Kad sam bila mala i prvi put od tate čula riječ "išijas", mislila sam da je to vrsta psa. Pa sam tatu pitala hoće li mi dovesti išijasa da se igramo a on se počeo smijati i rekao "hoću, sine". 🤣 Par dana nakon toga mi je donio štene.😉😏
Ne znam kako da objasnim roditeljima da se hronična usamljenost mlađih generacija neće rešiti sedenjem u kancelariji. Da kolege nisu prijatelji, već u najboljem slučaju poznanici koji neće spletkariti protiv tebe iz čiste dosade i zlobe, a da je upoznavanje partnera van interneta skoro nemoguća misija. Ne koristim mreže za upoznavanje, lično ne vidim sebe u tome, ali nemojte mi pričati priče o kursevima i sličnim glupostima. Idem na kurseve jezika od detinjstva. Način na koji smo komunicirali kao tinejdžeri i sada je nebo i zemlja. Na koji god kurs, čega god da sam otišla, ti ljudi samo hoće da odrade to što imaju i odu kući. Niko ni sa kim zapravo ne komunicira. Ako je neko društvo kojim slučajem i opstalo, priča se svodi na zajedničkom gledanju u mobilne. Naravno, čast retkim izuzecima.
Najbolji drug mi se naljutio jer sam objavila na Instagramu sliku gdje sam gola u kadi punoj kupke. Na slici mi se ne vidi ništa što ne smije da se vidi. Međunožje mi je ispod kupke, a grudi sam prekrila rukom.
Rekla mi je da cijeni iskrene ljude koji se ne stide reći što misle i ne igraju igrice. Na prvom spoju priča skoro cijelo vrijeme o svojem bivšem. Kažem sebi u redu početna trema, imala je loše iskustvo pozvat ću je na još jedan spoj. Na drugom spoju opet priča o bivšem. Na kraju spoja ja joj se zahvalim i kažem da nije djevojka za mene, da se ne vidim s njom i da se ne želim više viđati. Ona se počne derat na mene da smo svi isti i samo gledamo kako da dobimo onu stvar. Nije klinka u 30-ima smo oboje.
Tako bi želela da se ljubim sa nekim dečkom, da se držimo za ruke, da pričamo o svemu, da mu se sviđam jako i da se on meni sviđa.. Volela bi da nađem nekoga sličnog sebi. Toliko dugo sam sama...
Moja svekrva radi i ženske i muške poslove i očekuje da jednog dana i ja budem kao ona, ali se to neće desiti. Ako nemam muškarca za muške poslove, meni muško ni ne treba, aj zdravo!
Skinula sam 15kg i otprilike imam još skinuti 15kg i jedva čekam. Jako mi je žao što nisam krenula ranije. Koliko te odmah svi drugačije gledaju i hvale te. Koliko se ja bolje osjećam nego prije. Koliko je lijepo kada odeš u prodavnicu i možeš obući hlače koje ti se sviđaju. Lijepo je i vidjeti da ti roba postaje velika. Tek sad počinjem više cijeniti sebe i tek sad znam da sve mogu. Do kraja godine nadam se da ću skinuti i tih 15-20 kg i da ću u slijedeću godinu ući mirne glave. Da ne pričamo o tome koliko sam se bojala da ću dobiti neke bolesti zbog gojaznosti. Molim vas pazite na svoje zdravlje i sve možete. Život vam tek postaje ljepši kada nešto promjenite. Naučite reći ne stvarima koje vas čine tužnim. Jasno recite društvu ne kada vas nagovara da nešto pojedete, kasnije ćete biti sebi zahvalni.
Poštujem sve ali da li ljudi koji imaju pse u stanu shvataju koliko smrdi kod njih? Oni su tu i navikli su se. Takođe znaju da se ljute kada im neko stavi do znanja da ne želi da ide kod njih jer ne želi da se napuni dlaka i ne želi da mu pas izbalavi čistu garderobu. Kada odete na selo, tamo ćete retko kad videti da pas ulazi u kuću, a ljudi na selu znaju sa životinjama. I najbitnije, pas nije zamena za dete. To je zaista degutantno.
Moj muž je stariji 20+ godina od mene. Roditelji su to od početka prihvatili jer su videli koliko me voli a sestra je uvek imala neke podrugljive komentare. Na početku braka mi je rekla da imamo još par godina pre nego mu postanem negovateljica. Odgovorila sam joj da ću mu rado biti i negovateljica ako treba jer je to moj muž kog volim. Desilo se da sam par meseci bila teško bolesna, hvala Bogu sad je sve u redu. Za to vreme, muž me je gledao 24/h, bdio danonoćno nada mnom. Nikad mi za ove godine nije lošu reč rekao a kamoli nešto gore. Sestru muž, njen vršnjak inače, ostavio nakon porođaja jer se ugojila i nisu mogli da imaju sex odmah. Normalno da ne likujem ali dobro se sećam svih njenih komentara, kako mi je muž deda, kako to neće potrajati, kako me verovatno nijedan mlađi nije hteo pa je on bio daj šta daš. I uopšte se ne osećam loše što me zabole du*e za njenu situaciju i što sad kuka jer je morala kod roditelja da se vrati.
Ja mojoj majci nikad nisam bila dovoljno dobra. Ona je od onih koje stalno kritikuju a nikad ne pohvale i kažu lepu reč. Završavam studije i živim odvojeno od njih, ali gledam da joj pomognem u obavezama oko kuće kad god mogu. Kad dođem kući, skuvam ručak, oribam, obrišem prozore, šta god treba ali nikad hvala samo neka primedba da nije dovoljno dobro. O čemu god da pričamo, samo mi protivreči, pred familijom me prekida u sred rečenice i vidno ne poštuje. Ne odobrava što sam odužila studije (na medicini sam), ne sviđa joj se moj izbor momka. Sve ovo me čini tužnom.