Dve godine su prošle od kad sam na insistiranje roditelja ostavio devojku, zbog toga što je bila starija od mene. Dve godine kasnije, ja i dalje mrzim sebe, zbog kukavičluka, zbog toga što nisam imao snage da stisnem zube i suprostavim im se. I dan danas ne mogu nikako da zamislim sebe pored neke druge.
Nisam se kupala 4 dana. Smrdim kao bizon. Jeste da živim sama i bila sam bolesna pa nisam išla na posao i ostavio me je pa me je još i to stiglo, ali nema opravdanja za nehigijenu i ležanje u krevetu. Sutra idem da radim. Okupaću se.
Ne znam zašto se kod žena zovu nausnice a kod muškaraca BRKOVI.
Od kad čitam ispovesti više nemam osećaj da je onaj ćošak, iza koga nas čeka sreća, na drugoj planeti. Hvala!
Uvek kada podrignem, iako sam sama u prostoriji po inerciji kažem "pardon".
Sumnjam da posle velike nužde koristim mnogo više toalet papira nego sav normalan svet, al nikad neću saznati jel to istina ili nije.
Stojim u centru grada i gledam devojke koje prolaze, sve liče jedna na drugu, sve se oblače na isti fazon, sve su kopija kopije... Ni jedna više nema svoj ukus, stil oblačenja...
Sto mrzim kada ljudi hodaju nit na levoj, nit na desnoj strani trotoara, nit idu pravolinijski, nit ševrdaju, i onda se čude kad se slučajno sudarim sa njima u žurbi.
Nigde drugde se ne javljam komšijama osim u zgradi i liftu.