Prije nekoliko godina birala sam između dva dečka. Odabrala sam onoga koji me više volio.
Posle 30 ljudi očekuju neki ozbiljniji život, a meni je ista uživancija uz redovne žurke kao u studentsko doba. Ne vidim potrebu za promenom.
Ukoliko me momak iz City Expressa ne spopadne sledeći put, kunem se uskočiću mu kroz prozor kombija i zaskočiću ga, pa kud puklo. Mislim da nije svestan šta ga čeka….
Sedim sa ortacima, pijemo pivo, kad će jedan o tome kako mu je otac sebičan, izgradio sprat za njega kad se oženi da ima gde, kao nije mu kupio stan u gradu, nego hoće da ga veže za sebe. Drugi ortak ga pita da li bi njemu dao taj sprat, poklonio, pošto tom drugom ćale umro rano, brine se o sestri i bolesnoj majci. U životu postoje dve vrste ljudi i dve sudbine!
Sedim danas sa drugaricom i njenom mlađom sestrom (13 godina) koja je došla da je poseti.
Ljudi, znači ona priča ko se od njenog društva s kim smuvao, ko je s kim, ko ima bivšeg, sadašnjeg.
Šta bre od 13 godina zna šta je bivši ili bivša.
I žalosno je da deca u tim godinama imaju bolji socijalno-ljubavni život od odraslih osoba u dvadesetim.
Ja sa 13 morao da molim mamu da me pusti napolje do 10:30.
Smatram da su "novinari" koji pišu tekstove poput: "Skinula se i svi su zanemeli", "Društvene mreže gore od njene guze" i slične, niži oblik života i mentalnog razvoja.
Se*e mi se od ovih online teretana trenera i motivacijskih govornika sad su svi oni d best, a mi svi glupani!
Palim se na loše momke iako to ne smem nikome priznati, jedino ovako anonimno. Dobri momci su dosadni, veze su monotone bez ikakvih dešavanja, oni su dobri za brak ali za vezu dosadni i neharizmatični. Volim ,,problemčiće", sa njima ne može biti dosadno, uvek naprave neko s*anje. Osudite me ali i većinu momaka lože loše cure iako svi kao traže dobru i mirnu, a takve im vrlo brzo dosade i idu tražiti zanimljiviju.
Evo ne znam da li sam u pravu ili nisam. Sa dečkom sam u vezi skoro 2 godine, nemamo nekih velikih problema, volimo se i sve je u redu. Za sada se viđamo jednom nedeljno zbog daljine, on jedan vikend dođe kod mene i bude sa mnom, onda ja sledeći kod njega i tako. Još studiram i radim studentske poslove, a on radi i planira da nađe posao u mom gradu i da počnemo zajedno da živimo u nekom iznajmljenom stanu. Problem je što moje drugarice očekuju da ja izlazim sa njima kao kada sam bila single, nije mi problem par puta izaći, ali normalno je da su mi se prioriteti promenili. One su uvek bile tvrdoglave i hoće samo po njihovom, često su nerazumne. Nemam problema da odem sa njima više puta nedeljno na kafu, ali mislim da stvarno nema potrebe da izlazim često i to bez dečka. Ljute se kažu kako je dečko jedno vreme tu, a drugarice uvek i kako ću se kajati zbog toga. Kada su mi trebale nisu bile tu za mene, nisu nikad pitale kako sam, a bila sam u bolnici, radila sam šta su htele, nemam snage za to.
10tak godina razlika, on 35, ja 25… Da se razumemo, zgodan, muževan, lep, uspešan. Nije želeo vezu zbog razlike u godinama, navodno da me ne sramoti pred ljudima, a ja jadna se zaljubila ko tinejdžerica neka. Trajalo je to godinu dana, dok se naš zajednički kolega nije zagledao u mene i počeo vidno da me muva. U roku od odmah je izvukao prsten i prosio, evo u 4tom sam mesecu. Više ga nije bilo briga za razliku, jer ne može dan bez mene da zamisli, njegove reči.