Uvek kada sam na kasi u nekoj gužvi okružena poznatim ljudima utripujem da neću imati dovoljno novca da platim to što sam kupila.
Svakoga dana zamišljam sebe i svoju devojku kako kroz 4,5 godina živimo u svom stanu, budimo se zajedno za posao, kafica, dorucak, zajedno u automobilu ona mi drži ruku preko ruke na menjaču, popodne dođem po nju sa posla odemo do mališana u obdanište, dođemo kući, sedimo zagrljeni na krevetu i gledamo mališane kako se igraju na podu.. Ove stvari nemaju cenu.. I bice tako! :)
Mislim da nikada neću prežaliti to što mi škola, obaveze i neka nada nisu davali priliku da odem svaki dan u bolnicu kod oca, nego najviše jednom nedeljno, a uvek na putu do škole prođem pored bolnice i ne mogu da izađem iz autobusa. A evo danas, 8 meseci nakon smrti bih dala sve na svetu da se vrati to vreme kada je bio u bolnici i da ga vidim makar i na onih pola sata koje sam provodila sa njim uglavnom u tišini i progovorenoj tek po nekoj reči, jer je bio previše iscrpljen. Nadala sam se samo boljem, nisam očekivala ovakav kraj nikako, ali su se neke stvari i krile od mene..
Niko od drugara ne zna taj nedostatak i ne ume za početak da ceni što imaju porodicu na okupu, jer je dobroj većini današnje omladine samo bitno da li će imati šta da obuče ili koji će telefon imati u džepu, porodicu ni ne gledaju.
Juče Exit, ludilo, skakanje, cuga, muvanje, povratak kući u 7 ujutro...
Danas u detinjastoj pidžamici u 10 uveče, jedem plazma keksa i mazim mačku.
Ne podnosim kad mi neko stoji nad glavom i prati šta radim na računaru.
Pre par godina kad sam bila kod babe i dede na selu, pojurilo me je nešto i ja glumeći super heroja pokušam kao da preskočim ogradu, zapne mi pertla i poletim kao sveća na zemlju. Posle par minuta sam videla da je to bilo malo prase.
Radim u mini marketu i tako uveče kad nema posla, gazda i ja se kladimo šta će sledeća mušterija da kupi.