Intiresanto mi je koliko se ljudi cimaju oko gluposti od faksa do poslova. Grade karijere, jure pare a svi zaboravljaju da su smrtni. Sutra može auto da me zgazi i nema me. Mislim da moderan čovek ne ceni život dovoljno. Zato se i divim starim Indijanskim plemenima, mislim da su oni imali najsavršeniji način života, u skladu sa prirodom i svojim verovanjima. Kroz njihovu mudrost i kulturu se tačno vidi kvalitet njohovog života. Mislim da mi ne možemo ni približno da doživimo to iskusto kao oni. Mnogo mi je tužno kad zbog urbanog načina života i posla ne stižemo da se posvetimo nekim nama dragim stvarima i da se družimo sa ljudima koji su nam dragi. Život je jedan i brzo prolazi!
Prije par dana sam krenula sa drugaricama na kafu i u šetnju, moj dečko nas je vozio do tog mjesta gdje smo planirale da idemo. Kad se pojavila drugarica rekao mi je "a što se ti nisi sredila kao ona?" Ne sređujem se inače ni za izlazak pretjerano, takvu me je upoznao. Nisam zapuštena ali ne oblačim haljine ni štikle nit se napadno šminkam. Njegov komentar me je baš povrijedio i na neki način ponizio pred drugaricom. Evo sad razmišljam da li da mu vratim istom mjerom pa da vidi na svojoj koži ili da lijepo pričam s njim. Ako mu kažem fino biće da sam luda, da nisam shvatila, da nije tako mislio, da sam osjetljiva... Evo ne znam šta ću.
Skoro sam saznala da je bio zaljubljen u mene godinama. On, moj drug, prijatelj, kumara, moja osoba. Šokirana ostala. Nije mi jasno kako nikad nisam predosetila, posumnjala, a uvek sam znala da prepoznam te stvari. I sad mi je sve jasno, i što sam tako izbrisana, i što je na kraju bio grub, težak... Sada ima porodicu, često mi nedostaje, ali jasno mi je, ne zamerim mu više ništa, i razumem ga. Morao je da se skloni, i želim mu svu sreću sveta.
Drugarica iz klupe iz osnovne škole je imala dvojku iz engleskog jezika. A i tu dvojku je imala tako što sam joj ja bukvalno sve govorila kad imamo test. Nisam baš mogla da pišem umesto nje, ali samo da je znala da napiše ono što joj govorim, imala bi peticu. Sretnem je nedavno, sad predaje engleski u nekoj školi. Kako, zašto, vrlo sam iznenađena...
Ponekad se bojim za svog supruga, radi često i do 12, 13 sati dnevno... Kada dođe kući jedva večera ali uvek odvoji bar pola sata za decu i po sat vremena za mene, a opet ustaje u 5. Pribojavam se jer toliko radi. Od malena je naučio to, stekao je mnogo i stalno radi za još, sve se verovatno boji da nam nešto zafali... Radim i ja ali normalno 8 sati dnevno i onda provodim vreme sa decom. Pričam ali nemam kome... ne sluša prosto. Uvek svoj rad pravda time da ne smem nikad da saznam kako je nemati (bio je siromašan kao dete) i stav da je bolje da mu sinovi imaju sve, nego da imaju njega po ceo dan. Klinci su dobri, sva trojica, cene njegov rad i čekaju ga do kasno da bi s njim gledali crtane filmove, to im je najlepši deo dana svima. Nagovarala sam ga da o svojim strahovima popriča sa psihologom ali on odbija jer mu to ne treba, tipično balkanski, a ja se morala negde poveriti. Od straha sam počela krišom vitamine u hranu da mu dodajem...
Nisam ni znao koliko čovek može da ima para dok se nisam razveo.
Kao mali bih uzimao reket za tenis i pravio se da sviram gitaru i pevam, od početka osnovne škole mi je bila želja da imam rock/metal ili punk bend... Ta želja je bila toliko jaka da bih svake večeri kad odem na spavanje pre nego da se uspavam razmišljao o tome kako imam bend i sviramo snimamo pesme itd itd.. svi u osnovnoj školi su me ismevali zbog muzike koju slušam, a i zbog same želje da bi imao bend nekada.... Danas imam 18 godina, pre tačno nedelju dana sam izbacio prvi singl sa mojim punk bendom dečačka želja mi se ostvarila nakon tolikog čekanja i razmišljanja o tome, što je još bolje od svega "društvo" iz osnovne je čulo za tu pesmu i svi su rekli kako sam ipak uradio nešto o čemu pričam godinama i ostali su začepljenih usta. Ponosan sam na sebe i moj bend. Odustajao sam više puta od benda jer smo 2 godine svirali bez ikakvog pomaka ali ipak nam se ostvarila želja da snimimo tu prvu pesmu, u izradi je i druga.. sad nema stajanja.
Moja žena očajno kuva. Kasno je krenula da uči, i sad misli da je ukusno sve što skuva. Meni nije problem da jedem to, navikavam se polako, jer ni ja nemam vremena da joj pomognem, pa sam joj zahvalan što se makar trudi. Problem je bila slava, rekao sam joj da poruči svu hranu, da se ne bi mučila, a uradio sam to da se ne bi brukala. Sad me grize savest što joj nisam otvoreno to rekao.
Mislila da ću za vrijeme svih ovih karantena uštediti nešto novca jer nigdje ne izlazim, niti putujem. I čim sam malo skupila krenuli su razni troškovi. Otišao mi stari auto i morala sam kupiti drugi jer nemam kako na posao. Pa sam morala privatno na neke kontrole jer se u bolnicama čeka preko 6 mjeseci. Pa mi je pregorio laptop koji trebam u slučaju da moram raditi od doma. Još ću 2 godine otplaćivati jer sam sve uzela na kredit. Ne mogu više ovako.
Studiram stomatologiju, a moja sestra medicinu. Uvek smo smatrale te fakultete najtežim, a doktore gledale s poštovanjem, sve dok nismo posle na fakultet. I na jednom i na drugom, svaki ispit može da se plati, cena je u proseku 1000 evra. Na oba faksa u svakoj godini postoji 2-3 teška, najvažnija ispita, tako da se sa hiljadu/dve/tri e završava godina u roku. Nemojte se čuditi doktorima jer danas SVAKO može da završi fakultet, ne mora biti bogat, niti imati vezu. Svako može da plati i iznenadili biste se koliko mnogo studenata tako završava. Iako volim to što radim i dobar sam student, jako sam zgađena i demotivisana.