Ljudi moji imamo bebu od 2 god, ja i žena nismo sastavili 10 noći spavanja za to vrijeme...sve nam je na svijetu i ništa nam ne fali, al izuva iz cipela...ne moš' se sastavit s glavom ni za posao ni za ništa, nimalo mi neće nedostajati ovaj "slatki" bebeći period kao što kažu da oće, sav se stresem kad čujem plač bebe.
Nisam loša osoba, ali sam jako ljubomorna na moju kumu. Ima sve u životu. Završila je perspektivan faks, radi u jednoj od najboljih kompanija u zemlji, dok sam ja studirala više od 10 godina i učiteljica sam u našem rodnom gradu. Muž joj je takođe uspešan, stalno putuju, imaju dobar auto, lep stan i vikendicu. Moj muž ima prosečan posao i jedva sklapamo kraj sa krajem. Porodica je u svemu podržava, dok sam ja jedva čekala da odem od mojih. Ona odlično izgleda, redovno vežba i ide na tretmane, a ja imam 15 kg viška. Živi u velikom gradu, nosi brendirane stvari, a ja sam ostala u ovoj provinciji. Svoju privatnost drži isključivo za sebe i jako je zatvorena, dok sam ja, nerado priznajem, tračara. Počela sam da je ogovaram i ona je to saznala. Prestala je da komunicira sa mnom.
U 9 mesecu trudnoće partner očekuje idalje da se sve vrti oko njega kuvanje ručka kuća perfektna a najgore od svega seks. On bi svaki dan a meni je neprijatno jer je beba već velika i samo što se nije rodila pritom mi nije do toga uopšte želim da razmišljam o bebi, i da mi sve bude na tu stranu. Ne razumem da ne može da me pusti makar u ovom periodu da se sve ne vrti oko njega. Dok se ja bavim da se informišem oko svega oko deteta njemu je najveći problem taj što ja od carskog reza neću moći da imam seks mesec dana iskreno sad tek kapiram s kim sam. Uvek me nekako čini da se osećam nedovoljnom i lošom ako mu ne ispunjavam sve što on hoće i odma kreću zbijanja šale kako će da nađe drugu da mu ispuni seks, sad mi je tolko prekurčilo da sam u fazonu znaš šta, slobodno čak se razmišljam i da mu kažem to, jer ovo stalno forisranje seksa dok mu govorim konstantno da mi je neprijatno + teško fizički mi više ide na nerve i da se osećam loše što ne mogu a on bi trebao da se oseća loše.
Niko ne može ni da zamisli s kakvom sam zmijom bio u braku 3 godine, pa ja kad bih počeo da pričam o tome ne bih završio do Božića ali naravno mojom krivicom jer sam je ja birao. Kad sam skupio hrabrosti i razveo se i sudski se dogovorili oko viđanja dece i alimentacije ja kao da sam se ponovo rodio. Nema ko da me zivka non stop kad nisam kući, da me proverava gde sam, niko me ne drži na lancu ma pravi raj tako da ne znam zašto muškarci generalno imaju fobiju od plaćanja alimentacije, šta me briga na šta će ona da troši te pare plaćaću ako treba samo da nemam nikakvog kontakta sa njom i da me ne ganja po sudovima i ne uznemirava, verujte mi ako dođe dotle da treba da platite svoj mir platite ga jer ćete poludeti pored žene jednog dana.
Dopisivala sam se sa jednim momkom nekoliko dana, neformalno, bilo je sve normalno. Odjednom prestade lik da se javlja bez ikakve naznake da će nestati. Bilo je čak i pominjanja izlaska. Dve nedelje kasnije stiže poruka od njega. Nisam odmah ni videla jer su mi notifikacije isključene. Kaže: "Izvini što se nisam javljao, sve mi se iskomplikovalo. Kako si ti?" Pritom ne obrazlaže ništa, ne navodi nijedan konkretan razlog ili iole pristojnu laž koja ne vređa inteligenciju. Kažem: "I meni se sve iskomplikovalo". Pa ako odgovori na to, super. Nisam ja ovde za bilo čije ubijanje vremena i to još kad me se seti. Ako me se seti.
Znam da ne treba da očekujem da me drugi usrećuju, nego sama da utičem na svoju sreću, trudim se, ali jednostavno mi fali da me ponekad muž učini srećnom, da mi pokloni nešto, da mi kaže da me voli, da me zagrli iz čista mira i da me ljubi. Mnogo puta sam mu rekla da bi me te male stvari usrećile, i to bi trajalo dan-dva samo zato što sam mu ja rekla. Ali ja želim da nekada sam to uradi.
Imam ogroman strah od razvoda (imam troje male dece) Razvodimo se jer me, kako kaže više ne voli... Pokušavali 100 puta ponovo, ne ide... Treba mi neko da mi kaže da ću moći sama. Da li ste i vi uspjele da se izborite i kako? Je li smak sveta ostati sam u 40.? Mnogo se plašim, izgubila sam sve što sam godinama gradila i maštala.
Imam 34 godine i danas sam pred svojom decom dušu isplakala jer sam po ko zna koji put od svoje majke odbačena. Ona oduvek više voli brata i meni je to jasno. Sad oboje imamo decu i ona isto to radi i sa unucima iako svi živimo kilometrima daleko i to boli mnogo više nego kad sam lično ja bila u pitanju. I onda me dete pita jel baka više voli ujkinu decu i ja se slomim, isplačem. Žene, budite fer prema svojoj deci, nas sa 30+ i dalje boli kad mama ima omiljeno dete.
Sanjao sam da mi je baba preminula. Sutradan se to stvarno desilo. Naglo je umrla, od plućne embolije koju nije ni znala da ima. Verujem da je slučajno, ali nije svejedno.
Gledati roditelje kako stare je posebna vrsta tuge. Sad sam u srednjim dvadesetim, željna života i putovanja, a oni su uveliko u penziji. Fizički su sve slabiji, postaju i malo džangrizavi jer su dosta u kući, a ja bih se popela na mesec da mogu. Krivo mi je što mi sa njima (a i u rodnom mestu) dosadi posle tri dana. U drugoj sredini sam procvetala, imam posao u struci i priliku u inostranstvu, ali ne znam da li da je iskoristim. Znam da oni jedva čekaju vikend jer tad ja dolazim, i ja volim da ih vidim, ali volela bih i da ostvarim šta sam oduvek želela. Ne znam da li će mi se kasnije ukazati ovakve prilike i baš se lomim u sebi.