Ne mogu nekog da zavolim ako ga bar malo ne sažaljevam.
Sve mi je više jasno da me veliki broj ljudi voli zbog interesa.
Kad god sam htela da počnem nešto da radim, nikad mi niko nije rekao super, samo se potrudi i napredovaćeš, nego su mi svi pričali, jeste baš će svi sad da trče kod tebe, ili ma šta će ti to, samo gubiš vreme, to nikad neće da ti uspe. I tako me spuste do dna, da stvarno nemam ni želju ni volju za bilo šta.
Moj život se svodi na to šta ima, a šta nema u frižideru.
Stanujem u prizemlju, a ćerka od gazdarice sprat iznad i uvijek kad čujem zvuk da dolazi iznad mislim da mi daje ''dođi da se smuvamo, sama sam'' znak.
Svaki dio godine je isti, uvijek znam koji će me problemi mučiti u kojem razdoblju godine, svake godine.
Medicinska sestra sam i moja profesija mi ne dozvoljava da sedim u busu dok stariji od mene stoje. Ne znam zašto sam to tako utripovala.
Po sloju WC papira znam koliko je slojevit porodični novčanik.
Ne znam da li je manjak samopouzdanja uzrok ili posledica nesposobnosti i grešaka koje me polako ali sigurno vode u propast.
Kolega sa posle uspeo je ono što niko nije uspeo godinama. A to je da me oraspoloži za bukvalno dve sekunde. Svaki put kada sam skenjana pa čak i besna i oteram ga u tri lepe on je tu da me nasmeje i hvala mu na tome.