Zbog jednog muškarca koji nije umeo da me voli ostajem žena koja više ne može da voli.
Jesam li svojevremeno na času teorije propustio da roditelji školske dece imaju ekskluzivno pravo da bilo gde stanu sa sva 4 žmigavca?
Razboljela sam se od ljudi na poslu, od zlobe i toksičnosti!
Poruka za tinejdžericice: Ako se ikad zapitate "kontala sam da mu pošaljem poruku" jednostavno nemojte!
Nakon 11 godina muke na Medicinskom faksu, izgubio sam želju da se bavim tom profesijom. Počeo sam da radim sitne popravke po kućama da bi se po završetku studija prebacio na montažu nameštaja i izradu nameštaja po meri. Trebalo je vremena da podignem posao ali sada ide super. Tražen sam, među boljima na tržištu, zarada odlična - kupio auto, planiram i kuću kroz koju godinu. Međutim roditelji ne mogu da prestanu da smaraju o struci, kako je biti lekar gospodin, a da sam ovako samo dunđer, trt mrt. Možda 80 i neke, mene niti zanima niti bih kao lekar ikada imao zaradu dovoljnu za život/porodicu. Manite me vezara po drž. ustanovama - oni se međusobno guraju i nalaze/nameštaju poslove po klinikama i pokrivaju brjotine, ako se ne "uortačite" s nekim - džaba ste krečili. U ovom zanatu barem ishod zavisi od kvaliteta rada i završnog proizvoda. Dragi roditelji, ne budite staromodni!
Volim popit volim zagalamit. Za vreme praznika ne vidim čaši dno. A nekad i kad nisu praznici. Jbg moraš imati neki porok. Mora se odživeti ovaj život.
Našminkala sam se, slikala mu, rekla da idem u klub i ugasila telefon. Zapravo jedem čips u pidžami i razmišljam kako se nervira.
Dugujem sebi najveće izvinjenje. Zato što sam trpela ono što nisam zaslužila.