Roditelji mog supruga imaju tri stana, a u jednom od njih mi živimo privremeno. Ponašaju se kao da im mi nešto dugujemo za to, teraju da ulažemo u stan, stalno dolaze u kontrolu. Još malo ovako da se nastavi i odoh ja pod kiriju a on kako želi.
Mladji brat svratio kod nas pre izlaska i uzeo da proba moju burmu da vidi kako mu stoji, mi se zapričali tu nešto i zaboravio i on i ja na burmu. Sutra dolazi kod nas da vrati burmu sa kezom od uveta do uveta. Kaže on i pred mojom ženom "kakve su današnje klinke, da ne veruješ". Nekad navatam nešto, nekad ne, ali sinoć kad su videle da nosim burmu same su prilazile. Prvo kaže on, bilo mu čudno što navaljuju toliko, a kad su ga pitale većinom kako mu je u braku, shvatio je zbog čega. Pita ga moja žena i koliko puta ti se posrećilo, kaže on 4 puta. I kaže snimao sam ih još, evo da ti pokažem. Kaže mu ona ljutito, ne interesuju me tvoje klinke, verujem ti, a ti(meni se obraća), od sad kad ideš negde bez mene burmu ostavljaš kući, jel jasno? Kažem jasno ženo. xD Sad svaki vikend mi brat traži burmu na zajam kad izlazi negde. Pitam se samo šta je sa današnjim devojkama da ih toliko loži da jure zauzete i da rasturaju brakove, da mi je znati.
Znam da naša "veza" nema budućnost, ali kad me zgrabi onako velik, i kad zaboravim mesto, godinu i sopstveno ime, briga me za sve.
Otkad se empatija smatra manom, svi smo otišli dođavola. Svet je ruglo. Zamisli, empatija mana...
Zaljubio sam se u nepoznatu komšinicu kad je sklonila puža sa staze.
Kada se on oženio, pala sam u depresiju. Nakon nekoliko meseci sam izašla sa nekim likom. Toliko sam loše izgledala da mi je lik na kraju rekao da odem kod psihijatra. Pošteno.
Jedan momak nikad neće saznati da mi je bio mnogo više od poneke poruke i prolazne avanture, toliko da sam htela da ga volim sa svim njegovim nedostacima. Sreća što je na vreme pokazao da toga nije vredan.
Kod žena me najviše odbija kad imaju debele i mlohave ruke, ništa gore od toga.
Traženje posla me toliko stresira.. Osećam se beznadežno.