Dopisivala sam se sa jednim momkom nekoliko dana, neformalno, bilo je sve normalno. Odjednom prestade lik da se javlja bez ikakve naznake da će nestati. Bilo je čak i pominjanja izlaska. Dve nedelje kasnije stiže poruka od njega. Nisam odmah ni videla jer su mi notifikacije isključene. Kaže: "Izvini što se nisam javljao, sve mi se iskomplikovalo. Kako si ti?" Pritom ne obrazlaže ništa, ne navodi nijedan konkretan razlog ili iole pristojnu laž koja ne vređa inteligenciju. Kažem: "I meni se sve iskomplikovalo". Pa ako odgovori na to, super. Nisam ja ovde za bilo čije ubijanje vremena i to još kad me se seti. Ako me se seti.
Znam da ne treba da očekujem da me drugi usrećuju, nego sama da utičem na svoju sreću, trudim se, ali jednostavno mi fali da me ponekad muž učini srećnom, da mi pokloni nešto, da mi kaže da me voli, da me zagrli iz čista mira i da me ljubi. Mnogo puta sam mu rekla da bi me te male stvari usrećile, i to bi trajalo dan-dva samo zato što sam mu ja rekla. Ali ja želim da nekada sam to uradi.
Imam ogroman strah od razvoda (imam troje male dece) Razvodimo se jer me, kako kaže više ne voli... Pokušavali 100 puta ponovo, ne ide... Treba mi neko da mi kaže da ću moći sama. Da li ste i vi uspjele da se izborite i kako? Je li smak sveta ostati sam u 40.? Mnogo se plašim, izgubila sam sve što sam godinama gradila i maštala.
Imam 34 godine i danas sam pred svojom decom dušu isplakala jer sam po ko zna koji put od svoje majke odbačena. Ona oduvek više voli brata i meni je to jasno. Sad oboje imamo decu i ona isto to radi i sa unucima iako svi živimo kilometrima daleko i to boli mnogo više nego kad sam lično ja bila u pitanju. I onda me dete pita jel baka više voli ujkinu decu i ja se slomim, isplačem. Žene, budite fer prema svojoj deci, nas sa 30+ i dalje boli kad mama ima omiljeno dete.
Sanjao sam da mi je baba preminula. Sutradan se to stvarno desilo. Naglo je umrla, od plućne embolije koju nije ni znala da ima. Verujem da je slučajno, ali nije svejedno.
Gledati roditelje kako stare je posebna vrsta tuge. Sad sam u srednjim dvadesetim, željna života i putovanja, a oni su uveliko u penziji. Fizički su sve slabiji, postaju i malo džangrizavi jer su dosta u kući, a ja bih se popela na mesec da mogu. Krivo mi je što mi sa njima (a i u rodnom mestu) dosadi posle tri dana. U drugoj sredini sam procvetala, imam posao u struci i priliku u inostranstvu, ali ne znam da li da je iskoristim. Znam da oni jedva čekaju vikend jer tad ja dolazim, i ja volim da ih vidim, ali volela bih i da ostvarim šta sam oduvek želela. Ne znam da li će mi se kasnije ukazati ovakve prilike i baš se lomim u sebi.
Za vreme operacije na otvorenom mozgu, nekoliko puta srce mi je stalo. Operacija je trajala 9 sati, izgubio sam dosta krvi više puta sam reanimiran i bio sam u komi 3 nedelje. Ljudi, ovo oko nas, to nije sve, to je samo jedan mali deo, samo početak. Iskreno, bilo mi je lakše pre ovog saznanja, ali šta je tu je.
Žena je htela da odemo u njenu zemlju da živimo, ja nisam želeo i ona me prijavi za nasilje u porodici, izbace me na mesec iz kuće automatski, ona glumi žrtvu, a ustvari hoće da ode i otme mi bebu. Na sudu obećava da će se zaposliti i dati bebu u vrtić, naravno njoj daju starateljstvo, ona posle par dana pobegne i odvede bebu bez moje saglasnosti. Osećam se izdano sa svih strana, dopustili su da otme bebu koja se ovde rodila i naš je državljanin. Meni i dalje sude za nasilje kojeg nije ni bilo, ja sam žrtva, ali ceo sistem radi na tome da uništi porodicu.
Supruga je uspela da se posvađa sa svima iz bliže okoline, i sad nam na proslave dolaze samo njeni, i glavna tema takvih okupljanja je kako niko ne valja. Ja ću da tražim da u te dane radim 2 smene, samo da ne slušam (opet) te gluposti za stolom.
Propala mi je firma za prodaju garderobe online i muž sada očekuje da nađem posao jer ne želi "parazita". Imamo dete od 1.5god, muž zarađuje 4-5000e mesečno i nije kod kuće od 8 ujutru do 22h uveče. Na meni je kompletna briga o detetu i kući, nemamo apsolutno ničiju pomoć i pomisao na traženje i započinjanje novog posla uz malo dete koje sama gajim mi deluje kao da sam samohrana majka i mrzim svog muža što uopšte traži ovako nešto od mene.