Djevojka postaje hladna prema meni jer misli da će me tako još više privući, al ona me sve više time odbija, još malo me neće biti briga za nju...
Imam 30 godina i totalno sam izgubio samopouzdanje što se tiče devojaka, ne usuđujem se više da priđem prvi devojci, jer svako odbijanje smatram poniženjem i kao da to svi vide!
Obožavam književnost, obožavam da čitam i pišem. Željela bih postati pisac, ali imam problem da kažem nekom od moji prijatelja jer su u fazonu: 'aj ne mlati', 'čuš ovo' i tako dalje.
Svi moji niži momci su imali "veći" ponos nego oni viši od njih, a ja sam baš mislila da će biti suprotno. Bila sam ubeđena da su visoki momci razvijeniji i dole, ali sam se mnogo puta uverila da to nije tako.
Nije mi jasno zašto dečko kad god dodje kod mene, i ode u toalet ponese sa sobom telefon, bez obzira koliko će se zadržati u toaletu, i posle što ja ponekad sumnjam, pa eto daje mi povoda.
Moja familija ako me vidi sa drugom negde napolju odmah napadne da slika da se raspituje o njegovom porodičnom stablu šta mu je radila baba '60-ih, da ide po komšiliku i širi podatke, raduje se, planira svadbu koga će da zovu šta će da se jede za mladence kako će nam se zvati dete koju će igračku prvo da mu kupe... O živote!
Ovih dana učim za kolokvij, toliko sam se udubila u učenje da evo sjedim i rezervišem doček Nove godine i razmišljam šta ću obući.
Ponekad me sramota mog načina odijevanja. Studiram pravo u drugom gradu ja i moji se borimo da mogu platiti stan i hranu al zato moj ormar jako ispašta. Nisam si priuštila novi komad odjeće već dvije godine. Gledam druge cure i onda pogledam svoje zdrapane traperice koje sam sama krpala jer nemam za nove i osjećam se tužno i poniženo.
Ako mislite da ste loši u kuvanju, verujete niste loši koliko sam ja. Ja sam umesto ulja stavila sirće i ništa nisam primetila!
Kolega na poslu ima isti glas kao ljubav mog zivota. Automatski mi se svidio i sad ne mogu prestati misliti na njega.