Pre par dana sam saznala da imam benigni tumor na dojci... 27 godina mi je.
Preplašena sam. :(
Djedu se toliko ne sviđa moja frizura da mi je jednom rekao da ću bolje učiti na faxu ako se ošišam.
Preko raspusta legnem u sedam ujutro, ustanem u četiri popodne. Faktički, budim tatu za posao, a on mene budi kad dođe. Tako mi prolaze dani.
Studiram ekonomiju- od pvc stolarije pročitala sam prosečni varijabilni trošak stolarije..... -.-
Oprostila sam dugotrajnu prevaru i ostala sa mužem ali kajem se svakog dana jer osećam da još voli svoju ljubavnicu.
Dok smo spremali ispit moj kolega je skontao da će se zbog politike jednog djeteta kineska populacija prepoloviti za samo jednu generaciju.
Imam tako nisko samopouzdanje da sam uvjerila zadnjeg lika s kojim sam brijala da "ne volim statiku" pa smo na spojevima uvijek negdje hodali i zujali samo da ne sjednemo na kavu ili nešto... Bila sam uvjerena da kad bismo negdje sjeli, on bi me promatrao i zamjerio sve moje manjkavosti pa da bi se digao i otišao.
Napustila sam fakultet, posao ni na vidiku. Prepisali mi dva stana. Postaću beskućnica jer nisam u mogućnosti da ih plaćam.
Pravimo bebu već godinu dana, ne ide nam nikako. Pila sam i čajeve i molila se i šta sve ne, ali neće pa neće.
On je tvrdoglav i ne želi da ode kod doktora, jer veruje da zbog mene ne možemo da dobijemo dete.
Meni dvadeset i jedna a on prešao tridesetu.