Iscrpljuju me ženske priče i danonoćne analize o tome kako ih je neki lik samo pogledao. Žensko sam.
Nedavno sam diplomirao građevinu. Uložio sam godine truda, stresa i odricanja da bih stigao do tog cilja. Ipak, ono što me najviše boli nije samo umor koji je ostao iza mene, nego tišina koja je uslijedila. Ni od rodbine ni od djevojke nisam dobio čak ni najmanji znak pažnje. Niti čestitku, niti čokoladu, ništa. Kao da taj trenutak za njih ne postoji. Kad god spomenem nešto u vezi s diplomom, imam osjećaj da svjesno izbjegavaju tu temu. Ne mogu opisati koliko se zbog toga osjećam prazno, nevidljivo.
Živim preko puta obdaništa, u kojem sam išla kad sam bila dete, i kada čujem glasove, smeh dečice, srce mi zaigra.
Najlepša ulica u gradu!
Ako muž/dečko gleda u druge žene- počnite da gledate u auta, jao vidi ovog mercedesa kako je dobar, ko li vozi ovoo??
Nikad neću shvatiti kako se ljudi (pogotovo žene) smatraju sebičnim ako ne žele decu. Meni je to fer i pošteno jer treba imati mentalnu, emotivnu i finansijsku stabilnost i pravog partnera za to. Ali ako se nisi ostvario u ulozi roditelja kao da ti je život promašen. Gledam jednu svoju koleginicu koja je uvek kritikovala i komentarisala kako žena ništa nije postigla u životu ako ne rodi. Ona je po svaku cenu htela dete, išla na vantelesnu i ostala trudna u 45.godini. Devojčica ni godinu dana nije napunila, ona se razbolela. Nema roditelje, braću, sestre samo dalje rođake koji ni ne žive u Srbiji. I devojčica je smeštena u sirotište . Meni je to sebično. Želeti dete po svaku cenu, a nemati nikakav sistem podrške za to dete, ako nešto krene po zlu.
Na rubu sam pameti. Muž mi se ponaša kao dijete. Daleko smo od njegovih i stalno kuka kako mu nedostaju. Pored tog je jako nesiguran u sebe. Ja sam ta koja zarađuje i na svaki moj prijedlog za posao njegov komentar je: Počni ti pa vidi kako je pa ću i ja.
To me jako nervira. Osjećam se kao muško u ovom braku. Odnosno osjećam se kao majka mu.
Ko kod vas je pokretač svega? Ko daje prijedloge? Ko se bori za bolju budućnost?
Ne znam koliko dugo ću još moći izdržati.
Ostavljena sam nakon 10 godina veze i zajedničkog života u 32oj godini života. Dala sam sve što imam da sredimo dom i osnujemo porodicu i pored svih poteškoća. Dece nemamo, a ja trenutno nemam ni stalan posao, okreće mi leđa u jako teškoj situaciji, dok sam ja uradila sve i zapostavila svoj život da bi on izgradio svoju karijeru. Šta dalje, odakle krenuti, kako ovu izdaju preživeti, a ostati normalan i ne razboleti se?
Imam cerebralnu paralizu, ali to me ne definiše.
Samostalan sam, fizički aktivan, fotograf i umetnik. Život gledam drugačijim očima – i kamerom beležim ono što mnogi i ne primete. Ne tražim sažaljenje, samo nekog ko će me videti celog – sa snagama, manama, dušom i upornošću.
Znam šta znači boriti se svakog dana, ali i kako da cenim sitnice koje život čine lepim. Volim iskrenost, toplinu i smeh.
Ne mogu da trčim – ali mogu da ti budem oslonac.
Neću glumiti savršenstvo – ali ću te voleti iskreno, potpuno.
Tražim srodnu dušu. Nekog ko ne traži idealnog, već pravog.
Ako si tu negde – možda baš ti trebaš meni, a ja tebi.
Pre multiple skleroze sam bila balerina.
Grozan osećaj. I psihički i fizički.
Imam 30 godina. Kad odem kod rodbine u goste više volim pričati s rođakom od 3god nego sa odraslim ljudima jer me ispituju životne tajne kao da sam dužan odgovoriti. Uzmem malog rođaka za ruku pa šetamo.. Pričamo- ovde je živila tvoja prabaka, on me pita šta je sjekira, ja uhvatim mačku pa mu dam da se igra s mačkom i da je hrani. Onda ga podignem da može dobaviti bager sa zida. Stavim rođaka na mali bicikl koji nazad ima šipku sa drškom koja služi da guram bicikl a on upravlja lijevo desno. Bude radostan kad malo potrčim pa on "vozi brzo". Kad sjedim, on mi priđe iza leđa a ja se pravim da me prepao. On zamišlja da je Spajdermen koji baca mrežu, a ja padam na pod kao da me pogodio. On se samo smije kad je sa mnom. Stavim viljušku u njegovu ruku pa preko svoju i okrećemo meso na roštilju. Kad ja dođem kod njega onda mu mobitel nije zanimljiv, a to mi je najveće hvala.