Ne bih volela da prođe ceo život, a da ga ne vidim bar još jednom. Vreme koje smo proveli zajedno je bilo kratko, ali prelepo. Niko nikada nije umeo tako da me zagrli, ako da me zaklanja, da me toliko nasmeje bez stvarne, usiljene namere da bude zanimljiv, da mi se osmehne kao da misli da sam i luckasta i pametna pa mi se zbog toga divi. Greške smo pravili oboje i zato nismo ostali zajedno, bili smo suviše mladi. Mladi ljudi mogu da nose strast i ludilo, ali prepoznavanje, teško. Svakako, mislim da smo se debelo zeznuli. Ništa ne tražim, samo bih beskrajno volela bar još jedan zagrljaj. Koliko godina neko može da živi u tebi, a da ipak funkcionišeš kao da nije u duši i pod kožom, čoveče! P. S. Osuđujte slobodno, nemam živaca i vremena da objašnjavam šta i kako je bilo, svakako bi se dušebrižnici prvi javili da pametuju :D
Divim se ljudima kojima je najljepše kod njihovih roditelja. Ja nisam te sreće, gledaju me kao kućnu pomoćnicu, dan mi se svodi na izdavanje doručka, ručka i večere po cijeli dan, jer jede svako kad god hoće, a kad ne želim da poslušam potrude se da prođem kroz takav pakao da mi ne padne više na pamet da se pobunim. Počela sam da pijem lijekove za smirenje, a jako sam mlada. Stičem uslove da se otselim od njih, do sada nisam mogla. Jedva čekam, nisam ni sigurna ni da li želim da ih vidim ikad nakon što odem.
Kad sam došla u firmu u kojoj radim pre 7 godina, upoznala sam tu jednu devojku/ženu, koja tek što se vratila sa trudničkog (posle samo 6 meseci), koja je izgledala kao milion dolara (i dalje tako izgleda) i koja je varala muža sa kolegom koji u tom trenutku bio moj mentor. I uvek sam razmišljala u fazonu ajde i da se desi da prevariš muža iz ko zna kog razloga, osuđujem ali mogu da probam da razumem, ali da varaš muža dok imaš malu bebu, pa kada uopšte stigneš i to da ubaciš u denvni raspored, pored posla i cele ujidurme sa malim detetom (znam po starijoj sestri). I evo mene danas. Ćerkica juče napunila godinu dana, a ja se spremam za posao i oblačim tange koje nikad u životu nisam nosila jer se tako sviđa mom 10 godina mlađem kolegi sa kojim sam u kombinaciji od pre pola godine. Ja sam jedna izgubljena žena, vredna svake osude, ali ima nas takvih očito dosta...
Za uspeh kod žena je najvažnije da naučiš da ćutiš i kao slušaš dok ona priča. Svaki muškarac koji zna da sluša je već pola posla odradio. Ne moraš da pamtiš šta priča, svakako će kasnije da te ubeđuje da je rekla drugačije. Nema na čemu.
Maštala sam o porodici, a kako odmiču godine sve više mislim da nisam za to. Gledam koliko se sestre i drugarica svakodnevno odriču zbog porodice i ne znam da li sam za to spremna. Trudnoću, težak porođaj i posledice koje vuku i danas da ne pominjem. Olakšavajuća okolnost je što trenutno nemam ni s kim da zasnivam porodicu, ali i da imam triput bih razmislila. Ne znam kad sam počela toliko da oklevam oko svega.
Pitala me kuma za veću pozajmicu, htela da renovira fasadu i kuću. Rekla sam da ja taj novac nemam i da dok platim kredit za stan, račune, hranu i život, ne ostane nam ništa veliko. I da stalno vučemo neke zaostale dugove jer u vreme kovida nismo radili već produbljivali kreditne kartice i kredite u inostranstvu. Zatim na moje zaprepašćenje je počela da računa kolika mi je plata, koliko plaćamo kredit za stan, auto, koliko trošimo na hranu… i kaže trebalo bi da vam ostaje bar $2000 evra mesečno. Gledam u neverici, ladno mi ko policajac sastavila dosije. Ja sam i zaboravila kad me je tako iz razgovora pitala nešto, naprimer koliko nam je struja, grejanje pa posle nešto drugo pita rata za auto. Nisam imala predstavu da žena zapisuje i preračunava. Bože sačuvaj!
Muž nikad nije učestvovao u roditeljstvu. On dijete kao voli, izvede ponekad u šetnju i on misli da je njegov posao gotov. Na meni je sve. U zadnji par mjeseci dijete se jako teško uspavljuje inače u toddler je fazi, nemoguće je. Ja od stresa sebe udaram u glavu, grebem kožu i pravim sebi rane, jer ne mogu više preteško je biti samohrani roditelj a biti u braku. Da me bogdo hoće ostaviti, da makar znam da sam sama u svemu.
Moj momak ne briše slike bivših jer kaže da mu treba 'podsjetnik da može bolje'.
Čisto objektivno..31 godina, rešen faks, svoj posao, stan, auto, treniram 4-5 puta nedeljno, kuvam doslovo sve, uvek skockana, zgodna, lepa (mada je to u oku posmatrača naravno, rekla bih da zaista jesam), imam iskustva ali ne preterano, nisam neko ko bude sa svakim.. Imam dobre fore, umem da saslušam, razumem, utešim.. Nemam zle namere ni prema kome, imam neke vizije, čitam, istražujem, ne opterećujem se glupostima. Šta to meni fali da niko u zadnjih 5 godina nije poželeo da se potrudi za više od toga da se upoznamo, ili da odmah da inicira nešto fizički uz opasku da nije za vezu? Nisam očajna, zaista sam okej i drugarica ali meni ovo nikako ne ide jedno s drugim.. Molim vas iskreno jer zaista ne vidim u čemu je problem. I okej mi je da ostanem sama, idem ka tome, ali nejasno totalno. Dakle, radije će se okrenuti na ulici, lajkovati, krišom posmatrati, drugima komentarisati nego mi prići i pokušati makar sa "hej, hajmo na kafu pa da se družimo pa da vidimo" priču.
Sad skoro mi je izašao video na tiktoku kako neka devojka priča kako ne može da veruje da ljudi mogu da zamisle nešto/neku sliku/osobu- u svojoj glavi. Npr. zatvoriš oči i zamisliš plažu, ljude, najboljeg prijatelja, najdražu hranu, ma bilo šta. Ona kaže kako vidi "crno" i da ne veruje da ljudi zapravo mogu da zamisle u glavi bilo šta. I sad komentari 90% se slažu sa njom. Sada se pitam da li sam JA luda??? Apsolutno SVE mogu da zamislim i vidim u svojoj glavi. I mislila sam da je to najnormalnija stvar i da svi to mogu. Ima zapravo i medicinski naziv za to "njeno stanje" ili stanje nas koji možemo da zamislimo bilo šta. U neverici sam.