Kada sam imala pet godina, dobila sam u sladoledu onaj narandžasti "sat" sto ima kuglicu unutra. Jedan čovek me je video sa njim i pitao da li znam da gledam na sat. Ja sam odgovorila: Naravno.. ali ne znam koliko ima sati.
Seo sam u kafić sa ortakom i naručio espreso. Konobarica mi je donela espreso sa nacrtanim srcem (zrncima kafe ili kako se vec to radi). Nisam bio siguran da li je to neki znak da joj se sviđam ili svi u kafiću dobijaju takav espreso. Lepšu curu u životu nisam video, zračila je prirodnom lepotom. Kada sam plaćao račun, nasmešila mi se i ja njoj, ali je nisam pitao za broj fona ili da se vidimo nekada. Sada mrzim sebe.
Kako mrzim kad me ljudi posade da vidim njihove slike sa letovanja/zimovanja i onda me izbombarduju sa trilion slika.
Vozačka dozvola mi služi da pokažem kako sam lepo ispala na slici, jer drugu svrhu nema.
Često mi se desi da ako me neko smara složim se s njim samo da bi skratio priču... :(
Pomagao sam jednoj baki u komšiluku neka drva da joj spakujem. Skuvala je po kafu i dok je donosila rekla je opa, uskoro se ženiš, imaš pun prsten u šolji. Ja mlad, blentav, usr*o se od ženidbe raskinem sa devojkom sa kojom sam tada bio tri godine. Posle samo deset dana upoznam unuku od jednog čoveka što je u inostranstvu, smuvamo se, posle mesec dana svadba i sada imamo troje dece i 10 godina srećnog braka.
Volila bih da me tata makar malo voli kao što voli sestru i da me ne mrzi jer ga podsećam na mamu koja više nije sa nama.
Nije mi jasno zašto ljudi koji nemaju uslove imaju desetoro dece, a oni bogati jedva jedno.
Svi su se kao deca igrali, a ja sam sa svojih dve, tri godine organizovala mitinge na kojima sam sa svojim lutkicama rušila vlast.