Ne živim sa tatom otkako sam se rodila. Vidjela sam ga 4-5 puta u životu, komuniciramo preko mame. Ne osjećam ništa prema njemu, ni ljubav, a pogotovo ne mržnju. Dobro, tu i tamo ga opsujem. Al' opet mi bude drago kad mi neko od rodbine kaže da ličim na njega.
4:49 ujutru, upravo sam se vratila kući sa činjenicom da sam imala odnos sa momkom koji se smatra za jednog od najljepših u gradu i mogu reći da mi je poprilično drago s obzirom da se duže vrijeme dopisujemo i izlazimo, a neopisivo mi je glupo da nekome kažem sem najboljoj drugarici, zato 'Ispovesti' hvala što postojite! :*
Moj otac je bio alkoholičar. Tukao je moju mamu, isterivao je iz kuće na -15, i mnoge druge gadosti, dok smo sestra i ja, tada veoma male, to gledale, nemoćne da išta uradimo, mada smo čak i pokušavale... Toliko puta sam zamišljala da je mrtav, da ne postoji...
Dosta godina kasnije, nakon njihovog razvoda i mog prekida bilo kakvog odnosa sa njim, jer je on sa starim navikama nastavio, poginuo je. Ne znam kakav sam ja čovek, da ne kazem žena, ali mi ga ni jednog trenutka nije bilo žao, čak sam osetila olakšanje jer sam znala da više nikada neće doći da nas uznemirava i da više nema potrebe da se plašim za naše živote. Plakala sam jedino zbog toga što nije bio drugačiji i što nije bilo drugačije...
Dok sam jurila obrazovanje, posao i novac, izgubila sam sve bitno u životu i osećam se tako prazno...
Na kraju svađe i raskida, muški sam se spakovao i napustio zajednički stan. Po zatvaranju vrata plakao sam najstrašnije u životu.
Već godinama konobarišem na oktobarfestu i sličnim događajima i uvjek si grudnjak napunim dobro čarapama, zarad dobijanja boljeg bakšiša.
Moj brat i ja smo se rodili u Engleskoj. Moji su mislili da se nećemo vraćati u Srbiju, i dali su nam engleska imena da se ne bi izdvajali od dece u školi. Kada mi je bilo 10 godina, moji su odlučili da se vrate u Beograd. Moj brat se zove Tajler, a ja se zovem Sesilija(-.-), i poprilično se razlikujemo od dece u školi. Jedino dobro iz ovoga je to što kidam engleski...
Kao mali dok smo se igrali žmurke sakrivao sam se u kontenjer, pun kontenjer...
Kad čitam novine u autobusu i primetim da neko iza ili pored mene čita moje novine, bude mi glupo da okrenem stranu jer verovatno nije stigao sve da pročita i onda sačekam malo i počnem polako da okrećem ne bi li stigao da pročita šta je hteo.
Moji roditelji su držali (i dan danas drže) pare u tegli. Dok smo brat i ja studirali, pa kad trebamo da krenemo za Beograd, tata kaže mami: "Ženo, daj teglu!".