Jednom je jedan čovjek rekao "Ako postoji pakao, postoji u glavama depresivnih osoba". Ljudi ja se borim sa depresijom od 3. srednje, sada imam 22 godine i vjerujte teško je, bude mi lakše kada saznam da nisam sam, da nas još ima, imam obitelj, financijski i više nego stabilni, ali eto vraga i depresija iz vedra neba, ljudi nemojte suditi tim ljudima, i mi bi voljeli biti sretni kao i ostali, i nemojte govoriti "trgni se" ili takve stvari, to je isto kao da ptici sa slomljenim krilima kažete ajde poleti...razumite nas...
Rodila sam sina poznatom političaru koji je inače u braku.
Onaj lik kaže piše na ekavici da njegovi prijatelji ne saznaju da on piše, e pa druže ja ti ne samo da pišem na ekavici nego odem i sve to na ćirilici ispišem =D
Svoje najlepše godine provodim sa krivim zubima u ustima jer nemam finansijskih sredstava za fiksnu protezu.
Najveća svetla tačka u životu mi je ono svetlo u frižideru.
Nije mi jasno zašto se u američkim filmovima nikada ne pozdravljaju kad završavaju telefonski razgovor. Kako ti likovi znaju kada je razgovor gotov? Zašto je teško reći barem "bye"? Samo se nasmeše, i klik, gotovo. Ovde kod nas bi se većina ljutila da im neko tek tako prekine vezu...
Pogledam mu telefon kad izađe iz sobe. Osuđujte, znam da je pogrešno, znam da svoje strahove o tome da me svi ostavljaju u životu projektujem na njega... No, vidim dopisivo se sa nekom djevojkom, ništa, prijateljska konverzacija, al vidim čuli se par puta za par mesjeci. Ništa, oćutim to. Danas saznajem slučajno da je to njegova bivša djevojka. I govori mi da ni sa kim nema kontatkt osim sa mnom. Laže me u lice, a voli me najviše na svetu. Ne znam šta da radim, osjećam se izdano.
Inače sam u svojoj glavi uvek skoro imala plan dana, ne potpuno organizovan, ali ipak nisam bila u haosu. Sada pišem sve što isplaniram, sve u tačno vreme i nema grešaka. Jeste teško, ali navići ću se, želim potpunu samokontrolu i samodisciplinu i nema gubljenja vremena više. Samo ja upravljam svojom glavom i za sve postoji plan B. Zato ne volim drugima da činim usluge i da gubim vreme na nebitne stvari.
Kako lako u stvari shvatiš ko ti je prijatelj. Dovoljno je udati se/oženiti i dobiti dete. Zašto ljudi misle da ako smo se ostvarili u ulozi roditelja nemamo vremena ni za šta? I zašto misle da ako ćemo se i videti, tema razgovora mora biti beba? Zašto se prestanu i javljati, odgovarati na poruke? Pardon, jave se ako im nešto treba. Pa da se razjasne neke činjenice. Dobiti dete uopšte ne znači “zatvor”. Uvek se i nađe vremena za sve, kao i do tada, imali dete ili ne. Pa stižem sve, oko deteta, oko kuće, dvorišta, pa čak ispoštujem i svakog prijatelja. Naravno, ko želi da se vidi sa mnom, jer sam sada majka, nisam više devojka. To dete ima i ostale članove porodice, ne samo majku i oca. Tako da se za prijatelja uvek nađe vreme. Druga stvar je tema razgovora. Svaka majka je ponosna na svoje dete i srećna zbog svake nove stvari koju beba/dete uradi, voli da se pohvali, ali to ne znači da će 2h pričati o bebi? Pa šta je vama ljudi? Zar se ne izlazi sa prijateljima da se odmori glava od deteta i galame?
Moja devojka, zbog obaveza hoće da se viđamo svaki treći dan, preko dana se ne dopisujemo uopšte. Ovo mi sve tako ne izgleda na vezu, stojimo u mestu samo. Volim je i krivo mi je što je tako a ne mogu da utičem da to bude drugačije.