Naučena sam da sve u životu treba zaslužiti i ponekad mi je veoma neprijatno kada dobijem skuplji poklon, ili kada neko iz društva plati moj račun u kafiću. Uvek imam osećaj da sam dužna da vratim istom merom.
Kad sam bila mala, nikad nisam smela da progutam žvaku jer sam mislila da ce mi se zalepiti creva i da ću umreti od toga..
Jednom sam kasno noću upala cimerki u sobu i počela da pričam nešto, tek kad me je ona par puta nazvala po imenu ja skontam da njen momak leži na njoj i da sam ih prekinula u pola posla...
Možda je nešto najvrednije što imam, djedov orden hrabrosti iz Drugog svjetskog.
U decembru sam dobila novu cimerku...
Čim je ušla u sobu pao mi je mrak na oci... Ona je baš tip devojke koje ja ne podnosim, perfektno doterana, visoko uzdignute glave, dok priča vidi se da je prepuna samopouzdanja, veoma lepa i zgodna ali strašno naložena... Možda sam bila malo ljubomorna, ali više su to bile predrasude koje su vladale mnome. To isto veče sam otišla kod druga i otkukala celu noć kako neću moći da živim sa nekim takvim, ko je očigledno površan i prepotentan.
Prošlo je od tada 8 meseci... Ja sam tu devojku toliko zavolela, ona je bukvalno ja u drugom telu, nisam upoznala plemenitiju, bolju i pametniju osobu, postala mi je najbolji prijatelj i daću sve od sebe da ostanemo cimerke dokle god to bude bilo moguće.
Shvatila sam da koliko god ljudi bili drugačiji od nas ne treba suditi knjizi po koricama i treba svakome dati šansu.
Kaže mama jutros:"Kolike usne imaju današnje devojke, kako uopšte govore", a sestra odgovara:"Ne služe njima usne za priču, već kao sistem protiv nanošenja povrede drugom licu".
Neka pitanja nikad nisam postavila zato što nisam htela da čujem odgovor.
U jednom kafiću kraj faksa obe smene me znaju kao 'veliko točeno'.
Raskinula sam sa dvomesečnim dečkom zbog lika iz knjige.