Ako primetiš da tvojoj devojci muški “prijatelji “ uvek pišu jako kasno.
Nisi nesiguran.
Nisi budala.
Samo vrati to na ulicu na vreme brate!
Ja sam sredila sve ostalo po stanu, momku je ostalo da usisa i obriše pod. I evo ja neću da se petljam, da mu pametujem, ali čovjek prvo briše pod ispred ulaznih vrata gdje ulazimo u obući, pa nakon toga je prešao na kupatilo, pa će završiti u dnevnom i kuhinji. Kakva je to logika, kako ne konta npr. da krene čistit od spavaće sobe ili od kuhinje pa da završi tamo na tim prljavijim mjestima. Šutim, ne govorim ništa i pitam se jel ja pretjerujem ili šta. Molim vas evo i ako pretjerujem recite mi, ne želim biti naporna, ali nema mi smisla da se bakterije s poda iz kupatila prenose do kuhinje i dnevnog.
Je l' ima još žena kojima stil ne sazreva, nego postaje sve luđi i luđi? U pubertetu mi nisu davali da eksperimentišem, a sa 18-20 me prošlo i htela sam da budem ozbiljna, prirodna, odrasla, malo konzervativna. Oko 30 sam ofarbala kosu prvi put u životu, a do 34. sam kupila prvi put kožne pantalone i štikle od 12cm. Sad bih se farbala u crveno. Muž kaže da ću jednog dana biti jedna od onih drečavih baba sa kilom šminke ako ovako nastavim. Oboje se smejemo na to, ali meni je ovo baš prirodna trajektorija, nikada se nisam bolje osećala.
Pre nego što sam upoznala njega, nisam verovala da mogu biti voljena. Odrasla sam u porodici u kojoj su se stalno svađali, varali i bilo je mnogo nesigurnosti. Nikada nisam imala pravi osećaj šta znači bezuslovna ljubav, jer su svi oko mene živeli u tom haosu. To je ostavilo traga na mom samopouzdanju, pa nisam ni verovala da će neko moći da me voli. I onda, u njemu, pronašla sam sve što nisam ni znala da tražim. On je bio potpuna suprotnost od svega što sam odrasla. Nije bilo drame, nesigurnosti ni prevara. Bio je tu, iskren, pun ljubavi i staloženosti. Sa njim sam izgradila ljubav i dom, on mi je pokazao da porodica može biti nešto mnogo lepše, nešto stabilno i poverljivo.
Znam da je glupo pričati o sebi ali ja moram reći ono što osjećam. Ja sam izuzetno pristojna, empatična, talentovana, harizmatična, zgodna, lijepa i energična djevojka. Naravno, kao i svako imam mane i pravim greške ali se trudim da budem čovjek i da se postavim u nečiju situaciju prije nego osudim.
Elem, uvijek sam primjećena u javnosti a posebno kad odem da plešem. To radim izuzetno dobro jer pored talenta imam i znanje. Neki me gledaju iz divjelja a neki iz pakosti.
Ljudi mi prilaze da pohvale moj ples ali rijetko koji muškarac da se upozna sa mnom i da pokuša nesto više iako me cijelu noć gleda. A ako pridje pijan je i nepristojan.
Mislim da je kod nas na Balkanu mentalitet takav da pristojnost mijenjaju sa koketiranjem a dobar ples sa pozivom na s**.
Sama sam čitav život a bliži mi se 30. Izjeda me samoća.
Kako malo treba čovjeku da bude sretan- par piva s društvom jednom sedmično, normalan posao i supruga i malena djevojčica... Nadam se samo da ovako nastavi. Pozdrav za sve kojima ne treba previše da budu sretni u životu.
Moja koleginica svakodnevno na poslu priča sa unukom preko video poziva, ali neverovatno je što čim se ona javi dete počne da urla, a baba joj peva da je smiri. Pa mi nije jasna i ta njena ćerka koja stalno zove majku u radno vreme, ne pitajući da li ima posla i da li to drugome smeta, ili je možda stranka unutra...
Svaki dan. Po dva-tri puta u radno vreme. Da odlepiš.
Nikad nisam voleo putovanja. Uvek mi je to pričinjavalo stres, nelagodu, obaveze. U mojoj glavi putovanje nije nešto što mi pričinjava zadovoljstvo i počinjem da imam problem sa devojkom zbog toga. Već dve godine smo u vezi i stalno slušam kako “ne idemo nigde” jer smo obišli samo par gradova domaćih, kad izađemo i kuće sedimo po kafićima ili tržnim i to je to. Više zanimacije sebi nađem kod kuće nego napolju. Inače i bivša veza mi je patila zbog toga, verujem da ja neću moći da se promenim već da mi treba partnerka sa sličnim afinitetima.
U školi su me zadirkivali jer nosim jednu majicu dva dana. Na fizičko sam nosila patike koje su mi bile male sve dok mi palčevi nisu prokrvarili jer nisam imala srca reći roditeljima da mi trebaju nove. Bilo nas je troje male djece i dešavalo se da nemamo ni pola marke u kući. Sve je to sad prošlost ali i sjećanja znaju mnogo da zabole.
Često čujem od starijih ljudi kako se žale da imaju nezahvalnu decu, kako su otišla, ostavila ih i ne brinu o njima. A niko od njih da kaže da šta su oni činili svojoj deci da je dovelo do toga. Mene su moji toliko razočarali i povredili da ne mogu više da se trudim da budem dete za primer :(