Nekako, mnogo sam lepši samom sebi kada je u kupatilu polumrak.
Imam upalu mišića, i moj tata me toliko voli da je počeo da me namerno zasmejava, jer zna da kad se smejem da me boli stomak od upale.
Živim u inostranstvu već godinu dana završila sam dva kursa jezika koji se govori u toj zemlji. Ali ne mogu da progovorim na istom,i smatram da se nisam uklopila i da nikada neću.
Nikada ne udjeljujem komplimente djevojkama u vezi njihovih brkova, ma koliko oni bili fantastični.
Poslednji put sam plakala krajem 1998. godine. Svaki udarac posle toga sam podnosila stoički, bez suza i nastavljala da se borim. Danas sam se konačno slomila i isplakala ono što se skupljalo godinama. Sada imam snage za narednih 15 godina.
Doživim jednu vrstu orgazma dok štapićem za uši čistim iste.
Bila sam kod drugarice i kad smo krenule kod mene njena mama me je pitala da joj napravim facebook profil. Pošto smo žurile, rekla joj je: Ma ajde mama, napravicemo ti kod nje, na sta je ona odgovorila: Dobro, pa mi ga prebacite na USB.
Kad god se posvađam s momkom, uzmem svoj telefon i tipkam poruke, da bi se on pitao s kim se ja to dopisujem. A ustvari šaljem poruke mami, bratu... nekome za koga znam da će mi sigurno odgovoriti.
Moj tata je oduvijek bio škrt na riječima i osjećajima. I brat i ja smo ga se uvijek bojali kao klinci. Puno je radio, vozio je kamion i tjednima ga nije bilo kod kuće, tako da nikad nismo imali neki odnos. I nekako je staromodan, ne konta kompjutere, smartphone, itd. Nedavno sam na poslu radio dvije smjene zaredom i on mi je biciklom donio sendvič sa parizerom. Ne podnosim parizer, ali u njegovim očima je to jedina salama za koju zna, jer je to bila poslastica kad je on bio mali. Nikad u životu nisam jeo bolji sendvič.