Roditelji ne pričaju sa mnom jer sam mužu oprostila prevaru.
U današnje vreme su muškarci od 40+ godina bolji frajeri od ovih 20+.
Volim devera kao da je moje dete! Mlađi je od mene 16. godina, i imao je 4. godine kada sam se udala za muža. Odrastao je sa mojom decom, jer smo dugo živeli u zajednici, a posle smo napravili kuću u blizini stare kuće, i bio je često kod nas. Mnogo je umiljat, dobar i vredan. Obožavam ga, uskoro se ženi i presrećna sam!
Što sam starija, to više uviđam da svaka žena u nekom trenutku svog života, čim je malo prođe zaljubljenost, shvati da joj je muž samo teret, i da je zapravo godinama u mašini znog dece i obaveza, pa dok se opasulji, skonta koliko je toga zapravo ona uradila, a on samo išao na posao, i da bi joj život bio puuno lakši kad bi on nekako samo nestao… žene se bude napokon, uviđaju koliko su važne, i samo napred… Balkanjerosi ako ne promene svoje loše naučeno ponašanje svaki će sam da završi na kraju, a tako i treba, dosta su jahali po tuđoj grbači, nesposobni za sve, i vremenom sve nesposobniji… Pamet u glavu, žene više ne žele da budu ničije sluškinje!!! Ili ćete biti partneri u svakom smislu te reči ili ništa od braka/veze…
Sa mojim mužem mi je sve bilo na brzaka i "na veliko". Prvi seks nakon desetak minuta poznanstva. Vjeridba nakon par sedmica. U godinu ipo dvoje djece. Uz sve to, ja Srpkinja, on Hrvat, ja pravnica, on automehaničar i petnaest godina razlike u njegovu korist. Zajedno smo jedanaest godina, treće dijete na putu i još uvijek zaljubljeni kao srednjoškolci.
Po Facebook-u su mi počele izlaziti reklame za firmu u kojoj trenutno radim…
Toliko je toga obećano u oglasu, toliko nahvaljeno, toliko plastično.
Nigde u oglasu ne piše da se, obećani bonus iz oglasa, isplaćuje samo ukoliko radiš najmanje 3 godine, obećana plata od 1.500€ - seniori u firmi je nemaju, obećani “poklon dobrodošlice” je jumbo pizza koja se deli na 40 uposlenika;
“neograničen broj slobodnih dana” - slobodan dan moraš najaviti barem 3 meseca unapred kao zahtev koji može a i ne mora biti odobren itd.
Ne mogu da shvatim ljude koji se boje da budu sami u životu. Jučer sjednem sa drugom na pivu nismo se dugo vidili, čovjek nakon 3 pive se otvorio ko knjiga sa temom kako ga je strah da ostane sam, ja ga gledam i ne vjerujem, a ima 32 godine, nema 60 pa da se boji. Meni je 38, sam, ništa mi ne fali, živim život sasvim normalno, sebi i napravim jelo, operem stvari usisam stan. U današnjem vremenu kad niko nikoga ne trpi i ne želi krenuti od nule nego daje svima sve i odma, bolje je biti sam i sasvim razumijem i podrzavam ljepši spol kad kažu da ne žele djecu, muža, brak. Udovoljite sebi nipošto drugima. Samoća nije ništa strašno čak naprotiv super stvar.
Malo se priča kako žive ljudi koji imaju teško psihički obolelog člana porodice. Malo se priča o tome da nema dovoljno kapaciteta i u postojećim ustanovama namenjenim takvim obolelima. Malo se priča o tome da članovi porodice od obolelog trpe torturu godinama, decenijama itd itd.
Prošle godine sam zaprosio curu sa kojom san u vezi 7 godina. Zaprosio sam osobu koju ne volim i koja mi je fizički odbojna, samo zato što je bila uporna i dosadilo mi je više slušati kad ću je ženit. Sa njom sam počeo jer je prva uletila kad san sa bivšom prikinio. I evo ja od dosade ne znan šta ću pa je molin da se vrati, a znam duboko u sebi kad naleti bolja da ću je ostaviti.🤦♂️
Pre braka smo potpuno otvoreno pričali šta nam je najvažnije i on je rekao da mu je jako bitan fizički izgled. Ja sam rekla da ne želim da pije alkohol uopšte. Imala sam roditelje i bivšeg momka alkoholičare. Ja pazim kako se hranim i treniram. On nikad nije liznuo alkohol od tada. Ni na slavi, ni proslavama, ni svadbama. Imali smo raznih drugih problema u braku, ali smo ostali potpuno iskreni i zbog toga smo verovali jedno drugom i nekako smo uspeli sve da rešimo.