Ponekad, prije nego zaspim, sjetim se osobe koju sam izgubio, i mislim šta bi se desilo sa nama da smo još zajedno.
Prije dvije godine za 8. mart, nismo bili baš pri parama da mami kupimo poklon. Tata nam je dao posljednji dinar i kupili smo joj čestitku na kojoj je pisalo: Mama srećan ti 8. mart, iskupićemo se sledeće godine. Vole te tvoje ćerke sa tatom. Kada smo joj dali, mama je bila srećna i rekla je meni ste vi dovoljni, nikakav poklon vas ne može da zamjeni.
Planiram da napustim grad, porodicu, prijatelje i odem u Nepal i ostatak života živim kao koza.
Treba mi profesionalna pomoć jer sam u teškoj depresiji, a moji ukućani to ne primjećuju jer nikada nisu tu. Za njih bi to bila sramota...
Imam osjećaj da mi svaka godina prođe brže od prethodne.
Kad sam trebala da se upišem u osnovnu školu, išla sam na razgovor sa psihologom, kao i svi. Ona je rekla da nisam baš nešto pametna i da ću uvek da zaostajem za drugom decom. Bila sam vukovac i sad završavam pravni na budžetu. KO SAD KASNI GOSPOĐO?! :)
Када мењам батерије на даљинском, увек то радим као да пуним двоцевку.
Kad sam tužna setim se bratovog drugara koji me je prvi put u životu video za moj 19. rođendan i njegovih reči: "Mnogo si lepa, jel to samo večeras ili uvek?" I brata koji ga je pogledao u fazonu 'Ubiću te'.
Kad god se naparfemišem idem u rikverc da vidim jel se osjeti.
Kad čitam novine u autobusu i primetim da neko iza ili pored mene čita moje novine, bude mi glupo da okrenem stranu jer verovatno nije stigao sve da pročita i onda sačekam malo i počnem polako da okrećem ne bi li stigao da pročita šta je hteo.