Ljudi iz moje okoline misle da ću uspeti u životu iako sam ja sve manje siguran u to.
Nervira me kad netko počne nešto u fazonu "E buraz moram nešto da ti kažem.." i nakon dvje minute: "Ma nema veze, zaboravi." Onda poludim.
Imam tatu pijanicu svaki drugi dan dolazi pijan, psihički nas maltretira, uvek krivi majku za sve, ja godinama pokušavam da mu se suprotstavim ali nemam snage... Stid me je i od društva da ne sazna da je moj tata pijanica
Kad se komšije svađaju moram da stanem kraj prozora i oslušnem. :D
Ne mogu više da objašnjavam ljudima da nemam pare za odmor, samo jednostavno kažem "nisam se umorila"..
Nerviraju me ljudi koji mi kažu : Oćeš stvarno iskreno da ti kažem? Ma jok, laži me.
Svaki put kad pričam preko Skype-a 90% vremena gledam u svoju sliku da vidim kako izgledam.
Kada sam saznao da sam HIV+,ceo svet mi se srušio na glavu i to me je držalo otprilike tri meseca, nisam izlazio, nisam mogao da funkcionišem, ali, onda sam shvatio da, zbilja, nema smrti bez sudnjega dana i opet sam počeo da se smejem i da živim.
Mnogo pijem energetska pića, i svaki dan se sve lošije osjećam i srce mi nepravilno radi. To nikome ne govorim jer imam osjećaj da nikoga i nije briga.
Ne znam da li me više nervira kada neko (ko me zove samo kad mu trebam) pošalje odmah šta mu treba od mene, ili se prvo pravi fin pa me pita šta radim i onda traži šta treba.