Moj deda ne ume da kaže "ćao" kad završava telefonski razgovor. Pozove me, pričamo 20-ak sekundi, on sazna šta ga je zanimalo, i samo čujem: tu tu tu.. Svaki put se iznerviram.
Mrzim kad sam u društvu, a neko stalo kuca poruke na mobilnom...
Briga me šta drugi kažu. Kad jedem nešto ukusno uvek poližem i prste.
Moji roditelji kad se vrate iz Grčke, sa mora:
Mama: Mitros, gde je moja kafos?;
Tata: Frljnos sam je u sudoperos.;
Mama: Djubros.;
Prvi put sam ovde i oduvek sam želeo neke stvari da kažem u etar... Neka putuju...
Često u besu su me određeni ljudi pitali kome ti pomažeš, šta ti radiš bolje u odnosu na mene, ko ti zamišljaš da si?
Uvek sam ćutao na ovakvo pitanje.
Videh pre 10-ak godina gospodina prijatnog izgleda i odela kako traži nešto po kontejneru. Slika mi danima nije izlazila iz glave.
Od tad kupujem hleb više, tražim da ga preseku na pola i kačim ih za kontejner...
Danas bih voleo da imam svoju decu, ali i da usvojam napuštenu, školujem ih i otpratim na put, pre svega da im kažem nešto, da budu ljudi.
Ovo je jedina stvar koju mi je otac rekao na samrti, kada sam ja imao 12. godina, sine u životu je najbitnije biti ČOVEK!
Mnogo sam se više sviđala sebi kada sam umesto torbe nosila ranac, umesto cipela nosila patike, slala poruke sa malog polifon telefona, i iskreno se smejala bez grama šminke na licu.