Kada sam bio u srednjoj školi i kad su me drmali hormoni, najveća trauma mi je bila da me profesor ne prozove da odgovoram dok mi je vršnjak u erekciji. Skoro konstantno sam bio napaljen. Mada ni sada nije mnogo bolja situacija, iako imam 28 godina.
Osećam se kao bolničarka kada stavljam telefon da se puni. Imam osećaj da mu dajem infuziju.
Često razmišljam šta bi sve radio da sam najbogatiji čovek na svetu.
Nikako ne volim da se brišem novim peškirom, oni stari su mi najdraži, em brišu em odradiš piling!
U mojoj familiji svi smatraju sebe "nadprosečno pametnim" a niko nije uspešan.
Uvek kada nekome čestitam rođendan utripujem se da sam pogrešila datum.
Danas sam saznala da teško živi. Znam, voli je, oženio se, ali mu je teško i jedva preživljava. Mislila sam da ću kad čujem da mu je loše, osjećati olakšanje, ali ja samo osjećam tugu jer čovjek kojeg volim bićem i dušom nije sretan ...pa makar i bez mene.
Kad sam bila mala, život sam zamišljala kao put koji vodi lijevo i desno. Desna strana je bila dobra, a lijeva loša. Ja sam izgleda otišla lijevo.
Čovek koga volim i koji me "voli", me istera iz kola i ne pozove na slavu. I usudi se da mi napiše posle par dana da mu nedostajem. Ma nije moguće!
Dok sam izlazila iz njegove kancelarije, šef me je udario po du*etu... Tako se bedno osećam, a ne mogu ništa da kažem da ne bih dobila otkaz.