Udala sam se, ali nisam promijenila svoje prezime. Ne vidim razlog da mijenjam ime koje nosim od rođenja, jer sam se eto zaboga udala. Muž me podržao i rekao da je moje ime moja odluka. Složili smo se unaprijed da će buduća djeca nositi oba prezimena. Ne mogu da vjerujem koliko su ljudi primitivni, i s moje i s njegove strane stižu komentari, šta ja to glumim, udala bi se a ne bi, nepoštovanje prema njemu blablabla. I kaže "šta će vam feminizam koja vi to prava nemate?" Pa evo očito nemam pravo da odlučim kako ću se zvati, kamoli šta dalje....
,,Ne razvodimo se zbog dece!" Moji roditelji su se oduvek svađali pred nama. Vređali najžešće, čini mi se da su se takmičili kako će jedno drugo da povrede. To su bile drame, tirade... Potom bi se međusobno ogovarali kod nas dece. Maštala sam da sa roditeljima odem na izlet ili more kao druga deca. Nije ih zanimalo, zanimao ih je njihov rat. Mama bi od rata nalazila spas u kujni, a tata u kafani. Bar to, tad sam bila srećna, jer bi bio mir. Kratkotrajan, dok se tata pijan ne nacrta. Rado sam išla u školu i podsvesno nosila recept od kuće da sve probleme rešavam agresivno. Majka bi pred razrednim govorila, ne znam šta je, pubertet, valjda'. Nije mi se dolazilo iz škole kući. Lunjala bih po drugim porodicama gde su drugari živeli srećno sa pitomim roditeljima. Kao vrlo malu brat bi me šetao da to ne trpim i ne gledam. Danas? Danas su stari i bolesni. Hvale se dugim brakom od 40 godina. Za mene 35 godina rata i trovanja. Imam divnog muža i slažemo se predivno. Kod svojih slabo idem!
Posle 12 godina lik koji mi je bio usputna vezica, bez ikakve emocije, krenuo je u napad koji je trajao i trajao, skoro 2 godine. Odbijala sam ga sve vreme, ali on nije odustajao iako je u braku i ima dete. Rekla sam mu da ne želim da budem ničija ljubavnica već da želim sposobnog i stabilnog muškarac pored sebe, brak i još dece iako sam razvedena i imam dete. Nije odustao. Kako sam već više od 3 godine slobodna nedostajala mi je bliskost, hormoni počeli da lude i odlučim da se vidimo. Viđenje se nastavlja, mozak sve više na otavi, hormoni nas pucaju sve jače. Bože spasi me iz ovog prelepog pakla u koji sam upala, u osvetu bivšeg koji mislim da me mrzi jer ga nikad nisam volela ali sa kojim sad imam takvu energiju kao da se sva karma ovog sveta urotila protiv mene.
Koliko god to možda smešno zvučalo, najveći san u životu oduvek mi je da živim potpuno sama. Odrasla sam u punoj kući, živela i s cimerima neko vreme, pa eto odakle mi možda to. Svaki put kada bih zamišljala sebe s tridesetak godina, zamišljam isti scenario: vraćam se praznom, lepo uređenom stanu nakon posla, dočeka me eventualno kućni ljubimac, imam čitavo veče za sebe, odmor, mir i tišinu. Nemam cimere, partnera ili decu s kojima moram da usklađujem planove, nikog drugog o kome moram da brinem osim o sebi. Koga god hoću pozovem da dođe na kratko kad meni to odgovara, ali bitno je da nemam nikoga da mi sedi nad glavom 24/7. To je za mene idealan život.
Uvek kada se oko nečega posvađam sa dečkom pomene kako je eto baš tada planirao da me zaprosi i da sada namerno neće nego će kad ... i izmisli neki period u budućnosti. Naravno uvek okrivi mene. Imamo ja 32, on 36 god. Ja sam mu u svojoj glavi već dala rok. Nakon toga mu sledi takva šut karta da nije ni svestan.
Da li sam ja jedina žena koja je mislila da odmah nakon pravljenja dece budeš trudna? Ja računam mi to uradimo i ja sam već sutra odmah trudna.. A sada u 32 godine saznajem da je to proces koji traje 14 dana🧐🧐🧐🧐🧐🧐👀👀👀👀👀
Ljudi, ne želim nikoga da plašim ali jedan prof. dr specijalista psihijatrije sa Univerziteta u Nemačkoj, koji dugo ispituje studente postdiplomskih studija, snimio je specijalistički ispit koji je polagao Chat GPT i - znate šta? Veštačka inteligencija je bez problema položila specijalistički ispit iz psihijatrije. Ima video na YouTube. Znala sam da smo mi lekari pukli kao zvečke.