Moj otac je doživeo nesreću pre 20 godina i izgubio sluh. Mama je tad bila trudna sa mnom. Ne postoje šanse da pročuje. Moj glas nikada nije čuo. Ipak...ja i dan danas verujem da će on jednog dana pročuti.
Kad igram bilijar sa devojkom, igram slabije nego inače, da bi imala šansu, ali joj ipak ne dozvoljavam da me pobedi :)
Imam druga, toliko dobrog, da bih mu dušu dala da mi zatraži. Međutim, svim svojim potencijalnim momcima pričam da mi je brat. Ružno je, ali tako sebe spasavam gomile objašnjavanja i bespotrebnog ljubomorisanja.
Sa dečkom sam već godinu dana u vezi. Stekli smo poverenje jedno u drugo, nekako se razumeli i zavoleli. Sve je bilo savršeno do trenutka (8. mesec zabavljanja) kada sam saznala da me je na početku veze slagao za neke stvari, tj. još uvek se čuo sa bivšom. Jako sam bila razočarana, ali nisam želela da raskinemo, dok ne budem sigurna, htela sam da me samo ostavi neko vreme na miru da razmislim lepo o svemu. Objašnjavao mi je, slao poruke, ali sam kulirala. I noć pred moj polazak na put za Beč (išla sam tamo za raspust) popeo se na moj krov zgrade i došao do potkrovnih prozora moje sobe (inače se plaši visine). Uradio je i nemoguće samo da bi me video pred polazak. Iako sam se prepala i tresla cele noći kad sam videla glavu nečiju kroz prozor koji je iznad mog kreveta, to je nešto što mu nikad neću zaboraviti. Naravno, pružila sam mu drugu šansu (poslednju) koju, nadam se, neće prokockati.
Danas uhvatim komšinicu kako mi krade jabuke...i još se ona naljuti na mene ...
Kada mi je dosadno zezam ljude tako što mjaučem sa prozora.
Obožavam kad imam upalu mišića, tako bar znam da sam nešto radila.
Kad sam bio mali, na železničkoj stanici sam uvek trčao kod tate u zagrljaj kad nailazi voz, bilo me je strah onog zvuka i onolikog čuda od mašine. On bi mi stavio ruke preko ušiju i privukao me uz sebe. Iako sam samostalan, imam 21 godinu, studiram i radim u SAD, još uvek želim to da uradim. Kada imam neke probleme i kada me je strah nečega, samo želim da stavim lice ne njegov stomak, a on da stavi ruke preko mojih ušiju. Tada sam najsigurniji. Voli te sin, i odužiće ti se za sve.
Danas sam imala vežbe iz dermatologije, profesorka nas je odvela do neke gospođe onako sredovečne koja je imala neku autoimunu alopeciju, nije čak ni trepavice imala. Dok je prof. pričala o čemu se radi, ja sam gledala u tu ženu, bila je tužna. Kad je prof. rekla da se to jako teško leči, samo sam videla kako su joj usne zadrhtale i skliznula suza. Kolko mi je bilo teško u tom momentu. Najviše bih volela da sam tada bila sama, da mogu da joj uputim neku lepu reč i ohrabrenje...