U braku sam, imamo bebu i živimo u zajednici sa muževim roditeljima. Volim svoju porodicu i trudim se da sve bude kako treba, ali u poslednje vreme mi postaje jako teško. Mužu strašno smeta kada odem u grad, bilo da idem na feniranje, nokte ili samo da prošetam s detetom. Smatra da „nema potrebe“ i da treba vise da sam kod kuće. Svekrva se često meša oko bebe, a čak mi je i svekar prigovorio što idem u grad par puta sedmično.
Ja iskreno ne mislim da radim nešto loše, nisam zapostavila dete, kuću ni muža, ali osećam kao da ne smem da imam ni najmanje vreme za sebe. Kada pokušam da razgovaram s mužem o tome, on kaže da „meni sve smeta“, da sam „teška“ i da „ne sme niko ništa da mi kaže“.
Rekla sam gazdarici da idem na umjetnu oplodnju. Sad očekuje da joj ja govorim sve šta mi rade kad me pregledaju očekuje kad izađem sa pregleda da je zovem da sve kažem. Normalno mislim da ne treba to da zna. Ostali na poslu idu na bolovanje i zovu je onda da bi došli nazad iako su na bolovanju. Ja stvarno ne znam ako radim 8h to je to nema prava da se mješa u moj privatni život. Kuda ide ovaj svijet.
Moja žena ne zna dobro da izgovori slovo R. Kad je rodila devojčicu, ubedio sam je da se zove Aurora samo da je čujem kako slatko kaže 2 puta R za samo par sekundi i to najdražem biću koje imamo nas dvoje...usput, ime mi se baš sviđa a zbog izgovora još više...volim ih obe najviše na Svetu.
Ne kontam ljude koji moraju da pametuju glupim komentarima, kaže mi drugarica to nije odmor ako se ne otputuje i ne pliva. Ja uzela godišnji da ne radim ništa, da sedim na terasi u stanu i čitam magazine. Da spavam kad mi se spava, da gledam filmove. Baš mi došlo kao reset sistema da gledam u oblake i slušam vrapce. Da sredim račune, misli i planove. Godinama nisam imala ovako vreme za ništa. Sin mi se oženio i otišao da živi sa devojkom, muž našao ljubavnicu duplo mlađu hoće razvod, ode i on a stan treba da prodamo i podelimo. Ne osećam ništa ni tugu ni bes, baš ništa, žedna mira i tišine kao davljenik. Tek mi je 45, ceo život drugima ugađala a sad je red na mene da ugodim sebi.
Volim kad cura plače poslije svađe. Tad znam da sam pobijedio.
Ne znam kako to da se priča samo o pokvarenim ženama na poslu, kad ima toliko pokvarenih muškaraca. Toliko često pokušavaju zamaskirati svoje greške i okriviti nekog drugog. Ako vide da si nježna i dobra mlada djevojka, njihova si glavna meta. Šlag na torti je to kako su samouvjereni, a nemaju pojma o poslu i sve rade netemeljito.
Teško me je ubediti da debeli ljudi (posebno devojke) nisu iskompleksirane. Znam da nisam neka svetska lepotica ali genetski imam vitku figuru i solidno telo. Koleginica sa kojom radim je zdepasta i od mene je teža tačno duplo. Ljudi moji, ta količina kompleksa, sitnih spletki i pokušaja na sve načine da ispadne "bolja", uvek pred drugima, to je strašno.
Imam preko 30 godina i druga koji ima isto toliko. On mi svaki dan šalje po nekoliko reels snimaka. Niti me interesuje, niti su zanimljivi, niti reagujem na njih, ali on ne odustaje. Jako je naporan.
Cura me zove miš a nekad je*ač ne znam šta mi je draže. Volim je, nekad više i od sebe.