On se uvijek isticao svojom pristojnošću, za razliku od drugih kolega. Bio je debeljuškast, nosio je naočale i ponekad djelovao malo izgubljeno, ali je bio izvanredan radnik i divan kolega. Dok smo zajedno radili na projektu, zbližili smo se i jednoga me je dana pitao bih li htjela otići s njim na tortu i kavu u obližnji kafić. Odbila sam ga i ispričala to kolegicama, a one su odmah prenijele priču dalje. Ubrzo su ga svi počeli zadirkivati, govoreći kako bi oni rado otišli na tortu, što je bilo stvarno ružno i nepotrebno. Još ružnije je što mu se ja nikada nisam ispričala, iako sam znala da bih trebala. Vidjelo se da ga je sve to pogodilo. S vremenom se počeo udaljavati od svih nas. Zbog odličnih poslovnih rezultata premjestili su ga u drugu podružnicu, a on se nije ni oprostio, samo je odjednom prestao dolaziti. Nema društvene mreže, njegov broj mobitela nemam, a na službeni mail na koji sam mu pisala nikada nije odgovorio. Žao mi je i jedino što želim jest da je sada sretan.
Tijekom suprugine trudnoće, bio sam na svakom ginekolskom pregledu s njom te iz prve ruke gledao kako nasa beba raste. Predivan period. :)
Često ovde čitam kako samce odbacuju, posebno one bez djece, ne zovu ih na proslave, svoje ili dječije rođendane itd, vremenom se udalje od njih. Ali ako su ti samci na nekoj poziciji ili imaju privatan biznis, tada će biti omiljeni gosti. Nažalost sve se gleda kroz pare, ko daje bolje poklone - on je super, ko nema para ili daje jeftin poklon - njega ćemo otkačiti. Jadni su oni koji cijene ljude kroz poklone.
Pitao sam koleginicu da izađemo jer mi se nenormalno sviđa i rekla je da bi ali isključivo drugarski, ne pamtim kada sam ovoliko plakao..
Najjače su mi ove gu*ate koje se takmiče oko muškaraca, a i od takvih ima i lepša i zgodnija. Zameni vas nekom koja ima veće du*e od vas i lepša je. Užas, šta devojke sebi dozvoljavaju zbog muškaraca.
Od rođenja pa do 26-te godine sam živeo u Srbiji. Otkako sam je napustio ja sam se preporodio. Ne samo u finansijskom smislu, nego i mentalno. Budim se rasterećen, nisam pod stresom, niko me ne iscrpljuje na poslu, kolege mi kukaju po ceo dan, ne slušam samo mračne priče i kukanje. Gradovi imaju značajno manje prljavštine, smeća i divljih deponija. Najveci blagoslov mi je što nikog nije naročito briga za mene , niko se ne raduje ako mi ide loše i niko me ne ogovara ako mi dobro ide. Ljudi gledaju svoje živote i trude se da u nečemu uspeju.
Povela sam kolegu s posla kući jer mu je otišao bus ispred nosa. Stanica je pored firme. Evo tjedan dana nakon svi pričaju da smo u vezi ili spavamo skupa. Ne znam kako je to netko ni primjetio. Meni je svakako bilo na putu kući. Pritom čovijek radi tamo 3 tjedna, doselio iz drugoga grada. Samo sam htjela da budem pristojna. Sada ako popričamo na poslu, sljedeći dan čujem neki trač. Zloba.
Imam 25 godina, živim sa roditeljima, ali mi oni i dalje “diktiraju” šta smem a šta ne smem. Kao neko dete moram da tražim dozvolu od njih za neke najnormalnije stvari (pr. spavanje kod dečka ili drugarice, odlazak na neko putovanje, davanje otkaza na poslu itd.). Htela sam da se preselim, tj. da živim samostalno, ali mi ni to ne dozvoljavaju. Počinje već da me guši takav odnos sa njima, a pristajem na isti zbog straha da ću ih “izgubiti”. Jednom prilikom kada sam im se suprotstavila, tata nije hteo da me pogleda niti da priča sa mnom danima. Osećam se jako nesrećno…
Prvog januara su ljudi u prodavnici, u prevozu, na ulici, u zgradama jako ljubazni i topli, svi svima čestitaju. Dakle, možemo da budemo ljubazni i dobri ljudi, ako hoćemo, ali biramo svesno da to ne budemo.
Nemojte ovo raditi ljudima, zaista nije ok. Započneš flert i to ne samo pogledi, dodiri i ona nežna zafrkavanja, već pomažeš, daješ savete, voziš me kući, javiš se da vidiš kako sam kada me koleginica verbalno napadne na poslu, pamtiš detalje oko mog života i onda kada ja počnem da uzvraćam onda se povučeš. Nisam očajna, znam svoju vrednost, a ti si mi se dopao tako nizak, sa stomačićem, ali prelepim plavim očima, inteligencijom, humorom i načinom na koji govoriš. Nemojte ulaziti u nešto što ne možete izdržati do kraja, nije ok i nismo više deca (on 35, ja 31).