Mislim da imam vrstu bipolarnog poremećaja. Dva dana se osjećam prelijepo. Pa onda pet dana tužno i užasno (bez nekog konkretnog razloga). Prema dečku ne osjećam više ništa, a bez njega mi ne bi bilo isto ništa. Mrzim samu sebe i svoj život. Ni u čemu ne pronalazim zadovoljstvo. Ni u filmovima, ni u knjigama ni u serijama, ni u vezi, ni u čemu što sam nekad voljela. Život mi je dosadan bez ikakvih dešavanja. Mrzim što sam rođena na Balkanu takođe, mislim da je svuda drugo ljepše i srećnije. Ukratko, ja sam greška prirode.
Razmišljanje moje, pa sada, bivše drugarice: pošto ja zarađujem više, uklesano je u kamen da je moram voditi u izlaske, restorane, putovanja, izlete isključivo o vlastitom trošku. I cura još ima obraza dignuti nos kad je prestaneš zvati i inicirati druženja i kad konačno odlučiš stat na kraj takvom ponašanju. Tada počne sa patetičnim pričama o svom školovanju od prije 10 godina gdje nije imala puno, truč blač, kao da je netko kriv za to. A najveća zanimljivost je što je moja zarada neznatno veća od njene. Pa-pa energetski vampiriću.
Ljudi ako hoćete decu onda je i vaspitajte kako treba. Nije stvar samo roditi dete i onda pustiti da radi šta hoće. Ako ga već vodite sa sobom negde objasnite mu kako da se ponaša, a ne da vrišti, viče, trči, lupa, lomi stvari po radnji. Da li treba nekome da se popne na glavu zato što je vama svejedno kako bi mogli da uživate? A kada im neko kaže da se smire i da to ne treba da rade vi se nađete uvređeni, kao kako smemo to da im kažemo. Pa onda držite predavanje o ponašanju kojeg se ni sami ne pridržavate. Ili ne daj bože da se nešto razbije, onda tek kreće drama. To tu ne treba da stoji, a gde treba nekome na glavi? Ili još su mali, pa ako su mali onda pazite na njih. Sada će verovatno neko da bude u fazonu kako mogu tako da priča. Mogu. Jer svaki dan gledam šta se dešava i situacija je samo gora ni trunčicu bolja. Deca su do te mere napuštena da više ništa ne poštuju. Čast izuzecima da se razumemo.
Imam preveliku želju da zatrudnim. Ali nikako da se desi. Suprug i ja pokušavamo već godinu ipo dana. Kada vidim da druge devojke mojih godina imaju dete ili im napravi neko sa kim su jako kratko, budem pomalo ljubomorna. S tim što smo mi zajedno 6 godina a jako smo mladi. Osećam se grozno zbog tog osećaja ljubomore za decom.
Kako neki ljudi uštede za razna putovanja? Ja mogu da uštedim do 3500eur godišnje za putovanja, to su jedva dva srednja putovanja, u Evropi... a vidim ljude koji zarađuju manje od mene kako stalno idu negde. Kako?!
Imam 35 god. i još uvek se nisam udala, nemam dece, nemam dečka i ne postoji nikakva naznaka za tako nešto. Kad god se požalim nekim prijateljima kako ne mogu više sama i kako želim da se udam i dobijem dete oni mi odg sledećom rečenicom: "Ma uživaj u životu, ne znaš šta su problemi kad si u braku i kad imaš decu, nije to tako lako..." i bla bla bla. Dođe mi da ih pitam kad je blago meni što si se ti udala/oženio? Što nisi uživala/o u životu onda? Svi se prave pametni a niko ne zna kako se stvarno osećam i koliko patim u samoći...
Ružnjikava sam i mogu vam reći da postoje privilegije za lepe. Tipa kada se upoznam sa nekim, muškarci posebno, toliko nezainteresovano i grubo pružaju ruku, dok lepim devojkama pružaju sa osmehom. Osetim se loše iskreno :/ Nekad imam osećaj da nemam pravo da priđem ljudima jer sam ružna, i čini mi se kao da pomisle da sam priglupa na prvi pogled.
Roditelji su mi uvijek branili izlaske. Njihovi razlozi za to su bili mnogobrojni od toga kako će me “pokvariti” neko do toga kako ću biti silovana, oteta i slično. Ljetne raspuste sam provodila u kući većinu vremena… Ono što me najviše ubijalo u pojam su svađe mojih roditelja. To mi je takvu nervozu stvaralo da kada čujem da je neko od njih dvoje došao s posla, odmah sam počela se tresti, znojiti, čak i plakati. Njihov odgovor na to sve je bio da sve previše uzimam pri srcu. Kada sam krenula na faks, odjednom prije ispita sam počela padati u nesvijest te dijagnosticirana mi je epilepsija. Neurolog navodi da je od prekomjernog stresa koji se godinama skupljao u meni. Onim roditeljima koji rade slično kao i moji, želim da poručim da svoje probleme ne prenose na svoju djecu i da ih ne drže u kući kao u zatvoru. Jer, sutra, mogu vam djeca dobiti takve posljedice koje se nikada ne mogu popraviti.
Roditelji nisu ni svjesni koliko oni pomognu ili odmognu u životu dijeteta. Dolazim iz obitelji bez ambicija gdje otac radi šalterski posao za 750 eura i njemu je to sasvim dovoljno, majka ne radi jer čeka savršeni posao već 8 godina. Kuća nije u ruševnom stanju, ali nema nikakvih ulaganja u nju, auto staro 21 godinu, nepouzdano za putovanje od 55 + km. I uz to žive na katu koji je baka ostavila mami. A ja koji sam morao pauzirati nakon srednje škole kako bi radio dva posla da se što prije uputim u veći grad i na faks da si postignem nešto u životu, od svojih ne očekivam pomoć jer je dobiti neću, ali ne želim da mi ni odmažu. Stalno slušam u životu se treba boriti postići sve sam, i onda gledam njih i ne znam bil plakao ili se smijao….
Danas vidim jednog dečka na stanici, sav se unervozio, drži neku ukrasnu kesu. Malo je preterao sa parfemom, svaki čas proverava telefon. Kakav mu se kez pojavio kad je stigla poruka, to je neverovatno. Ne znam da li će se meni neko nekad tako radovati...