Udajem se ove godine. Bukvalno svaki drugi gosti koji su pozvani pitaju da li sam trudna. Koliko smo kao društvo otišli u aut govori to da se danas većina ljudi uzimaju samo kad devojka zatrudni. Neke žene kažu da ih njihovi muževi ni dan danas ne bi oženili da nisu ostale trudne. Naravno da nemam ništa protiv venčanja zbog trudnoće, to svakom može da se desi i ne osuđujem. Ljudi malo čudno reaguju kad kažeš da se venčavaš jer tako želiš, kao da je to sad prevaziđeno. Naglašavam zbog većinu žena da NE OSUĐUJEM udaju zbog trudnoće ali isto tako mislim da ne treba da se postavljaju glupa pitanja i ostave nebitni komentari ako je neko prosto rešio da se venča. Imamo 26 godina, nije u pitanju mladalačka i nezrela ljubav.
Spustio sam kriterijume da više ne bih bio sam. Dugo sam trčao za onima koje sam želeo ali one nisu želele mene. Trebao mi je zagrljaj, poljupci, držanje za ruke i sve sto parovi inače i rade. Nisam mogao više da podnosim takav život bez ikoga. Sa njom mi je okej i lepo nam je al nekako u dubini osećam da to nije to, da to nije osoba o kakvoj sam sanjao. Šta raditi? Držati vrabca u ruci ili ići za golubom na grani? Do sada sam u životu od golubova bivao samo po*ran.
Zaljubljen sam u mlađu sestru svoje cure. Izgleda prekrasno, jako je inteligentna i duhovita, imamo puno zajedničkog. Ne znam što da radim.
Moji roditelji su sa sela, ali su se zbog poslova preselili u obližnji grad. Kako su njihove porodice ostale tamo jako smo vezani za selo svo troje. Pomažemo oko seoskih poslava, sve tredicije i običaje za praznike ispoštujemo prvo u svoji kući. Za braću mogu da kažem da su pravi domaćini, obrazovani, vredni, izabrali divne žene. A ja? Užas! Našla razmaženog maminog sina koji ovcu uživo nije video u životu! Voli da dođe kod mene da se najede i nalije za slavu, a kad njegova slava on nas izvede u obližnju kafanu na ćevape! Iskreno ne znam šta sam mislila ali moraću da prekinem to! Ne mogu ja iz domaćinske kuće sa nekim ko ne zna ni slavu da čestita!
U dvadesetim godinama, zbog strogih roditelja, uzdržavao sam se izlazaka, konzumacije alkohola, ili pušenja cigareta. Sve je to bilo bauk za mene i ispod poniženja. To me je koštalo da uvjek budem ukočen, napet i u pretjeranim brigama. Nikada se nisam znao opustiti. Sada kada sam konačno iznajmio stan kao podstanar vidim koliko se život može promjeniti. I vidim da nije smak svijeta ako poslije napornor radnog dana izađem u kafić i popijem dvije čaše vina i ispušim nekoliko cigareta. Osjećam da mi je stres manji, opusti me i nekako sve lakše ide. Sada razumijem moju generaciju koja me je kao čudaka gledala kada sam se opirao svemu.
Vrlo lako prekidam komunikaciju sa ljudima koji me povrijede (i sa najrođenijima), ne gledam ih i ne komuniciram s njima. I mnogo se dobro osjećam povodom toga. Pogodite ko se kome prvi obrati? Pa oni meni naravno. Mogla bih do kraja života da ne progovorim sa onima koji me smrtno uvrijede. Ko god to bio.
2 mjeseca pred svadbu sam saznala da mi zaručnik ima sina.
Kćerka mi je počela da pije. Završila je školu, radi i često izlazi sa društvom. Sve bi to bilo u redu da se uvijek ne vraća pijana. Kad je pitam zašto to radi, odgovori mi da više nije dijete, da svi piju, da nema razloga da se brinem i paničim. Meni to nije normalno. Mnogo se sikiram zbog nje.
Ostala sam željna svega a imam 28 godina. Željna sam da vozim bajs, da naučim da vozim rolere, da naučim jahanje, da idem na ples. Ništa od nabrojanog nisam mogla ranije, jedva da sam mogla da izađem zbog para i strogosti majke. Sad kad mogu da priuštim ove stvari, majka mi govori da ne treba da nosim šorc, da ne treba da vozim biciklo, da treba da sam kući, da ne živim sama već sa njom, jer ko će oženiti devojku koja se ponaša ovako. I da bih samo ludaku mogla da se svidim. Zaista možda od silnih stvari kojih sam željna i nisam za vezu ali ne želim taj osećaj krivice, dobro mi je nikog ne ugrožavam i sama brinem o sebi.
Dok idem gradom, svaku devojku koju vidim na ulici, u sebi ocenim sa "guzio bih je" ili "ne bih je guzio".