Moj brat je prilikom pada sa motora povredio glavu i tom prilikom trajno oštetio centar za vid u mozgu. Nije potpuno slep, razaznaje svetlost i senke, ali ne vidi oblike i konture. Kakvu on volju za životom ima ja mu se divim. Relativno brzo je naučio azbuku za slepe, sada već skroz samostalno hoda uz pomoć štapa, izoštrila su mu se druga čula i ne gubi nadu da će opet progledati iako su mu doktori sto puta rekli da će to biti ravno čudu ako se desi.
Fali mi neko da pričamo o nekim naučnim temama (hiperboreja, religija, Teslini ugovori sa Morganom itd...), sve se svodi na to ko je gde izlazio, ko je koliko popio itd..
Obožavam ljude sa kojima dođem na kavu u 18 h i na kraju dočekamo fajront uz pivu.
Svaki put kad imam para i pomislim kako bih otišao potrošiti te pare na nešto, prvo se zapitam treba li mi to što bi kupio. Uglavnom je odgovor ne.
Fali mi osoba sa kojom sam pisao nekoliko mjeseci, a sve je ostalo na jednoj neodgovorenoj poruci. Jako mi fali.
Imam 34 godine i od svoje 22. sam živela u raznim državama, u svakoj po minimum od tri meseca, u nekim i po godinu (valjda me nije držalo mesto, a i zbog posla kojim se bavim) - Srbija (rodna zemlja), Bosna, Crna Gora, Švajcarska, Italija, Monako, Danska, Nemačka, Austrija, Češka, Rusija, Japan, Indonezija, Tajland, Novi Zeland i Australija. Svaka od tih zemalja, prirodno, ima svoje vrline i mane, ali ona koja mi je bila najgora od svih, koju nikada nikome ne bih preporučila, jeste Japan. Ako ikako razmišljate da odete i živite tamo, ja vam iskreno kažem NEMOJTE. Japan jeste jaka ekonomska sila i čista, uređena zemlja, ali mentalitet je užas nad užasima. Pre odlaska mislila sam da dolazim u zemlju kulturnih i 'naprednih' ljudi, a susrela sam se sa zatucanošću, licemerjem, rasizmom (ne prema meni), osudama zbog banalnih stvari, i još mnogim drugim stvarima. Tamo sam provela pet meseci - i pre bih u Srbiji živela sa 150e nego tamo sa 10000e. Eto, to vam je moje iskustvo.
Ne volim kada neko komentariše dečka koji mi se sviđa ili sa kojim sam u vezi kako je njima lep ili ružan, naravno preda mnom. Gledajte svoja posla, u tom trenutku je bitno samo kakav je on meni i ja njemu.
Ne bih volela da se u ovoj državi zlopatim ceo život, a mrzi me da učim drugi jezik i ceo život menjam iz korena negde drugde.
Moj bivši je postao tata, a ja se i dalje ponašam kao da mi je svaki dan poslednji, i dete mi nije ni u najavi. Ne mogu da objasnim osećaj kada sam čula vest, ali upropašćen mi je dan. Biće bolje sutra.
Bili smo u kratkoj vezi pre dve godine. Ostavio sam je uz objašnjenja kako ne postoji hemija između nas, a u stvari sam se uplašio nje same: harizme, volje za životom, ambicioznosti i želje da ode iz ove države. Raskid je prihvatila smireno, bez svađe i ispada, ali znam da joj je bilo teško. U međuvremenu je upoznala nekoga, po svemu sudeći se zaljubila, a onda i raskinula tu vezu, ne znam iz kojih razloga. Iz države nije otišla. Sreli smo se opet pre par meseci. Shvatio sam koliko mi je značila i bio uporan. Tako, mi opet u vezi. Ali, na sami pomen prošlog partnera, ona se zatvara, ne priča o njemu i gleda u prazno. Znam da više nisu u komunikaciji, da me ne vara, ali osećaj da ga nije prebolela nikako me ne popušta. Daleka je a ja nikad zaljubljeniji. Tako mi i treba. Obojica smo je povredila, a meni iznad glave upitnik: Šta i kako dalje? Boriti se, biti strpljiv ili opet dići ruke?