U sred venčanja sam dobila dijareju i sve onako u venčanici trčala do wc jadna....
Gledali su me kako kao beba zvonkim glasom za 5 minuta na noge dižem celu kuću. Gledali su me kako na prvom rođendanu pevačici otimam mikrofon i pevam pesmicu za decu. Gledali su me kako sa listanjem kanala prestajem onda kada naiđem na muzički kanal. Da, moji roditelji su i pre mene same znali šta želim da postanem jednog dana. Da, moji roditelji su znali da me obeshrabre i pre prvog pokušaja. Valjda jer žele da ostvarim njihove neostvarene želje. Valjda jer žele da radim ono što je sigurno. Valjda jer ne žele da rizikujem. A ja, eto, mala živa vatra želim nešto sasvim drugo, tvrdoglavo derište. Valjda jer želim da ostvarim svoju još neostvarenu želju. :)
Udajem se, presrećna sam. Nego, problem su njegovi roditelji. Naime, živećemo u mom stanu, koji je još uvek neopremljen. Njegovi roditelji su jedva pristali da daju novac za njegovo opremanje. Predvideli su da ćemo se za koju godinu razvesti i da neće moći da dokažu da je stan opremljen od njihovih para. Imam podršku verenika, a i najiskreniju nameru da u budućem životu ne kontaktiram sa njima. Jednostavno, oni nisu vredni bilo čega...
Danas mi je rođendan. Jedina čestitka koju sam dobila jeste porukom od mobilnog operatera.
Kad sam se udala napustila sam posao jer mi je bilo daleko za putovanje. U međuvremenu rodim jedno pa drugo dete. Ne idu u vrtić još uvek. Suprug ima svoju firmu godinama i otvorio drugu na moje ime da mi ide radni staž. Kad god sam pitala da radim kazao bi da nam moja plata od 20-25 000 ništa ne bi značila. Sad jurimo vezu za vrtić i govori mi da krenem da radim a ja se plašim posle 5 god sedenja kući kako ću se odvojiti od dece i kako ću se snaći. Imam 33 god i 8 god radnog staža, a osećam se kao da prvi put treba da radim...
Ceo život me muvaju samo oni momci koje niko neće, kao da procene da sam nezanimljiva drugima i onda se nadaju da sam i ja očajna pa ću lako dati.
Na neki način i zavidim ljudima koji su imali malo teži život, koji su morali da rade odmalena, nisu imali s kim da se druže i sl. Jer oni su mnogo jači ljudi nego ja koji sam imao taman toliko da ne moram da se pomučim u životu.
Ženim se ove godine i tome koliko nemam prijatelja u prilog govori to što mi se kum javi jednom u mjesec dana, a jedan "prijatelj" pokušava da nađe opravdanje da mi se ne pojavi na vjenčanju. Ne mogu vjerovat i pitam se šta sam zgriješio da mi ovako vraćaju. Nikom ništa loše nisam uradio, pomagao koliko sam mogao, bio tu za svakog. Godinama nisam zaplakao, ali dođe mi da odem negdje i da se isplačem kao dijete.
Najgore mi je kada nekome pričam svoje probleme i očekujem savet od njih, a oni mi odgovore: "Jaoj, ne znam šta da ti kažem, meni tako isto...(nastave o svojim problemima)", samo u sebi pomislim, aha, nisam znala da pričamo o tvojim problemima sada, i nikad se ne vratimo na mene...