Zaljubljena sam u košmiju već 3 godine od kako se doselio sa porodicom, par puta smo se sreli u gradu, naletimo jedno na drugo u vožnji ali nikad nismo progovorili niti upoznali. Upoznala sam se jedino sa njegovim roditeljima i bratom i mislim da sam im se dopala. Uvek se gledamo i smeškamo jedno drugome, da stvar bude još smešnija našla sam ga na instagramu ali neće da me prihvati.
Diplomirani sam pravnik, a radim kao fizikalac dok ne skupim neki novac da bih imao dok budem radio kao pripravnik za dž 2 godine. Neka mi Bog da snage i strpljenja jer me svaki mišić boli od fizikalije i noćnih smena. Ponekad pomislim da ne mogu više, da ću i posle pripravničkog biti bez posla, ali jedino što mi preostaje je moja borba. Mladi neka dobro razmisle ako upisuju Pravni fakultet a roditelji im ne ostavljaju adv.kancelariju.
Imam dečka zajedno smo 10 meseci, počelo je sve iz kombinacije, on je zaljubljen u mene i trudi se, putujemo često, kupuje mi skupe poklone itd. Shvatila sam da nisam srećna i da ga ne volim. Volim i dalje bivšeg dečka koji nije imućan koliko i on, ali zato ima više osećaja od njega i sa njim sam bila srećna, duhovit je i uvek imamo teme za razgovor. Moji roditelji ne podržavaju moju vezu sa bivšim jer smo ranije bili toksični ali stvarno se mnogo volimo, ja ne mogu bez njega, samo sa njim vidim sebe u budućnosti, i on mene voli i mnogo patimo razdvojeni. Sa druge strane svi bodre ovu moju sadašnju vezu jer eto on mene odvede na putovanje, kupi nešto skupo ali ja nažalost nisam srećna. Šta da radim?
Ne mogu pronaći posao već duži period, prekinula sam s dečkom dugogodišnju vezu, većina prijateljica se poudalo i ima svoje živote, sestra mi je daleko, brat me se sjeti samo kad djecu treba čuvati, toliko se osjećam usamljeno, a nemam to s kim podijeliti. Bila sam toliko društvena osoba, odjednom sam se povukla u sebe, imam osjećaj da svima smetam. Uvijek sam bila teški pozitivac, druge ohrabrivala i poticala, a sad nitko ne vidi da meni to treba. Baš sam u nekom teškom periodu života i ne znam kako da izađem iz toga.
Nikad neću shvatiti ljude koji ti prvi priđu, nabacuju se, šalju poruke, pričaju drugima o tebi, hvale te, daju sve moguće signale da te žele i da mu/joj se sviđaš. Kreneš davati signale i ti, zaljubiš se ludo, prija ti sve to, očekuješ divnu vezu punu posvećenosti i odjednom BUM. Poruke su kraće i ređe, govore kako nemaju vremena za vezu, traže izgovore sve vrste i nestanu. Na kraju objasne drugima ,,ipak mi se ne sviđa, nije moj tip, ružan/na je itd..."ili još gore nađu drugog partnera. Pa da li vi ljudi shvatate koliko to BOLI? Da li ste normalni? Nekoga ko se jako vezao možete da sjebete za cijeli život tako. Prije nego što krenete da planirate nešto sa nekim dobro sami sa sobom razmislite želite li zaista tu osobu ili ne i ne navodite nikoga da se veže za vas i da vas zavoli prije nego razmislite.
Trebalo mi je dugo da shvatim, baš dugo ... godine i godine. Svako ko te voli ti da ono najbolje što ima a to često ne bude ono što ti želiš i očekuješ. Dugo sam bio ljut zbog toga na roditelje, drugove, sadašnje i bivše djevojke, rodbinu, život i sudbinu. Zamjerao sam im na nerazumijevanju, sebičnosti, bezobrazluku, nedostatku truda i ljubavi, nezrelosti i gluposti. Ta spoznaja, koja mi je došla kasno a ipak na vrijeme, da mi svi oni daju ono najbolje što imaju mi je otvorila oči i promijenila pogled na život. Zapravo sam ja bio taj koji nije imao razumijevanja, koji je bio sebičan, bezobrazan, koji se nedovoljno trudio i bio glup i nezreo. Od tada ne očekujem ništa, cijenim sve što dobijem a (sebe) dajem bez predrasuda, žaljenja, strategije i planiranja. Dajem najbolje što mogu dragim ljudima da se ne bih kajao kada odu iz mog života na bilo koji način. Kad dam sve od sebe, lakše mi je da prihvatim šta god da se desi, jer znam da ja bolje i više nijesam mogao.
Proganja me bezobrazluk koji sam ispoljio prema bivšoj djevojci u trenucima našeg raskida. Naime, raskid je bio težak, ona je mene voljela i pokušavala spasiti vezu, ali moja ljubav prema njoj je prestala. U jednom trenutku me je toliko iznervirala da sam joj odgovorio jako grubo i ružno, zbog čega se kajem i danas poslije 3 godine. Nakon te poruke, nije mi se više ni na ulici javila, totalni muk i ignor. Razumijem je, ali mi je krivo. Nemam ništa ružno reći za nju, šteta što se tako završilo.
Živimo vani i djevojka većinu svog godišnjeg potroši da bi bila sa svojima, ja nikada nisam riječ rekao na to. Ja radim remote i kada sam u Hrvatskoj radim od tamo a slobodne dane koristim kad je neki događaj ili da nas dvoje imamo planove. Njoj je ostalo još 2 dana za ovu godinu a meni 20. Ja bi želio putovat jer mi je to želja i mogu si priuštiti a ona se ljuti i kaže da sam sebičan. Predložio sam da idemo zajedno nakon nove godine kada ona dobije novi godišnji ali ona opet planira ići kod svojih. Kako postupiti?
Kolegica s posla skroz ok cura, 34god, ali nikako da joj krene u ljubavi. Nedavno upoznala dečka, savršenstvo, obasipao ju komplimentima, poklonima, večerama... Nakon ni 3tj veze odveo ju na romantičan vikend u Italiju, tamo ju zaprosio jer nju je cjeli život čekao, ona je ta, boginja bez koje ne može...
Zaljubljena je pristala, dozvolila tad i da joj napravi bebu. Nakon mjesec dana veze on se razveselio što je trudna jer je dobio okladu. Njih 5 debila su se kladili koji će prije napumpati neku i on je pobjedio. Naravno ostavio ju. Nevjerojatno kakvi ljudi postoje. Čuvajte se svi.
Drage buduće mame želim da vam dam podršku i da vam kažem da nema potrobe da imate strah od porođaja. Boli da, ali nije neizdrživo i traje kratko. Ako vam urade epiziotomiju, to se u tom trenutku ne oseti. Brzo zaraste kasnije. Dajte sebi vremena da se oporavite fizički, a i psihički posle porođaja. Ja sam se porodila pre dva meseca i sve što sam na internetu čitala bilo je većinom netačno i stvorila sam sebi neopisiv strah. Sada iz ove perspektive želim da kažem svim ženama koje nisu rođale, možeš ti to, nije strašno i samo napred! Srećno!