Pošto živim sam,a nekad stvarno nemam novca,namažem kečap i majonez na hleb i stavim malo origana, i pravim se da jedem picu.
Na moru sam s roditeljima u našoj obiteljskoj kući i dok se svi kupaju, ja u tatinom uredu spremam ispite, jer sam batalila cijelu godinu. Osjećam se kao zatočenica, dođe mi da knjigu napišem o mukama. Bolje da sam kući u smogu, nego na moru nad knjigom.
Nisam se brijao dve nedelje, sada kad odem na fudbal tripujem da sam Pirlo. Čak sam se i umudrio i retko pričam.
Kada idem na ispit izgledam kao zombi jer, razume se, nisam spavala celu noć, a kada izlazim sa upisanom ocenom sa istog ispita prati me 'vetar u kosi' osećaj... kao druga osoba.
Dugo sam bila ubjeđena da je moja slika na kesici od palente.
Mama mi je zubni protetičar, a tata nikad ne nosi protezu koju mu je mama namestila, nego ide krezub. Koja ironija.
Primjećujem da sam odrasla, ne trčim više da otvorim vrata kad neko zvoni niti da se javim na fiksni telefon.
Ja sam ona likuša koja je živela bez igde ikoga, bez prijatelja, bez dečka, sama skroz. Nikad me niko nije video našminkanu komplet, samo sa maskarom. Ravna kao daska, kosa nit' je ispeglana, nit kovrdžava, ma užas. I šta da radim, nemam s kim da izađem, izađem ja sama, svaku noć, kupim sebi pljesku ili palačinku i neki sok i sedim u parku k'o klošar neki, hranim nekog kera lutalicu što je počela svaki dan da me čeka u parku da je nahranim. U međuvremenu taj pas je ušao u teranje i počeli su da je jure psi po kraju, i ja šta ću, odvedem je kući, ispričam celu istinu mojima, to da mi je jedini prijatelj i da mi je žao što sam lagala. Pristali su da je udomimo. Jednom sam u šetnji srela lika kako zviždi u parku, okreće se ka meni, onako oduševljeno vikne ''USVOJILA SI JE?!'' i tako krenemo da ćaskamo, tako svaki dan u isto vreme. U vezi smo već 6 meseci, kujica je još uvek kod mene, a jedino oko čega se sa dečkom svađam je ko će da je šeta. Spasila sam tom psu život, a i ona meni.