U teretani točno vidiš tko trenira da bude u formi, a koga je uhvatila kriza srednjih godina. Mene je blam gledati ljude 40+ koji se prenemažu, misle da su kao momci/cure. Muškarci koji te škicaju i smješkaju se, žene koje oblače uže konplete od mene, zamahuju kosom, uvijaju kukovima dok hodaju…pakao. Nije da gledam ljude, ali ne možeš ne zapaziti.
Ja sam njegova igračka. I to ne ona omiljena s kojom spava, koju pokazuje svima, koju čuva kao kap vode na dlanu. Ja sam od onih koje mu stoje negde u ćošku, s kojom se igra kada mu je dosadno i onda ponovo vrati u ćošak. Ta sam, nažalost priznajem, ali sve bih dala za još koju partiju!
Najveći pokazatelj ljubavi su zapravo sitnice. Način na koji te gleda, brine, koliko je pažljiv.. Mislite o tome. Ako vam samo kaže da vas voli to nije to.
Ženim se, a ta devojka me uopšte ne privlači, nemam drugu niti razmišljam o drugoj, slažemo se sve je super ali nema strasti, kada smo počeli da se zabavljamo ona je imala stvarno teške trenutke u životu nisam želeo da je povredim dodatno raskidom, onda je imala smrt bliskog iz porodice, ja sam je zaprosio opet jer mi je bilo žao i nema više nikoga sem mene i evo sada treba da je oženim. Jedino mi je žao nje, ja je nikada neću ostaviti ali nikada to neće biti sa moje strane...
Pitaju me jesam li se udala pa kad kažem da nisam još pitaju i zašto nisam. Pa ne znam brate, niko me neće, imaš li još koje pitanje pa da idem da plačem kod kuće.
Jučer sam se toliko isplakala da sam željela da umrem, oči su me zaboljele od plakanja. Zašto je ovaj život tako težak, zašto sam toliko nesretna...
Ne reagujem dobro na djecu, baš osjećam stres kad čujem nečije dijete da vrišti, i sve to što djeca rade mi se gadi, kakanje u pelenu, povraćanje, balavljenje, znoj... Problem je što sam mislila da će mi se što budem starija te stvari manje gaditi i da ću imati veću želju za djecom, međutim čini mi se da je sve gore. I sve mi više smeta buka generalno, pogotovo to vrištanje.
Na poslu najviše mrzim kolege koje su sebične i ne dele znanje. Valjda misle da su bogom dani. Ne kapiram to, ako nešto znaš, objasni i drugima, pomozi. To je čista sujeta i ništa drugo, jer se plaše da će neko drugi to da savlada bolje od njih. Ja sam uvek delila svoje znanje sa svima, to mi je sasvim normalno. Pa i ja nekad nešto neću znati, i trebaće mi pomoć, kako mogu očekivati da mene neko nauči nečemu ako ja neću nikoga? Jedna takva je dobila otkaz, i neka je.
Od 2022. godine imam istu platu (900 evra). Imam osećaj da mi se plata iz godine u godinu smanjuje. U 2022. godini sam mogla od svoje plate i da platim stan, račune, da živim i uštedim nešto, sada se sve svodi na minimum. Svesno se odričem svega što mi nije neopodno, na stan i hranu mi odlazi više od pola plate. Mnogo me to frustrira, sekira, zaradim ja nešto i sa strane, ali ne mogu da verujem da je u ovoj zemlji život postao luksuz. Pritom ne radim za minimalac, još više se rastužim kada znam da neko zaradi pola ove plate. Znam da ljudi sa ovom platom izdržavaju i porodicu, ali to ne menja činjenicu da je za život u Srbiji to MALO. 100.000 dinara je nekada bila ok plata, sada nije.
Gledajući tuđe profile stalno mislim kako drugi vode savršene živote.