Prodavao sam nešto preko interneta i jedna devojka nije bila zadovoljna uređajem, poslala ga je nazad i tražila da joj vratim pare. Ja bio u gužvi tih dana i nikako da stignem da joj uplatim. Ona počela da zove svaki dan da joj uplatim, iznerviram se i svašta joj kažem i da ako me ostavi na miru 24h uplati ću joj duplo. I stvarno uplatim joj duplo, oko 15ak hiljada. Kad sutradan na Viber stiže slika uplatnice (ceo iznos uplaćen u humanitarne svrhe) i poruka: Raduj se Mrgude. Danas si bio human.
Moram priznati ulepšala mi je dan :)
Bila u Americi i dok sam bila u marketu, muž i beba su me čekali ispred. Prišla im je neka baba i pitala da li može da pomazi dete, pošto je spavala beba moj muž je rekao da ne može. Ta baba je odjednom zgrabila nosilo sa bebom i potrčala. Kad ju je muž zgrabio počela je da vrišti- upomoć otima mi bebu. Onda su ga oborila neka dvojica jer su mislili da je moj muž manijak. On je pokušavao da objasni da je beba zapravo njegova i nisu mu poverovali, okolo je stajalo još dosta ljudi i drali se da počnu da šutiraju mog muža što su i uradili. Izašla sam iz marketa i pomislila da ga pljačkaju i drala sam se da ću im dati novac samo da ga ostave. Vidim bebe nema. Ugledam tu babu kako nosi moje dete do kola. Potrčala sam zgrabila babu oborila je i uzela svoju bebu. Tad je došla policija i pokušavali smo sve da im objasnimo a oni su rekli- pa nije sigurno žena mislila ništa loše, samo je htela da vidi bebu, nećemo je tražiti. Niko nam se nije izvinio što su pretukli mog muža i dopustili kidnapovanje!
Tek sam počela da radim u srednjoj školi kao profesorka fizike. Ekstremno mi je simpatično na koje sve načine pokušavaju da prepišu na kontrolnim zadacima, kakvim se sve taktikama služe da me "prevare" a ja sve vidim. Nisam nikome oduzela kontrolni i dala jedinicu, već kad pregledam i podelim samo kratko prokomentarišem "odlično si ovo uspeo/la da prepišeš uz osmeh, u tom trenutku se neopisivo zbune i počnu da se pravdaju i negiraju prepisivanje. Puštam ih, nek čuvaju živce za bitnije stvari u životu od bubanja fizike koja im ionako neće biti nešto specijalno potrebna u životu.
Tokom svađe suprug mi je rekao da bi voleo da sam umrla na porođaju(porodila sam se pre 3m) ostaviću ga.
Roditelji su kupili mom bratu stan. Renovirali, opremili kao iz snova. Živi sa devojkom i nikada me nisu pozvali. Nikada. Njene sestre spavaju kod njih, provode dane zajedno. Ručkove, večere, kafe... Ja nemam nikoga sem njega. Tj samo jednog brata imam. Neverovatno mi je da se on nikada ne zapita a gde su moji roditelji, gde je moja sestra? Ne idemo bez poziva jer poslednji put kad smo bili ona je "digla nos" namrštila se i igrala igrice na tel. Nismo ništa rekli, ustali smo i otišli a ona ni mrdnula nije. Ja od nje ne očekujem ništa, ali moj brat da se ni malo ne bori za svoje koliko ona za svoje. A taj stan je dobio mukom mojih roditelja a ja ni sobu svoju nemam. Toliko mu je dato a on ne ume da uzvrati ni poštovanjem.
