Kako svako malo pročitam i čujem da je neko mlad umro nakon kratke i teške bolesti, tako se sve više plašim otići kod bilo kojeg doktora.
Ako išta mrzim, to su oni pozitivni citati na nečemu, tipa: "Be you", "Be positive", "Be free"🤢 Povraće mi se od tih citata.
Imam 23 godine i feministkinja sam. Pre 4-5 godina nisam tako razmišljala i bila sam više konzervativnog usmerenja. Sada, nakon završenog fakulteta, smatram da je moj način razmišljanja od tada bio glup i kritikujem sebe za to. Ujedno, baš zato što tako sada razmišljam i što gledam na život iz drugog ugla, dosta osuđujem muškarce za većinu stvari po pitanju teme braka, međuljudskih odnosa ili veza. Sama pomisao na muškarca mi se gadi, jer smatram da velika većina muškaraca želi ženu samo za seks i ništa više. Samim tim ne pridajem značaj nikome i smatram da to tako i treba da ostane jer imam izuzetno čvrst stav jer ne želim da proživljavam ono što su doživljavale moja baka i žene u prošlom veku. Žene nisu roba niti su sluškinje muškarcima. Uverite me da grešim.
Muškarac koji prekine vezu preko poruke je najveća pi*ka!
Mnogo mi prija da ujutru izađem sama u svoj omiljeni kafić, pijem kafu, slušam dobru džez muziku. Psihički se spremim za ostatak dana.
Imam 36 godina i tek sam sad shvatio da konačno moram da se oprostim sa onim stidljivim i uplašenim dečakom u sebi, a ne da ga puštam da mi ulazi u život svako malo.
Prvo te (bez svedoka) psihički izmaltretiraju, manipulišu, zastrašuju… A posle kada pukneš na najmanju sitnicu pred nekim, nazivaju ludim! Narcisoidnih manipulatora, svuda su oko nas. Neka nam je Bog u pomoći.
Društvene mreže su postale čisto zaglupljivanje. Ili neko glumi pametnjakovića, ili se ljudi bez prestanka prepucavaju, ili se sve vrti oko golotinje i praznog hvalisanja. Jednostavno užas! Ko je ugasio naloge ili ih nikada nije ni pravio, taj je svoj mozak najbolje sačuvao.
Nervira me stalno potenciranje i prenaglašavanje putovanja, iako sam oduvek volela da putujem. Recimo ove godine ne idem nigde i nisam bila duži period na nekom putovanju i svi me ubijaju sa komentarima "Jaoo pa kako nećeš ići?" "Ma ajde otiđi makar za vikend imaš jeftino" ja opet kažem hvala, ali neću trenutno, oni opeet jao pa ajde zaslužila si pa što nećeš, šta ti je, jesi li bolesna?? Aman ljudi... A pre par godina kad nije bila takva ekspanzija društvenih mreža dobijala sam komentare koja budala ide toliko daleko, kad imaš bliže destinacije... Ljudi su stvarno poludeli od instagrama i "savršenog života" i ovo je samo jedan od milion primera. Npr. drugarici su se svi čudili "Juu što laže sve i ne postavi sliku sa putovanja, a ovako deluje kao da ne radi ništa i ne ide nigde" I da, nismo klinke u ranim 30. smo, a ove komentare čujem i od duplo starijih ljudi!! A da ne pominjem ostale teme kad krenu o deci, udaji ko kad šta treba i sa koliko godina te je već vreme pregazilo.
Napunila sam 30 godina i nisam spremna za decu. Kao mlađa sam mislila da će mi to biti skroz normalno tada; da ću biti dovoljno odrasla i zrela. Vreme prebrzo leti i jasno mi je da ću imati 35-40 dok trepnem, jer sam "još juče imala 20". Iako sam završila škole koje sam planirala, našla solidan posao i divnog momka i izlazim na kraj sa svime šta me na putu snađe, smatram da sam i dalje samo dete te da imam još toliko toga da naučim i vidim. Ne mogu da stresem osećaj da će se moj život završiti one sekunde kada postanem majka. Ne mogu da zamislim da nemam život pored deteta, da sam zbog istog limitirana, vezana za kuću i sl. Plaši me sve to...