Povela sam kolegu s posla kući jer mu je otišao bus ispred nosa. Stanica je pored firme. Evo tjedan dana nakon svi pričaju da smo u vezi ili spavamo skupa. Ne znam kako je to netko ni primjetio. Meni je svakako bilo na putu kući. Pritom čovijek radi tamo 3 tjedna, doselio iz drugoga grada. Samo sam htjela da budem pristojna. Sada ako popričamo na poslu, sljedeći dan čujem neki trač. Zloba.
Imam 25 godina, živim sa roditeljima, ali mi oni i dalje “diktiraju” šta smem a šta ne smem. Kao neko dete moram da tražim dozvolu od njih za neke najnormalnije stvari (pr. spavanje kod dečka ili drugarice, odlazak na neko putovanje, davanje otkaza na poslu itd.). Htela sam da se preselim, tj. da živim samostalno, ali mi ni to ne dozvoljavaju. Počinje već da me guši takav odnos sa njima, a pristajem na isti zbog straha da ću ih “izgubiti”. Jednom prilikom kada sam im se suprotstavila, tata nije hteo da me pogleda niti da priča sa mnom danima. Osećam se jako nesrećno…
Prvog januara su ljudi u prodavnici, u prevozu, na ulici, u zgradama jako ljubazni i topli, svi svima čestitaju. Dakle, možemo da budemo ljubazni i dobri ljudi, ako hoćemo, ali biramo svesno da to ne budemo.
Nemojte ovo raditi ljudima, zaista nije ok. Započneš flert i to ne samo pogledi, dodiri i ona nežna zafrkavanja, već pomažeš, daješ savete, voziš me kući, javiš se da vidiš kako sam kada me koleginica verbalno napadne na poslu, pamtiš detalje oko mog života i onda kada ja počnem da uzvraćam onda se povučeš. Nisam očajna, znam svoju vrednost, a ti si mi se dopao tako nizak, sa stomačićem, ali prelepim plavim očima, inteligencijom, humorom i načinom na koji govoriš. Nemojte ulaziti u nešto što ne možete izdržati do kraja, nije ok i nismo više deca (on 35, ja 31).
Nova godina je najgori dan u godini jer me niko nikada nije pozvao, svaki moj prijatelj se "već dogovorio".
Danas sam saznao da čekamo četvrto dete, svi mi kažu dve stvari: ,,sad će verovatno sin" i ,,zasigurno jurite muško", a mi nikad nismo ništa jurili niti planirali šta nam dođe dobro došlo je.
Evo u kakvoj sam situaciji pa vi ocenite ko je u pravu. Živim u zgradi i jedino vreme kad mogu da usisam je vreme onog odmora kad ne sme biti buke ili noću, ali noću naravno ne usisavam. Jednom nedeljno usisavam i to u to vreme jer radim i idem na faks i jedva stignem da jedem, a kamoli šta drugo. Našle su se osobe koje se na viber grupi zgrade žale na to moje jednom nedeljno usisavanje koje traje svega 20min jer je stan 40m2. Dok se niko ne žali jer se nečiji pas redovno popi*a i use*e u liftu i vlasnik ne počisti to. Kažu kako je sladak pas, nema veze što je to uradio, slatkiš mali... Niko se ne žali i kad toj ženi pas neprestano laje noću. Da se razumemo volim životinje imala sam psa u stanu koji je nažalost uginuo pre 2 godine samo sam ja vodila računa o njemu. Problem je eto moje usisavanje od 20 min.
Moj zet je danas bacio o zid mog psa samo zato što je ušao u sobu gde se nalazi njegovo dete i ako moj pas odrastao uz decu. On ga je opet bacio a mene napao da sam ga ja namerno pustila da povredi njegovo dete jer sam ljubomorna.
Imala sam 16 godina, mama mi je pijana rekla da moja sestra ima drugog oca. Nedavno je tata to rekao sestri. Prošlo je 15 godina kako ja znam i ne smijem joj reći da sam znala. Ona je moja sestra, ostalo me ne zanima!
Na kraju shvatiš da si sam i da sve borbe vodiš sam. Bliski ljudi te izdaju, ostave na cedilu i sve prođeš sam. I onda kad ustaneš, kažeš sebi da ti niko i ne treba, jer niko nije ni bio tu kad je bilo najgore. Zato svi lepo što dalje od mene i sad gledam samo sebe..