Najveći strah u životu mi je da ne upadnem u sobu roditeljima u toku seksa.
Ne podnosim ljude koji ostavljaju citate stranih i domaćih pisaca a nisu pročitali ni Malog princa ...
Ponekad se namerno naljutim na bliske ljude samo da vidim da li im dovoljno značim. Posle toga kad vidim koliko ih to povredi se pokajem..
Imao sam djevojku iz Indonezije ali moji prijatelji i rodjitelji su bili protiv toga i uvijek su je gledali kao neprijatelja, ali meni to nije bilo važno jer je imala ono nešto u sebi što me je činilo sretnim i uvijek me znala nasmijati. Ipak na kraju je njoj dosadilo to da je svi gledaju kao crno ispod nokta i prekinula je sa mnom, a ja nikada neću moći svojim "prijateljima" i roditeljima oprostiti radi toga. :(
Imam 26 godina i bolujem od narkolepsije (poremećaja spavanja), za koju ne postoji lek. Jedini lek mi je da ne jedem uveče, kako večeram-tako se bukvalno gasim. Nemaju ljudi pojma kako je i ne veruju mi, uspevao sam da zaspim sa zalogajem u ustima, dok vozim kola, u pola rečenice... Kad tako zaspim-često se budim u toku noći, ali nisam toga svestan, u stanju sam i da pričam sa ljudima a sutradan nemam pojma šta sam pričao. Ko zna šta sam sve ljudima rekao u tom stanju pomućene svesti. Znam da sam se sa drugom posvađao jednom i da sam mu opsovao pola porodice, sutradan nešto pričali i on me otera u 3 lepe, a ja pogubljen, nisam imao pojma zašto.
Veš mašinu moramo da pridržavamo kad je uključena centrifuga, čisto da iz kupatila ne bi izašla u hodnik.
Svaki put kad se parfemišem, stanem ispred ogledala, zašto, nemam pojma.
Kad sam bila mala, dok su moji roditelji bilo na poslu, satima sam provodila vreme iza kreveta, misleći da me tu lopovi neće pronaći.
Volim da pogledam muškarcu u prepone onako dok sjedi. Drug me jednom prokužio, shvatila sam po onom blagom smijehu i direktnom namještanju.