Ponekad kad vidim trogodišnjeg sina kako se igra sa plastičnom puškom koja uz to ima i zvuk pucnjave,svijetli i okreće redenik municije,poželim da je uzmem,zalegnem na livadu i da se izigram tako strastveno kao i prije sad već tri decenije. Djetinstvo je čudo.
Volim pare, tata je oduvijek imao puno para i razmažena sam ali pomalo se bojim šta će biti ako ja neću imati toliko para u životu kao što ima on. Ne znam kako ću se snaći jer sam naučila da živim u 'luksuzu'.
Jedini sam od celog društva ostao u Srbiji i stekao više od svih mojih prijatelja koji su otišli u inostranstvo. Pre nego su otišli imao sam najmanje od svih 😉
Otprilike jednom u pola godine se neko od prijatelja seti da me prvi kontaktira preko SMS/Facebook/Viber/Whatsapp-a. Uglavnom sam ja taj koji se skoro uvek prvi njima javlja. Jedino što me muči jeste to da li sam ja zaista tako dosadna, loša, nezanimljiva ili suvišna osoba da retko ko zaista želi da bude sa mnom u društvu?
Djevojci uvijek kupujem dosta dobre i dosta skupe parfeme, a ona ih uopšte ne koristi. Ima neku malu bočicu nekog koji je baš neprijatan i samo njega koristi. Nedavno sam saznao da joj je taj parfem kupovao njen bivši.. Ne znam šta da radim ali to mi jako smeta, mislim da je ovo početak kraja...
Imam 28 godina. Imao sam udes pre 4 godine i ostao sam nepokretan. Živeo sam ludim životom baš onako kako se mlađarija provodi. Izlasci svakog vikenda druženje izlaženje svaki dan posle posla na kafu, devojke itd....i sad se to sve preokrenulo. Nemam volju ni za šta. Po celi dan sam u kući. Družim se sa prijateljima možda 2 do 3 puta mesečno. Neko ko je sa lakoćom išao na sastanke sa devojkama sad samo patim i upadam u depresiju. Pogotovo kad vidim kako mi se telo vremenom menja od sportiste do mršavog tela sa velikim stomakom. Izgledam poput siročadi u Africi. Najviše patim jer verovatno nikada neću imati svoju porodicu. Ne zato što možda ne mogu već što mislim da niko nije lud da žrtvuje svoj život kad može da ima normalan život. Ne znam šta više da mislim. I dalje se zezam sa devojkama kao i pre al nije to to. Oseća se granica. Ne krivim nikog. Molim Boga da mi pokaže pravi put.
Imam kovrdžavu kosu, ali je uvek ispravljam kada izlazim jer mislim da se momcima više sviđa ravna.
Imam osjećaj da mi je škola uništila odnose sa roditeljima.
Prosto ne razumem trgovce koji na proizvod stave cenu 2999.. Zašto jednostavno ne stave 3000, kad ja svoj dinar od kusura na kraju videti neću.