Kad sam bila mala, brat i sestra su mi vezivali noge i ruke kao da sam jare i tako me kotrljali, a ja nikad srecnija :)
Volim kada dam krv za nekoga kome je potrebna. To me ispunjava.
Kada sam bio prva godina srednje škole trebalo je neko od roditelja da dođe na roditeljski sastanak. Moj otac je otišao u osnovnu školu misleći da još uvek tamo učim.
Pre par meseci sam radio zgibove na nekoj staroj šipci kad se odlomila i otvorila mi glavu. Svima sam rekao da je šipka sama pala, a ustvari sam skočio na nju kao nindža ratnik.
Upisala sam Pravni fakultet ne zato što to volim i što se pronalazim tu, nego zato što me je rođeni otac tužio na moj rođendan za smanjenje alimentacije, tužio je moju majku više puta i zagorčavao joj život. Želim da budem sigurna kasnije, da mogu sama da se branim za svoja prava a i da se odbranim ako to bude zatrebalo. Najsigurnije je kada se boriš sam za sebe, kada barataš materijom i činjenicama.
Vremenom sam zavolela fakultet i ne kajem se što sam ga upisala.
Uvek kada prolazim pored fontane na Trgu Nikole Pašića, poželim da se bačim u nju. Nebitno je koje je doba godine. :)
Uspavala sam svog malog bratanca pevajući mu "Nothing else matters" od Metallice. Najlepši osećaj na svetu!
Moji pokušaji muvanja popularnih momaka u školi su kao indijske serije... 1000 epizoda, niđe poljupca...
Pre nekoliko dana dolazi mi prijateljica i priča mi kako je njen suprug bio kod druga ne nekoj mobi. Baba od lika je pravila pitu "pljucušu" i kad su se svi onako pošteno najeli pita on zašto se pita zove "pljucuša". Odgovara mu lik - "moja baba razvuče koru, stavi sir u usta i onako pljuc-pljuc na testo" ...... ljah!
Mrzim kad kažem nekom nešto ironično, a on ne skonta. Tad ja ispadnem glup, pa ga moram pitat' jel čuo za ironiju.