Radim celu godinu sa jako malo slobodnih dana. Najviše se radujem godišnjem odmoru i moru, i onda moj muž odjednom kaže nemamo dovoljno para... Naravo da to nije istina nego hoće da me drži u neizvesnosti do zadnjeg dana da bi ja njemu bila zahvalna što je eto on ipak uspeo sve da organizuje. Muka mi je više od toga... Koja je to dijagnoza, jer se uvek ponavlja ista mantra!
Mnogo bolje prolazim u vezama od kada sam prestala da se toliko trudim oko nekog momka. Ranije sam bila onaj tip koji skida zvezde sa neba, pravi mu večeru, pristaje na skoro sve što on traži, izbegava konfikte, ponašala se kao poslednja jadnica kojoj je samo bitno da je njemu dobro. Od kad imam strogo postavljene granice, od kad sam prestala da ''jurim'' za nekim, da se toliko trudim u vezi i titram odraslom muškarcu kao malom detetu, mnogo kvalitetnije i bolje momke pronalazim. Nisi dete - postavi sam sebi večeru, ispeglaj sam sebi majicu. Nećeš? Ne moraš, a ne moram ni ja.
Počnem da se dopisujem prvo sa jednom starijom devojkom baš nam je lepo išlo posle mesec dana saznam da ima troje dece iz prvog braka nakon čega se ona dosta udaljila od mene i ako ja nisam pravio problem oko toga što ima decu. Posle nekog vremena upoznam isto stariju devojku ona je odmah na početku rekla da ima dvoje dece htela je sa mnom samo seks bez obaveza. Neko vreme smo se viđali i prestali nije to to ako neće trajati. Nako toga obe sam nekako preboleo, taman se otvorio za novu vezu, u izlasku upoznam devojku stupili u vezu nakon mesec dana veze mi je rekla da je u 3 mesecu trudnoće i da otac tog deteta ne želi da je vidi niti priznaje dete. Ona je htela da abortira na šta sam ja rekao da to ne radi i da ću ga ja prihvatiti kao da je moje bolje da odraste iz kakvog takvog očuha nego bez njega. Rodila je, veza nam je bila super, napravili smo malu svadbu niko ne zna da nije to moje dete. Evo prošlo je 5 meseci od njene nove trudnoće čekamo dečaka.
Imam 33g, dijete godinu dana staro, muža sa kojim sam u stabilnom braku i nemamo problema osim jedne stvari s kojom se moj muž nikako ne slaže a to je pušenje. Nemam potrebu ni da pušim svaki dan ali volim povremeno zapaliti, posebno na godišnjem i htjela bih da se ne moram objašnjavati. Moj muž to nikako ne prihvaća kao ni cijela moja obitelj. Njima je cigara ravna najtežoj drogi, u stanju su me progoniti što sam zapalila kao da sam najveća grešnica na svijetu i tako je još od srednje kad sam također bila povremeni pušač.
Ja prihvaćam sve onakve kakvi i jesu dok ja u miru ne mogu zapaliti cigaru bez da me izludi sa kvocanjem što pušim, kako ću umrijeti, kako on to mrzi i slično. Dođe mi nekad da ih sve pokokam k'o kokice.
Kada sam počela da živim sa momkom, nenamerno je prepuštao da ja radim većinu stvari u kući, a ja apsolutno nisam osoba koja je sa tim okej. Imali smo više puta razgovore na tu temu, i posle par meseci se zaista popravio, odnosno razumeo je da ja nisam druga mama i da nisam domaćinski tip žene koji će sve da radi non-stop. Sada se čak desi i da on odradi više kućnih poslova od mene u toku dana, da nekada zaboravim gde idemo jer znam da je on sve organizovao, nekad ne ponesem ni telefon od kuće koliko sam opuštena u tom smislu. :D Ali, moram biti iskrena - puno živaca mi je otišlo u prva 3 meseca zajedničkog života da se uskladimo oko nekih stvari, iako sam ga jednako volela i sad i tad. Mislim da zaista krenemo da upoznajemo osobu i radimo na odnosu tek kada stupimo sa nekim u zajednički život.
Od kad znam za sebe otac je uvek gledao cene kad bismo išli u šoping. Kad sam počeo da razumem situaciju uvek sam glumio da su mi jeftinije stvari lepše. Hvala ti oče što si me naučio da budem ovo danas💙
Sestra mog supruga uvijek ima neke komentare za mene i moje ponašanje. Kako sam skuvala kavu, kako sam se obukla, kako sam ovo rekla, ono rekla. Pritom imamo dobar odnos trudim se, ali stvarno mi počinje uticati negativno na živce. Vrhunac svega je kad je poludila i napravila scenu što je njen momak rekao nešto pozitivno za mene. To mi je sama ona rekla, i da neće to trpiti. Ne osjećam se više prijatno u njenom društvu..
Da se pohvalim da sam od nevine devojke napravio nimfomanku.
Bila sam za njega tu, uvek. Nije znao sa mnom ni van kreveta ni u njemu. Ostala sam sa njim dok nije počeo pred svima da me vređa a vrhunac je bio kada je prosuo kafu po stepeništu dok ju je nosio gostima, isprskao zidove i sve a za sve sam naravno bila kriva ja koja nisam imala poslužavnik u njegovoj kući. Želela sam mu sve najbolje dok sam patila, sad mu želim isto što i on meni i sve što zaslužuje. U prevodu ništa dobro.