Dajem duši oduška, u admina se uzdam,
uzavrele emocije ne mogu da obuzdam.
Ne bi l' lakše bilo, rime sklapam sada,
samo da me pogleda, u meni gori nada...
Pomažite drugovi, anonimci tajni,
da zajedno zamišljamo taj trenutak bajni.
Srećem je, smeje se, ružu joj darujem,
životnu želju, na tren', ostvarujem...
U stvarnosti ništa, pustoš, praznina,
tuga me okružuje, vel'ka ko planina.
Mislim samo o njoj, sve ostalo me "smara",
ubi me ta devojka, ime joj je ...
Kad sam u vezi, nekako je mnogo lakše smuvati drugu devojku, nego kad nisam.
Po ceo dan učim za prijemni za faks i kad napravim pauzu 5 min, upalim tiho muziku, i baš tad uđe neko od mojih u fazonu, a ti učiš jel...I onda mi dođe da pojedem knjigu.
Imali smo zadatak u vrticu da nacrtamo zebre na putu... ja sam ukapirala to kao zebre - životinje pa sam se mučila 3h da ih lepo nacrtam... e blama.... vaspitačica se srušila kada je videla..
Cesto kada idem ulicom, pomeram vilicu levo-desno kako bih udaranjem zubima napravio neki ritam.
Jedan dan sam pobjegla iz škole kako bih stigla kući na vrijeme da jedem sarmu.
Kad sam bio mali našao sam volan, našao sam retrovizor, nacrtao tablu za taxi, nacrtao taksimetar
i sve to stavio na krevet, a onda terao dedu da glumi da je mušterija koja seda na krevet govori mi ulicu, vozim ga, pričamo o njegovom životu i na kraju plati vožnju sa novcem od monopola a nekad i pravim.
Кад нека хемијска престане да ми пише, осећам се некако паметно, јер сам је искористио у позитивне сврхе.
Ne mogu da dočekam da odem na sajam knjiga. Čini mi se da nema tog novca koji ja na knjige ne bih uspela da potrošim.