Najjače mi je kad sam bio mali i napravim neku glupost, mama me prebije i kao krenem negde da plačem, vidim niko mi nije podrška i vratim se kod mame u krilo i nastavim da plačem.
Imala sam siguran i stalan posao, ali sam oduvek bila nezadovoljna jer to nije moj san. Tako da sam sve to napustila i postala sam profesionalni vojnik. Mama se i dalje ne slaže sa tom odlukom, ali je ipak prihvatila jer zna da sam ja srećna, a tata me zove GENERALE ^_^
Postala sam ona osoba za koju sam se klela da nikad neću biti...
Plašim se da mi devojka ne ostane u drugom stanju, jer nikako ne želim decu sa njom.
Kada mi je mrsko da izdepiliram noge, samo navučem farmerke.
Nahvatala mi se paučina na diplomi. Ali onako stvarno, dva pauka osnovala porodicu.
Moji roditelji su me doveli u veliki grad da bi od mene ''napravili'' pravu urbanu ženu karijeristu,a meni je životni san da živim na selu,da crnčim na svojoj njivi po ceo dan i da imam miran i skroman život,daleko od gužve,betona,gradskog ludila i jurenja karijere.
Žao mi je mame i tate jer ih volim najviše na svetu,ali radije ću živeti sa osudama i buditi se sa osmehom na licu jer živim život kakav želim,nego ostvarivati tuđe snove i legati sa suzama,do kraja života proklinjući dan kad nisam poslušala svoje srce.
Od kad sam na ispovestima pročitala da je znak za prilazak provlačenje prstiju kroz kosu, kad god izađem u grad ne vadim ruku iz kose i jos uvek mi niko nije prišao.
Živim na Dorćolu pored zoološkog vrta i imam trip da će jednog dana lav da mi uleti u sobu.
Nikad nisam uživo video da se neko okliznuo na koru od banane.