Kada sam bila mala, bila sam ubeđena da pevači žive u tv-u, tako me mama uhvatila kako stojim pored tv-a sa ciglom, kada je upitala šta radim odgovorila sam - "Hocu da razbijem tv, pa da izađe Lepa Brena". :-)
Kada sam bila 4. razred bili smo na Tari sa školom, išli smo da vidimo drvo koje ispunjava želje. Naravno i ja sam zamislila, da imam velike i lepe grudi, što danas i imam i dan danas verujem da ih imam samo zbog tog drveta i otišla bih opet da zamislim želju i čekala da vidim da li će se ostvariti :D
Za nekih 1h ima da izginem na njivi jer po ovakoj vrućini moram da kupim sijeno. Pa neko kaže lijepo je na selu ;)
Burazer uzeo mami memorijsku iz telefona posto je svoju izgubio. Mama: 'I sta sad to znači?' -'Ništa, sve ti i dalje radi. To je kartica za memoriju, da možeš da prebacuješ pesme i slike..što tebi ne treba.' -'Majoooo, on mene zaj*bava, kako ja sad da zovem bez toga?!!'
Malo mi fali da kažem drugarici da smo svi skontali da je skinula protezu i da se ne kezi više!
Sve radim u zadnji čas - učim, spremam se, ustajem, donosim odluke, krećem negdje i uvijek stignem taman na vrijeme, ali si napravim stres neviđeni. Ne znam zašto je to tako
Kada sam imala 13 god, brat kojeg sam najviše volela na svetu, umro je od leukemije. Nakon njegove smrti i pogoršanog stanja u porodici (tata počeo da pije, svađali se i krivili jedno drugo, da vrše pritisak na mene da u svemu budem savršena) ja sam počela da gladujem, jer sam mislila ako mogu to da kontrolišem mogu sve. Sa 14 god dijagnostikovana mi je anoreksija i bulimija, na 170 cm, imala sam 36 kg. Kada god sam išla u bolnicu, moji su govorili da sam anemična i da sam i zbog toga tako mršava. Nikada niko nije saznao istinu, čak ni moje drugarice. Niko. Stideli su se. Sa 18 god,uz moj veliki trud, ja sam se izlečila. 3 godine sam bila savršeno dobro. Sada, već 4 god živim u Bg, studiram psihologiju(ironije li). Prosek 9,3. Imam 22 god i zadnjih 10 meseci se lečim od teške depresije i anksioznosti. Ponekad, život je pakao. Niko ne zna. Čak ni moji. Dovoljno su patili. Kolege sa faxa, proglasile su me za najsrećniju i najzabavniju osobu na faxu. Jer sam uvek sam nasmejana. Samo ja znam kako mi je kad ostanem u 4 zida.
Mrzim da se brijem, pa nekad kad krenem, stanem i kažem sebi "ma devojke više vole momke sa bradom" i tako se ne obrijem. Jednom se nisam 15 dana brijao.
Pitam se da li i građani drugih zemalja za sve krive svoju državu kao što to mi radimo. Da li neko tamo u belom svetu govori npr. "E ovo samo u Maleziji ima..."