E da mi je naći momka kao iz serije tačno bih mu željezni kavez nabavila i zatvorila ga tamo kao vještica Ivicu...
Imam 35 i živim sa roditeljima koje negujem. Nemam svoj život. Nemam ništa.
Moj drug (inače velika stipsa) smo izračunali da je on na svoju devojku, za 4 godine koliko su ukupno bili zajedno, potrošio 60.000 dinara (izlasci, verenički prsten, sendviči, knjige...) što je prosek od 40 dinara potrošnje po danu.
Imam 35 godina, 2 male djece i muža sa kojim imam 2 puta godisnje odnose. Slažemo se odlično. Redovno masturbitam! Šta mogu.
Onaj osjećaj kad čuvaš tuđe dijete za pare i toliko se uživiš u ulogu da s njim provodiš cijeli dan pa ga u jednom trenutku zoveš imenom kako bi htjela da nazoveš svog sina.
U vezi sam sa kolegom, ali to na poslu niko ne zna. Razmišljam da dam otkaz kako ne bi došlo do neprijatnosti ukoliko zaposleni u firmi saznaju jer me ne gotive baš, dok njega vole, a njemu izmišljam druge razloge. Jednostavno želim da opstanemo.
Kad sam bila mala i kad sam gledala filmove i serije u kojima se čuje smeh nekih ljudi čak i kada ništa nije smešno, ja sam ubedila sebe da moram i ja tada da se smejem. Mislila sam da jedina ja ne kapiram foru pa sam se smejala da niko to ne bi provalio.
Kad dolaze gosti obavezno sakrijem vagu da me slučajno ne nateraju da se merim pred njima...
Kad god se negde pomene ime Novaka Đokovića uvek se setim jednog profesora matematike koji mi je držao dopunske časove i takođe se prezivao Đoković. Bio je veoma zanimljiva pojava - duge brade, tamne odeće, često crne boje i uvek je nosio crnu aktovku. Ali nikad neću zaboraviti njegov karakterističan glas i nezaboravnu rečenicu preko telefona: "Đoković ovde, dobar dan."
Najviše volim kad sednem u kola, pojačam omiljene pesme i odem negde daleko da ohladim glavu od svega... Osećaj je neprocenjiv.