Prije samo godinu dana sve je bilo ljepše, drugačije, moja mama je bila zdrava... a onda se desio prokleti rak...
Sa 18 sam izgledala ko neka tetkica (slika sa mature), do 27-28 sam izgledala par godina mlađe, dok sam sa 30-35 već počela da izgledam u skladu sa svojim godinama. E onda sam sa 35+, počela da izgledam mlađe, i sad sa 46 izgledam dobro i mlađe par godina. Zadovoljna sam, vide se u faci godine ali nemam još bore osim oko očiju. Moram reći da ne pijem, ne pušim, smanjila sam slatko jer mi se i ne traži, nisam nikad išla kod kozmetičara, sve sama njegujem jeftinom kozmetikom.
Obažavam svoju majku. Sama me odgajala, udovica je i ponosna sam na nju. Ne razumijem kad neko psuje, ne govori sa rođenom majkom. Znam da ima i onih koje ostave dijete, ne posvećuju se njemu, ali mislim da je još uvijek manje takvih. Provodite vrijeme sa majkom, bakom to je pirodica, to je najveće bogatstvo.
Baš bih volela da imam mnogo para, čisto da proverim da li su mi one jedini problem u životu i da li bih onda stvarno bila srećna.
Nikad ali baš nikad mi neće biti jasni ljudi koji za čestitku za rođendan napišu: S.R., ili samo: Sretan..
Brate ako mi misliš tako čestitati, radije me zaobiđi, neću ja imati ništa protiv. Ljudi su danas postali tolike lijenčine da je to opća katastrofa.
Udala sam se da ne bih ostala sama, plačem krišom svaki drugi dan i mislim na one koje sam volela.
Oženjen sam i volim svoju ženu ali ja ti moram reći prije nego krenem dalje i više se nikad ne sretnemo da ljepšu od tebe nisam sreo, da mi do sad nikad nije brže krv potekla venama nego kad sam te vidio. Jedan pogled u jednom nepoznatom gradu, tisućama milja daleko...
Pravda za sve nas samce oko kojih se celo društvo i rodbina žene/udaju. Koliko god se radujemo tuđoj sreći, nije to to...uvek onaj prokleti osećaj u sebi.