Nekad sam takva mrcina, da me mrzi da šetam po sobi, pa se "vozim" po njoj stolicom od pisaćeg stola.
Kad bih birao devojke upola dobro kao i lubenice, gde bi mi bio kraj.
Ne volim kada ljudi sami sebe sažaljevaju. Ja sam preživjela silovanje i nastavila živjeti normalno. Ne pišem ovo da bi mi se neko divio, ja se samoj sebi divim svaki dan i to mi je dovoljno. Pišem da bi ljudi shvatili ako si dovoljno jak niko nije vrijedan da padneš na dno ma šta da ti se desilo u životu, a svima se nešto desilo.
Kad je internet polako postajao popularan, molila sam oca da mi priključi taj čuveni dial up, ali je kategorično odbijao. Nekako sam ga ipak uspjela ubijediti, međutim i dalje smo imali dosta svađa zbog zauzetog telefona, pa sam se uglavnom noću iskradala da bih uključila internet i na miru pretraživala. Nakon toga trebalo ga je ubijediti da pređemo na korištenje neograničeong interneta, što je također odbijao, govoreći kako ću zaglupiti svakodnevnim buljenjem u monitor. Na kraju je popustio, ali i dalje nije želio da otkrije čari mreže. Prije dva mjeseca, odselila sam se na drugi kontinent, sada svako jutro sa ocem pijem kafu na skajpu, a nedavno je izjavio: OVO JE NEŠTO NAJGENIJALNIJE ŠTO JE SMIŠLJENO!!! Ah ti roditelji... :)
Imam trip da kad sam sam kod kuće i pevam neku pesmu da je skidam u originalu, a kada me neko sluša zvučim kao da kreštim...
Juče sam svom sinu pomogao da nauči da vozi bicikl. Skinuli smo pomoćne točkove i vrlo brzo je uspeo da održi ravnotežu i sam vozi nekoliko desetina metara. Kako je samo bio ponosan. Kako je bio srećan. A ja sam ga stalno hvalio kako je veliki dečko i kako je lako i brzo naučio da vozi bicikl. U jednom trenutku mi je spontano rekao: “Tata, hvala ti što si tako dobar prema meni.” A ja sam se potpuno istopio od ljubavi. Zar je moguće da dete od 5 godina zna toliko da ceni pažnju koju mu posvećujemo, čak toliko da može da je iskaže rečima?
Pošto mi je dečko otišao da studira u drugi grad..Sestra me je tješila..a stariji brat je posmatrao kako sestra pokušava da me utješi.Nakon sto mi je uspjela da izmami osmjeh..brat onako 'ladno reče:Ma ti si njega izgubila..
Kad sam imala 4-5 godina moj otac je bio gost na jednoj radio emisiji. Plakala sam do besvijesti zato što je "ušao u radio" sve dok nije došao kući.
Pre nešto više od mesec dana sam DNK anazilom saznao da nisam otac mom četvorogodišnjem detetu. Nikome nisam rekao, čak ni moja žena ne zna da znam. Prva misao u onim pomešanim osećanjima mi je bila da sve kažem ženi i da je izudaram, ali onda hladnije glave sam shvatio da ni to nije rešenje. Ne znam ko je biološki otac, ali znam da to dete volim više nego svoj život. Ne znam šta da radim. Nikome ništa nisam rekao od sramote. Ne znam čak i da li da ženi priznam da znam. Ne znam ni detetu da li da kažem, a još manje kako da mu kažem. Noćima ne spavam, a nemam sa kime da popričam. Želim da vam se u ovakvoj situaciji nikada ne nađete, jer je jako teško videti izlaz.
Vozač sam i poštujem propise, ali kad mi nataknu slušalice u uši kad prelaze preko pješačkog, pri tome ne gledaju da li automobil ide ili ne, e onda obožavam da se zaletim preko pješačkog i dobro ih isprepadam. Ti bi da glumiš Holivud s tim bakračima na glavi i ne šljiviš nikog, a podrazumjeva se da ja poštujem propise i da ti stajem, ne može.