Onog trenutka kada uhvatiš sam sebe kako se smiješ dok čitaš poruku, e tad si se uvalio i nema nazad.
Namazao sam devojci tabane čokoladom, pa sam ih polizao.
Udala sam se prošle godine. Od 2013 smo zajedno. Od 2015 živimo zajedno. Njegovi roditelji stanuju 5 min pešaka od nas. Na početku mi to nije smetalo što su nonstop dolazili kod nas. Zaljubljena pa nisam bila svesna toliko toga...kako su godine prolazile počelo je da mi mnogo smeta...pred svadbu sam se dvoumila da li radim ono tačno...živela u nekoj nadi da će biti bolje...našim životom upravljaju oni...osećam se kao neka devojčica pa sve kako mama i tata kažu...on trči za njima ja trčim za njim....još je majka predložila kuću pa da živimo svi skupa...oni na jedan a mi na drugi sprat...niti on može da se odvoji malo od njih niti oni od njega...ja sam u toj celoj priči potrčkoooooo...nepodnošljivo je više...imam 25 god. i čvrsto razmišljam da odem.....
Kada nemam šta da radim, nemam s kim na kavu, nemam dečka ni drugarica tada od mene nema depresivnije osobe. Tada sam anksiozna, plašim se ljudi. Nekad sam toliko povučena da zaboravim svoj glas, a čim nemam toliko slobodnog vremena jer sam zaposlena ili imam društvo tada nema veselije osobe od mene. Odjednom postajem osoba koja nasmijava druge i koja se ne plaši ničega i kojoj ništa nije lijeno uraditi. Mislim da imam dvije ličnosti...
Dođem kući na selo i saznam da sam imala operaciju i da sam tri puta bila klinički mrtva, a ja bila u bolnici samo na ispitivanju...
E to ti je selo.
Radim ja kolokvijum, nisam stigla da ga dobro spremim, jer sam spremala kolokvijum koji je bio dan prije (ovo pišem, da me pojedini ne bi osuđivali) i odlučim ja da izađem, da pokušam da prepišem, jer nije da ne može kod ovog profesora. I sada kako sam čekala da mi stigne odgovor, dok me je profesor gledao, ja sam se pravila kao da brojim nešto na prste, kao neku podjelu, da nisam providna, demek razmišljam, a tek meni profesor govori, koleginice šta nabrajate to, nema podjela 😂 ja u zemlju!
Nema ništa ogorčenije i zlobnije od žene koja je nezadovoljna sobom.
Ja sam neko ko je odrastao u malo siromašijem okruženju i okolnostima ali vremenom sam se obučio i počeo da radim dobro plaćen posao, i sad mogu da živim "na nivou". Međutim ja se i dalje družim sa istim ljudima, više volim otići u kafanu nego u klub ili na splav itd. I jako mi idu na k*rac ljudi koji nemaju para a glume da su navikli na luksuz. Imam komšinicu koja more nije videla do 23. godine, sa 25 je neki momak odveo na neko skupo ostrvo, i od tad kad joj neko spomene more, ona govori kako je sve osim ostrva bezveze za nju, a radi za 30000 i jede pasulj kući ceo život. Ne omalovažavam, i ja sam nekad bio u takvoj poziciji, ali nisam nikad glumio neki nivo. Svaki razgovor sa njom je tako iritantan, jer o svemu priča kao da je Marija Antoneta. Dosta mi je takvih na poslu, koji bar stvarno žive luksuzno, nju kad čujem da se prose*ava, noge bih joj polomio (ne bukvalno, za vas koji ćete odmah da shvatite pogrešno).
Život je prekratan da bi razmišljala šta jedem. Svaka čast svima koji se zdravo hrane i izbjegavaju slaninu, čips, čokoladu, kobasicu.
Nisam lep čak bi se moglo reći da sam i ružan, ali sve to nadoknađujem šarmom i harizmom. Dok sam bio mlađi i mnogo nesigurniji uglavnom sam ćutao u ženskom društvu misleći da me svaka posprdno gleda i ima negativno mišljenje o meni, a onda sam u vojsci upoznao lika za koga je i Kvazimodo Bred Pit ali koji je imao takvo samopouzdanje da je redovno vikendima odvajao najbolje cure. Učio sam od njega i primetio da kada sam opušten i sav svoj devojke pozitivno reaguju na mene. Korak po korak, izveštio sam se u toj ''igri'' i tako upoznao i svoju ženu koja realno gledano može biti mis sveta samo da hoće da učestvuje na takmičenju. Momci sa manjkom samopouzdanja i vi koji ste objektivno ružni nikada nemojte da se demotivišete jer dok god vam radi kliker i znate šta i kako da kažete bićete u velikoj prednosti u odnosu na one lepotane koji osim lepote nemaju ništa drugo.