Kao mala sam mislila da pjevači zaborave tekst pjesme pa puste publiku da pjeva.
Imam osećaj da je vreme stalo, ali ne za sve ljude, samo za mene... gledam okolo, svima se dešavaju neke promene, nove ljubavi, poslovne šanse, putovanja, prijateljstva, izlasci, samo ja stojim u mestu i sve je isto godinama unazad...
Kako se smorim kada idem ulicom i ispred mene ide neka baka sa torbom u ruci, i kada čuje korake da joj se približavam ona stane i sačeka da ja prođem jer pomisli da sam lopov...
Oduvek sam mislio da su kamiondžije i automehaničari pervezni ljudi.
Kad sam bila mala mislila sam da se u bankomatu skriva čovjek koji daje novce. Nije mi bilo jasno kako mašina moze uraditi takvo što.
Najtužniji i najgori deo mog života je kad su moje bivše devojke počele da se udaju. Ne znam zašto ali bilo mi je krivo.
Imam problem da ništa što započnem ne mogu da završim. Čim uspevam u nečemu, to mi ubrzo dosadi i bataljujem. Npr: čim mi je prosek na faxu prešao 9.5 isti sam batalila, kada sam postala kapiten prestala sam da treniram, kada mi je dečko rekao da me voli, izgubila sam interesovanje i raskinula,... Ne znam kako da prestanem...
Ne znam kako da se izborim sa roditeljima i ostanem u vezi sa dečkom koji ima divnu dušu i mnogo je pažljiv prema meni, a nije toliko lep.
Kažu ko nema sreće u ljubavi ima u kocki, a ja ne mogu da nađem ni devojku, ni kombinaciju za tiket...
Master sam završila s prosekom 9, uvek bila vredna, radila šta mi se pružilo, volontirala. Otac moje drugarice ima firmu i ona je odbila da radi jer je "plata 300, 400 evra". Kada sam je pitala da li bih mogla ja, rekla je da mora neko iz porodice zbog poverljivih podataka i kako joj je stašno žao, da će da se založi za mene... Mesec dana kasnije sam našla njihov oglas na Infostudu. Ne znam zašto je tako postupila...