Ne podnosim ljude koji su toliko zauzeti obavezama, poslom pa ne mogu nekoga ispoštovati, da se zahvale za učinjeno, da odgovore na poruku. Oni su uvek u žurbi, u haosu, sve znaju, sve se njih pita, jako su bitni. Ma dajte molim vas.
Pre neki dan dogovorim se sa bratom i sa kolegom sa posla da odemo uveče na piće. Zove me najbolja drugarica da izađemo, ja kažem ne mogu, ajde sa nama ako hoćeš, ona hoće. Mene je to veče toliko bilo sramota nje, da ne mogu da opišem. Celo veče je pričala neke dvosmislene šale u vezi sexa, kao da je željna one stvari. Pa ih sve nešto pipka bez veze, pa se pokazuje, pa priča svašta. Ja gledam i ne verujem, jer inače uopšte nije takva, šta je spopalo ja ne znam. Na kraju je kolegi bilo toliko neprijatno da je ustao i rekao da mora da ide, ja u zemlju da propadnem. I posle kad sam joj rekla ona se naljutila.
Majka je ceo život bila sluškinja ocu i njegovim roditeljima. Ja se toga užasavam, ali sam primetila da nekad ipak radim isto što i ona. Ponekad bih da pospremim dečkove stvari, operem sudove ili spremim večeru, čisto iz brige prema njemu. Njega je to čak i uvredilo jer se osetio kao dete i mislio je da se mučim. Tad sam osvestila da se ponašam kao ona i opet smo počeli ravnopravno da učestvujemo u kućnim poslovima (živimo zajedno). Mnogo mi je drago što je takav.
Moja drugarica je razvedena, bivši muž živi u istom mestu i imaju sina od 10 godina. Sama sam i zvala sam je na putovanje 7 noćenja Bali, naravno da ja pokrivam troškove jer radim u inostranstvu a plašim se da idem sama a i ona već 15 godina nije bila nigde od udaje. Navaljivala je da vodimo i njenog sina sa nama da vidi sveta. Treba mi odmor od stresnog posla, znam kako je ići sa decom na more. Da je ne uvredim rekla sam da je hotel samo za odrasle na šta mi je rekla da nađem gde mogu i deca. Nemam reči.
Imam utisak kao da je u ovoj zemlji zabranjeno ne biti ljubitelj muzike Đorđa Balaševića. Koleginica na poslu čim uđe ujutru, pre kafe, pusti Balaševića i ode. Kada sam jednom pitao: "Mora li svako jutro ovaj Balaševič?", samo što nisam dobio otkaz isti dan.
Nikada nisam bila na svadbi na kojoj mlada nije trudna. Mislim da mlade koje nisu trudne više ne postoje.
Idem u teretanu. Ja i 95% muškaraca obučemo neki široki šorc/trenerku. Gore isto neku širu majicu. Ima definitivno i bolesnika koji nose tajice, one kao majice/potkošulje na bretele... Ali od 3 žene jedna je normalno obučena, jedna nosi skroz uske tajice koje joj se potpuno urezale, jedna slično samo "šorc" na isti fazon. Sad ću ja ispast bolesnik, perverznjak, ali kao što nema sile koja će mi isprat mozak da vjerujem da su Skarlet Džoenson i Dženifer Eniston ribetine, tako mi ne možete isprat mozak da vjerujem da je takvo oblačenje normalno. Ne, nije normalno. Vulgarno je, jeftino i neukusno.
Moje kolege svako malo na Maldivima, grčkim otocima, Turska, Zanzibar. Da mi je znati od čega oni žive pa da i ja tako. Radimo za istu platu, to provjereno znam, znam i da nemaju bogatu rodbinu niti partnere, stalno kukaju za novac (mislim da kukaju s pravom jer su nam plate bezveze), a žive kao milioneri.
Dečkovi drugovi su prilično neozbiljni kad su devojke u pitanju. Ne znam koliko mi to zapravo smeta i koliko će se odraziti na našu vezu, a pitam se jer su me komentarisali. Jedan je rekao da sam sva nešto fina i kulturna, komentarisao je moj stil, ali ne znam šta mu je dečko odgovorio. Nekad pomislim da nisam dovoljno dobra.
Imam neke ljude u svom životu koji objavljuju da su neki "people pleaseri" kako je to sad moderan izraz, a ustvari ih ja znam kao jako sebične ljude koji uopće nisu nešto spremni da sebe žrtvuju za druge ili da eto nešto šute i trpe samo da drugi budu sretni. Ne razumijem kako ljudi mogu imati toliko pogrešnu percepciju sebe.