Brat i ja sjedimo u istoj sobi već 5 sati, i svako je na svom računaru.I u toku tih pet sati, rekao mi je samo: 'daj mi daljinski'.
Najdirljiviji momenat u mom životu je bio kada je moj tata zaplakao na mojoj veridbi. :)
Roditelji se ponose nekim stvarima što sam postigao sam u životu, ali ipak se gledamo kao stranci.. Voleo bih samo da ih zagrlim ali se bojim, ne znam čega se bojim ali je tako.. Tužno je malo to što sam skupio hrabrosti samo svojoj devojci to da kažem, nju grlim svaki put kad se vidimo, a sa njima se izljubim samo za praznike..
Najveća trauma iz detinjstva, koje se sećam kao da je juče bila, je kad moj mlađi burazer (tada je imao 2 god) igrajući se sa mnom dobije napad i mama ga brzo uzme u ruke i kaže mi trči po pumpicu. Sa 5 godina sam trčala najbrže u životu.
Pre par godina sam izgubila dečka sa kojim sam bila preko dve godine. Imali smo tešku saobraćajnu nesreću, umro mi je na rukama.... Danas, posle par godina, svako veče poljubim našu sliku, pomolim se Bogu za njega, ali sa druge strane i opsujem što i mene nije uzeo sa njim. I danas osećam taj isti bol kao tada, pogotovo kada me neki dečko povredi... Ni jedan nije kao on.
Kao mala penjala sam se na štokove od vrata, mada znam i danas to nekad uradit.
Kada sam bio mali htio sam da postanem mašinovođa, jer sam želio da upravljam svim mašinama na svijetu.
Nikad nisam voleo da gosti dolaze kod mene kući, uvek sam ja voleo da budem gost...
Kad sam bila mala pokušavala sam da prođem kroz zid, kad su me pitali što udaram u zid, ja sam im rekla: "Kad može Kasper mogu i ja!"