Кад сам изаш'о са девојком, реко сам јој да заменимо места, да ја идем поред пута. Питала ме је ,,Зашто?", ја сам одговорио: ,,Тако пише у Bonton-u, јер ако се нешто деси, да бих је заштитио". Био сам много поносан на себе :Д.
1999., za vreme bombardovanja, tata je brata i mene odveo pred najveću i najlepšu kucu u komšiluku i rekao nam da jedna NATO bomba košta koliko 5 takvih kuća. Onda nas je pitao da li se njima isplati da gađaju nas, selo u zapadnoj Srbiji. Mi se pogledamo, i kažemo ne! Od tad nismo imali nikakav strah od cele situacije. Danas shvatam koliko se tad moj tata plašio.
Kad sam bio mali pisao sam lijevom rukom dok me moji na inicijativu babe nijesu odučili od toga na silu. Sad pišem desnom i ne pitam se. Imam rukopis kao kokoška.
Čini mi se da, mojoj baki kada je dosadno, ona ide na operaciju nečega.
Lažem kad kažem da nikad nemam žvake i kredit na telefonu.
Udarila su me kola na ulici kad sam imao 11 godina i to nikad nisam rekao matorcima pošto mislim da bi ih šlog strefio.
Momak mi je u dva ujutru pred vratima ostavio punu kesu grickalica i slatkiša jer sam mu prije toga rekla kako mi se nešto slatko jede, a u kući nema ničega ni nalik. A to je možda i najmanje što je uradio za mene.
Kad sam bio mali, štapice od sladoleda sam zabadao u zemlju misleći da će izrasti drvo sa sladoledima.
Kao mala uvek sam se takmičila sa bratom ko će duže da drži prst na radijatoru. Ja sam stavljala onu stranu gde je nokat, tako da mi nije bilo previše vruće, a on je jadan svaki put izgoreo prste. Danas se smejemo tome.
Zanimljivo je kako mi vožnja liftom mnogo duže traje kada je sa mnom još neka nepoznata osoba, nego kada sam sam.