Danas sam položio poslednji ispit. Čudno se osjećam. Ne znam da li da skačem od sreće, ili da tugujem jer je to kraj mog studentskog doba... :(
Izgubili smo sina, bebu koja se lavovski borila mesec i 5 dana. Posle uspešno urađene "balon" intervencije na srcu trebao je da se oporavi, bez kasnijih posledica. Ali bez pomoći aparata za disanje izdrzao je oko 30 sati, pa je u roku od mesec dana vraćan i skidan nekoliko puta. Znam da su doktori i sestre dali sve od sebe i zahvaljujem im se na humomanosti i profesionalizmu koji nisam doživeo u Srbiji, ali nažalost to ne mogu da kažem i za porodilište gde je beba rođena i gde je dobila ocenu 9 i gde su tek posle 8-9 sati primetili da nešto nije u redu...
Probao sam da pijem motorno ulje. Naravno, ne namerno. Nalazilo se u flaši od nekog soka, čini mi se kole. Bila puna flaša, ja ožedneo, otvorim flašu i nagnem. Kad ono...
Moji roditelji su mislili da ću postati intelektualac jer sam imao najlepši rukopis od sve dece u prvom razredu osnovne, učiteljica me stalno hvalila.
Toliko sam jadna da sam danas koračajući pored bazena sve vreme uvlačila stomak da bi ljudi pomislili da ga nemam.
Kad sam bila mala probušila sam komšiji gumu na kombiju jer je rekao mom tati da je debeo.
Uvek kada dobijem kompliment osetim potrebu da uzvratim istom merom. Onda krenem, spetljam se, pocrvenim. Cirkus živi.
Tužna sam... Imala sam spontani pre tri dana, svi to tek tako olako shvataju jer danas svaka druga devojka ima, a meni je baš teško!
Kad sam bila mala, na pitanje "Kako bi volela da ti se zove brat?", odgovarala sam sa: "Mujo ili Haso", zato što je moj deda stalno pričao viceve o njima....