Gledam prijatelje kako smireno prime vijest da im je umrla baka ili djed...ja ne bi izdržao, plako bi minimalno mjesec dana...
Kada treba da izbrojim nešto - npr dani, novac, kuglice..., uvek moram da brojim naglas, inače kao da to što sam izbrojala nije tačno.
Već par nedelja mi dolaze majstori da mi popravljaju nešto u kući i svaki put se osećam kao u onoj reklami:"Može kafica?"
Moj muž mi je priuštio profesionalni fotoaparat, toliko dugo sam ga pokušavala sebi kupiti. Sada kada ga napokon posjedujem, evo već godina dana prođe, a ja nisam uspjela napraviti ništa... Par uspjelih fotografija i to je to. Da ne spominjem moj propali san o zaradi od fotografije. Nemam volje. Razočarala sam i sebe a i njega. Razmišljam da ga prodam...
Kad sam bila mala, šminkala sam se krilima leptira. Toliko!
Užasno me živcira kad pitam ljude kako su, ako kažu loše uvijek im kažem drži se, možeš ti to, a kad ja kažem da sam loše onda pametuju kao pa i drugima je loše samo oni šute nisi ti jedina. Pa čovječe pusti me da budem loše, nisam ti tražila mišljenje nego sam ti odgovorila na pitanje.
Zanimljivo je to kak s vremenom ljudi postanu "roboti". Svaki dan nakon određenog vremena postane jednak, ideš na posao, dođeš doma, nešto radiš ako stigneš, ides spavati. Pa se pitaš na što ti se život svodi, ali nitko ne bi mijenjao svoj način života, u stanju smo sjediti na kavama i gunđati kako ništa ne valja i dalje po starom..
Obećala sam sebi da ću od prve plate kupiti gradski bicikl. Dosta mi je gužve po autobusima i plaćanja karata.
Kada nesto zabrljam uvek sebi kažem: "Biće bolje jer gore ne može."
Do ušiju sam zaljubljena u čoveka koji nije moj muž.