto kao i ono, čekam odobravanje od svojih roditelja ili supurga. Da me pogrešno ne razumete. On je isključivo moj izbor, muškarac kakvog sam želela i zamišljala od najmalđih dana (princ-spasioc)... Uspešan u svakom smislu i čini mi se do ušiju zaljubljen u mene. Opet smeta mi ta moja nesigurnost i poslušnost, ka svakome. Više bih volela da sam kao on, da za svakog imam odgovor, svoj stav. Da podignem ton ili uđem u raspravu kad mi nešto smeta. Čak i što komšijama ne smem da kažem, ja natuknem njemu, pa on reši. Znam da sam u krivu i to sad tek vidim ali ne znam odakle da krenem da ispravljam.