Pola godine nisam dopunila račun, jer mi je sa momkom besplatno.
U mojoj glavi svaki dan u sedmici ima svoj izgled. Ponedeljak je namćor i ne govori mnogo. Utorak je pogubljeni dečkonja, mali vragolan. Sreda mi je stabilna i čvrsta osoba u odelu, a četvrtak je tihi izgubljenko koji je potpuno nebitan u društvu. Petak je svakako najlepši, sa najmanje bora na sebi. Subota je flegma i uvek je sa malim osmehom na licu. Nedelja je starac koji jedva hoda.
Moja devojka ima dlake na rukama, ali ja ne znam kako da joj kažem da to sredi. Svaki put kao krenem nešto ali shvatim da bi bilo glupo da to kažem i sve se nadam da ću je sledeći put sresti bez toga.
Upisao sam jednu devojku u imeniku sa sufiksom Levo. Zato što izgleda kao da ne zna gde je levo. Uvek mi ulepša dan kad je vidim u imeniku.
Kad sam bio mali naučio sam neke psovke od dede. I kada mi nema nikoga kući sakrivao bih se ispod jorgana i psovao .. Sada kad se sjetim toga crknem od smijeha!
Žensko sam i kad god neko povisi glas na mene ja se rasplačem, jače je od mene.
Ponekad kada razmišljam o svom detinjstvu, pitam se kako sam uopšte živa. Kao mala sam se pentrala svuda, ali baš svuda, po krovovima kuća i garaža, po najvišem drveću, jednom sam se čak uspentrala uz gromobran na 2. sprat zgrade jer je ćale ostavio zaključan stan...posle sam to redovno radila i kad nije zaključano..dopalo mi se.
Okoreli sam metalac, a uveče, kad niko me niko ne vidi i kad svi spavaju slušam ljubavne pesme Avril Lavigne.
Tata je želeo da mi čestita rođendan pevajući mi rođendansku pesmu na engleskom jeziku, koji inače ne govori. Pevao mi je "Džingi bels".