Kada čačkam uši, uvek se setim svoje učiteljice koja je pred nas trideset stavljala prst u uho i tresla celu ruku i samim tim i sve svoje narukvice i prstenje na ruci.
Obzirom da sam uvek bila probisvet, borac za pravdu, u prvom razredu gimnazije hteli su da me izbace. Pozvali su mog tatu na razgovor, tata se vratio i rekao sve je ok, dobra je. Moje srce je stalo. Nakon 10 godina nam je priznao da je otišao u Ekonomsku školu i tražio svoje djete, kad me niko nije mogao naći, vratio se.
Kao mali sekao sam vrh čarapa, jer sam imao osećaj da ne mogu da dišem ako mi bar palac na nozi nije slobodan.
Upravo mi je slika bivšeg dečka poslužila kao lopatica za đubre.
Mom bratu (kad je imao tri godine) govorili su kako će mu mama roditi dvije sestre blizankinje, i kad smo se rodile došao je da nas vidi i rekao ''Pa nema ih puno...''
Brojeve nekih ljudi čuvam samo da bih znala da im se ne javim kad zovu.
imam teoriju da su starija braća i sestre skoro u 80% slučajeva ružniji od mlađih sestara i braće.
Uvijek okrenem glavu dok neko kuca šifru ...ono kao, mene to ne zanima.
Još uvijek se sjećam one noći kad sam ga upoznala. Bio je definitivno najljepši momak koga sam ikad vidjela. Cijelo veče mi se osmjehivao, a ja sam mu uzvraćala osmjehe. Na kraju večeri mi je prišao, i ja sam 'saznala' da se i gluhonjemi ljudi smiju isto kao i svi ostali. Upoznala sam ga onako kako nisam nikoga, naučila znakovni jezik i počeli smo se zabavljati. Prošlo je punih 10 godina i mogu sa sigurnošću da kažem da je on čovjek moga života. Volim ga više od svega. Teško mi pada što nikad neću moći čuti njegovo 'Volim te', ali mi on to svakodnevno pokazuje i užasno se brinem da li će naša nerođena beba imati isti problem kao otac.