Imam sestru '85. godište, i u prvom osnovne je upoznala svoju prvu ljubav. Kako je bio rat, odselio se u Njemačku i nije ga otada vidjela. Kasnije u životu je imala par momaka(a moram naglasit da je u životu u klub izašla svega 5 puta) i svakog je upoznala drugačije, i tako, nije joj bilo dosadno... Kad je prikinila za zadnjim momkom, izašla je po 5. put u životu u klub, kako bi rasteretila misli. Tamo je upoznala još jednog momka, kojem je bilo poznato njeno prezime. Kako su počeli pričat, ispostavilo se da je taj momak njena prva ljubav iz prvog osnovne. Ispalo je da se vratio natrag iz Njemačke al u drugi grad, u koji se isti grad moja sestra priselila kad je pošla na faks. I evo, danas su sretno vjenčani. A ja imam 28 godina, odam po klubovima od 17. ili 18. godine, niti sam ikog upoznala, niti sam ikad imala momka. Ako ne ostanem stara usidjelica, ne znam onda ko oće.
Živim u selu gde se deca rađaju samo za rad. Od svoje 5/6 godine ljudi ih uču da kopaju,oru,vršu,beru,cepaju drva,prave zimnicu,da kuvaju, da se brinu za stoku i živinu,rade poslove u kući,u bašti, na njivi,u voćnjaku,čuvaju svoju mlađu braću i sestre i još milion stvari.Jedini odmor je zimi a deca ne znaju šta je letnji raspust.Ne postoji nikakav džeparac za obavljen posao, još i ako se dete požali sledu batine. Nema odlaska, tu si gde si do svoje 18. dok ti tvoji ne nađu partenera iz istog sela pa sve tako u krug. Njihov izgovor je da deca od malena treba da se naviknu na rad i da tako "odplaćuju" što žive u kući.
Biti muški profa koji je tek nedavno izletio s faksa i predaje u srednjoj školi koja je većinski popunjena curama je za mene pakao na svim razinama. Drame, flert, plač, svađe, oskudna odjeća... A to je samo u školi. Grad je malen, ne mogu izać s društvom ni u klub ni na igralište bez da me grupica njih smara. Fejs ugasio. Nemam toliko iskustva ni sa curama vlastite dobi. Nemam ni sestru ili barem prijateljicu koja bi mi pomogla da se nosim s time i da mi kaže što te cure više žele od mene. Odradio sam tek prvu godinu i već razmišljam o promjeni posla.
Tata je varao mamu, jednom prilikom uhvatila sam ga u maminoj i tatinoj sobi sa ljubavnicom. Iz bijesa sam joj polomila nos.
Imam kuću na moru, dobar auto, gliser, nešto ušteđevine, sve što sam želio ko klinac.... Al sam tako je... usamljen praktički nemam ni pravog prijatelja. Jedini i najbolji prijatelj mi je pas. Trenutno sam na godišnjem i shvatio sam da me taj godišnji samo baca u depresiju....
Oba roditelja su nedavno imala infarkt. Penzioneri su, ne dozvoljavam im da rade bilo šta teško. Ručak, večera je uvek spremna. Sve oprano, ispeglano, usisano. I ne žalim se, ništa mi nije teško. Ali ne razumem, otkud toliko negativne energije u njima. Svako im smeta, svakome nađu manu, svakoga kritikuju, u svakoga sumnjaju. I ja i brat se zaista trudimo oko njih, celu platu donosimo u kuću, ne trošimo, ne pijemo, ne pušimo, nismo problematični. Poštujemo ih i volimo najviše na svetu. Oboje smo u vezama. Skromni smo i imamo sve razloge za sreću, ali eto, njima nešto ne odgovara. Mi smo najgori i konstantno smo izloženi pritiscima, kritikama pa i uvredama. Da ih ostavim i odem daleko ne bih mogla jer su slabi i ne bi mogli sami. Mislim da ih je uhvatila starosna džagrizavost.
Imam problem što ne mogu da izdržim da sagovornika gledam u oči. Nekako me je sramota, neprijatno mi je i uvek skrećem pogled. To mi najveći problem pričinjava kada flertujem sa momcima.
Devojka mi je jako ljubomorna. Ovako kad smo zajedno oke je, ali kad smo razdvojeni, uh to je horor. Zakačimo se očas posla, ona ljubomoriše non stop, samo eto nekad je ozbiljna a nekad se šali (a u svakoj šali 50% šale). I sad sam dobio ponudu da rdaim posao za platu od 1300e ali taj posao bi od mene zahtevao da budem van grada, zavisno od doba godine 5 do 10 dana u mesecu. Plašim se da prihvatim posao zbog nje, iako i ona misli da bih bio budala da odbijem takav posao :/
Kao mala sam mnogo filozofirala, svašta me je zanimalo, stalno sam postavljala neka pitanja (od kojih je većina bila glupa). Zato sada pričam po potrebi (kad me neko nešto pita), a odgovore na svoja pitanja pronalazim sama, čisto da se više ne blamiram...