Stalno se kreveljim bebama na ulici, a onda brzo okrenem glavu kad me pogleda osoba koja je vodi.
Prvi dečko mi je poginuo pre čest godina. Bio mi je najbolji drug i prva ljubav. Mnogo sam ga volela, a i kada više nismo bili zajedno, nastavili smo svojim putevima sasvim normalno. Kad je poginuo ostavila sam tadašnjeg dečka jer nisam mogla normalno da funkcionišem, a i veza je bila na samom početku. Danima nisam izlazila iz kuće, mesecima sam plakala. Bila sam ogorčena na život, sudbinu, Boga, ljude. Išla sam kod psihologa nekoliko meseci. I odjednom, bam, kao da ništa nije bilo, dosta toga sam zaboravila, dve godine nisam suzu ni zbog čega pustila, postala sam hladna prema ljudima, nedostupna i distancirana. Ni jedna veza mi nije dugo potrajala. I dalje se plašim da ću nekoga toliko zavoleti i da ću ostati bez te osobe. Kad osetim da se vezujem za nekoga, raskinem. To sam tek nedavno shvatila, a mislila sam da sam prešla preko svega toga. Priznajem da je koren svih mojih problema u glavi ustvari u tome, a ne znam kako da se rešim tog straha da će me napustiti kad mi bude najlepše. Nikome o tome ne pričam, svi misle da sam prešla preko toga. A nisam. Verovatno nikada ni neću.
Kad idem na pijacu i vučem kolica, obavezno zamišljam da sam ustvari stjuardesa avio kompanije.
Ponekad se hladnije dopisujem sa dečkom, ako znam da je negde sa društvom koje ja ne volim.
Kad se burazer zaljubio i napravio kilometarski račun za telefon, ćaletova reakcija je bila sledeća: Ja razumem da se čovek zaljubi, da se pobije s nekim, da skoči s mosta, da se ubije, ali da napravi račun od 16 hiljada dinara, e to ne mogu da razumem!
Deda je uvek želeo da se rodi dečak no rodila sam se ja. Želja mu je bila da se zovem Radomir po njegovom dedi. Dan danas me predstavlja rođacima kao "ovo je trebalo da bude Radomir".
Uvek kada izađem iz kafića ponesem i kašičicu za kafu i tako je ulicom 'jedem'.
Ja sam od onih što leti piju čaj , a zimi jedu sladoled. I to mi je baš kul.
Ja sam ona likuša koja je živela bez igde ikoga, bez prijatelja, bez dečka, sama skroz. Nikad me niko nije video našminkanu komplet, samo sa maskarom. Ravna kao daska, kosa nit' je ispeglana, nit kovrdžava, ma užas. I šta da radim, nemam s kim da izađem, izađem ja sama, svaku noć, kupim sebi pljesku ili palačinku i neki sok i sedim u parku k'o klošar neki, hranim nekog kera lutalicu što je počela svaki dan da me čeka u parku da je nahranim. U međuvremenu taj pas je ušao u teranje i počeli su da je jure psi po kraju, i ja šta ću, odvedem je kući, ispričam celu istinu mojima, to da mi je jedini prijatelj i da mi je žao što sam lagala. Pristali su da je udomimo. Jednom sam u šetnji srela lika kako zviždi u parku, okreće se ka meni, onako oduševljeno vikne ''USVOJILA SI JE?!'' i tako krenemo da ćaskamo, tako svaki dan u isto vreme. U vezi smo već 6 meseci, kujica je još uvek kod mene, a jedino oko čega se sa dečkom svađam je ko će da je šeta. Spasila sam tom psu život, a i ona meni.