Kada sam bila mala izjavila sam da mi je zagrljaj najpotrebnija stvar. I sada, kada god mi je loš dan, jedan zagrljaj mi nekako sve popravi,ali doslovno.
Uvek kad se tuširam imam neke dubokoumne misli i razvijam teoriju o smislu života.
O čoveku saznam mnogo kada ga slušam šta priča i kako priča o drugima.
Kad vidim koliko vas nema mamu, sve mi dođe teško i krivim sebe što moju ne poštujem dovoljno! Idem da joj vratim klompe koje sam joj sakrila još prošle godine na potkrovlju.
Kada sam ljuta 5 minuta se gledam u ogledalo sa neprekidnim osmehom od uva do uva. Nakon toga mi ništa ne može pokvariti raspoloženje!
Kad odem kod doktora i sedim u čekaonici, posmatram zaposlene u Domu zdravlja i razmišljam da li se muvaju i spavaju s kolegama kao u Uvodu u anatomiju.
Imam druga koji mi svaki put kad se vraćam uveče iz grada kući kaže: "Pošalji mi poruku da znam da si stigla". Ne znam zašto, ali ga svaki put kad to izgovori volim sve više.
Kada sanjam nesto lijepo i probudim se uvijek pokušam ponovo zaspati u nadi da će se san nastaviti.
Moj ćale je upravo našao pesmu koju je poslednji put čuo u osnovnoj, i sad nakon zaključka da je tražio 33 godine, pleše i skače po kući dok su zvučnici pojačani do kraja!
Jednom prilikom dok sam mamu gledala upitala sam ju zašto ne ode na plastičnu operaciju, da makne te bore i podočnjake. Njen odgovor je bio:
“ taj novac bih radije investirala da tebi ugradim mali mozak. “