Šest godina sam živeo u Americi i nedostaje mi njihova kultura brze hrane. Uvek je nešto blizu od tih lokala. Uvek nešto radi. Hrana je svuda ista. Uvek ukusna, jeftina, dostupna. Ako ste pametni nećete jesti pomfrit, slatkiše i piti sokove i nema problema sa kilažom i šećerom. Uzmem burger ili dva, zavalim se u autu i ručam na miru. Ako mi se jede nešto drugo, postoje mesta sa kuvanom hranom gde ti odmah naspu u tanjir, dosta suši lokala gde je uvek sveže, i slično. Na porudžbinu se čeka maksimalno dva minuta. Znam da nije nešto zdravo, ali ne brinem o tome.
Posle skoro decenije sam dobila posao koji sam želela od malena, a najgori mogući kolektiv- petljavine, lažovi, prevaranti, špijuni. Bez obzira koliko sam zaluđena tim poslom odlazim odatle, ne mogu biti u takvom kolektivu, a nisam vaspitavana da budem kao oni.
Svi oženjeni koji varaju svoje žene ne bi se usudili prići nekoj djevojci da su slobodni. Sve je lako kad imaš nekog doma da te čeka. A sa strane i ako dobiju odbijenicu nisu ništa izgubili. Uvjerila sam se da to rade jer su doboko u sebi nesigurni i željni pažnje. Djevojke koje nasjednu na priču samo im daju energiju i oni odu doma i cvjetaju.
Ne mogu da smislim momkovu familiju. U sve se petljaju, njegovi roditelji, njegov stric, tetke, guše me na svakom našem okupljanju. Ne znam gdje sam pogriješila, koliko znam ovo je 2025. godina a ne 1925. gdje se muževa porodica miješa doslovno u SVE, naše planove, želje, vizije, za sve imaju komentar. Kao da sam ja dužna da njih slušam gdje ću i da li ću na more, gdje za vikend, gdje ćemo živjeti, kako ćemo organizovati svoj život... za sve imaju komentar i nekad se to zna pretvoriti u raspravu. Momak naravno, ćuti! Nismo u Arabiji, već u Bosni. Nastave li ovako, raskidam, zaista nemam snage da se borim sa plemenskom zajednicom.
Pošto su danas sve žene mega ambiciozne sa astronomskim standardima (ok, podržavam) i žele preuspešne momke, pitam se da li bus driver, construction worker, farmer ili neki drugi blue collar average guy ima pravo da bude doživljavan kao ljudsko biće koje ima pravo na ljubav i da zasnuje porodicu? Molim bez vređanja. Vaše tate su uglavnom blue collar, obični radnici, prosečni ljudi. Volite i poštujete ih (govorim o proseku, znam da ima loših porodica gde deca mrze roditelje i roditelji ne vode računa o deci). Ok je da vam je otac običan, da vam je majka sa običnim, da je i ona obična, ali zato se užasavate kada vam priđe neki zanatlija.
Ljetos sam prvi put pravila ulje od lavande. Nabrala cvjetove od 1 lavande, osušila par dana, (nemam više na selu osim jedne a zasadila sam još 2), stavila u manju teglu, zalila maslinovim uljem i držala na prozoru oko 40ak dana (živim u gradu a nemam balkon). Jao koji miris, koristim ga za tijelo, kosu, jedva čekam da opet napravim ali ću bar 1l pripremiti i neću kupovati ništa drugo za tijelo. 🥰 Cvjetove takođe držim u vrećicama u ormaru protiv moljaca.
Mislim da u životu neću shvatiti dvije vrste ljudi. One što bacaju opušak na pod pored kante za iste i one koji u najvećoj gužvi u javnom prijevozu stave na sjedalo pored sebe torbu.
Ne podnosim ljude koji su toliko zauzeti obavezama, poslom pa ne mogu nekoga ispoštovati, da se zahvale za učinjeno, da odgovore na poruku. Oni su uvek u žurbi, u haosu, sve znaju, sve se njih pita, jako su bitni. Ma dajte molim vas.
Pre neki dan dogovorim se sa bratom i sa kolegom sa posla da odemo uveče na piće. Zove me najbolja drugarica da izađemo, ja kažem ne mogu, ajde sa nama ako hoćeš, ona hoće. Mene je to veče toliko bilo sramota nje, da ne mogu da opišem. Celo veče je pričala neke dvosmislene šale u vezi sexa, kao da je željna one stvari. Pa ih sve nešto pipka bez veze, pa se pokazuje, pa priča svašta. Ja gledam i ne verujem, jer inače uopšte nije takva, šta je spopalo ja ne znam. Na kraju je kolegi bilo toliko neprijatno da je ustao i rekao da mora da ide, ja u zemlju da propadnem. I posle kad sam joj rekla ona se naljutila.