Imam 25 godina i krenula sam voziti prije par mjeseci. Jutros kad sam krenula na posao, na parkingu ispred zgrade me kamion zagradio. Pokušala sam se izvuć ali jednostavno nije išlo. Izađem iz auta da pitam vozače hoće li brzo jer kasnim, na što mi vozač onako podrugljivo odgovara da će brzo te da ne vidi razlog zašto ja ne mogu izaći i bez da se on skloni (jer on je procijenio da mogu, a ja nisam uspila). Samo sam ušla u auto i krenule su mi suze onako odjenom od svega šta mi se nakupljalo danima. Uz to sve to mi je bio jako važan i stresan dan na poslu. I razmišljam kad bih ja bila u situaciji da vidim da netko nešto ne moze ili mu treba pomoć ne bih nikad nešto tako rekla. Želim reći da ako nemate šta lipo da kažete nekome, onda nemojte ništa ni reći. Nikad ne znate kroz što netko prolazi, s čim se bori, što ga čeka i ne znate kako vaše riječi koje možda i nisu toliko zlonamjerne mogu utjecati na nekoga. Budimo malo suosjećaniji jedni prema drugima ❤️
Od svoje 19 pa do 24 godine sam proveo na kruzeru radeći za 4000 evra. Prve godine sam obišao mnoga mesta koja sebi ne bi mogao da priuštim radeći za minimalac u Srbiji. Posle toga me je toliko posao na kruzeru smorio, toliko sam se otuđio od našeg naroda, običaja. Zima, jesen, pročeće praktično da nisi ni video, samo leto. Odlučio sam da tih 5 godina radim što više kako bi sebio obezbedio bolji život kada se vratim u Srbiju, kupio manji plac, sagradio kuću od 50m2 sa bazenom što se kaže kuća po PS građena, u dvorište sam ubacio mnogo zelenila i terasa na kojoj sam mnogo vremena provodio čitajući, sušajući muziku sa društvom. Toliko sam se osećao bolje što sam među svojima a ne tamo među nekim strancima koji te cene kroz prizmu novca. Morao sam učožiti novac u neki svoj omanji biznis počeo sam popravljati bicikla, potom sam kroz 2 godine otvorio i radnju za prodaju delova i opreme za biciklizam, super mi ide već 3 godine. Nikada mi više nije pala ideja da odem na kruzer da radim.
Dečko mi je rekao da nisam lepa kao njegove bivše devojke, ali sam ja izabrana. Lepota je prolazna i da svakako neću biti lepša za jedno 10 godina sa stomakom od porođaja od neke njegove koleginice doktorke ili medicinske sestre od 25 godina. Raskinula sam.
Devojku smara kolega već neko vreme. Mi smo malo više maštali u krevetu i u zanosu smo mu poslali sliku njenih golih grudi. Sad on konstantno flertuje sa njom i smara je na poslu, i tek sad shvatam da je realnost ipak malo drukčije i da sam ipak ljubomoran...
Djedov najdraži poklon je uvijek bila pidžama. Najdraže su mu bile pidžame sa jednim džepom na gornjem dijelu, da bi tu mogao da drži svoju maramicu. Ukoliko bi mu neko kupio pidžamu bez džepa, baka bi mu od nekih starih krpica ili dijelova drugih pidžama skrojila novi džep. Djeda više nema, a pidžama sa zašivenim džepom i dalje stoji ispod njegovog jastuka i čeka ko da će doći da je obuče.
Pita mene devojka: “Dragi kako bi ti reagovao, kad bih ja imala stipera za devojačko”??
“Ne mogu da verujem da si mi postavila takvo glupo pitanje, naravno da bih se smorio i da mi ne bi bilo svejedno da te sutra dan izvedem pred oltar, a da znam da ti veče pre toga neki lik u tangama vrteo svoje testise”.
“Kako bi se ti osećala kad bih ja imao striptizetu na momačkoj večeri”?
Ona je samo utihnula.
Današnje cure su ponekad toliko glupe i nezrele, ili se samo to prave, ali svakako je glupo, postavljati ponekad neusmesna i glupa pitanje, devojke odrastite, nemate 15. godina već 35.
Moja ćerka je u vezi sa oženjenim čovekom koji ima dete. Nisam je tako vaspitala.
Učila sam je da poštuje tuđe brakove i porodice, da nikada ne bude razlog nečijeg bola. A sada je baš to postala. Kao majka, razapeta sam između ljubavi prema njoj i svojih vrednosti.
U očaju sam poslala poruku njegovoj ženi. Ne iz osvete, već jer sam smatrala da ima pravo da zna. Možda sam pogrešila. Možda sam prešla granicu. Ali nisam mogla da ćutim.
Da li je majčina dužnost da ćuti i podržava, ili da kaže kada misli da je dete krenulo pogrešnim putem?
Rejvovi su me oslobodili. Prvi put sam se osećala slobodno da igram i obučem se kako želim, da pričam sa nepoznatim ljudima. Uživam u tehnu i ne konzumiram narkotike, ali kad pomenem da volim te žurke ljudi me gledaju čudno. Malo mi je krivo zbog toga, ali kao da tamo upoznajem verziju sebe koja se dugo krila zbog osude i nesigurnosti.
U braku smo 6 godina, a pre toga u vezi 8 god., imamo dve ćerkice i sina. Suprug je divan, poštujemo se i volimo, i stvarno je super sa klincima. Suprug ima privatan posao i lepo je išlo do korone, nakon toga je posao počeo da opada, ja sam primala novac za porodiljsko preko njegove firme. Dok smo imali novca i pravili razne organizacije moji roditelji su bili uvek tu i dolazili su. Kada smo ostali sa primanjima gde je imalo samo za osnovno i trebala mi pomoć oko troškova za decu, moji roditelji su se povukli nakon prvog pitanja za pomoć, više nisu dolazili, retko zvali, a okolo su nas ogovarali, inače su imućni i imaju da pomognu. Suprugovi roditelji su uvek pomagali iako žive od penzija. Kada nismo dobili kredit za povećanje posla, potražila sam pozajmicu od roditelja, nakon toga pretprela svakakve uvrede na svoj i suprugov račun, rekli da se razvedem i odem od njega pa će tek tad davati samo šta deci treba. Ja nemam razloga za razvod. Poštujem ih, i ne znam kako da se ponašam sa njima.
Molila sam Boga da mi pošalje nekog da me voli, pametnog, hrabrog, odanog, da smo sretni. Izgleda da nisam bila dovoljno jasna pa mi je poslao jednog malog ludaka, mog dragog psića ali ne žalim se. I izgleda da se desilo čudo jer sam mnogo smirenija nego proteklih godina, kao da upija taj moj stres. Ne mogu se iznervirati što mi je nevjerovatno.