Puknem kad se neka lepa devojka sa fakultetom uda za lošu priliku. Sretnem pre drugaricu iz srednje, lepa kao lutka, pametna, vredna, verila se za jednog žutokljunca bezveznog, trudna je, ušla je u prodavnicu u izgužvanim flekavim stvarima, zapuštene frizure, jedva sam je poznala, a mislila sam da će se udati najbolje, imala je sve predispozicije.
Žao mi je što me muž svojom nepažnjom samo udaljava od sebe. Pričala sam sa njim šta bih volela da se promeni, malo više nežnosti i dodira, poneka sitnica iznenađenja makar za godišnjice. Ali ništa... Ne znam kako da doprem do njega i koliko ću još tolerisati, gasim se lagano.
Išla sam u osnovnu školu u manjem gradu. U moje vreme vrhunac "nasilja"je bilo sprdanje sa drugarima iz razreda koji žive na periferiji grada, kao mi smo iz centra a oni dolaze busom ili pešače do škole pola sata. Posle dosta godina sretnem na fakultetu tog jednog druga. Studira i radi u struci u stranoj kompaniji, lepo izgleda, vozi dobar auto. Jednom me pokupio sa stanice pa smo zajedno išli kući i ponudio mi da se javim kad god idem kući. Tako smo se nekako u druženju smuvali. Bila sam se baš zaljubila i samo odjednom lik raskine sa mnom. Razlog: hteo da se osveti zbog sprdanja iz osnovne. Koji kompleksi. Pa i mene odrasli ljudi sprdaju jer sam iz unutrašnjosti pa živim i dalje. Ne mogu da razumem da neko vuče traume zbog smešnog zezanja u osnovnoj.
Četvrta generacija fakultetski obrazovanih sam u porodici. Inženjer sam elektrotehnike, a u školi sam uvek imao četvorke ili petice iz srpskog. Ovo moram da naglasim jer će odmah da me optuže da sam neobrazovani seljober od primitivnih roditelja. Elem, bez obzira što sam obrazovan i što znam pravopis, živo me zabole da ga upotrebljavam po pravilima. Znam da se pravilno kaže "trebalo bih da" umesto "trebam da" i sl. ali govorim i pišem kako mi je prirodno, kako većina našeg naroda i govori. Jezik je živa materija i neka ima standardizacija, ali pustite ljude da kažu kako se u njihovom kraju govori vekovima. Idu mi na yaya ovi grammar nazi što znaju enklitiku, palatalizaciju i sline nebuloze, a obične instrukcije ne umeju da shvate kada kupe neki uređaj/nameštaj što sami treba sa asembluju. NEznam što ste tako dosadni. TrebamO vas sve ignorisati jer vaše jezičke zavrame svakako nisu znanje koje će spaSti svet, niti je iko dinara od toga zaradio.
Nikada ne bih bila sa likom koji nema nijednu društvenu mrežu jer ne mogu da ga stalkujem i saznam sve o njemu. Uvek mislim da takvi likovi ko zna šta kriju čim ne žele da se zna da postoje.
Jednoj koleginici na faksu je probilo. I da svi su se smejali i poneki krišom slikali. Čak ju je jedna koleginica namerno digla sa mesta da kao ide i zove asistenta da im nešto pomogne jer su bili u istoj grupi. Čak su prvi primetili to i namerno to uradili da bi i svi ostali videli šta joj se desilo. Koleginica je bila stidljiva i svi su je stalo ogovarali i smejali su joj se. Baš mi je bilo krivo da sve to posmatram.
Tek sam počela da radim i dobar deo plate trošim na sebe. Mogu tako, a i zadovoljstvo mi je da se častim kad sam već zaradila. Neki mi prebacuju koliko trošim, pa kako sam kupila skup parfem itd. Ne mogu da shvatim te komplekse.
Sećam se pre pet godina na fakultetu kad sam bila užasno loše. Pošto sam jedina morala da produžim studije bilo mi je jako krivo da gledam svoju generaciju kako diplomira. Budući da je bilo vreme ispita, prišao mi je student sa prve godine kome je ostalo nekoliko predmeta i pitao me da mu pomognem oko ispita. Zamolio me je da mu u knjizi podvučem čega se sećam. Naravno nisam se sećala ničega, jer nisam ni imala taj predmet zato što nisam isti smer. Ja sam uzela telefon, našla neki rendom tekst na mobitelu nevezan za predmet, da izgleda realnije i počela da podvlačim šta mi je prvo zapelo za oko u knjizi. Tako ja podvučem i dam mu podvučeno. Kroz sedmicu dana dolazi mi sav sretan i govori kako je dobio devetku učeći samo ono što sam mu podvukla. Ja već zaboravila da sam išta radila, taj dan obrisala sam sve društvene mreže kako me ne bi našao, zato što znam kakvu sam grešku napravila, jer sam se loše osećala. Nisam to trebala uraditi, nikako. Krivo mi je.
Cijelog života sam samo htjela da me muškarac iskreno voli i jednostavno nemam sreće u tome. Imala sam dve duge veze i ni jedan me nije iskreno volio nego vidio u meni dobru ženu za kuću i rad a ne kao bezuslovnu ljubav nažalost. I to me frustrira…
Ne mogu da razumem svoje roditelje koji ne podnose uspeh svog rođenog deteta samo zato što sam otišao od kuće. Pri tom nisam otišao Bogu iza nogu, i dalje živim u Srbiji svega 240km od rodnog grada. Iako redovno posećujem grad i prijatelje koji volim mojima smeta što putujem po svetu, kupujem automobil, motor, vikendicu. Smeta im što večeram u restoranu, renoviram kuću i slično. Ne bavim se ničim ilegalnim, vredno radimo sa suprugom sopstveni biznis ali bukvalno šta god da uradim njihova reakcija je loša. Godinama ih ubeđujem da izvade pasoš, želim da svi skupa odemo na letovanje. Sve ja pokrivam naravno ali ne ne i ne. Situacija je bezbroj, zovem majku kažem idemo na vikend reakcija je "dobro ako morate". Kažem ocu menjam auto, uzimam to i to reakcija je "za taj novac ja bih kupio 10automobila". Hoću da ih opustim, da ih izvučem iz stana u kom sede po ceo dan i sve im smeta ali ne uspevam.