Dok sam plakala i jecala i jedva do daha dolazila, moj dečko s kojim sam preko 9 godina u vezi, je hladno sjedio i jeo, ni da mi priđe, da me zagrli, utješi, njegov komentar je bio da glumim i da samo hoću pažnju, a zbog njega sam bila u takvom stanju, jer nisam imala više snage da izađem s njim na kraj, jer smo se raspravljali i počela sam da plačem, sve me je to baš pogodilo, kasnije sam i dodatno plakala, jer sam vidjela da apsolutno prema meni nema empatije, to mi je ostavilo hajmo reći neku traumu, pa šta će sutra biti kada se uzmemo npr, ako je sada takav, kako da mu pokažem svoje najdublje emocije, kome da se obratim kada mi bude najteže, hoće li on uopšte biti u tako tim trenutcima pored mene, teško mi je, niti ostati, niti otići.
Živim sa momkom u mojoj kući (moji su u prizemlju) skoro dve godine, a od pre par meseci smo i u braku. Njegovi nam nikada nisu došli u posetu, ne pomažu nam finanijski niti fizički u radovima oko sređivanja stana. Često ga zovu da im pomaže u kojekakvim poslovima i ljute se kada ne ode. Pre neki dan su ga čak i pitali da li će dati pare da spreme slavu... Ja inače trenutno ne radim, dok moj muž radi težak fizički posao.
Kad se sjetim mature, prije 20 godina i gluposti da smo jedni drugima braća, da ćemo uvik biti jedni za druge... Na 20 godišnjicu mature jedva smo pričali jedni sa drugima i nikoga nije briga ni za koga.
Sedim i razmišljam kako ću preživeti, počev od danas. Za manje od 48 sati moram da se iselim iz stana i dam svoje dečake njihovom ocu, zlom manipulatoru jer nemam drugi izlaz... Bez krova nad glavom sam, bez dinara u džepu, bez oca, majku imam ali ona nema ni za nju... Dečko sa kojim sam već više od godinu dana je nepravedno osuđen za razbojništvo jer se potukao, čuvao je dečake sa mnom punih godinu dana ali sada ne vidimo drugo rešenje jer mu je sve neizvesno, ali meni sve ovo preteško pada... Ne mogu ni da mu tražim ništa više jer je učinio i previše za njih s obzirom na celu situaciju, a kod njega ne možemo da ih odvedemo jer njegova porodica ne zna da ja imam decu (inače me verovatno ne bi prihvatili)... Sve u svemu svet mi se srušio.
Igrali muž i ja neku nagradnu igru u inostranstvu. Kažem mu šta bi volela da dobijem ali kakve sam sreće dobiću majicu sa slikom majmuna (zaštitni znak supermarketa sa voćem i povrćem). Kad izvlačenje prošlo, i stižu nagrade, on ponosno nosi žensku markiranu torbu koju sam priželjkivala, ladno ga izvukli. Želeo je da dobije to da mi pokloni i ladno mu se želja ispunila. Ja nisam dobila majmuna na majici već verovali ili ne plišano jastuče banana. On ima više sreće nego pameti i sve mu se ostvaruje meni sve kontra ide.
Moji roditelji me nikada nisu ništa naučili. Bio sam jedan od onih koji je mogao da radi šta želi za razliku od vršnjaka. Kad sam ušao u 20te tek sam vidio kolika je to bila greška, nema šanse da se mogu držati bilo kojeg pravila. Volio bi da imam neki "red" i da se držim toga ali uvjek na kraju radim po svom.
Moj muž je uvjeren da apsolutno nema potrebe da išta radi oko kuće, djece jer on zarađuje mnogo novaca i kao sa tim dovoljno doprinosi. Kako da mu objasnim, kako da beba i drugo dijete nisu posao od 8 sati? Svaka svađa završi riječima ti se možeš odmoriti jer si kući.
Ne znam kako da se osećam… Devojka sa kojom se moj muž ni ne druži je postavila sliku sa njim sa karaoke večeri i u opisu samo stavila “💕”… Iskreno ne znam ni da li je validno da budem ljubomorna ili ne ali mi ne pada dobro…
Startovao me lik na parkingu. Prijatan, zanimljiv. Počeli da se dopisujemo. To mi je bilo baš super dok nisam saznala da sa ženom čeka drugo dete. Nije mi stvarno jasno šta je tim muškarcima u glavama, koji je to kreten.
Danas sam saznala da ne mogu rešiti zdrastveni problem koji imam- strabizam. Oči mi nisu u potpunosti pomerene u stranu, ali mi zenice 'igraju'. Kad god sam pod nekim stresom, oči počnu brzo da mi se pomeraju i tad mi se sve trese pred očima. Doktor je rekao da to ne može da se reši operacijom. Ovaj problem imam od rođenja. Za par dana punim 22, i toliko sam se slomila, jer sam verovala da to mogu nekako da rešim. Čitavog života ljudi bulje u mene i ispituju me šta to radim sa očima i što to radim, a ne mogu da utičem na to.