Mrzim kad idem na svadbu sa roditeljima, jer onda ne mogu da se muvam ni sa kim :)
Jedan dan sam posetio parfimeriju, i dok sam razgledao parfeme primetio sam jednog lika kako takođe razgleda, kada sam došao blizu njega, uzeo je parfem, rekao: "Matori ako kupuješ kupi ovaj, najbolji je." i naparfemisao se po celom telu. Plakao sam od smeha narednih pola sata.
Jednom sam pozajmio ortaku auto da prevari svoju dugogodišnju devojku. Sutradan sam vozi tetku svoje supruge u banju. Pre nego što je tetka sela u auto pretresao sam dobro da nije ostala neka minđuša, narukvica, komad odeće i sl. I tako dok sam bio na putu za banju kada sam tražio vodu ispod sedišta napipao sam žensku cipelu. Brzo sam je sakrio i na kvarno izbacio kroz prozor. Kad smo stigli sa zadnjeg sedišta se čulo samo: ''Ju, Nikola, nema mi druge cipele''.
Drži mama predavanje sestri pred izlazak naveče, i kaže : '' U moje vrijeme je bilo sramota držati se sa momkom za ruku i ljubiti se po gradu.''
Tata: '' Ko zna na šta su bili nalik ti sa kojima si 'odala pa te bilo sramota.''
Najviše mrzim kad se pojavi neka žena, koju vidim prvi put u životu, i onda mi objašnjava kako me je čuvala kad sam bila mala, a naročito kad mi kaže 'a sećaš se ono kad si imala godinu dana pa ovo, pa ono...' Kako ne, sećam se ko juče da je bilo!
Ponekad kada razmišljam o svom detinjstvu, pitam se kako sam uopšte živa. Kao mala sam se pentrala svuda, ali baš svuda, po krovovima kuća i garaža, po najvišem drveću, jednom sam se čak uspentrala uz gromobran na 2. sprat zgrade jer je ćale ostavio zaključan stan...posle sam to redovno radila i kad nije zaključano..dopalo mi se.
Kada sam prvi put sa vaspitačicom i vrtićem išla u pozorište, bez roditelja, najveći utisak od cele predstave na mene su ostavile stolice koje su se, kad ustaneš vraćale u prvobitan položaj. I dan danas se smejem kad se toga setim.
Uvijek sam imala tako poremećen odnos sa tatom... bio je alfa mužijak, onako sav važan kada udari majki šamar jer mu nisu ispeglane čarape... plašila sam se kada me zovne imenom... a voljela sam ga više od bilo koga i od sebe.. bilo je teško cijelo djetinjstvo vući ga za rukav i pitati "Je li ovako dobro? Voliš li me sada malo više"... Odustala sam od svega što volim, prestala sam da idem na hor, da igram folklor... Prestala sam biti djevojčica jer on želi sina.. Nosila sam široke majice i trenerke kada sam počela da se razvijam, jer samo "kurve" oblače farmerice i tunike... Trebalo mi je skoro 20 godina da zavolim sebe, takvu kakva jesam.. osjećajna, ludasta, ljubavna (majčin opis mene), plačljiva, ponekad tako zbunjena, ali svoja i posebna.... Njega ne volim od kada sebe volim.. Ali je uspio... On je natjerao dio mene da se plaši svega, da ne vjeruje, da preispituje svaku rečenicu po sto puta, da se ustručava, da se uplašim pred svakim većim izazovom..
Dok sam studirala, živjela sam sa 5 cimerki u maloj sobi u studentskom domu. "Obaveza" svake je bila da kad uđe u kafić "mazne": pepeljaru, osvježivač prostora, toalet papir, tečni sapun, podmetač - bilo šta što nam u tom trenu zafali u našem domu.