Kad sam bila dijete, jedva sam čekala ići kod bake. U njenom susjedstvu živjela je posebna žena, zapravo je i ona nečija baka. Djeca su se uvijek okupljala pred njenom kućom. Gledala nas je kao svoje unuke. Napravila bi nam kakao, sjela s nama za stol i pila "kavu" koju je napravila. U kući je imala prostoriju u kojoj smo se smjeli igrati i u kojoj bi nam često čitala priče. Igrala bi s nama nogometa i svirala usnu harmoniku, iako nije znala. Preselila se, nisam je vidjela već godinama. Nadam se da ću je imat priliku još jednom posjetit i razveselit njenu starost, kao što je ona našu mladost. Kada bi još samo jednom popili "kavu" za njezinim stolom i pričali o novoj epizodi "Letecih medvjedica". Beskrajno sam joj zahvalna na neizbrisivim uspomenama i nakon 15 godina.
Nekog u busu sam danas čula "Medicinari će bar znati nekome infuziju da priključe a oni propali gimnazijalci će neku kul poslovicu na latinskom da baci". Iako reči nisu ni bile upućene meni, povredile su me jer sam gimnazijalac. Čoveče, naše je to što smo se opredelili za gimnaziju, šta je problem u tome? Ne želi svako da bude vozač, pekar, bravar, majstor, turistički vodič. Neko želi da bude pravnik, naučnik, poliglota, umetnik, profesor. Ako se mi vama ne podsmevamo zato što ste stručna škola, zašto bi se i vi nama podsmevali? Zar vas nisu učili da poštujete različitosti? Mene su učili i naučili su me, ali retko koga nalazim da jr i on naučen tome. Starijim osobama je oduševljenje kada im kažem da idem u gimnaziju, a mlađi krenu da se smeju uz reči "Ne možeš ni čistačica da budeš sa tom propalom školom"...
Tati danas došao prijatelj iz bivše vojske kojeg nije vidio 42 godine. U te 42 godine nije prošao niti jedan Božić, Uskrs bez poziva ili poruke. I napokon su se dogovorili da se vide. Ja nikad nisam vidjela tatin iskreniji osmijeh kao danas kad je taj čovjek ušao na vrata. Sreću čine male stvari. Prava prijateljstva ipak postoje i nađu način da se opet vrate na staro. Hvala živote!
Oženjen sam ženom koja je starija od mene, imam decu, sviđa mi se devojka koja radi za mene i koja je 15 godina mlađa. Nikada ranije mi se nisu dopadale mlađe devojke, ali je ona posebna, duhovita, pametna, zrela za svoje godine i stalno nasmejana. Odnos ljudi u firmi je zasnovan na prijateljstvu, svi lepo funkcionišemo i nikada niko ne bi primetio da mi se sviđa, svi sve znamo o svima, samo niko ništa ne zna o njoj, jer ne priča o sebi, svi znamo da je do pre tri godine imala dečka i od tada nijednog dečka nije pomenula. Ne želim da ostavim ženu i decu, jer su mi deca mala, a sve bih dao za samo jednu noć sa njom. Nikada ranije nisam nešto ovako osetio.
Moja baka je umrla 2009. I dalje živim u kući u kojoj sam živela sa njom i skoro se i moj momak uselio. Čistili smo kuhinju zajedno i on je počeo da odvaja na stranu stare šerpe koje se nikad ne koriste jer nisu dobre. Rasplakala sam se jer u toj šerpi mi je baka spremala poparu, u toj mi je kuvala supu, a u onoj tepsiji je pekla česnicu svake godine. Zadržali smo šerpe.
Moj radni dan:
Ustanem pre 7, spremim se, jedem, popijem malo kafe, pola 8 krenem na posao, treba mi 15 minuta do posla. Radim do 12 i15 pa imam pauzu, otrčim do kuće ručam, operem sudove, uključim veš, šta god ima da se završi, vratim se na posao oko 2. Radim do 6, otrčim do kuće ako imam lufta, jedem, pa odem na drugi posao, završim oko pola 10 dođem kući, okupam se i uradim par sitnica i legnem da spavam jer sam mrtva umorna.
Dođe vikend, ustajem u 7 jer radim, završim sve do 2 pa zavrsavam obaveze koje ne stižem u toku nedelje. I tako svaki dan. Nemam više snage.
Dete sam razvedenih roditelja. Iako je bio dogovor da svoj 18.rođendan proslavim u kafiću sa društvom, u 00:00 su se tu pojavili moji roditelji i iznenadili me. Pošto su razvedeni, svako je krenuo svojim putem. Mamin tadašnji muž bio je najbolja osoba koju sam poznavala. Oni (mama i on) su krenuli na more za moj rođendan, uveče oko 21h. Kada su sutradan stigli,zvali su me i sasvim normalno smo pričali i smejali se, oni su se spremali da odu na plažu i bili su jako srećni. Sledeći poziv koji sam dobila je bio od bake,mama joj je javila da je on(mamin muž) umro. Doktori kažu srce je u pitanju. Znam da ja nemam veze sa tim, ali sama činjenica da je umro samo dan nakon mog rođendana, da je na sam rođendan krenuo tamo me ubija već dve godine. Gledao me je kao svoju ćerku. Slavko, nadam se da ti je tu na nebu mnogo lepše i bolje nego što ti je ovde bilo. Nadam se da si pronašao svoj mir. Nemoj da brineš, čuvam mamu.
Imam dete iz prethodnog braka. Sada sam verena za novog muškarca koji je sjajan u svakom smislu te reči. Sve ide kako treba, osim moje neželje da ponovo imam dete. On ima sjajan odnos sa mojim sinom i plašim se da bi novo dete poremetilo tu harmoniju i da bi ga manje voleo nego sada. Ja sam takođe svoje telo dovela do željenog rezultata i ponovna trudnoća bi me poremetila. Znam da je to sebičluk, ali jedino mi ostaje da se nadam da moj partner neće poželeti svoje dete.
Glupo mi je kad kažu "ako je prsten problem, prsten nije problem". Zaručuješ djevojku jednom u životu, taj prsten će nositi još 50 godina, i niste u stanju da se malo potrudite. Meni je to neshvatljivo.
Da me nije sramota vrištala bih kod kozmetičarke dok mi tretira lice.