U prvom razredu osnovne škole sam popio vodu iz čaše u kojoj su stajale četkice od vodenih bojica, niko nije mogao da me ubedi da to nisu voćni ukusi, dok nisam probao.
Volela bih da upoznam osobu koja je napisala ispovest od koje sam se sva naježila. Jos više bi volela da upoznam onog ko me je do suza nasmejao, jer ja se retko tako smejem. Mozda je baš on moja srodna duša.
Jedva sam čekao da mi se sestra uda, da se malo ''odmorim'' od nje, a kada je došao taj dan nikada nisam više plakao nego tada.
Moja najveća trauma nije bila u detinjstvu, već sa 18 godina. Vratila sam se iz grada i ušla u sobu gde mama i tata obično pred spavenje gledaju TV. Njih dvoje su normalno ležali i gledali TV ali su pored kreveta bile tatine gaće i ja ne razmišljajući pitam "Šta ove gaće rade na podu"? Čim sam to izgovorila, znala sam šta je i kako je, promrljala sam 2 rečenice i otišla u sobu. Prvo je mama ušla kod mene u sobu, posle pet minuta i tata. Ja i moj brzopleti jezik...
Imam 20 godina, 2 metra, pustio sam bradu, a komšinice me i dalje zovu "Lutko".
Uzmem zlatni nakit od mame, pustim neki rep i pred ogledalom glumim da sam Toni Montana.
Moji roditelji su jako imućni ljudi. Rekli su mi da ne moram ništa da radim da će me oni izdržavati itd pošto sam jedinac. A ja već 3 meseca radim na pumpi točim gorivo a moji misle da tih 8 sati provodim po kafićima.
Uvijek kada me moji pitaju 'kad se vraćas kući?', odgovorim sa: 'Nisam još ni izašla iz kuće!'
Moja mama se non stop pita kako našem kučetu tako brzo nestanu granule kojima se hrani, a ja svaki dan malo nahranim i druge kučiće koji su po kraju, jer mi je žao što su lutalice i što niko ne vodi računa o njima...
Zove me danas drugar i kaže: "Možes da dođes samo na sat vremena da mi nešto pomogneš, nije teško?". Naravno, odem ja da pomognem, i 5 sati radim na mešalici. Sad, šta je veća ironija, što je rekao "sat" ili da "nije teško"? :)