Kad god mi vreme to dozvoljava, na posao idem svojim motorom. Imam ritual koji se sastoji od toga da kada idem nekim podužim pravcem (uglavnom je to Gazela) vrištim, neartikulisano urlam poput Tarzana, ili divljački iz sveg glasa pevam neke rok ili navijačke pesme. Zbog gustog saobraćaja i zvuka motora verujem da se to ne čuje, a svakako se od kacige ne vidi. Kad stignem na posao skidam kacigu, nabacujem učtivi smešak, i prebacujem se u stanje ljubaznog kolege, tašna, mašna i odelce, ceo fazon.
Ja sam šupak. Trebaju mi pare. Treba mi sreća. Treba mi ona. Treba mi volja. Treba mi želja. Treba mi optimizam i ono zrno nečega novog, što bi moglo da me povuče napred.
Od kad mi je smanjena plata 25% zbog grešaka kolege, na poslu igram igrice, i napredujem galopirajućom brzinom na bubble witch i candy crash sagi. Uskoro prelazim na bolje plaćen posao, pa ću opet stagnirati u igricama.
Kad sam bila mala, najdraže mi je bilo sakriti neku stvar. Svi se slomiše tražeći, i na kraju ja to "fol" nađem i budem glavna.
Radim kao trgovac i ne volim kad mi drugari dođu i žele nešto da kupe...jer mi glupo da im naplatim...
Kad sam bila mala mislila sam da se serija zove Seksi grad.
Drug iz razreda se javio da odgovara likovno. Bukvalno je izbio oči profesoru koliko se javljao. Onda će profa 'ajde čovječe, eto, odgovaraj'. Dobio je jedan.