Kolika je ljudina moj suprug, shvatila sam tek kada se je razboleo. Mislim ceo život sve delimo ali sam u brak ušla znajući koliko je bogatiji od mene. Stekla sam i ja to je činjenica, međutim nikad mi to nije na kraju ni bilo bitno. Kada je zapao u ozbiljnije zdravstvene probleme prva stvar sto je uradio, bilo je da kod notara prebaci sve sto ima na decu i mene, uz obrazloženje da se nikad ne zna i da ne znam njegove kakvi su kad su pare u pitanju. Sada kada se je oporavio često kaže da je sirotanović i na ženinoj grbači. Nek je on meni živ i zdrav samo!
Prije su lijepe ženske bile umišljene, a sada su umišljene zapravo ove debele i ružne, a ove lijepe su postale dobre i kulturne i ne pretvaraju se, stvarno su dobre i kulturne.
Želim da se vratim nekoliko godina unazad. Želim da svo svoje vreme posvetim svojoj deci a ne kućnim obavezama, zavijanjem sarmi, pranjem veša, čišćenjem kuće... Želim da vratim vreme ali jbg ne mogu ništa uraditi po tom pitanju. Žao mi je, jako.
Neprijatno mi je čak i ChatGPT-u da ispričam neku svoju muku.
Imam 30 godina. Završila sam studij, radim posao koji volim i okružena sam ljudima koji mi znače. Zdrava porodica, prijatelji, stabilna primanja i mogućnost da sebi priuštim normalan život - sve to čini da se osjećam zahvalno i sretno. Ali, i pored toga, u tišini noći, kada legnem sama, osjetim prazninu i poželim nekoga pored sebe. Nekoga kome mogu povjeriti svoje brige, ko će mi pružiti zagrljaj nakon napornog dana, s kim ću dijeliti male radosti života i graditi zajedničke uspomene. Sretna sam, ali ipak osjećam da postoji prostor za onu posebnu osobu koja bi upotpunila tu sreću.
Od skoro smo u braku, a pre toga smo bili 6 godina zajedno. Trudna sam i jednog dana nisam bila drugačija nego inače, već kao da nisam trudna iako mi je doktor rekao da moram da strogo mirujem. Kad mi je teško trpim, spavam malo, sve radim, nosim, čistim, bukvalno ne odmaram ni 15 min dnevno. Pre neki dan mi je toliko teško bilo da sam zaplakala, a suprug mi je ladno rekao "što cmizdriš", a do tada nije ni znao kad mi je bilo teško (a bilo je većinu vremena) i sl da ga ne bih potresala. Malo je reći da sam razočarana i da vidim da je neko ko se brine samo za sebe i da je njemu dobro, a nikad nije osjetio da sam trudna ni zbog čega nego sam se trudila da ga svega poštedim. Kad vidim kako drugi tretiraju svoje supruge tokom trudnoće i njega još mi je teže. Kajem se što sam se udala za takvog čoveka.
Zašto ljudi krive AI zato što ga mnogi zamenjuju za psihoterapeuta, stalno bruje o tome kako AI govori ono što želimo čuti itd. Zašto ne pričate koliko su ljudi pokvareni, da sve gledaju iz svoje perspektive, da osuđuju... dok chatgpt razume, brižan je, ne osuđuje vas itd.
Ne treba čekati da se stvari dese, treba se uključiti u vlastiti život i ponekad ići i protiv vlastitih principa: prihvatiti da te prijatelji upoznaju sa nekim tamo likom iako si kategorički protiv takvog upoznavanja, otići na kavu sa njim iako vidiš da nemate ništa zajedničko, shvatiti na toj kavi da imate mnogo toga zajedničkog... zaljubiti se, zavoljeti ga, udati mu se, imati porodicu sa njim... treba dati šansu prilikama ma koliko promašeno izgledale!
Vremena se ubrzava sve više, definitivno je tako... 2020 kao juče da je bila i sva ona frka oko korone.