Danas saznam da je bivša žena mog dečka, zadržala njegovo prezime, zbog djeteta. Pa šta je ovo ljudi, kako ja da se prezivam...
Upoznala sam ga sa 18, nešto malo smo bili zajedno ali to nije uspelo. On je toliko drugačiji od drugih muškaraca, i nekako ne mogu da nađem nikoga boljeg. Osoba sasvim na svom mestu, u svakom pogledu. Nije savršen, ali za mene jeste. Volela bih da sam ga sad upoznala... Shvatila sam koliko sam tad bila klinka i koliko je moje ponašanje bilo detinjasto, a mislim da zato nismo ni ostali zajedno. Čudno je kako vremenom sazriš, ali bude već kasno.
U vezi sam sa dečkom koji se kocka. Gubi po 200€ na veče. Pokušala sam da mu pomognem i odvučem od njegove loše navike. Sa svima otvoreno priča o svom problemu i prihvata pomoć samo sa mnom o tome, kako kaže, ne može da priča. Nije svestan koliko me kida sve to. Žao mi je ali bojim se da ću morati da počnem da mislim na sebe i okončam ovu vezu.
Iritiraju me ljudi koji donose zaključke a da nisi čuli sve činjenice ili cijelu priču.
Bivši dečko je pričao mom sadašnjem kako sam trčala za njim, molila ga, zvala, iako je priča totalno suprotna, on je molio, plakao, zvao....
Ceo život patim za društvom i ljubavlju. Ali, jednostavno, koliko god to želela i trudila se, nisam imala sreće. Ovog leta sam imala sjajne planove nakon diplomiranja sa meni bliskim ljudima. Desilo se to da su svi ti planovi otkazani i to u poslednjem trenutku, odmah nakon čuvenog diplomiranja. Kada su bile tuđe proslave, ja sam pažljivo birala poklone u skladu sa tom osobom, a sada mi ljudi dolaze praznih ruku, samo radi besplatnog pića i hrane. Svi imaju neke svoje živote i veze, nikome nisam bitna.
Osećam se usamljeno, povređeno i iskorišćeno, a ne znam gde sam pogrešila, nikad nisam imala lošu nameru. Ne umem da se snađem u društvu i već sada u 20-im, mislim da je za mene rezervisana samoća.
Nikad mi nisu bili dragi ljudi koji nose naočale..Došao je dan kad ih i ja moram nosit..
Proputovao sam pola Evrope, a nikada nisam video more.