Porodila sam se pre malo vise od mesec dana. Trudnoca je bila predivna, skoro nikakvih simptoma nisam imala, bila aktivna do samog kraja. Porođaj s druge strane… Užasno bolno iskustvo, uz to da sve što je moglo da me zadesi- zadesilo me. Period sa bebom kod kuće- iscrpljujuće, umarajuće, naporno, teško iskustvo, pri tom mi je beba baš dobra, ne mogu da zamislim kako li je sa bebom koja često plače. Volim svoje dete kao oči u glavi, ali trenutno nisam sigurna da vredi proći kroz sve ove muke i divim se ženama koje se odluče na drugo, treće…
Za*ebite vi obrazovanje, bolje prođu devojke koje su zgodne i lepe. Eno rade običan posao, a proputovale svet. Sve im muškarci pružaju, uživaju u životu.
Oduvek sam sa svojim drugaricama pričala o momcima i delile smo savete jedna drugoj, onda mi se desilo da je jedna od njih pokušala da smuva dečka sa kojim sam se viđala, kao da je skupljala sve vreme informacije o njemu da bi znala na koju kartu da igra s njim. Ne znam šta se dešava sa našim društvom, da li smo zaista dotakli dno? Toliko drugih muškaraca ima, jel moguće da više ni prijateljstvo nije sveto?
Nikad mi neće biti jasni muškarci koji ne liče ni na šta, a očekuju neku dobru ribu pored sebe samo zato što su nakurčeni ili imaju previsoko mišljenje o sebi. Takvi uvek nalaze mane ženskim osobama, te debele su, te ovakve, te onakve, a oni niski, ružni, štrkljavi, mršavi, debeli, krezavi i proćelavi. Jednom rečju, nikakvi. Mogu samo da sanjaju ženske sa dobrim dupetom, grudima itd. Sa takvima ne možete biti za sto života.
Radim u kolektivu sa 17 žena. Jedan dan sam zatražio pregled firminog lekara, jer me je jako bolela glava, od jutra kako sam ušao u kancelariju, do druge pauze, kada sam zatražio pomoć. Doktorka je na kraju ustanovila da mi smeta jak miris parfema/dezodoransa od dve koleginice koje sede naspram i iza mene u kancelariji. U početku nisu se toliko mirisale, u zadnje vreme bar pola bočice potroše, svaka ponaosob, ako ne i više. Direktorka je obavila razgovor sa obe, u vezi upotrebe parfema, i količine istog na sebi, i sada me gledaju ispod oka, mislim da bi me nogama zadavile samo da mogu, jer nose kratko i noge su im u prvom planu.
Neću da mi se veštačka inteligencija meša u moju urođenu inteligenciju. Neću, ne dam.
Ne volim šarenu odeću. Kad kažem šarenu, ne volim ružne kombinacije (po mom ukusu). Sve što nosim uparim sa crnom/belom bojom ili jednobojnom, to mi ne smeta. Ne mogu npr da obučem braon pantalone i zelenu majicu. To mi je fuj i odvratno.
Radim u velikom kolektivu, ponekad pomislim da ne pripadam tamo kao da su svi ludi ili evo ja nisam normalna 😖 Tamo svi sve vide, svakog komentarišu. " Vidi ovu šta je obukla", "Šta je stavila tu maramu, šta izigrava", "Pogledaj što se utegla, a zadnjica kao ormar"...
Mislim u sebi, boli me uvo ko šta radi, ko je sa kim u šemi, došla sam da odradim smenu najbolje što mogu i idem kući. Na pauzama slabo komuniciram sa ljudima, jer me te teme uopšte ne zanimaju. Verovatno sam ja njima čudak...
Najsrećnija sam kad trošim pare. Ako vam išta znači, zarađujem ih pošteno i ne kupujem gluposti koje mi nisu potrebne, a često volim da obradujem bliske ljude.
Ne bi mogla da idem kod muškog ginekologa na pregled, nema šanse. Neprijatno mi je. Sad će neko reći 'to mu je posao', znam, znam da svaki dan viđa ko zna koliko vagina, ali mene je stid i ne mogu protiv sebe. Što je najjače, imam trip da bi se napalila i neću eksperimentisati da odem. Par puta sam se razmišljala da li da odem, da vidim da li bi se naložila, ali odustala sam. 🤣
Ajde, osudite me sad kako sam ovakva i onakva, svi ste vi fini i pošteni(kojima je ovo bolesno). 🤝