Ja sam jedan od onih ljudi koji su preko porodične veze dobili posao. Bukvalno mi je otac došao 2 meseca nakon diplome i rekao ''Pričao sam sa drugarom, krećeš od 1. marta da radiš. Ići ćemo zajedno sa njim da se vidimo da ti objasni šta i gde.'' Posao jeste u struci i sada sam se već uhodao, ali mi je bilo užasno glupo u početku zbog drugih kolega, imao sam osećaj kao da me gledaju drugačije.
Imam malog sina i jako su mi dosadne majke koje na pitanje koliko su im deca stara odgovaraju 17, 23, 36, xy meseci. Ubuduće, kad mene budu pitale koliko sam stara pričacu 305 meseci, pa nek se razmišljaju.
Drugarica je na eskurziji sedela na terasi i iznenada stolica je pukla i ona je pala, a ja videvši to od smeha se zakucam u zatvorena vrata....
Strašno me nervira kad me roditelji bude 3 sata ranije pre nego što treba da ustanem i pitaju kad idem na faks. I tako cele godine, koliko god da im govorim da nisam mali i da umem da ustanem na vreme oni tako i dalje. Nisam spavao normalno kako treba, počeo sam da se svadjam sa njima zbog toga koliko iritira ali oni i dalje. I još kad me probude i pitaju kad idem, posle mi ostave upaljeno svetlo i otvorena vrata širom, a oni u dnevnu sobu pojačaju tv!
Ne volim plesati. I mrzim kad u svadbi, na zabavi i sl. svi dolaze do mene pa me zovu, gurkaju ajde ajde, pa te vuku... Ljudi shvatite nije svakom zabavno na podiju. Ako vi volite plesati plešite, al ne silite druge. Ni ja vas ne silim da sjedite.
Na sred predavanja profesor se onesvestio. Došla je hitna pomoć, reanimirali su ga pola sata i na kraju nisu uspeli da ga spasu. Od tada mnogo često razmisljam o smrti, užasava me pomisao da samo tek tako možemo da nestanemo.
Kad sam krenuo tražit prvi posao nisam se posebno dotjerivao za razgovore. Nikad nisam pazio na robu, niti kako je kombiniram. Doživio sam par puta neugodne situacije na tim razgovorima, uglavnom su bili čudni pogledi jer sam bio 'klošar' među dotjeranim kolegama. Tek kad sam kupio odijelo krenulo na bolje. Obraćaju mi se sa više poštovanja i jako brzo sam se zaposlio. Sad vidim koliko je izgled bitan da ostavimo dobar dojam.
Od svakodnevnih fizičkih aktivnosti praktikujem trčanje za busom i vođenje ljubavi.
Žalim što u srednjoj i na fakultetu nisam bila slobodnija, npr što nisam bila s jednim (neoženjenim) profesorom koji mi se dopadao, a i ja njemu. Uvijek sam bila isprepadana šta će mama tata i okolina da kažu, i nikad nisam radila ono što sam ustvari htjela.
Nikada mi nije bilo jasno (niti će) zašto ljudi ližu prste dok listaju stranice. Odvratno je pobogu i nehigijenski.