Momak stalno komentira druge devojke, tipa "dobre si*e, dobra gu*a, opa kakva ženska" i kad ja nešto prigovorim na to kaže kako bezveze ljubomorišem i da slobodno i ja komentiram druge ako želim, volim ga, ali ne znam kako da se nosim sa tim.
Jedna od stvari koja me je jako boli je kada uđem na Viber, odem na mamin broj a ono piše ''Last seen a long time ago".
Mnogo razmišljam o životu posle smrti. Volim da slušam sve na tu temu i ljude koji su imali kliničku smrt i videli šta je na drugoj strani. Fascinira me sve to i mnogo me to zanima. Mlad sam i zdrav sam i kad ljudi čuju o čemu pričam gledaju me kao nekog ludaka. Ne znam ali mene ovaj život uopšte ne inspiriše toliko koliko onaj drugi koji nas čeka. Ovde je sve prolazno i propadljivo i tako besmisleno da me ništa za njega ne vezuje. Radiš i gradiš nešto a smrt će to sve da poništi a jednio što nosiš sa sobom je duša koju svi stavljamo na poslednje mesto.
Mnogo sam uložio truda i odricanja i završio fakultet, i svojim trudom se zaposlio u jako dobroj firmi. Roditelji su uvijek više "gurali" starijeg brata koji je završio samo srednju i otišao u Njemačku da radi fizičke poslove. Uprkos svemu, ponosan sam na njega što se izborio za šefa jednog pogona, dok je on jako ljubomoran što ja imam dobar posao. Nedavno sam dobio jednu nagradu, a njegova čestitka je bila: da to može za novac dobiti bilo ko i da je kod nas sve "štela". Na sve to, roditelji ga pravdaju i kažu mi da se on tako šali. Uvijek me nastoji povrijediti i ismijati moje rezultate na poslu. Roditelji ga pravdaju da se on tako šali. Mnogo sam povrijeđen i razočaran.
Pričajte bajke kakve hoćete, ali smatram da nije normalno da deca u srednjoj školi imaju 15 predmeta. U Engleskoj deca imaju 7 predmeta u ss. Kao neko ko je završio studije u Srbiji i na Zapadu, mogu vam reći da uopšte vi Balkanci koji se hvalite svojim mučeništvom niste ni bolji, ni pametniji, ni sposobniji, ni obrazovaniji od Zapadnjaka. Čak bih mogao reći da je obrnuto. Britanski i srpski fakulteti su kao kada poredite RR i juga.
Imam koleginicu u firmi koja je uvek nasmejana. Bukvalno sa svima u razvovor ulazi sa osmehom i svi je obožavaju. Ja bih joj zabranio da radi i zaposlio da 'oraspoložuje' ljude! Živa bila!
Za deset godina braka dešavale su se situacije gde se posvađam oko nečega sa mužem ali nikad nisam osetila da ga ne volim nakon toga. Do pre sedam dana. Sedeo je u kolima, dok sam ja sa detetom bila u ordinaciji i zakazivala opreraciju. Kaže, šta ću ti ja, možeš ti to i sama. Trebala mi je podrška, sama pomisao na operaciju je stresna. Osećam toliku odbojnost da me to plaši.
Radim u firmi čija je vlasnica žena bez duše, morala i ženstvenosti. Zadnje šokantno iskustvo bilo je razgovor u njenom uredu tijekom kojeg je gospođa ustala, otišla u direktorski WC u sklopu te kancelarije, svlačeći donji veš na putu tamo, te je otvorenih vrata vršila nuždu dok je sa mnom pričala o nekakvim zadacima koje treba da uradim, navodno su velike hitnosti i nije mi dala da odem. Taj nivo nekulture me šokirao, posebno jer je u pitanju žena u godinama. Nakon što je obavila šta je trebala, neumjesno je dobacivala fore seksualnog karaktera, a potom otišla iz ureda, opet zbog navodne hitnosti. Ne, nije me se dojmilo njeno svlačenje i zadizanje suknje, osim što je pokvarena i zla kao osoba, uz to je i ružna, vrlo gojazna i starija od moje majke. Imala je obraza reći meni da za njom počistim dok se vrati. Ja jesam njen zaposlenik ali radim preko studentskog i ne mislim se dugo zadržavati, sramotno je kakve grozote ljudi trpe jer im treba posao.
Po završetku fakulteta sam se udala. Uspjela sam odraditi pripravnički i to je sve što imam radnog staža. Imam kćerku koja ima dijagnozu i zbog silnih tretmana nisam u mogućnosti da radim. Danas na proslavi u vrtiću sam se osjećala tako jadno zato što sam jedina mama koja ne radi ... nikad nisam bila zavidna, ali tako sam im danas zavidila na liniji tijela, na poslu, na svemu... 😔
Moja djevojka ne osjeća empatiju ni za koga sem za svoju porodicu, roditelje, sestre i babu, mada joj je i za njih empatija ograničena. Mislim da voli i svog psa. Mene, nisam siguran. Često mi zna reći da se nikada neće roditi muškarac kakvog bi ona htjela. O nedostatku njene empatije govori i to što bez problema gleda horore pune krvi, dokumentarce o serijskim ubicama. Jedanput smo sjedili u gradu na klupama gdje je nepoznati momak tukao djevojku, svi smo pritrčali da pomognemo samo je ona sve to posmatrala uz osmijeh i poslije komentarisala kako djevojka ima ispucalu kosu. Drugi put smo na tv-u gledali kako staford napada dječaka i grize ga za lice, on krvari i pada. Ona je se smijala također i na to. Ne znam šta da mislim, znam samo da takvu osobu nikada nisam upoznao i iskreno, malo je se plašim.