Imala sam u porodici vodoinstalatera i još kao dijete sam vidjela koliko je to težak posao. Jedne zime pukla cijev od kanalizacije, a moj stric kopao ručno više od metar i po dubine i par metara dužine, po hladnoći i vjetru, čitav dan jadan je radio, zamalo da ga zemlja nije zatrpala zbog manjeg odrona.😟
Uvijek se rastužim kad vidim radnike na ulici po nekom nevremenu i imam veliko poštovanje prema njima, krvav je to posao.
U lošem sam braku i okruženju. Ne vidim izlaz. Gdje god sam tražila pomoć nisam dobila ni razumijevanje.
Umro mi je tata. Jako mi je teško da se pomirim s tim i mislim da više nikada neću biti ista osoba.
Ne znam da li ste primetili da ljudi koji su najdrskiji i najbezobrazniji prema ljudima oko sebe najviše kukaju kada se njima desi neka mala nepravda?
"Najviše boli ono što nikada nije imalo kraj"
Postoje ljudi koji ne ostanu u našem životu, ali nikada zapravo ni ne odu iz nas.
Upoznala sam ga na početku srednje škole. Naša priča počela je nekoliko dana prije nego što sam krenula u prvi razred, dok je on već bio treći. I možda je baš tako i završila — bez pravog početka i bez pravog kraja. Nikada nismo izgovorili ono “gotovo je”. Samo su poruke prestajale, tišina bi rasla, a on bi se povlačio. I svaki put bih ostajala s nečim nedorečenim u sebi.
Život je išao dalje. Upoznala sam čovjeka koji je danas moj muž, izgradila odnos, dobila dijete. I volim taj život. Stvarno ga volim. Ali negdje duboko u meni uvijek je postojalo jedno “šta da je bilo drugačije”.
Ponekad bismo se opet javili jedno drugom. Par poruka, par susreta. U tim trenucima, sve bi se vratilo — isti osjećaj, ista bliskost, ista nedovršenost. Govorio mi je da ostavim sve i budem s njim. Nikada nisam mogla. Možda zato što sam znala da nikada nije znao ostati.
Uzeo sam stan, garažu kao i skoro pa nov automobil bez kredita. Nisam vlasnik kompanije niti su mi roditelji ili supruga bogati finansijski, niti sam kriminalac. Kada se hoće sve se može. Ali onda čovjek mora razmišljati na način na koji 90 posto ljudi ne razmišlja.
Juče u firmi u prolazu čujem koleginicu kako drugoj kaže / ma gotovo je, idem ujutru da prijavim broj policiji/ u momentu sam se setio sebe od pre par meseci i problema koji sam napravio. Razveo sam se pre oko tri godine, imam kćer pet godina. I pre braka a i nakon razvoda sam asocijalna osoba, što se po meni u poslu ne bi reklo. Imam ogroman problem dan da krenem sa nekom ženom nešto. Pokušavao sam sve dok prošle godine nije došla ta jedna fatalna žena u moj život. Neko vreme smo se čuli, kontakt izgubili jer sam ja smotana osoba postao da nema dalje. Pokušavao sam u par navrata da joj se javim ali je odbijala. Ali sticajem okolnosti opet smo krenuli u kontakt. Ona isto razvedena, sama sa detetom, žena van svih mogućih trendova, lepa, zgodna, pametna, svoja. Iskreno sam hteo sve sa njom ali sam se uplašio. Iz tog straha rođene su mnoge greške, do te mere da mi je zapretila prijavom. Juče sam se opet setio nje. Mrzim sebe jer sam slabić!!!
Ne mogu da verujem da sam se zaljubila ovoliko u 37 god. života. Bukvalno sam izgubila razum. Treba mi neko da me išamara da dođem sebi.
Imam 30 godina i potičem iz jako skromne porodice. Po struci sam magistar farmacije, zaposlena u maloj, provincijskoj apoteci, plata nikakva. Ne znam kako da se izvučem iz ove apatije, besparice, tmurne svakodnevnice, još i ovaj pritisak oko udaje. Ne mogu da upoznam nikog normalnog, a pritisak porodice je ogroman, jer mi je "vrijeme za formiranje porodice". Smatram da sam prosječnog izgleda, jako druželjubiva, treniram, vedre prirode, tolerantna, tražim nekog sličnih karakteristika. Ne mogu da budem sa svakim samo da bih se ostvarila kao majka.