Ostavio sam djevojku jer ona je cijelo vrijeme računala našu godišnjicu veze pune 4 godine od našeg prvog odnosa. Dok sam ja računao od našeg prvog poljubca koji se desio na trećem spoju. Razlika je samo sedmicu dana, ali nije bilo više smisla da joj ja kupim poklon na taj dan, dok je ona kupovala meni sedmicu dana kasnije. Mislio sam da ću je nagovoriti da ipak moj dan ima više smisla jer od tog trenutka je sve počelo, ali nisam uspio i najbolje je da raskinamo i na kraju smo to učinili. Tužno što se ovako završilo ali život ide dalje.
Uskoro završavam medicinu, i iskreno, žao mi je što sam je upisala, iako sam je oduvijek voljela i ništa drugo nisam htjela, i nisam odustajala iako sam 2x obnovila prvu i jednom treću godinu. Kad vidim da je veliko pitanje kad ću i da li ću dobiti posao, specijalizaciju koju želim, da ću se cijeli život mučiti...bude mi žao što nisam upisala informatiku ili menadžment, iako me informatika nikad nije zanimala. Svi iz srednje koje znam sa drugih fakulteta su dobili posao, već zarađuju, dok ja tek trebam diplomirati za pola godine, a 28 mi je godina.
Lažem druge osobe čak lažem i sebe da mi se sviđa neki dečko.. Sviđa mi se profesor, stariji, oženjen, ali zgodan. Ništa nisam pokušala da se zna jer neću da ima probleme zbog mene, ali imam osjećaj da je primijetio to. Kad je ljut na cijeli razred prema meni uvijek je nježan, blag, čak me podržava vezano i za moj talenat... Ja se topim dok me gleda onako nježno, umišljam to svjesna sam toga, samo me zanima hoće li ovo proći?? Ova požuda, ludost, čežnja što god to bilo, hoće li nestati?? Bilo mi je smiješno slušati djevojke koje se lože na profe jer su matori, al ovaj od 40 godina izgleda bolje nego ovi klinci od 18, 19 god. Zanima me kako znati da je profesor primijetio da je učenica zaljubljena u njega.
Ok, upravo sam se rasplakala jer mi nije vidio whatsapp status, a maloprije je bio onlajn. Sramota me toga jer imam 29 godina.
Više ne mogu da razgraničim da li samo imam suviše tolerancije i razumevanja ili sam jednostavno budala koju vuku za nos.
Radim na velikoj farmi svinja. I po svemu što sam video, ove životinje su podjednako pametne i empatične kao psi ili mačke. Istraživao sam i video da je to dugo poznata činjenica. Zato mi nije baš jasno npr zašto je ljudima zao čin što je Lajka poslata u svemir i nastradala. A ujedno kupuju svinjetinu ili govedinu i time garantuju da će jedna životinja slične svesti kao njihov pas da pati, muči se ceo život u očajnim uslovima i na kraju bude ubijena (što je najmilostiviji deo celog procesa). Meni ni malo nije stalo do životinja, zato mogu da radim ovaj posao i zato mogu da jedem ove životinje. Ali ne znam kako to neko radi i da tvrdi da voli životinje.
Mislim da počinjem da mrzim svoj posao (hirurg sam), neprospavane noći, stres, umor kad te prođe adrenalin koji je porastao dok si nekome spašavao život. Najradije bih sad radio kao šumar, ali tolike godine sam uložio u ovo, a i dobar sam... ali počinjem da mrzim sve to.
Život je tako nepravedan. Dok neki uživaju u bogatstvu i uživaju na egzotičnim destinacijama, ja živim u hladnoj Austriji i radim 4 dana tjedno po 8h dnevno za 2300€.
Upravo sam dočekala da me ljubav mog života gađa staklenom vazom jer sam rekla da s njim ne vidim budućnost jer samo leži, naređuje i gleda tv. Dok se ja svim silama trudim da nešto steknemo i imamo nešto. Slomljena sam.
Redovno izludim od učenika koji se za časove javljaju dan-dva pred pismeni. Imaju ambiciju da ih za sat-dva naučim ono što nisu mogli za celo tromesečje. Smatram da je to prvenstveno krivica roditelja, jer ne prate rad svoje dece. A posle kuku lele kad padne kec. I onda mogu da plaćaju i po 10 i 15 časova. Pa zar nije bolje da pred pismeni, nedelju-dve plate 5-6 časova i da dete dobije dobru ocenu?