Nekako mi se čini da sam uvek ja taj koji hoda iza jer je trotoar preuzak za troje..
Pre neki dan, izlazim ja iz zgrade predveče, kad na stepenicama sede klinci iz kraja. Sve ona dečica od 5 do 10 godina. I čujem kako jedna devojčica kaže: "pomerite se da prođe čiko". Oni se svi pomeraju, kažu mi "dobro veče". Ja prolazim sa svojih 25 godina. "Dobro veče čiko". I onda se setim kad sam ja tu sa svojim drugovima sedeo posle basketa, svi mrtvi umorni, pričamo o dogodovštinama od tog dana, svi imamo po otprilike isto godina kao sad ovi klinci. Nikoga od njih nisam video godinama, svi se raštrkali po belom svetu, fakulteti, poslovi, inostranstvo, neki se i oženili i udali. Kao da je bilo prošle sedmice. Nešto me steglo u stomaku i pomislio sam kako reka vremena nemilosrdno teče i da ću ovako nešto pomisliti i sa svojih 50. kad prođem pored nekih momaka koji imaju po dvadesetak godina. Došlo mi bilo da zaplačem. Ne osećam se kao "čiko" i ne znam treba li.
Kad sam bila mala, volela sam da čistim sneg sa kola. Ne samo tatinih, već celog komšiluka :) i jednom sam slučajno otkinula brisače komšiji, počela da plačem, onda sam donela selotejp i zalepila ih za šoferšajbnu..
Kradem komšijama smokve. Kad ih oni ne jedu, zašto da trule?:D
Volim kad sviram gitaru kasno uveče, a onda ćale ulazi sa poznatom rečeniom "zapalit ću je".
Moj tata je na svadbi svog druga uhvatio bidermajer, nakon tri meseca se oženio mojom mamom! :)
Imala sam druga koji je pesnik. Bilo je to opušteno druženje, jadali smo se jedno drugom, izlazili zajedno, putovali... Nikada nije flertovao sa mnom niti pokazivao romantična osećanja, sve dok jednog dana u njegovoj novo-izdatoj zbirci pesama nisam našla pesmu koju je napisao za mene.