Tokom sexa sa svojim dečkom, slučajno sam na vrhuncu uzviknula ,,Juhuuuuuu''.
Kao maloj, mama mi je uvijek govorila "Da si stavila u kasicu jednu lipu svaki puta kad si rekla "Mama", ja bi do sad već bila milijunaš!" Onda mi je to bilo smiješno, no, sada kada sam i sama majka shvaćam da je dapače još i ublažila stvar... Ne, ne bi bila milijunaš, već milijarder :)
Imam naviku da kad ulazim u kuću pregledam obuću, da znam da li je neko u poseti... Jednom sam se prevario i otvarajući vrata glasno ''pustio'' gasove... Tek tada sam primetio sestru i njene drugarice, koje su ušle obuvene! Blam...
Pre neko veče čekajući dečka da izađe iz radnje vidim dečaka kako prolazi sa svojim drugarima i sreće svog dedu. Pozdravljaju se, razmene par reči i svako nastavi svojim putem. Dečak se okreće, doziva dedu i kaže mu: 'Dekoo, volim te!' Nastavlja par koraka, opet zastane: 'Deko, hoćemo li da sedimo u dvorištu posle zajedno?' Deda klima glavom. On ponavlja opet: 'Deko, volim te! '. Gledala sam očima punim suza, sva naježena. Izgubila sam zauvek svog dedu pre 2 godine i sve na ovom svetu bih dala da i on i ja možemo kao nekad da sedimo zajedno u dvorištu i da ja njemu mogu da kažem te dve, najdivnije reci VOLIM TE!
Studiram hemiju i često zamišljam govor koji bih imala ako dobijem Nobelovu nagradu.
Roditelji su u braku nešto manje od dvije decenije. Prije 3 dana smo krečili kucu, ja sam među tatinim kutijama našla pismo, prepisujem: ''Milane, svjesni smo kako stoje stvari. Ne krivi me što odlazim, nego čuvaj uspomenu na mene, da ne zamrem i u tvojim mislima. Ja ništa nisam mogla da spriječim, a ono što bi mi željeli je daleko od istine. Ne poredi druge žene sa mnom, ne zaboravljaj naše planove, za tobom Milane život ostaje, ja sam samo prazan list papira. Želim ti dobru i lijepu ženu, mnogo djece, mnogo planova, mnogo ljubavi. Čuvaj živce, čuvaj zdravlje, čuvaj suze, čuvaj uspomene... Volim te zauvijek, Marina... oktobar 1984, Sarajevo.'' Žalosno je to što je moja majka Senka, udata za njega od 1994, a ja sam dobila ime Marina.... šta sad, da li reći, da li ćutati....
Svaki put kad se razbolim(kao i sad) razmišljam kako sam zapostavio svoj život i kažem sebi čim ozdravim krećem sa treninzima, učenjem i ostalim pravim stvarima..tako mislim samo dok ne ozdravim.
Mrzim kada me mama budi za školu sa rečenicom "Planiraš li ti da ideš u školu danas?", kao da mogu da biram da li ću da idem ili ne.
Moj ćale-čovjek u godinama nosi majice tipa: "nisam ginelog al mogu pogledat".
Obožavam jutarnju prvu kaficu piti sama, uz novine i čitanje ispovesti. U omiljenom kafiću. Mrzim kada me neko pita, što si to sama.. Pokvare mi ceif :-(