Rođena sam debela. Bukvalno sam već na rođenju imala višak kg u odnosu na prosečnu težinu a moje gojenje se nastavilo kroz detinjstvo. Roditeljima jako zameram što su u tom periodu ostali slepi na moj itekako ozbiljan i vidljiv zdravstveni problem. Da su priznali to tada sebi, razgovarali sa mnom, potrudili se da mi još u detinjstvu usade zdrave navike u ishrani, da me nauče umerenosti u jelu, da su me samo upisali na neki sport možda bih tada bila tužna jer nisam mogla da pojedem neku čokoladu ali sigurno da to ne bi ostavilo posledice na mene kao psihičko nasilje i teror koji sam trpela u toku školovanja jer sam bila debela. Sigurno bi me poštedeli i toga da na svojoj koži osetim koliko je danas biti debeo društveno neprihvatljivo, pogotvo kad si žensko, koliko je teže naći partnera, prijatelje, odeću... U fazi sam mršavljenja sada, svesna sam da će moja deca imati predispozicije da budu gojazni, verujte, po cenu da me zbog toga mrze neću dozvoliti da se to desi. Imaće lep život kakav ja nisam.
Juče sam bio sa drugivima u gradu i prolazi jedna cura, imala je dosta jake listove. Brzo je hodala, samo što ne trči. Rekoh 'Ova žuri na fudbal'. Svi moji drugovi su prasnuli u smijeh a ona je primjetila da joj se smijemo i bilo joj je neprijatno.
Živim sa curom skupa u stanu i primjetio sam u zadnje vrijeme da na laptopu prebacuje stranice kad ja uđem u sobu. Prvo pomislih da su u pitanju videi za odrasle. I tako ja jedan dan sjednem na laptop nakon nje jer je ona otišla vanka i po povijesti pretraživanja vidim da gleda profil od bivšeg po par puta tjedno, te bivšu od jednog "prijatelja" s kojim je imala šemu prije nego što je mene upoznala. Najviše od svega me zabolilo je kad sam vidio da je bila na profilu bivšeg točno onda kad sam joj ja išao po njeni najdraži slatkiš na drugi dio grada, jer eto njoj se jelo, a nije joj se dalo otići.
Nervira me što su me svi osudjivali jer sam se ugojila samo 2 kila tokom trudnoće. Govorili su da to nije zdravo i da treba da se ugoji minimum deset kila. Ne znam gdje su to čuli ali to je totalna glupost. I ja i beba smo sasvim zdravi. Ovo mi je treće dijete, sa nijednim se nisam ugojila više od 3 kila.
Kada mi je otac umro, jednostavno mi je laknulo. Polako osećam život, slobodu, ponovo osećam neku sreću. Dugo je bio bolestan, (Rak) prošli smo zajedno kroz sve najgore moguće. Pre nego je umro, suzu nisam pustio već sam pustio njegovu omiljenu pesmu, i video suze u njegovim očima, u tom staklenom pogledu. Reči nisu bile potrebne, kao da smo obojica znali šta sledi. Ne žalim ni trenutka koji smo zajedno proveli. Nije bio otac godine, ali kako su godine prolazile, sve je to loše nestalo. Za mene je on bio oličenje poštenja, kao i vrednog, sposobnog, urednog, i upornog čoveka. Kada god mu odem na grob, ponesem dva piva, pustim njegovu omiljenu pesmu (Led Zeppelin Stairway to heaven), i kroz suze, setim se svih lepih trenutaka, i svih naših zajedničkih dogodovština. Bolje mrtav bez patnje i bola, nego živ sa istim.
Imamo odraslu decu. Oni imaju svoje porodice i svoje kuće-stanove. Kod njih idemo vrlo retko iako stanuju jako blizu jer su oni svakodnevno kod nas. Lepo se slažemo, cenimo i poštujemo. Ali je došlo neko vreme ne samo kod nas već i kod naših prilatelja, rođaka, komšija i kolega. Deca nas mnogo kritikuju tj grde. Ako smo nešto zaboravili, skuvali neko jelo koje ima jak miris pa zaboga cela kuća miriše da ne kažem smrdi, ako priupitamo nešto jer nismo razumeli ako smo nešto razbili ili prosuli koje smo mi očistili i td i sl. Nakoliko puta smo im skrenuli pažnju ali se oni samo uvrede izviču i demostrativno odu preko vrata. Sutradan dođu i nastave po starom. Zato sve vas molim da imate više strpljenja prema roditeljima jer smo i mi imali prema vama. A ubrzo će doći ono što je neminovno pa će vam biti žao.
