Do 27 godine sam živeo sa roditeljima, imao sam naravno svoju sobu odvojeno ali sam hteo da živim sam i da imam svoju privatnost. Od svoje 22 godine radim, redovno sam davao za račune, hranu i neke druge potrebe koje su bile potrebne u kući. Tih par godina nisam bio u mogućnosti finansirati sebi stan, troškove života jer mi je plata bila mala, ali iz godine u godinu plata mi se po pravilu firme povećavala pa sam došao u mogućnost da to sebi omogućim. Naravno da sam mojima mesečno slao 100-200e čisto da im se nađe. Pored svog posla i vikendom kad ne radim ili po potrebi u toku radne nedelje u popodnevnoj smeni taksiram po Novom Sadu. Ko hoće da radi ima posla na pretek da zaradi ko neće on samo kuka.
Danas sam uspešno izbegao nameštaljku na poslu. Kako dan odmiče sve mi je gore, jer sve više razmišljam o tome. Postavljam pitanje zašto, i koliko su još puta pokušali i šta je sve moglo da se desi da nisam primetio. Pritisak mi skače i ne osećam se dobro. Ne znam kako da izađem iz ovog ludila.
Zeznuo sam nešto na poslu ali se to dugo nije otkrilo. Zapravo i nije tako strašno. Sad je došla revizija, a ja se preznojavam zbog te jedne greške u datumu. Drugi ljudi kradu, ne dolaze na posao, zapošljavaju ljubavnice, sve im se prašta, a mene će nagaziti samo jer sam jedan dan osiguranja preskočio. Eh, živote.
Uhvatila sam drugaricinog momka sa drugom curom da se grli, poslala joj slike da vidi njegovu pravu stranu, raskinula je ona sa njim a poslije dva mjeseca su postali najbolji drugovi, sa mnom se više ne čuje…
Da li samo mi kao roditelji molimo dete od rođenja pa evo sad ima već godinu i po dana: ”Spavaj mama i tata treba da se sexa*u?”.
Nakon porodiljskog prebačena sam na drugo radno mesto. Pošto je u pitanju smenski rad, a ja zakonski radila samo prvu, nisu mogli da pokriju ostale smene. Ja sam svoj posao radila bez da je neko našao neku zamerku, čak sam uvela neke inovacije koje su olakšale sam rad. Koleginica koja je htela da zaposli ćerku tu jasno mi je stavljala do znanja da sam visak, čak je i ostale koleginice nagovorila kako sam ja došla tu da im zauzmem radno mesto. Otvoreno sam rekla i njima a i šefovima da slobodno mogu da me pomere negde drugde jer taj posao ionako nije za moju struku, ali i da neću da trpim nečiji mobing. Na kraju su me prebacili na drugo bolje mesto, a njena ćerka je došla tu, ali je posle mesec dana sama dala otkaz jer nije htela da radi po smenama. Sad ta bivša koleginica svima priča kako sam ja njenoj ćerki sredila otkaz jer mi je bilo krivo što su mene oterali odatle. Samo sam rekla da baš plačem za tim radnim mestom kad uzmem platnu listu sa većom platom nego što sam imala tamo.
Radim u jednom velikom lancu apoteka. Apsolutno svaki put pacijentima koji kupuju neki skuplji lijek preporučujem da odu kod konkurencije jer znam da imaju niže cijene i da mogu da spuste maržu. Na pacijentu je hoće li ili neće kupiti, meni svakako ni iz džepa ni u džep.
Mogu reći da mi je odavno pun kufer ljudi koji su:,,brutalno iskreni, ne podilaze nikome, ne kalkulišu, nikom ne ćute..." To vam je, kao što već sigurno i sami znate, šifrovano opravdanje za drskost, bezobrazluk i uvrede. Niti se svako mora trpeti, niti sa svakim dobar biti, ali osnovni manir mora da postoji u društvu. A ovi što su samoproklamovano ,,brutalni", neka ih sami, u svom ,,brutalno iskrenom svetu". Gde njih niko ne trpi zbog bezobrazluka.
Radim dva posla. Na jednom koji mi je glavni me ljudi smatraju pametnim i vrijednim i uvijek dobijem go*na od zadataka gdje nemam ništa a očekivanja su perfekcija. Na drugom poslu se gazda ljuti i čudi kako ja kao pametan ne mogu raditi brže da budem kao onaj najbolji koji taj posao radi godinama. Kući kad dođem žena mi kaže kako treba da uvijek budem nasmijan i da pričam tiho jer ne podnosi ni blago povišeni glas a ja sam eto tako dobar čovjek pa se to mora... :D Zato odem sam da jedem kada me svi izje*u da ih ne bih samarao iako znam da će me svi napasti jer sam kao dobar čovjek trebao sve njih zvati na ručak. I to je problem. Kako sam normalan, sami Bog zna.
Pokazujem momku slike od prije 6-7 godina koje imam u galeriji i slučajno među tim slikama bude slika mog bivšeg sa kojim sam se razišla dvije godine prije nego smo se on i ja upoznali i nemam nikakve osjećaje prema njemu. On mi je na to samo rekao da ne možemo cijelu prošlost obrisati i nastavio dalje. Sad nešto razmišljam, da je situacija obrnuta i on ima sliku bivše u galeriji pa kožu bi mu oderala.