Nedostaje mi da živim samostalno. Živela sam dve godine sa bivšim momkom i još dve godine sama, ali sam morala da se vratim kod svojih, jer jedna plata nije bila dovoljna za stan i ostale troškove. Nisam polagala račune gde sam i u koliko sati se vraćam kući, radila sam šta sam htela bez da mi se to prebaci. Sada je samo neko gunđanje, rasprava skoro svaki dan. Mada i dok sam živela sama su mi često dolazili, ali sam ipak imala mir. Volim često sama da iskuliram sa sobom, a moji zahtevaju da budem sa njima od kada ustanem, pa dok oni ne legnu u krevet i još mi prebacuju što ostajem posle njih da pogledam film, iako imam preko 30 godina.
Danas je kolega na poslu htio da reže tortu za svoj rođendan, budući da je bio jako nespretan ja sam uzela taj nož i isjekla tortu. Rekla sam nema veze, ja sam žensko. Nakon toga sam razmišljala o svom činu i što sam uletila da pomognem, to je bio neki moj ženski instinkt i kultura. Sto puta su muškarci meni mogli pomoći za neke stvari koje se u društvu podrazumjevaju da su *muške* ali nisu. Shvatila sam da su to neki sadašnji gubici karaktera drugačije ne mogu da shvatim. Nije mi jasno kako su mogli prolaziti pored mene i čak svirati mi dok se ja patim i nespretno mijenjam gumu na autu…
Ostala sam trudna i nismo napravili venčanje, oboje nismo bili za to da se desi baš tad. Posle nekog vremena ja sam krenula o tome da pričam i razmišljam, ali ništa. Porodila sam se drugi put, nakon nekog vremena dobila prsten. Ali ni priče o venčanju sa njegove strane, već sam uvek ja ta koja to potencira i koja to želi.
Prsten mi se ne sviđa, nakon 10 god ni to nije izabrao kako treba. Ali ajde, ni ne nosim ga.
Prolazi vreme i on priča kako je venčanje glupost i kako on ne razume poentu građanskog venčanja? Ali kao hajde da se venčamo jer ja to želim i kao biće nam lakše zbog nekih stvari.
Zna koliko mi je veridba bila važna, koliko mi je želja bila velika da napravimo venčanje. Možda preterujem, ne znam, ali mene ovo sve jako pogađa, dvoje dece sam mu rodila, tolike godine u vezi.
Mislim da se polako kajem jer sve više zamišljam kako bi mi lepše bilo da nismo zajedno.
Sestra mog muža, iako je udata, dolazi svaki vikend sa detetom i spava kod nas. Izgovor je da dolazi kod svoje mame. I sve mora biti po njihovom, sve mora da se da njenom detetu, jer Bože moj, plakaće ako slučajno ne dobije igračku koju želi. Poludeću…
Muž i ja živimo sa njegovima od početka braka, imamo i ćerkicu i super nam je, velika kuća, svi se slažemo. Svekrva i ja spremile celu slavu, sve sredile kako i treba. Jutro na dan slave, oko 8 ujutru dolazi njena ćerka sa decom i mužem (naravno žive u svom stanu). Ona se sve vreme ponašala kao da je to njena slava i kao da je ona to sve spremila, sve goste dočekivala, čim uđu ona se hvata za žito da posluži goste, pa šta ćete piti, itd. Otišli su tek u 11 uveče kući, jako me je to iznerviralo, ne znam šta joj to znači. Ako si već htela tako onda dođi i da pomogneš sa spremanjem i raspremanjem, naravno ni sudove nije takla slučajno da opere. Ja sam se osećala tu kao gost zbog njenog ponašanja.
Momci, niste ni svjesni koliko ispadate jadni kad vam djevojka pristojno kaže “Ne, zauzeta sam”, a vi na to krenete bacati komentare kao što su “Šta onda radiš u klubu?” ili, “Kako da te onda momak pušta samu u klub?”. Nisam ker pa da me mora on puštati napolje, niti izlazim u klub zato da vidim druge muške! Sačuvajte to malo dostojanstva, i pristojno se ispričajte i nastavite dalje svojim putem, vjerujte mi, dat ćete puno normalniji dojam i možda slučajno time privući neku djevojku koja je slobodna :)
Zavidim ljudima koji su psihički zdravi. Niste svesni koliki je to blagoslov.
Konačno sam uhvatila malo vremena da se vidim sa mojim bebuškicama iz srednje školice, sele u neki lokal na jednu kafidžonku i trač partiju i tako kroz razgovor provučemo jednu devojku kojoj smo se svi smejali i prozivali je. I jedna od drugarica kaže kako nju boli uvo za sve, ona je sada popularna pevaljka, turneje, koncerti, kurbla se tamo po estradi, ne zna šta će od para, dok nas četiri dvorimo kući decu i muževe pa čak i njihove bolesne roditelje, jedva jednom u mesec dana izađemo iz kuće i kao mi smo srećne. E tu sam se debelo zamislila i shvatila da nas je život možda zbog toga i zeznuo ovako, što smo se uglavnom bavile drugima a nismo se sebi posvetile. Ali sad je i kasno da išta uradimo za sebe, ali bar možemo za svoju decu i da ih učimo da nikad nikoga ne vređaju u školi i da ne budu kao što smo mi bile nezrele balavice.
Moja supruga koja ima 35 godina, dvoje dece i život sa mnom je pod ogromnim uticajem svoje majke. Da napomenem, živimo kilometrima daleko, čak u drugoj državi, finansijski smo potpuno nezavisni, radimo i zarađujemo za sebe, ali ona živi život po pravilima svoje majke. Počinje opasno da me nervira.
Smatram da tatini sinovi najbolje prolaze u životu. Kao neko tko je odrastao bez oca i time u relativno lošoj financijskoj situaciji, uopće ni ne prilazim djevojkama jer većina ih danas gleda novac. Pitam se hoće li biti prekasno dok i ako uspijem nešto napraviti od sebe da mogu zadovoljiti visoke standarde današnjih žena.