Kad se setim kako sam kao mladja birala momke i kako sam ulazila u veze, stvarno mi nije jasno na koju su foru te veze bile dobre i trajale dugo. Kao upoznamo se na žurci, smuvamo se odmah i ostanemo zajedno. A sad... Zajednička interesovanja, kakav je kao osoba, kakva mu je porodica, čime se bavi, zaradjuje li dovoljno, da li je uredan, radi li po kući, zna li da kuva, kakvo mu je društvo, nasledne bolesti, regularne bolesti, poštuje li me, da nije kockar ni problematičan ni u kom smislu, kakav je prema majci, kakav je prema konobaru, da li izlazi i gde... Auh, ala sam postala probirljiva s godinama.
Na kraju radnog dana sam se uputila kod sestre ali pošto sam poranila, sela sam u obližnji park da malo predahnem. Nakon pet minuta , u park je došlo par dečaka i devojčica, oko desetak godina. 15 minuta nakon toga sam shvatila da su dečaci počeli da se, najblaže rečeno, ružno ophode prema dve devojčice romskog porekla koje su bile blizu. Posmatrala sam ih nekoliko minuta i to je za neverovati da su u pitanju deca nižih razreda osnovne škole: gađanje u glavu, psovanje... moja prva reakcija je bila da bučno reagujem ali pošto em nemam to pravo em je kontraproduktivno, mirno sam im prišla, sela pored i prijateljski nastrojena počela sa njima da pričam, između ostalog o tome kako se "igraju" i ophode prema onima drugačijim od sebe. Malo su se ućutali ali verujem da su shvatili poruku ali ne pišem ovo jer sam htela nekog da prevaspitavam, sama imam 20ak god.poenta je da ne možemo tražiti krivce za stanje u društvu već da probamo našim primerom, našim ponašanjem da ga (u)činimo boljim... :)
Imam kod kuće jedan džoint i čuvam ga za uspomenu jer to više ne konzumiram. Pre nekoliko dana tražim neka dokumenta po fioci i vidim da fali taj džoint. Zabezeknut pitam ukućane ko je to dirao i svi od tate, mame pa do najmlađe sestre sležu ramenima. Na kraju se ispostavilo da ga je uzeo deda i na moje pitanje da li je svestan šta je popušio je odgovorio ''Balavac, ja sam to duvanio još u hipi pokretu i nemoj ti da me učiš. Znam da imaš i hteo sam bar još jednom da osetim dašak mladosti''. Razočarao me je, ali mi ga je ujedno bilo i žao jer se moj otac posle drao na njega kao da je ubio čoveka.
Radim u ženskom kolektivu gde sve osim mene imaju decu. Zbog dece mogu da izađu sa posla kad hoće, da dođu kad hoće, tj. kasne po par sati, da uzmu slobodne dane kad god im padne na pamet, dok ja sve to nadoknađujem. Za mene se pdrazumeva da nemam život van posla jer nemam decu, pa se napravi frka ako zakasnim 2 minuta, ostajem prekovremeno, odrađujem poslove mama koje moraju da odu s posla zato što se dete zakašljalo, ne mogu da uzmem slobodne dane, već se kalkuliše da li mame tada mogu da rade, ja uvek dežuram za praznike i Novu godinu jer se podrazumeva da nemam sa kim da slavim jer nemam decu. I još ja budem bezosećajna kad se pobunim. Razumem da im popuste ponekad, ali one već ozbiljno to iskorišćavaju, a sav njihov posao pada na mene. Stvarno više nije fer. I šefica je ista takva pa se ne vredi žaliti, a ne mogu sebi da priuštim otkaz trenutno.