Zahladili su odnosi s obitelji jer živim izvan države preko 10 godina. Nije bilo svađe nego su jednostavno izgubili osjećaj za mene. Dobro sam se snašla, stvorila život drugdje i posto me nitko ne žali, očito smatraju da me ni ne trebaju nazvati i pitati kako sam. Otkako je mama umrla, kao da sam i ja umrla s njom, iako sam imala dobar odnos sa svima. Mama mi je govorila "daleko od očiju, daleko od srca". Bila je u pravu. Jako sam patila godinama jer sam se osjećala odbačeno, trčala sam za njima, ono dijete što čuči u meni je samo htjelo da ga netko iskreno zagrli kad ga vidi. Nagovarala sam ih da me posjete, nudila sve. I ništa. Stvarno sam sve radila otvorenog srca, bez ijedne loše namjere. Danas, s 35 godina, je prvi dan da sam ok i napokon sam prihvatila da me ne vole i ne mare. Napokon mogu pustiti. Bogu hvala na divnim prijateljima i njihovim obiteljima koji su mi poslani u život ❤️
Danas sam srela svoju prvu ljubav. On sa detetom, ja sa detetom, al opet je nešto proradilo u meni kao prvi put.
Volim miris 'prljavog' sexa, tj. kada nismo oboje sterilno čisti, pale me jako ti mirisi!!
Prezirem kada me neko pita da mu pozajmim pare jer znam da ću ih teško dobiti nazad. Ne uzimam ni od koga i ne bih ni da mi treba za lek, a isto tako ne volim da dajem svoje.
Sviđa mi se 11 godina mlađi kolega, ja sam udata on je sam ali oseti se energija.
Ne znam zašto je postalo čudno voleti životinje. Kao imaš psa i mačku, jao ja nikada ne bih mogao/la živeti sa ljubimcem. Komentari ispod videa bolje da imaš dete i osude. Pritom te osobe koje osuđuju imaju decu ali i da nemaju, zašto je sramota voleti životinje. Meni su čak karakternije, odanije i plemenitije od pojedinih ljudi.
Kolega na poslu me pitao za broj. Rekla sam mu da sam udata. Pitao me "pa zašto onda radiš?"
Najgori trenutak za roditelja je kad ti dijete traži da mu kupiš nešto, a ti nemaš ni za hljeb. 🥲
Najružnija ljudska emocija je zavist.
Niko ne želi da prizna da je zavidan.
To je znak da se osećamo inferiorno.
To je osećaj koji vodi ka sabotaži - pasivno agresivnom ponašanju.
Ali tu zavist možeš da preokreneš u nešto radosno, zapravo moćno i kreativno, čim postaneš svestan / svestna da to nosiš u sebi.
Stalno se uporđuješ sa drugima, sa onim što oni imaju i osećaš zavist.
To možeš vrlo brzo da promeniš.
Pre svega prestani da se upoređuješ sa onima koji imaju više.
Počni da se upoređuješ sa onima koji imaju manje.
Tada se u tebi razvija zahvalnost, za ono što već imaš.
To je emocija koju danas mnogi i ne osećaju.
Većina ljudi je toliko ogorčena onim što nema.