Nikada nisam procitao knjigu ali ovde sam kao u Biblioteci :)
Toliko puta su mi do sada sve devojke, kojima sam prilazio, kulturno rekle da ih ne zanimam, da sad i kad bih prišao nekoj i kad bi bila zainteresovana, pojma ne bih imao šta treba da radim i šta da joj kažem...
Kad sam bio mali pisao sam lijevom rukom dok me moji na inicijativu babe nijesu odučili od toga na silu. Sad pišem desnom i ne pitam se. Imam rukopis kao kokoška.
Vojno lice sam i nema stvari koja mi je draža nego da se prošetam gradom u uniformi i krajičkom oka posmatram poglede prolaznika. Obožavam moj posao.
Kad sam bila prvi put kod dečka, onako zvanično, da se upoznam sa njegovima, on i njegov tata su me zezali čitavo vrijeme, "da se opustim". A ja inače onako stidljiva, u zemlju da propadnem.
Redovno se pitam da li sam se ja ikada svideo nekoj devojci na prvi pogled, u prolazu, ili posle par progovorenih reči ili kratkog poznanstva. Verovatno ne.
Volim kad se on brije, stavi pjenu i onda mene poljubi.
Toliko sam zaljubljen u nju da je nekad zamolim da me pusti da je samo gledam.
Sestra mi je sa putovaja donela veliku gumicu za brisanje na kojoj pise "for really big mistakes" i dala mi je uz reci: "Evo ti, obriši se".
Uvek pre nego što počnem da pišem, na jagodici kažiprsta leve ruke proveravam da li hemijska olovka radi.