Osećam se kao duh. Troje ljudi sedi pored mene, blejimo, a ja se svejedno osećam kao višak, kao nevidljivo stvorenje, sve zbog prokletog aparata za sluh!
Zavoleo sam devojku, koja je trebalo samo recka da mi bude.
Развукао сам звучнике по тераси,купио гајбу пива и појачао до даске. Коме још треба Ибица?
Najviše volim osećaj kada sam sednem u kola, pustim laganu muziku i odem da se vozim bez ikakvog cilja.
Upravo sam ocu, nakon desete kombinacije za grad koja mi se nije svidjela, rekla da nemam šta obuć... prvo je pogledao na hrpu odjeće na krevetu i onda u mene (značajno) i rekao da će mi on dat svoju košulju.
Pre par godina živela sam u stanu sa dve cimerke, jednom zgodnom i ufuranom, koja je non stop maltretirala drugu, neuglednu, devojku sa sela koja je tek bila upisala fakultet.. Smejala se svemu što ova radi, načinu na koji priča, načinu na koji razmišlja. Bilo mi je žao male, ali je nisam nešto Bog zna branila.. Otišla sam kući na desetak dana, one su ostale same.. Kad sam se vratila, mala se već bila spakovala i otišla kući, odustala je od fakulteta, razočarala roditelje koji su je jedva od svoje sirotinje poslali da studira.. I dan danas me grize savest što je nisam odbranila, što sam pustila da pored mene dete bude maltretirano i ubijano u pojam svakodnevno..
Na ljubavnom zidu u Veroni potpisala sam samo svoje ime, nisam imala nikoga da stavim...
Upoznali smo se preko fejsa, pre tri godine. On u susednoj državi, ja ovde, u Srbiji. Zbližili smo se do te mere da me poznaje bolje od nekih ljudi sa koijima provodim svaki dan ceo život.
Letos sam počela da radim da skupim novac da ga vidim.
Pre nedelju dana sam spakovala kofer, sela na autobus i otišla da ga vidim.
Bilo je dovoljno tri sekunde da me pogleda, nasmeje se, zagrli i promeni mi život naopačke.
Nikad nisam bila ovoliko srećna, i ovoliko zaljubljena.