Je li toliko teško shvatiti da neke žene ne maštaju o braku već o putovanjima, poslu koji nas ispunjava i romansi. Romansa u smislu romantične večere, dobar provod, da gledam nekoga u oči u miru i da uživamo, a ne da podižem djecu, umirem od umora i da počinjem da mrzim muža jer je nezainteresovan ili pije pivo u kafani. Nemojte mi pričati kako svako ima drugačiji brak jer ja brak vidim kao kraj romanse i provoda.
I dalje mislim o devojci s kojom sam bio u srednjoj. Prošlo je 15ak godina od mature i dalje ne mogu da zaboravim naše bleje u parku u blizini škole, kućne žurke, poljubce, prva pijanstva, njene poglede i zagrljalje na časovima.... Pa onda prva tuča zbog nje....bili smo baš onako pravi geto par (na zgradi sam takođe posvetio ljubavni grafit njoj), iako zvuči sad filmski i preterano. Ah te 2000e ! Ne vraća se više tinejdžerski period i najlepše vreme za odrastanje! Samo sam se tada iskreno u životu zaljubio. Pozvaću je da se vidimo neki dan, u istom gradu smo.
Sa putovanja na kom sam bila sa mužem i decom, uvek se vratim umorna.
Moje drugarice su sve bile razumne i stalozene devojke dok nisu pronašle momke. Mene bude sramota kako se one ponašaju sada. Pred roditeljima/društvom/radnim kolektivom se bez pardona na telefon javljaju sa "bebo, beki, bubavi". Uvek moraju sedeti kraj momka, uvek neko maženje, balavljenje i sl. Meni je muka od toga svega. Paralelno imam momka i ja pa se tako ne ponašamo u javnosti. Nežnost je za naša 4 zida. Čak sam i prigovorila, ali džabe. Sad više ne idem na zajedničke kafe. Idem samo 1 na 1. A kad smo skupa i počnu te bolesti, izvadim novčanik samo pa se izvinjavaju. Znači znaš da mi smeta, rečeno ti je, glupa nisi. Koji ti je?
Imam kćer u tinejdzerskim godinama, i toliko mi nekada ide na živce, da ju ne mogu smisliti!
Kada sam sa nekim dečkom u vezi, on ima svu slobodu da izlazi sa drugarima, druži se i sa devojkama, nekad zajedno svi izađemo, nekad samo on i ja. Istu takvu slobodu imam i ja. I kad izađemo obavezno drmnem koje pivce i da nas Bog vidi. Svima lepo.
Ne razumem žene koje su razvedene sa decom i menjaju partnere, dovode u kuću pod izgovorom-ako sam ja srećna biće i moja deca. Deca se sigurno ne raduju njenim avanturama.
Ne razumem ljude koji za alkoholičare traže izgovor, tipa: ko zna zašto pije, šta mu se dešava u životu...
Nema izgovora za to. Svi mi imamo probleme u životu, neki manje, neki veće. Svi se mi sa nečim borimo. Pa nisu svi alkoholičari ili narkomani.
Posle veze sa narcisoidnim manipulatorom u meni više nema ni trunke života. Osećam se kao da me polomio na hiljadu delova i iscedio poslednju kap energije, a bila sam puna života, duhovita, zabavna, uvek u pokretu, sa mnogo hobija. Nikad se više neću oporaviti. Imam želju samo da nestanem.
Nas tri s faksa se često družimo skupa. Jedna se samo smeška i boli je uvo za sve. Druga je prava drama queen i večito je u nekom problemu. Već godinu dana sam (jer sam debil) rešavala njene probleme, tešila je na mob i uživo po dva-tri sata u vezi njenog bivšeg, bolesti, porodičnih problema i sl. Terala sam je da uči i izlazi na ispite, bila tu za nju kad god treba za razliku od one koja se samo smeškala i bila fina. Vozila sam je kući navečer kad nema prevoza do njenog mesta i također išla s njom na evente za koje nije bio organiziran prevoz. Znate kako mi se sve to vratilo? Tako što se njih dvije druže non stop bez mene, retko me zovnu vani, kada me zovnu ta kojoj sam pomagala me večito podbada za nešto i ne osećam se ugodno. Nisam očekivala da me tretira ko kraljicu ali mislim da ni ovo od nje nisam zaslužila. Zato ću sljedeći put pamet u glavu kada upoznam neku novu devojku. Od sada me ne interesuju ničiji problemi, više te poštuju kada se ne trudiš.