Prestao sam nositi ručni sat, jer smatram da je u 21 vijeku potpuno nepotrebna stvar kad već imamo mobilne telefone.
Svojim najvećim životnim uspehom smatram to što ljudi koji me poznaju iz viđenja, misle da imam 3 ćerke. Četrnaestogodišnjakinju, petogodišnjakinju i dvogodišnjakinju. Zapravo, moja je samo dvogodišnjakinja. Četrnaestogodišnjakinja je muževljeva ćerka iz prvog braka a petogodišnjakinja mi je setričina.:)
Sinoć sam se zaklela sama sebi da nikad neću biti zavisnica o bilo cemu. Dvadeset godina gledam roditelje narkomane, koji ne podozrevaju ni od alkohola, a ni cigara. Odrekla sam se kafe, gaziranih pića, alkohola i društvenih mreža. Nikad nisam pušila niti bila u kladionici. Kad god primetim da u nečemu preterujem, odmah prestanem. Ne želim da se pretvorim u njih koji su rizikovali da ostanu bez dece ukoliko ih neko prijavi. U svemu treba biti umeren, a jedino od čega ću ja zavisiti su vazduh i voda.
Bivši dečko mi je na početku veze predložio da, bez obzira šta se dogodi između nas, 5 godina od tadašnjeg dana otputujemo na jedno mesto. Pročitala sam ovde da su se dvoje našli na "dogovorenom" mestu posle dužeg vremena nekomuniciranja i momak ju je zaprosio. Mi smo ostali prijatelji, viđamo se gotovo svaki dan, ali ja brojim dane, štedim za kartu i nadam se da će nam se desiti isto :)
Tata mi je umro juna u drugom talasu korone. Sad živim kod bake što mi je u rodnoj kući pao plafon. A mami je mnogo teško i nešto je boli kod grudi plašim se da nije ono najgore. Ićiće na ultra zvuk u ponedeljak samo da bude dobro nemam nikog drugog osim nje.
Sa devojkom sam u vezi 3 godine. Imamo po 26 godina, i već 2 godine živimo zajedno. Planirao sam da je zaprosim, ali otkrio sam to da bukvalno ceo naš odnos do najsitnijih detalja znaju i dve njene najbolje drugarice. Nisam skontao to ranije, nažalost, jer imam i ja kuma, najboljeg druga, i nije mi palo na pamet nikad to da radim. Uvek sam bio u fazonu da je i lepo što ima dve drugarice kojima veruje. Nakon ovog saznanja odlučio sam da večeras raskinem sa njom. Volim je, život bih dao za nju, ali ne mogu da živim ceo život sa nekim ko prepričava drugaricama šta sam jeo taj dan, da ne pominjem intimu, moja shvatanja života itd. Znam da i ona mene voli, ali ovo nije mala stvar i ja ne mogu preko toga da pređem.
Nakon majčine dijagnoze IV stadijuma kancera, već dovoljno težak život mi je postao najgori mogući, nakon njenog odlaska u neki bolji svet, meni je dijagnostifikovana depresija i anksioznost. Boli me što moji bližnji misle da sam sve samo umislila, da će šetnja ili usisavanje kuće rešiti stvari... Ne želim nikome da oseti taj teret i užas koji donose ovakve bolesti...
Na početku pandemije je supruga ostala bez posla, profesor je i nije imala za stalno. Prebrodili smo to, kao i svi nekako. Međutim, razmazila nas je sve, sada je u potrazi za poslom, a ja iako mogu nikako joj ne želim pomoći. To sve iz razloga što od kada ne radi, postala je druga osoba, za sve ima vreme, nigde ne žuri, čuva klince, uvek nešto toplo za ručak, večeru. Da napomenem da zarađujem dovoljno za dve porodice, da joj prebacim da uvek ima za sebe ili po koju stvar, kuću, ručak sa drugaricama. Kada sam joj predložio da prekine tražiti posao, naljutila se je... Osećam se kao loša osoba, a samo želim da je vidim srećnu, odmornu i veselu, a ne da juri za časove, gleda kontrolne do kasno u noć i skriva podočnjake...
Saznao sam da su me ukrali na rođenju pre 28 godina. Uskoro idem u Bosnu da pronađem svoje prave roditelje.
Ako budem imala sina, nazvaću ga Dušan po mojoj prvoj, srednjoškolskoj ljubavi, a bojim se i najvećoj. I već me boli što će od svega njegovog imati samo njegovo ime.