Imam 23 godine. Radim kao sekretarica u banci ( javljam se na tel i zakazujem sastanke šefu). Imam dečka i u vezi smo već 6 godina. On mi je 1 i jedini dečko. Juče me je zaprosio. Pristala sam i venčaćemo se za 2 meseca ( u novembru). Ja sam htela na leto, ali ne možemo da čekamo. Živećemo u mojoj kući sa mojim roditeljima i bakom. Volim ga svim srcem. On je inače taj šef u banci u kojoj radim. Zajedno smo svaki dan već 6 godina i sjajno nam ide. Radimo i na bebi. Neki misle da je slabić zato što ćemo živeti kod mene. On je siroče od svoje 5 godine. Roditelji su mu poginuli u saobraćajnoj nesreći i ostao je sam na svetu. Moja porodica ga je prihvatila i jedva čekam da počnemo zajednički život...
Policajac sam preko deceniju, službeno auto vozim baš često, kako u gradu tako i van grada i nikada nisam iskorišavao položaj kršeći saobraćajne i druge propise. Nikada, ama baš nikada nisam skretao bez migavca, preticao kolonu vozila, oduzeo prednost, parikrao na nedozvoljenom mestu, palio rotaciju bez potrebe uvijek stajem pješaima, bilo da sam u službenom ili ličnom autu. Ako neko napravi neki sitan prekršaj trudim se da izađem u susret koliko god mogu i smem po zakonu to da uradim. Ali na preticanje kolone, ulazak u makaze, nepropuštanje pješaka (ovo se naročito odnosi na školarce jer često dužim jednu glavnu ulicu pored škole), oduzimanje prednosti ispred nosa i na ostale stvari koje direktno ugrožavaju učesnike, nemam milosti. Posebno kad je neko auto više klase, pa kad mi krene nabrajati koga sve zna u policiji i ko mu je rodbina, moje je da mu pišem, koga on ima u vrhu države, neka mu on rešava kako misli da može.
Bivši momak me je ostavio jer je hteo da se iživi. I meni je to validan razlog. Bili smo mladi i sasvim mi je razumljivo. Nisam mu zamerila jer je bio iskren. I danas ga poštujem jako zbog toga. Nijedan raskid nije prijatan ali uvek može ljudski da se završi.
Svi nešto smršali, sredili se, a ja cepam babinu sarmu u pola 2 ujutru.
Strašno mrzim kad mi se neposredno pred ispit gomila podataka neprestano mota po glavi, pa ne mogu da spavam ni da razmišljam ni o čemu drugom, totalna okupacija mozga, jedva čekam da prođe...
Jednom kad sam bio negdje tamo prvi srednje, trebao sam se naći sa djevojkom i kao da se prvi put ljubimo, šetamo, itd.... Nisam bio neki iskusan i sad kontam, moram odma da krenem u napad, onako filmski da ju poljubim prije nego progovori. Ide ona iz daljine, ja prema njoj, i kad se približila, ja onako visok (skoro 2 metra) uhvatim ju i umjesto da ju poljubim, ne sagnem se kako treba i ugrizem ju jadnu za nos... cijelo veče joj je jadnoj nos bio crven... dan danas ju vidim i toga se sjetim :-) :-)
Sve se svodi na to na koga zadnjeg pomisliš kad ideš spavat...
Mrzim bivšu djevojku jer mi je ukrala najljepših 6 godina života. Njoj te godine nisu ništa značile jer je 10 godina od mene mlađa. Od raskida je prošlo 3 godine, nijedna me djevojka nije htjela pogledati tako da sam završio sa raspuštenicom koja ima veliku kćerku. Takve žene sam uvijek osuđivao i pljuvao po njima. Šta ću, punim 40 godina. Daj šta daš. Neka ispiraju usta sa mnom, neka mi se roditelji u grobu okreću, sve je bolje od samoće.
U osnovnoj i srednjoj školi sam bio lijen kada treba da učim. U srednjoj sam padao na popravne, profesori i roditelji su muku mučili sa mnom, jedva sam dobijao prolaznu ocjenu (samo sam u četvrtom srednje prošao trojkom). Bio sam po mjesec dana u kazni, čak ni tada nisam ništa učio. Upisah fakultet i prve dvije godine sam učio samo ono iz čega imamo pitanja. Nisam imao uslov za drugu godinu. Prođu i te muke, jedva završih prvu i drugu godinu, a onda, na početku treće godine, jedna kolegica mi je zapala za oko. Crne oči, frćkava frizura, meden glas, dobra ćud, ma sve mi se sviđa kod nje. U srednjoj je prolazila četvorkom i peticom, ima radne navike i fakultet shvata ozbiljno. Peti semestar sam dao u roku. Sad za šesti učim svaku riječ sa slajdova, kao i ona. Da mi je neko pričao da ću dobiti toliku volju za učenjem, ne bih mu vjerovao. Ljubav sve pokreće, ljubav čini nemoguće. Ništa ne može motivisati čovjeka kao ljubav. S.M., gdje si bila ranije da me izlečiš od bolesti zvane ljenost?
Ono što te ne ubije, to te ojača
Oženio sam se relativno mlad, ja 20 ona 18 godina, sirotinja, nigde ništa nismo imali živeli smo od jedne bedne plate ali smo se voleli. Posle tri godine braka,dobijemo prelepu ćerkicu, bili smo sretni,posle 10 godina, dobijemo i drugu ćerkicu.Decu sam obožavao, volio sam i ženu radio dan i noć samo da oni imaju nikada nisam mislio na sebe, oni su svake godine išli na more dok sam ja radio i nikada mi nije bilo krivo zbog toga.
Razveli smo se deca su ostala s njom, pomagao sam slao pare, da bi pre neki dan bivša žena mi priznala posle 12 godina, da mlađa ćerkica nije moja, šok za mene, da umrem, plačem. Dok smo bili u braku, ja na terenu, ona je bila sa jednim "prijateljem". Dete ništa nije krivo.