Imam 24 godine živim sa ženom.. ali majka me budi svako jutro u 06:40 pred posao za svaki slučaj 😀
Možda ovo zvuči kliše ili ofucano, ali ja ne mogu da jedem nešto van kuće ako nešto ne uzmem svojoj devojci. Sa njom sam 3 godine u vezi i živimo zajedno 2 i po, najlepša je stvar koja mi se desila, ako nekad npr odem na piće sa drugom i uzmemo u centru nešto da jedemo, ja moram i njoj nešto odneti, ne mogu da jedem nešto a da znam da ona ne jede tako nešto iako hvala Bogu nije gladna. Na poslu pošto radim u porodičnoj firmi, baka nekad spremi doručak i to što meni sleduje ja podelim na pola i njoj odnesem, ne mogu da zamislim da jedem nešto a da ona to nema, znam da je glupo ali eto želeo sam sa nekim to da podelim.
Volim da obučem belu majicu bez brusa i tako izazivam momke u prolazu.
Čvrsto sam ubeđena da ljubav ne postoji uopšte. Postoji samo korist i ništa više. Mislim da čak ni ljubav između majke i deteta ne postoji. I ništa mi ne može promeniti mišljenje. Čvrsto sam ubeđena da je ljubav bajka za siromašne.
Iako je dečkov stan smatram da imam pravo otjerati nepoželjne goste. Ipak i ja živim tu.
Kada se viđam sa bivšim dečkom namerno se ne okupam posle velike nužde da ne bi došlo do s*xa…
Karijerno sam jako ostvaren čovek - po završetku medicinskog faksa sam sa 26 otišao u Nemačku, tamo završio specijalizaciju i došao do državljanstva. Sa 35 sam se preselio u Švajcarsku gde radim evo već 5 godina, plata mi je 5-cifrena u francima. Posedujem više nekretnina.
Oženio bih neku našu 20-25 god (bitno samo da je lepa i zdrava), uglavnom jer kad budem sa vršnjakinjama odmah počinju priču o VTO, a ja sam prošao dovoljno muka da bih se i time smarao. Poznanice kritikuju ovu moju želju. Imam li moralno pravo na to ?
Mislim da nitko nema niže kriterije za dečka od mene- da ne komunicira vrištanjem i uvredama, da ne prijeti/jest nasilan, da me ne vara, da ima posao, da nije fizički odvratan, da ne bjesni na svaki problem (bar na svaki drugi ili treci) I to je to, ništa doslovno više ne smeta, samo nemoj biti odron. Nažalost našla sam baš takvog, jedino što nije odvratan fizički ali psihički je rugoba. Sad sam u tolikom strahu i anksioznisti, toliko puna srama i jada da ne znam što da radim, odakle da počnem.
Sestra je dete nazvala Rodoljub. Ime je toliko ružno a ne znam kako da joj to kažem da se ne naljuti.