Sinoć nam je u posjetu dolazio deda.Mamin otac.Nedavno smo svi pretrpjeli veliki gubitak i on je sada sam.Inače voli da se zeza,ali sada je drugi čovjek.Tužan.Slomljen.Nije živa duša,samo tijelo.Kiša je padala čitav dan.Kada je deda krenuo kući,trebao je doći po njega auto i zatrubiti ispred zgrade.Moj grozni otac,koji svoju porodicu veliča,a maminu uvijek nešto komentariše(A mamini su 100 puta bolji ljudi) kaže pred njim neka izađe da sačeka na kiši,bolje je da on čeka nego auto.Mama kaže da ostane,kada zatrube da izađe,logičnije je da auto stane koju sekundu,nego da on kisne.Kaže otac "Pa ima kišobran."Deda nije ni znao kako je izašao iz stana.Onda je mama provirila kroz roletne i vidjela da je on sve vrijeme čekao u haustoru i izašao tek kada su zatrubili.Toliko mi je teško da se gušim.Jedva vidim tastaturu od suza.Nema jačeg udarca za mene od porodične nesloge.Mama nije ništa rekla.Radi mira u kući. :-(
Iz priča roditelja shvatio sam da sam bio "poseban". Uvek bih prestao da plačem pored veš mašine.
Slikala sam mog dragog golog dok je spavao i sad uvek kad treba da pošaljem neku sliku tripujem da neću poslati tu i proveravam 10x.
Ne volim je i iskorišćavam to što je ona zaljubljena u mene. Teram je na oralni i analni sex uz izgovor da to meni pričinjava zadovoljstvo. Gadim se sam sebi.
Ponekad cimnem sam sebe sa fixnog čisto da imam neki propušten poziv.
Nikad mi nije bilo jasno, zašto se prvi list u svesci preskače?
Kada moju devojku ne zanima priča koju pričam, ona me tako divno poljubi u usta. Počeo sam to da zloupotrebljavam i sve češće pričam dosadne priče. Obožavam kad me tako poljubi.