Dobila sam poslovnu ponudu koja se ne odbija. Svi su sretni i čestitaju mi, a ja želim ostati ovdje, uz svog kolegu...
Ne mogu se veseliti.
Moj san je bio Beograd. Ogroman grad koji svima pruža šansu. Željan uspeha, rada i nezavisnosti otišao sam i uspeo. Imam svoj stan, dobar auto, ženu i dete je na putu. Međutim nisam nikada mislio u tom pravcu kako se u svoj ovoj jurnjavi ljudi izbore sa samim sobom. Neki se napetosti oslobađaju u Skadarliji, neki na bazenima... Ali sve je više ljudi koji posećuju psihologa. To je ta druga strana novčića. Tamna, hladna... Shvatio sam da ti Beograd pruža ali i oduzima sve. Gubimo sebe.
Kad god dođem kod nekog u goste, ili u kafić, uvijek provjerim da li je čaša čista. Imam problem ali ga pripisujem profesionalnoj deformaciji. Radim kao konobarica već 6 godina.
Majka sam dvoje male dece, domaćica i odkad sam se udala, decembar delim na "pre slave i posle slave", a ne kao kad sam bila devojka "imam haljinu za Novu godinu ili ne". Šta ti je život.
Mislim da je manjak samopouzdanja kriv za sve što nisam uspela da postignem..a mogla sam.....
Putujem svakodnevno do fakulteta, sat vremena jednog pravca. Nema mi ništa lepše nego odmarati misli i gledati u prazno, tražeći svrhu života.
Muž mi je za rođendan poklonio knjigu Preljuba od Koelja. Mislim da to nešto mora da znači.
Najbolji osećaj mi je kad znam da se neko oseća isto kao ja ili misli isto kao ja.
Niko ne zna zasto imam tako jaku podlakticu.Tajna je u mom Yugu 45.
Moja žena smatra da je sasvim u redu da ja radim dva posla dok ona "čuva" naše sedmogodišnje dete, ni ne pominje traženje nekog posla da mi bar malo olakša... Pomišljam na razvod sve češće, ne mogu više ovako.