Kad sam počela raditi u inostranstvu, moj otac nije vjerovao da ću uspjeti, ali čim sam dobila posao svaki mjesec sam roditeljima slala novac i to ne male sume. Godinama sam im pomagala, kupovala namještaj, plaćala račune, davala za registracije, čak im od otpremnine kupila novo auto da ne slušam stalno žalbe kako se staro kvari, pomagala sestri, kupovala mobitele i sve što im je trebalo. A onda, kad god se vratim kući, dočeka me ista slika – kuća stara, ništa u nju nije uloženo, WC u lošem stanju, nemam ni sobu u kojoj bih mogla prespavati, a oni su imali i svoje plate i kasnije penzije koje nisu bile male. Sada imam svoje dijete i želim da ono bude na prvom mjestu, ali svaki put kad pokušam stati, oni nađu razlog da opet traže.
Mnogo volim svoju devojku kada se tek probudi. Mamurna, oči jedva otvara, kosa raščupana itd. Jednostavno bih je mogao pojesti od slatkoće. Ne mogu da ustanem dok je ne ušuškam i izgnjavim. Znam da će svi reći da sam paćenik, ali takvu bih je cmakao bez prestanka.
Sad će neko reći ja sam ljubomorna ili nešto, ne ovo sam samo primetila. Pratim mnogo poznanica koje su se udale i kače porodične slike sa putovanja i meni je baš drago i lajkujem im fotografije. Međutim kada ja jednom u par meseci okačim selfie gde sam lepo sređena, obično me tada neka takva žena otprati. Pa se pitam je li im smeta što se nisam udala i ne živim sličnim životom pa nisam poželjno društvo. Ne zatrpavam feed pa kao uh dosadna si sa selfijima više nego izbacim jednom mesečno ili kroz par meseci sliku.
Pao sam 2 puta testove za vozački. Osjećam se kao najveći debil trenutno.
Aplikacije i igrice koje nisu iste kao na reklami automatski dobijaju jednu zvezdicu od mene.
Udala sam se pre mesec dana i muž sve češće priča o bebi i deci. I vidim da stvaro želi da imamo dete, ali ja i dalje nisam spremna da budem majka. Čak se i bojim.
Kad sam rekla mužu da treba da podelimo obaveze oko deteta i kuće (pošto se ponaša kao da živi u hotelu) on je meni odgovorio da delimo i finansije na pola, po pola da dajemo za kiriju, račune, hranu... Ja sam na porodiljskom trenutno.
Dugo treniram i dosta sam tome posvećena godina unazad. Mnogo volim kad vidim zgodnu devojku trenirala ona ili ne, ali više puta sam našila na situacije gde devojke koje ne treniraju komentarišu kako su one prezgodne i bez teretane i da njima to ne treba i svaki put ostanem u šoku pored toga što je zdravo i svima treba trening i zbog discipline i zbog zdravih navika, naravno da se ne može upoređivati zategnuto istrenirano telo i npr zadnjica sa onom koja je od sala i masti.
Bio sam dobar s kolegicinom na poslu, skupa išli na pauze i naručivali hranu i znali tu i tamo doći jedno do drugog u ured. Odjednom je počela uključivati drugog kolegu u naše druženje i to mi nije smetalo u početku jer s njon imam samo prijateljski odnos na poslu, bez druženja van posla jer imam djevojku s kojom živim dugo. Kasnije su me isključili postepeno iz društva izašli bi na kafu bez mene ili bi jednostavno ostali sami u uredu njenom. Meni je to bilo čudno, ali okej ko sam ja da joj išta govorim jer po priči sam skužio da se čuju i van posla, iako on ima ženu i dvogodišnjeg sina. Ostali kolege su me ispitivale za njihovu aferu, ja na to nisam nikad sumnjao, ali očito se desila jer sam vidio njegovu suprugu u prostorijama zgrade gdje radimo. Pala mi je u očima skroz, i ovo mi je ipak znak da se skroz povučem, jer ne želim takav šljam pored sebe. Drago mi je da je ona ta koja me postepeno izbacivala iz društva, pa se sad ja mogu jednostavno postavit i skratit to u korijenu…