Ne želim ići kolegici s posla na svadbu i ne znam kako da joj to kažem a da se ne naljuti. Nije jer je loša osoba/kolegica ili zbog troška ili nečeg trećeg nego se jednostavno ne želim družiti s njom izvan posla a vidim da bi to onda krenilo u tom smjeru. Pristanem li na svadbu, zvat će me i na djevojačku (već je najavila) pa će onda slijedit kave itd. Stvarno mi se ne da, imam svoje prijatelje a ljude s posla želim ostaviti na poslu. I sad moram birati hoću li imati loš odnos s njom na poslu ili se preko volje s njom družiti :(
Dugo se borim da dobijem dete. Lekari, terapije, jedna psihička i fizička borba. U međuvremenu sam dobila psa i uživam u vremenu provedenom s njom. Nekako sam izgubila osećaj za sve, osećam ljubav samo prema tom živom biću. Možda je samo faza ali želim da prekinem tu muku s iglama, hormonima, bolnicama i doktorima i spavam mirno, šetam psa i smejem se bez briga....
Odrastao sam bez roditelja, ostavljen sam kao beba. U školi u koju sam išao, upoznao sam jednog momka, čiji su me roditelji posvojili jer sam prolazio pakao u domu. Školovali su me, pružili mi sve. Na fakultetu sam upoznao djevojku i oženio sam je, ona je ta ona prava. Lijep smo život imali, čekali smo bebicu, uzbuđenje znate kako to ide kad vam je lijepo. Onda me život još jednom stavio na iskušenje i oduzeo mi jedino što me veselilo. Oduzeo mi ih obje. Samo da vam kažem da grlite i ljubite svoje najbliže. Nikad nije previše. Ne znam kako da krenem dalje. Nadam se da moje princeze sada ništa ne boli.
Ne gledam ljude kroz zvanja i profesije, ali kad čujem da je neko doktor, osetim veliko poštovanje.
Kad sam pitala sestru kako zna da joj se jedan dečko sviđa, rekla je ,,Postajem srećnija svaki put kad ga vidim da čeka autobus'' :)
Bližim se tridesetima i krišom čitam tinejdžerske romane. U tim godinama nisam imala ni dečka ni neko društvo, ostala sam željna izlazaka i onog mladalačkog zaljubljivanja.
Jel se samo meni dešava da usisavam kuću sat vremena, zavirim u svaki ćošak, trudim se da ništa ne ostane, a onda ostavim usisivač, vratim se i odjednom mi se ukaže jedno 1000 mrva koje sam prevideo.
Ostavio sam devojku preko poruke, iako smo bili 7 meseci zajedno. Sad se kajem, mislim da to nije zaslužila.
Moja sestra je rekla svojoj kćerki koja ima samo 9 godina da počinje da se deblja (djete je mršavo!) i da mora da pripazi šta jede. Probam joj dokazati koliko to može biti štetno i da može djetetu da nabija komplekse za cijeli život! Sestra moja je sama iskopleksirana i sve radi da bude mršava, stalno neke razne dijete, svaki dan trening i čak povraća nekada kad se prejede. Strašno mi je da je toliko nedokazana i da mi se smiju u facu zet i ona kad im kažem koliko djete može da dobije psihičke posljednice. Njiov odgovor je samo kroz smijeh bolje tako nego da bude debela i da joj se djeca smiju.
Životna želja mi je oduvek bila da imam svoj stan. Svoj, ne muževljev, mojih, ili još gore njegovih roditelja, nego da na papiru piše moje ime. Sad vidim da teško da će se to ikad ostvariti u ovom životu i duša me boli.