Volim svoga dečka! S njim sam sve sretnija i to je najbitnije. Dobrota, smijeh, poljupci, zagrljaji i sve najbolje!
Muškarci koji ne mogu da se odvoje ni psihički, ni fizički od majke/sestre, ne bi ni trebalo da se žene i upropaste svesno život nekome. Mamini sinovi bi trebalo da ostanu samci i nek ih mamica čuva i brine o njima. Razvela sam se jer je čovek za 5 godina skoro stalno polovinu svoje plate slao svojim roditeljima, koji zarađuju i žive normalno. Moja plata je bila cela naša, njegova pola njemu, pola njima. Učinite uslugu ženama koje žele normalnog muškarca i normalnu porodicu i ostanite s mamom. Naravno, takvi nikad neće decu, jer mora mama doživotno da se održava. Nemam ništa protiv pomoći bilo kome, ovo je bilo iživljavanje i bezobrazluk. Kupovina skupocene garderobe, putovanja, razni hirovi, a onda mi nemamo više novca nakon toga. Jadno.
U teretani točno vidiš tko trenira da bude u formi, a koga je uhvatila kriza srednjih godina. Mene je blam gledati ljude 40+ koji se prenemažu, misle da su kao momci/cure. Muškarci koji te škicaju i smješkaju se, žene koje oblače uže konplete od mene, zamahuju kosom, uvijaju kukovima dok hodaju…pakao. Nije da gledam ljude, ali ne možeš ne zapaziti.
Ja sam njegova igračka. I to ne ona omiljena s kojom spava, koju pokazuje svima, koju čuva kao kap vode na dlanu. Ja sam od onih koje mu stoje negde u ćošku, s kojom se igra kada mu je dosadno i onda ponovo vrati u ćošak. Ta sam, nažalost priznajem, ali sve bih dala za još koju partiju!
Najveći pokazatelj ljubavi su zapravo sitnice. Način na koji te gleda, brine, koliko je pažljiv.. Mislite o tome. Ako vam samo kaže da vas voli to nije to.
Počela sam da opasno ismevam dic pic likove. Ako se neko doslovno usudi da meni kao nepoznatoj devojci pošalje sliku svog polnog organa, znači da je otvoren na sve reakcije. Doslovno se - ogolio. Sem ako je u pitanju cerekanje, prozivanje, pitanje šta on s tim planira da radi, konstatacija da bi mu slamčica od soka bila široka i slično. Večeras mi šalje poruku lik od preko 50 godina. Poruka ide u onaj drugi folder, gde su ljudi koje ne poznajete, profil mi je zaključan, a profilna - jedva se vidi da je žensko. I on tu nađe da mi šalje... To. Moj odgovor je bio: ,,To, deda! Ožeži!" i jedno tri reda smejanja, pre blokiranja. Ako će već neko probati da me šikanira i smara, nek mi bar bude zabavno. A sebe sam svakako nasmejala. Jeste malo crni humor, ali takva su vremena.
Ženim se, a ta devojka me uopšte ne privlači, nemam drugu niti razmišljam o drugoj, slažemo se sve je super ali nema strasti, kada smo počeli da se zabavljamo ona je imala stvarno teške trenutke u životu nisam želeo da je povredim dodatno raskidom, onda je imala smrt bliskog iz porodice, ja sam je zaprosio opet jer mi je bilo žao i nema više nikoga sem mene i evo sada treba da je oženim. Jedino mi je žao nje, ja je nikada neću ostaviti ali nikada to neće biti sa moje strane...
Pitaju me jesam li se udala pa kad kažem da nisam još pitaju i zašto nisam. Pa ne znam brate, niko me neće, imaš li još koje pitanje pa da idem da plačem kod kuće.
Jučer sam se toliko isplakala da sam željela da umrem, oči su me zaboljele od plakanja. Zašto je ovaj život tako težak, zašto sam toliko nesretna...
Ne reagujem dobro na djecu, baš osjećam stres kad čujem nečije dijete da vrišti, i sve to što djeca rade mi se gadi, kakanje u pelenu, povraćanje, balavljenje, znoj... Problem je što sam mislila da će mi se što budem starija te stvari manje gaditi i da ću imati veću želju za djecom, međutim čini mi se da je sve gore. I sve mi više smeta buka generalno, pogotovo to vrištanje.