Nikad nisam imao toliko uspeha sa devojkama dok se nisam ugojio... Valjda misle da imam para, šta li..
Kada sam dobila svoj prvi mobilni telefon, sve kontakte sam trzala po pet puta na dan.
Sa sestrom od tetke ne pričam oko godinu dana, a i dalje mi njena slika stoji uramljena u sobi, ali ne zato što je volim, već zato što sam toliko lenja i mrzi me da je promenim.
Kad zovem nekog da mu čestitam slavu, uvek zovem na fiksni telefon, nikad na mobilni. Imam trip da neću ispoštovati ljude ako zovem na mobilni.
Živim u inostranstvu. Bila sam udata za doktora. Nažalost, preminuo je. Zbog male penzije, prinuđena sam da peglam i čistim stanove njegovih kolega, iako sam i ja završila fakultet. Dođe mi tako neki put da bacim sve i odem nezavršena posla, ali pomisao na dvoje osnovaca me ipak zadrži tu. Nadam se, kako će se to jednom preokrenuti i poniženja ustupiti mesto nečem boljem što verujem da zaslužujem.
Upravo sam najboljoj prijateljici pokušao priznati koliko je volim, ali nisam mogao, samo sam je pokušao poljubiti i odbila me.
Mislim da je moj život izgubio smisao, do sada me samo ta moja ljubav prema njoj držala normalnim da ne poludim od posla i problema, živio sam za svaki vikend kada ću je ponovno vidjeti a sada sam i to izgubio.
Nemam ni jednog jedinog prijatelja, a sa dečkom je loše. Mislim da ću se ili ubiti ili poludeti od samoće. Ali uopšte ne mislim da su svi ljudi zli i još uvek verujem da sam optimista.
Odrasla sam bez oca i jako lako mi se dopadnu stariji muškarci, od mene stariji 10-15 godina, imaju oko 30-40 godina. Sreća,pa uvek naletim na šmekere koji to ne iskoriste iako primete.