Imam pamćenje kao slon. To je već preraslo u bolest. Počinje da mi smeta. Svaki detalj pamtim. Naporno je a neki ne zamapmte ni neke krupne stvari, veoma važne dok ja pamtim i sve i svašta.
Žao mi je što se moji roditelji nisu razveli na vreme nego sad s 60 godina sikću jedno na drugo i stalno je tenzija u kući.
Kada nekom napišem ,,brao" to znači da mislim da je mnogo glup.
Ne razumijem ovu današnju djecu svi nešto hoće da budu ,,drugačiji i jedinstveni". Zapitam se gdje su sada ona djeca iz 80' što su željela da pripadaju nekom društvu da budu ista kao drugi. Ne pomišljajte da mrzim ovu novu omladinu. Ne mrzim ih samo je žalosno to što sve rade od sebe da bi bili ,,jedinstveni".
Dečko me često pita: "A šta ti uopšte vidiš u meni?" i ja nikad ne znam da mu odgovorim. I onda mi bude neprijatno.
Toliko sam tuzna i sama. Momak sa kojim sam bila godinama u vezi, planirali porodicu, naprasno me ostavio zbog druge, mlađe, koja mu "više odgovara". Oženio je, čekaju bebu, a ja ne mogu da dođem sebi ni nakon godinu dana od raskida, i dalje ne shvatam kako je mogao da uradi to, i dalje plačem i patim i stojim u mestu. I svi naši planovi, i sve njegove priče i obećanja, sve je u vodu bacio. Ja sam u kasnim tridesetim, sad se pitam da li ću ikada naći nekoga drugog, da li ću imati svoju porodicu, bebu, sve ono što sam zelela sa njim da imam. I kako da ponovo verujem nekom drugom? I kako uopšte da upoznam tog nekog drugog?
Dečko i ja smo tetovirali imena jedno drugog. Ja na leđa, on na prsa. Prošlo je nekoliko mjeseci od kad smo prekinuli i ne žalim zbog toga. Opet bih uradila isto.
Imam 28 godina, završila sam fakultet (i osnovne i master), živela do sada u 4 različite zemlje, bavim se sportom, volim da upoznajem nove ljude i da radim na sebi, pritom važim za lepu devojku i izluđuje me kada me svi pitaju kada ću se udati. Nemam dečka i ne mislim da je to smak sveta. Da, volela bih jednom da imam decu i porodicu, i čoveka koga ću voleti i koji će mene voleti, ali to pitanje je toliko počelo da me nervira bilo da je to moja mama, baka ili vršnjak/vršnjakinja. Počela sam toliko da histerišem čim mi neko postavi to pitanje da su ljudi počeli da govore da sam "isfrustrirana jer sam sama" pobogu ljudi.