Oduvek sam sa svojim drugaricama pričala o momcima i delile smo savete jedna drugoj, onda mi se desilo da je jedna od njih pokušala da smuva dečka sa kojim sam se viđala, kao da je skupljala sve vreme informacije o njemu da bi znala na koju kartu da igra s njim. Ne znam šta se dešava sa našim društvom, da li smo zaista dotakli dno? Toliko drugih muškaraca ima, jel moguće da više ni prijateljstvo nije sveto?
Nikad mi neće biti jasni muškarci koji ne liče ni na šta, a očekuju neku dobru ribu pored sebe samo zato što su nakurčeni ili imaju previsoko mišljenje o sebi. Takvi uvek nalaze mane ženskim osobama, te debele su, te ovakve, te onakve, a oni niski, ružni, štrkljavi, mršavi, debeli, krezavi i proćelavi. Jednom rečju, nikakvi. Mogu samo da sanjaju ženske sa dobrim dupetom, grudima itd. Sa takvima ne možete biti za sto života.
Radim u kolektivu sa 17 žena. Jedan dan sam zatražio pregled firminog lekara, jer me je jako bolela glava, od jutra kako sam ušao u kancelariju, do druge pauze, kada sam zatražio pomoć. Doktorka je na kraju ustanovila da mi smeta jak miris parfema/dezodoransa od dve koleginice koje sede naspram i iza mene u kancelariji. U početku nisu se toliko mirisale, u zadnje vreme bar pola bočice potroše, svaka ponaosob, ako ne i više. Direktorka je obavila razgovor sa obe, u vezi upotrebe parfema, i količine istog na sebi, i sada me gledaju ispod oka, mislim da bi me nogama zadavile samo da mogu, jer nose kratko i noge su im u prvom planu.
Neću da mi se veštačka inteligencija meša u moju urođenu inteligenciju. Neću, ne dam.
Ne volim šarenu odeću. Kad kažem šarenu, ne volim ružne kombinacije (po mom ukusu). Sve što nosim uparim sa crnom/belom bojom ili jednobojnom, to mi ne smeta. Ne mogu npr da obučem braon pantalone i zelenu majicu. To mi je fuj i odvratno.
Radim u velikom kolektivu, ponekad pomislim da ne pripadam tamo kao da su svi ludi ili evo ja nisam normalna 😖 Tamo svi sve vide, svakog komentarišu. " Vidi ovu šta je obukla", "Šta je stavila tu maramu, šta izigrava", "Pogledaj što se utegla, a zadnjica kao ormar"...
Mislim u sebi, boli me uvo ko šta radi, ko je sa kim u šemi, došla sam da odradim smenu najbolje što mogu i idem kući. Na pauzama slabo komuniciram sa ljudima, jer me te teme uopšte ne zanimaju. Verovatno sam ja njima čudak...
Najsrećnija sam kad trošim pare. Ako vam išta znači, zarađujem ih pošteno i ne kupujem gluposti koje mi nisu potrebne, a često volim da obradujem bliske ljude.
Ne bi mogla da idem kod muškog ginekologa na pregled, nema šanse. Neprijatno mi je. Sad će neko reći 'to mu je posao', znam, znam da svaki dan viđa ko zna koliko vagina, ali mene je stid i ne mogu protiv sebe. Što je najjače, imam trip da bi se napalila i neću eksperimentisati da odem. Par puta sam se razmišljala da li da odem, da vidim da li bi se naložila, ali odustala sam. 🤣
Ajde, osudite me sad kako sam ovakva i onakva, svi ste vi fini i pošteni(kojima je ovo bolesno). 🤝
Svako ima svoje mišljenje, ali ja mislim da osobe koje su godinama u vezi, a ništa se ne dešava konkretnije, nisu jedno za drugo. Nema potrebe da mi sad pišete da veridba ili brak nisu garancija da će nešto opstati, ništa nije garancija, ali ovako je još gore i nestabilnije. Ovde ne ubarajam klinačke veze, tipa od 14 godine su zajedno, a sad imaju 20. Pišem o zrelijim osobama,ostvarenim itd. Najjači su mi ovi što su bili sa nekim npr 10 godina bez pomaka, ok im je da tako funkcionišu, a šta bude na kraju? Mnogo muškaraca ostavi tu istu ženu i kad uđe u vezu sa drugom, oženi je posle godinu dana(primer), bude presrećan sa tom novom, stvori porodicu itd. I šta to govori? Nemojte da se lažemo, nije hteo to sa vama i gotovo. Ne kažem da je svaki odnos koji je takav osuđen na propast i da ne može da uspe, ali mislim da 80% ne može. Ovde sam prozvala samo muškarce zato što je većinom problem upravo u njima.
Užasno me nerviraju ljudi koji ne znaju da izgovore slovo “R”. Naježim se sva kada izgovaraju neku reč koja sadrži to slovo.