Imam taj 'kompleks' jer ne želim objavljivati stvari/slike mog privatnog života na Facebook, dovoljno mi je da imam profilnu sliku da me kolege/ice mogu prepoznati i to je to ALI dečko mi se ljuti jer ne želim stavljati slike na Facebook na kojim smo skupa, uključujući kao profilnu. Ja jednostavno želim taj jedan dio života ostaviti za " sebe " a ne za druge ljude koji nisu toliko bitan dio mog života.
Položio tek ja za vozačku dozvolu i kaže mi ćale da ga malo provozam sa njim. Kad ono menjam ja brzine, a nisam na vreme pritisnuo kvačilo, onda samo nešto počelo da puca i ugasiše se kola. Trenutno su na popravci.
Upoznala sam lika i svidio mi se, očito i ja njemu i pitao me za broj, a ja od šoka rekla da vidi kod mame. Stvar je u tome što mu znam mamu, žena je išla sa mnom na kurs njemačkog. Divim se samoj sebi.
Izašla sam iz duge veze i osećam se kao da sam pala s marsa. Kako se započinje veza u 25oj godini, kako funkcioniše započinjanje tih odnosa? Sve mi je to jako čudno jer sam svesna da pravila nema.
Imam vrlo raznovrsne seksualne fantazije, mnogi bi rekli bolesne i konačno sam našao devojku koja je spremna da proba sa mnom sve to.
Vrhunac je kad nekog hoćeš da obrišeš iz kontakata, a umesto toga ga slučajno pozoveš...
Nemojte me shvatiti pogrešno. Ne želim da se žalim i da me neko sažaljeva. Samo bih volela sa nekim da podelim šta me muči. Do pre dva meseca sam živela normalnim životom kao i svi ostali. Može se reći da i dalje tako živim na izgled ali u duši nikako se ne osežam isto. Pre dva meseca mi na pregledu otkriju cistu. Hitna operacija. Pregledi, analize, cimanje, neizvesnost... Prođe operacija, nije baš bezazlena, ali sve super prošlo, dobro sam podnela jer sam mlada i zdrava. Mesec dana se čekaju analize. Šok, moram na konzilijum. To što su operisali je bio ogroman tumor koji je na granici između benignog i malignog. Znam da će sve biti u redu, pozitivna sam, ali ne mogu da lažem da mi je svejedno. Ceo život sam hrabra i jaka a sad osećam da sam krhka i slomljena. Uz sve to, imam odgovoran posao na kom svako malo imam neki kiks, nije uvek mojom krivicom ali moja odgovornost je da predvidim sve to. I tako mi dođe trenutak da bih samo sedela i plakala.
Znate, moja baba je jedna vrlo praktična žena. Kod nje ne postoje virusi, bakterije, upale, ne treba vam da idete kod lekara da bi ustanovili šta vam je. Dovoljno je da vas ona pogleda i da postavi jednu univerzalnu dijagnozu, a to je - prehlada. Ako vas zaboli zub, od nje se odmah dobija čitava analiza vašeg kretanja "Oprala si kosu i mokre glave si izašla na vetar i zato si se prehladila!" ili je to, pak nešto ozbiljnije (upala slepog creva) "To si se ti šetala golog stomaka! Sve ti je to od prehlade!" ili virus koji vučem, evo osmi dan "Kako ja nikad nisam imala virus? Prehladila si se!" Alergija, astma, istegnut mišić... "Lepo ti ja pričam da se oblačiš, a ti me ne slušaš!". I sve bi to možda i imalo prođu da babu ne viđam dva puta godišnje, dakle nema pojma kako se oblačim i kuda se krećem, i stalno se oblačim kao da sam na Alpe krenula, zato što sam zimogrožljiva. Moja baba, doktor za prehlade... :)
Kad sam odlučila prestat pušit svaki mjesec sam stavljala na štednju novac koji bi inače potrošila na cigarete. Prošlo je godinu dana i uštedila sam 500 eura. Sad tek vidim koliko novaca sam nepotrebno bacala.
Počinjem da imam kompleks od svih ovih naduvanih, našminkanih i razgolićenih žena i devojaka. Imam 21 godinu i uvek su mi pričali da sam lepa. Ali ja nemam previše novca da bih svaki dan imala sređenu frizuru, nokte, skupu šminku, garderobu itd, i ne želim da budem gola da bih privlačila pažnju. I onda izađem sa dečkom napolje i osećam se jadno kad vidim kakvih sve devojaka ima. Bude me nekako sramota što je sa mnom, i mislim da bi trebao da bude sa nekom boljom.