Zaljubio sam se i napisao jednoj devojci 15 pesama. Na razne načine sam joj davao da ih pročita. Preporučila mi je jedan književni konkurs. Poslao sam ih... ona i dalje ništa ne shvata.
Kad sam bio mali gledao sam oglase na TV-u, zapisivao brojeve i onda sa fiksnog telefona zvao da im kažem da uopšte nisam zainteresovan za to što prodaju.
Šta sam se načitao svega ovde, može mi dobro koristiti u životu da se popravim, i da učim na tuđim greškama. Kao i na svojim, jer sam grešio puno.
Dala sam dečku uličnom sviraču novčanicu sa brojem telefona i posvetom, čekam da se javi..
Teško nalazim djevojku jer se bavim MMA borbama. Sve djevojke koje mi se svide misle da sam životinja koja samo zna da se bije, a u stvari ne znaju kakva maza mogu da budem...
Pre par godina kad sam se vraćao kući iz kafane desila mi se jako čudna stvar. Vraćam se tako sam, popijan, mesečina... i vidim dve devojke, lepe visoke ,đuskaju u mraku. Krenem u priču sa njima, pružam ruku da se upoznamo, kad ono osetim list na dlanu. Bilo je to njiva kukuruza, a dva visoka su se njihala na vetru... Malo je reći da sam bio izbezumljen posle tog muvanja.
Opsednut sam lepim devojkama. Nekada se pitam kako postoje tako nežna, lepa, savršena bića.
Petljala sam po kuhinji sat vremena.
Istuširala se taman kad je rerna bila gotova.
On samo što nije stigao.
Za slučaj da je ono tamo nejestivo nisam obukla brus.
Što je sigurno, sigurno je.
Šest godina sreće, godina tuge. Novi stan, skoro novi život. Video sam je samo u par navrata slučajno za godinu dana. Juče ležim i uživam. Neko zvoni na vrata, pogledam kad ono ljubav mog života stoji ispred sa gomilom papira. Dilema, da li uopšte otvoriti posle svega. Otvaram vrata, ona podiže pogled i u trenutku je prebledela. Shvatio sam odmah da popisuje stanovništvo i da se uopšte nije nadala da ću baš ja otvoriti vrata. Ćutanje minutu/dve, pita me može li da obavi svoj posao, naravno, pustam je na uđe u stan. Pitao sam je samo hoće li sama ili joj treba pomoć, naravno ništa me nije pitala osim jednog pitanja: "Da li živim u vanbračnoj zajednici"?! Odgovorio sam: "Nekad". Ustaje i odlazi, oči pune suza... Zatvaram vrata, naslanjam se na zid i tu provodim neko vreme, provirujući ponekad u nadi da ću je videti još jednom. Kakav šok, ni posle 12 sati ne dolazim sebi, ne izlazi mi iz glave. Katastrofa!
Kad sam čuo da stari sluša stranu muziku, pomislio sam da se razbolio...