Sanjao sam da mi je baba preminula. Sutradan se to stvarno desilo. Naglo je umrla, od plućne embolije koju nije ni znala da ima. Verujem da je slučajno, ali nije svejedno.
Gledati roditelje kako stare je posebna vrsta tuge. Sad sam u srednjim dvadesetim, željna života i putovanja, a oni su uveliko u penziji. Fizički su sve slabiji, postaju i malo džangrizavi jer su dosta u kući, a ja bih se popela na mesec da mogu. Krivo mi je što mi sa njima (a i u rodnom mestu) dosadi posle tri dana. U drugoj sredini sam procvetala, imam posao u struci i priliku u inostranstvu, ali ne znam da li da je iskoristim. Znam da oni jedva čekaju vikend jer tad ja dolazim, i ja volim da ih vidim, ali volela bih i da ostvarim šta sam oduvek želela. Ne znam da li će mi se kasnije ukazati ovakve prilike i baš se lomim u sebi.
Za vreme operacije na otvorenom mozgu, nekoliko puta srce mi je stalo. Operacija je trajala 9 sati, izgubio sam dosta krvi više puta sam reanimiran i bio sam u komi 3 nedelje. Ljudi, ovo oko nas, to nije sve, to je samo jedan mali deo, samo početak. Iskreno, bilo mi je lakše pre ovog saznanja, ali šta je tu je.
Žena je htela da odemo u njenu zemlju da živimo, ja nisam želeo i ona me prijavi za nasilje u porodici, izbace me na mesec iz kuće automatski, ona glumi žrtvu, a ustvari hoće da ode i otme mi bebu. Na sudu obećava da će se zaposliti i dati bebu u vrtić, naravno njoj daju starateljstvo, ona posle par dana pobegne i odvede bebu bez moje saglasnosti. Osećam se izdano sa svih strana, dopustili su da otme bebu koja se ovde rodila i naš je državljanin. Meni i dalje sude za nasilje kojeg nije ni bilo, ja sam žrtva, ali ceo sistem radi na tome da uništi porodicu.
Supruga je uspela da se posvađa sa svima iz bliže okoline, i sad nam na proslave dolaze samo njeni, i glavna tema takvih okupljanja je kako niko ne valja. Ja ću da tražim da u te dane radim 2 smene, samo da ne slušam (opet) te gluposti za stolom.
Propala mi je firma za prodaju garderobe online i muž sada očekuje da nađem posao jer ne želi "parazita". Imamo dete od 1.5god, muž zarađuje 4-5000e mesečno i nije kod kuće od 8 ujutru do 22h uveče. Na meni je kompletna briga o detetu i kući, nemamo apsolutno ničiju pomoć i pomisao na traženje i započinjanje novog posla uz malo dete koje sama gajim mi deluje kao da sam samohrana majka i mrzim svog muža što uopšte traži ovako nešto od mene.
Javila mi se 01.09.2023. na jednoj društvenoj mreži.
Od samog početka sve je išlo spontano slučajno, kao da je bio susret srodnih duša.
Ona živi u jednoj zemlji ja u drugoj.
Sticajem okolnosti dogovorili smo susret u Decembru negde na pola puta iste godine.
Tad smo započeli našu ljubavnu romansu.
Međutim ja sam nedavno pre toga raskinuo dugogodišnju vezu od par godina i nisam bio najsigurniji, da li mogu stupiti u novu vezu tek tako.
Hrabrost ove devojke me je oduševila i ako sam znao da će veza na daljinu pod takvim okolnostima biti mučenje i za mene za nju, oboje smo se trudili da se viđamo koliko je to bilo moguće.
Naišao je neki turbulentniji period u našoj vezi nakon letnjeg godišnjeg.
Svađali smo se oko gluposti i tu smo pukli.
Može se reći da sam je oterao na neki način podsvesno, to mi nije bila želja, niti namera, tako je ispalo.
Godinu dana kasnije sam pokušao da stupim sa njom u kontak, ne želi da mi odgovori.
Znam da i dalje nešto oseća prema meni, kao i ja prema njoj.