Imam 26 godina i mučim muke sa krizom četvrtine života kao i većina ljudi između 20 i 30 godina- to su ona pitanja da li ću se udati, da li se trebam udati, želim dijecu ali da li ih trebam i kada, čime stvarno želim da se bavim i da li sam mogla bolje karijerno da sve postavim, da li sam trebala bolje da izaberem gdje živim itd. Iskreno, nervira me kad ljudi na tu temu govore:"Još ti taaako mlada, život je pred tobom, tek sad počinješ sve, imaš puuno vremena za sve", iako znam da je iz najbolje namjere. Ok da, ne treba ni paničariti, stvarno mnogo toga može da se preokrene na bolje u jednoj godini, ali ipak mi je to insistiranje da smo mlade do fazon 50e lažno tješenje. Ok, nisam baba sa 26, ali nisam baš ni djevojčica koja sad može baš bilo šta, već naši izbori između 20e i 25e realno dosta utiču na ostatak našeg puta. I nemamo baš toliko prostora i vremena za razne eksperimente i greške, pogotovo mi žene. Ne mislim da je ok da se tek tražimo sa 35.
Strelac sam u horoskopu. Završim master i smuči mi se kancelarija i postanem stjuardesa. Dođe kovid i nakon nekog vremena krenem da radim u korporaciji. Smučio mi se život za par meseci tamo i dam otkaz. Osećala sam se kao Pantić, samo još kosa sa remena da mi opadne. Kako se podnosi taj jadni život Pantićev od 9-5 kakooooooo. Mizerija. A život samo jedan… Jesam li ja jedina kojoj je toliko muka od toga?!
Mnogo sam usamljena, preteško mi je. S drugaricama više nisam u kontaktu, nikad i nisam imala neki društveni život, momka ni na vidiku, sama sam već duže vreme. A imam mnogo kvaliteta. Bila bih super prijatelj i devojka da imam kome. Ubija me to. Krenula sam na psihoterapije, želim da utvrdim da li je problem u meni i gde grešim.
Posle svih ovih horora u Gazi, odlučila sam da izvadim spiralu i zatrudnim po treći put, u 42. godini. Imamo dvoje, već skoro odrasle dece. Muž i ja već godinama često putujemo po celom svijetu, onako za našu dušu, imamo uspešne, profitabilne karijere. Kome god sam rekla, gledaju me kao da sam poludila. Kao "ovo je vrijeme za vas". A ja gledam u one jadne ljude u Gazi, i žao mi je što nisam rodila bar još troje dok sam bila mlađa, mogla sam, bilo je i novca, i vremena, i prostora, i sloge među nama, ali jbg, pritisci društva "na 2 deteta i savršenim ispoliranim životom, valjda". Žao mi je svakog sata prekovremeno što sam radila, žao mi je svake minute koju nisam provela sa svojom decom i mužem.
Nisam shvatala koliko je rođena sestra mog muža bolesno vezana za njega dok se nismo venčali i počeli zajedno da živimo. Našu svadbu je celu preplakala (ne od sreće). Kako će sad bez brata, on odlazi od kuće, jadna ona, kao da umire, na kraju su je vodili u hitnu jer je kao pala u nesvest i zamera mu što nije pošao sa njom. Dolazi nam u posetu svaki ili svaki drugi dan po par sati, malo se igra sa našim sinom, ali je uglavnom uz mog muža. Tako dođe sedne mu u krilo, ljubi ga u vrat u prolazu, mazi ga non stop. Stalno priča seka tvoja tebe voli naviše na svetu od svih. Pričala sam sa njim, njemu je to normalno, tako su odrasli. Pre nedelju dana zbog posla sam imala put i 1 noćenje u drugom gradu, da bih saznala da je ona tu noć spavala kod nas, U ISTOM KREVETU pored njega. Otvoreno sam je pitala zašto je prenoćila, ona kaže bilo joj žao da bata bude sam, kad mu žena ide putuje baš je briga. Od danas se stvari menjaju i moraće da bira.
Radim u jednoj klinici gde su uglavnom žene. Sve su uglavnom udate pa i one mlađe. Kad god dođe neka mlada pacijentkinja na terapiju koleginice me smaraju sa neprimerenim komentarima tako da bude neprijatno i meni i tim pacijentkinjama. Tipa vidi ovu baš je za tebe, prepušta tebi ovu i namignu mi. Jedna devojka se toliko neprijatno osećala da je dolazila par puta i prosto prestala. A nekad sam se ja pravio da radim nešto drugo kako njima ne bi bilo neprijatno. Radim u zmijarniku.
Ako žalim za nečim vezano za bivšu, onda to jedino može biti njena ljepota. Od usana do stopala, bila je Božiji dar ljudima o savršenstvu stvaranja. Samo mi tijelo nedostaje, ništa više.
Nikad mi nije išao engleski iako sam ga jedne godine imala na faksu. Izlazila par puta na ispit i nikako da ga položim. Pošto je profesorka vrtela oko 4 ista testa stalno odlučim ja da naučim napamet. Pošaljem testove sestrinoj drugarici koja radi kao nastavnik engleskog u školi. Reši ona to meni, ja sve lepo naučim. Stigli rezultati i ja joj javljam srećna da sam dobila 6. Ona u neverici terala me da idem da pogledam test jer mi je sve lepo uradila. Više se ona iznervirala od mene.
Krivo mi je što mi dečko retko udeljuje komplimente. Isto me gleda i sređenu i kad sam u džaku, a ja bih volela da mu bar oči zasijaju kad me vidi u haljini. Lepo se slažemo, seks nam je odličan, ali značilo bi mi da nešto i kaže. Dešava se da me prolaznici skeniraju više od njega, i ne znam da li ga zaista privlačim...
Znate onaj osjećaj, kada jednostavno, koliko god se trudili u svim sferama života, da na kraju dana ste opet sebi nedovoljni. Možda sam mogla ono, možda je on želio drugačije, možda sam ja luda... Nemojte dozvoliti sebi nikada taj osjećaj. To nedovoljno okolina čini, ne vi sami.