Pitam se... Zašto se uvek kaže "sve u 16", zašto ne 15 ili recimo 8?
Na prvim časovima fizike u osnovnoj sam mislila da je brzina svetlosti brzina paljenja sijalice pritiskom na prekidač.
Kada sam iznerviran i frustriran, sklupčam se ispod jorgana i znam da mi se više ništa loše neće desiti.
Imam drugaricu koja je muvala mog dečka već duže vreme, a da ja to nisam znala. Skapirala sam to tek kad me je prevario na žurci. Na moje oči. Sa njom, naravno.
Skoro su nam radili keramiku u kupatilu, došao sam iz grada u 4 ujutru i budući da nismo imali wc šolju raširio sam novine na patos isk*njao se, sve to lepo zavio i bacio kroz prozor.
Kada se vraćam sa mora put mi uvijek djeluje kraće, nego kad sam išla.
Pre 8 dana sam polagala ispit koji mi treba da bi bila na budžetu. Uradila sam ga loše i znala sam da nema tu za 6, već sam se bila oprostila od budžeta i smišljala gde ću i kako da nabavim pare za godinu jer znam da moji nemaju. To sam se i požalila, devojci koja mi je praktično poznanica i koju znam sa predavanja, uvek sedi sama, nema prijatelje i baš je onako zatvorena, bilo mi ju je žao, pa sam nekako gledala uvek da joj se nadjem, za ove 2 godine koliko studiram, davala skripte, ponekad posle predavanja ostajala na kafi i tako, nismo uglavnom nikad nešto puno pričale. Stigli su rezultati a ja sam pročitala da sam dobila 7. Na fejsu mi je to veče stigla poruka od nje, da se nada da mi je 7ica bila dovolja, jer je za toliko uspela da mi prepravi rad i dopiše šta treba, da je moj profesor ustvari njen otac, i da je na ovaj način želela da mi se oduži što sam joj prijatelj. Ljudi, ja sam plakala kao malo dete, niko mi veću uslugu u životu nije napravio a da ja to nisam čak ni tražila.