Kada obrišem razgovore sa fejsa ili poruke i propuštene pozive sa telefona, osećam se daleko čistije i bezgrešno .
Nedavno sam izašla sa momkom koji trenira rukomet. Pričajući sa njim primjetila sam da je opsednut tim sportom. Sve je bilo okej dok nije uporedio moju glavu sa rukometnom loptom.
Položio sam anatomiju, nisam sretan koliko sam mislio da ću biti.
Uvek lupim nekoliko slova kada rešavam ukrštene reči, čisto da ispadnem pametan kad neko pogleda, da bude da sam sve rešio.
Kao tinejdžerka oblačila sam kaput sa animal printom i šminkala se u roze nijansama. Smatrala sam to fashion yes-yes-om i bila sam presrećna kada su mi momci zviždali iz kola, misleći da sam najlepša.
Kada se vozim i naletim na rupu na putu, umjesto da mi se ljuljaju sise, ljulja mi se stomak.
Pregledam sinoć stare slike i nađem neku od prije 3, 4 godine gdje smo drugar i ja sa nekom curom i ni jedan se ne može sjetiti ko je ona, a lice se dosta jasno vidi..
Svaki put kada sam tužna ili kada mi neko nedostaje odem u parkić ispred moje zgrade i sednem na ljuljašku, pustim pesmu i ljuljam se i razmišljam. I uvek mi bude lakše.
U osnovnoj sam imao običaj da, kada nesto učim, knjigu iz tog predmeta stavim pod jastuk. Tako sam jedno veče stavio 6, 7 knjiga pod jastuk i sledećeg jutra sam jedva ustao od bolova, pošto mi se vrat ukočio.