Zovem se Predrag i gotovo niko me ne zove Peđa. Osećam se čudno...
Ležim uveče i razmišljam. Za 60 godina života čovek živi u stvari samo 20 godina, ostalo je prvo učenje i učenje a posle posao i posao kad se sve sabere i oduzme tako mu dođe.
Poslovno surađujem s jednom ženom koja mi odgovara kao da je po meni krojena - kliknuli smo odmah, savršeno, ne samo poslovno, nego i karakterima, kao dva dela slagalice. Čak se i hemija razvila, nožem se elektricitet reže, ali je ignorišemo. Svako ima svoju brak i porodicu i ne pada nam na pamet da uradimo bilo kakvu glupost, nego, eto, čekamo da prođe. A poslovno moramo nastaviti suradnju...
Samopouzdanje mi zavisi od toga koliko novca imam u opticaju.
Nakon dve godine od raskida ostali smo u jako dobrim prijateljskim odnosima. Juče smo se pozdravili jer sutra putuje u Ameriku. Sve što želim jeste samo da se vrati u nadi da ću nekada uspeti da joj pokažem koliko je zaista volim.
Nema mi ništa slađe nego slušati tračarenja nepoznatih ljudi na autobuskoj stanici.
Ljudi misle da ja ne mogu da plačem... Zato što se uvek smejem, uvek me vide nasmejanu. Nikada me niko nije pitao kako mi je stvarno.
Pod tolikim sam stresom da sam evo upravo povraćala, a nemam vremena ni da se nerviram, hoću li ikad moći da se je*eno opustim malo i da mi se nešto lepo događa.
Za manje od mjesec idem na školovanje u Njemačku. Točnije, prvo ću usavršit jezik (mada ga baš dosta znam) pa onda krenut sa školovanjem. Nikom nisam rekao da odlazim. Mnogo su me ovdje uništavali, ismijavali, bol nanosili.. Ima onih koji su bili uz mene, ali trenutak, pa nestanu. Tako da ne vidim svrhu zašto da im kažem da idem, kad im je svejedno. Spakovat stvari i samo otić. Valjda će u drugoj državi bit bolje. :)
Samo ću reći; ''follow your dreams.''
Nikada nisam niti bih prevarila, ali u svakoj vezi sam bila prevarena, baš svakoj.