Nikad mi nisu bile jasne one žene koje čim vide npr. dlaku svetle boje na partnerovom kaputu a njihova kosa tamna, odmah pomisle da je vara. Ne kažem da to nije jedan od mogućih scenarija, ali aman ženo pa mogao je da stoji pored neke devojke na prelazu i da dune vetar i da se kosa zalepi, da sedne u busu na sedište gde je neka devojka prethodno sedela, da se mimoiđu negde i da se dlaka zalepi. Toliko mogućnosti. I na kraju se sve svodi na poverenje.
Tek kad sam došla na 5 godina male mature shvatila sam šta znači odrasti. U osnovnoj sam imala jako malo prijatelja, jedva sam čekala da upišem srednju i 'pobegnem od tih spodoba'. A sad...svi nešto studiraju, sa svima je lako pričati, svi imaju zdrav humor. Provela sam se kao nikada, ostali smo i posle fajronta. A i ja nisam bila zadrta smaračica kao u osnovnoj. Neću zaboraviti kad mi je drug rekao: "Znaš, ti si car." Sad ih volim više nego išta.
Kada mi je mama ispričala kako su se ona i tata upoznali ja sam shvatila da ništa nije nemoguće. Bili su iz potpuno različitih mjesta, a sreli su se na najčudniji mogući način u mjestu iz koga je moja majka. Počinjem da vjerujem da postoji sudbina. I zbog toga ne gubim nadu da ću i ja tako naletjeti na svoju ljubav ma gdje ona bila.
Toliko sam očajna zbog ispita koji spremam da bi mi više radosti donela 6-ica iz istog nego 7-ica na loto-u.
Imam probleme na poslu (šaltaju me gde stignu), nemam devojku a treba mi, sviđa mi se drugarica kojoj to ne smem da priznam, naglo sam omršavio pa me strah da se pogledam u ogledalo, imam bolesne roditelje, nemam rešeno stambeno pitanje, rodbina očekuje da se skrasim, prijatelji u vezama ili oženjeni jedva i da zovu, pas koji je bio uz mene 14 godina je uginuo pre neki dan, imam 31. godinu i mladost mi ode... a juče sam uhvatio sebe kako se smejem nekom glupom klipu koji mi je kolega pokazao. Plašim se da sam prs'o.
Tata mi boluje od leukemije. Svi pitaju za njega, rodbina, susjedi, njegovi prijatelji i uvijek mi je drago kada vidim da je ljudima stalo. Jedino me boli što u svemu tome nitko ne pita kako je mojoj mami, sestri i meni koje se brinemo o njemu 24 sata dnevno i vodimo računa o svemu, nikoga nije briga za nas tri. Razočarala sam se u ljude...
Ja sam možda luda ali najviše volim kada uveče ostanem sama, rasplačem se gledajući se u ogledalo zbog svih problema i nedostataka u životu pa se ujutru probudim nasmejana i "vesela".
Mislim da sam se zaljubila u policajca koji se našao na licu mesta kada sam imala saobraćajnu nesreću. Doživljavam ga kao heroja jer mi je spasio život. Ostali smo u kontaktu, mnogo je fin prema meni. On je slučajno bio tu, nije bio na dužnosti, da ne pomisli neko da zloupotrebljava službeni položaj.
Prestao sam pušit kada sam primjetio koliko su mi zbog toga zubi požuteli.
Bivša devojka mi je poklonila bokserice sa svim mogućim pozama iscrtanim na njima. Sad kad spavam s novom devojkom i kada nosim te bokserice uvek se setim nje...