Po količini sreće koju petkom osećam znam da mi je posao sranje!
Djevojka je upisala digitalni marketing radi mene da mi pomogne kad odem u solo glazbenu karijeru a ni ne sluti da dok sa njom planiram budućnost cijelo vrijeme je druga moja tiha, tajna patnja i da o drugoj razmišljam i da mi se svaki put kad je ugledam na koncertima srce otopi...
Želim detetu dati posebno ime, nešto poput Fantom. Dajte još predloga.
Tetovaže kod muškarca me automatski odbiju. Posebno kad vidim one preko celih leđa/nogu/ruku i sl.
Lik hoće da me ženi posle 3 meseca. Ljudi su pukli majke mi.
Gde su ona lepa toksična vremena kad uđem namerno u 3h ujutru na viber da bi bivši dečko video ujutru da sam bila aktivna tada i da razmišlja sa kim se dopisujem u ta doba.
Nema ništa groznije od ranog ustajanja, neću takav bioritam i tačka.
Ne shvatam žene koje ne rade. Evo moj suprug nema platu, kasni, zamislite da ja ne radim, pa od čega bismo živeli? Kako bismo platili račune? Kako možete biti nezaposlene? Kao domaćica vi ne zarađujete, kako se opustite tako?
Ljudi moji koliko smo se razočarali u prijatelje, par koji se družio sa nama. Toliko smo bili bliski i samo su prestali da se javljaju. Nije mi jasno. Da li da pitamo ili ignorišemo..