Pre neki dan je bio štrajk taksista i čitav grad je u totalnom haosu. Svi nadrndani, samo čekam da se neko potuče. Dva muškarca izlaze svaki iz svog automobila na semaforu i spominju jedan drugom familiju, srećom semafor se "otvara" i oni se brzo vraćaju za volan i nastavljaju vožnju. Čak dvoje ljudi koji su pešačili vidim kako besno pričaju sami sa sobom, verovatno psuju. Parkiramo se u blizini pančevačkog mosta, sedim nervozno u autu, čekam da moj saputnik nešto završi i vidim devojku i mladića. Klinci, nasmejani i zagrljeni, ulaze u pekaru preko puta i smejući se nastavljaju dalje. Boli ih uvo za gužvu, automobile, sirene hitne pomoći koje se čuju gde god da kreneš. Uživaju u lepom danu, zaljubljenosti i svojim mladim godinama. Čitav dan mi je pred očima bila ta slika.
Dodao sa bivšu na instagramu jer mi je pre prošle subote rekla da je verena... Želeo sam još jednom da prošetam sa njom, da zagrlim i možda i poljubim isto onako strasno kao nekada, jer to je bila jedina devojka koju sam bio zaljubljen i koju sam voleo. Želeo sam i da joj poželim sreću. Ali na moju poruku odgovorijo je njen sadašnji momak iskren da budem jako fino... Rekao je da je ona zauzeta duže vreme i da da joj ne dosađujem... Na to sam ja replicirao da ne zaslužuje ništa bolje od trećerazrednog fudbalera (tj njega) . Jbg muški ego...
Sama kod kuće. Roditelji poslom van države, brat na ekskurziji. Znači sama sam u DRŽAVI. Neko mi uveče u 10 zvoni na interfon kaže komšinica, ja otvorim iako nemam pojma ko je (naivno od mene). Uključim kameru da vidim ulaz i prizemlje zgrade, nema nikoga. Nakon 5 minuta zvoni mi fiksni (ne sećam se da je ikad zvonio, svi nas zovu na mobilne telefone), kaže neka žena traži Nikolu, kažem pogrešan broj. Nakon par minuta zvoni mi neko na vrata ja pogledam kroz špijunku vidim samo 2 figure, jer svetla na spratu nisu radila par dana. Nisam otvorila ali vidim da su uhvatili kvaku vrata i pokušali da uđu, gledaju da li je otključano. Imam nova vrata stana koja su baš debela i nema šanse da iko probije, ali ljudi moji ja sam se odsekla. I nije da živim u nekom napuštenom kraju ili nekoj staroj zgradi, ovo je prilično nov kraj u gradu. Nisam 3 dana iz kuće izašla misleći da su sigurno negde u blizini i da će me pratiti.
Potpuno sam posvećena studiranju, toliko da ne želim dečka uopšte. Ljudi oko mene misle da nešto sa mnom nije u redu što nemam dečka a stalno mi se nabacuju kad idem negde a i na fakultetu. Ja prosto ne želim da budem u vezi sa nekim i onda da se tome posvećujem jer studiram baš težak fakultet (medicina) i hoću samo tome da se posvetim i da budem najbolji mogući doktor. Prvu godinu umalo da padnem jer sam bila u vezi sa dečkom koji je imao mnogo problema i htela sam da mu pomognem pa sam svu svoju energiju upućivala njemu, umesto na učenje. Otkačila sam ga i nikad se bolje nisam osećala. Prosto ne mogu da dozvolim da iko stane na moj put.
Nedavno sam se preselila u Njemačku. U stanu ispod mene živi jedan dečko koji je pobjegao iz Sirije, ostavio svoju obitelj, dom, prijatelje zbog rata i došao ovdje u potrazi za boljim životom dalje od vojske, ubijanja i ratovanja. Imao je dva izbora ostati tamo i boriti se ili pobjeći i osjetiti što je zapravo život bez buke, vriske rata i krvi. Njegova tuga se vidi u očima iako ju vješto skriva, a navečer u kasne sate ju ipak otkrije kada zasvira na gitari tužne balade. Sada tek shvaćam koliko sam sretna, jer imam svoju obitelj pored sebe, imam nekoga tko me dočeka ujutro sa lijepom riječi i doručkom, dok netko na ovom svijetu to nema.