Namestio sam kolegi da dobije otkaz. Imao je za duplo veću platu i mislio sam da ima tri puta manje posla. Ispostavilo se da je imao deset puta manje posla, a da se u ostatku vremena pravio da radi i igrao poker online, dopisivao sa švalerkom i sl. Ne znam zašto mi nije žao?
Kad vidim lepe i zgodne devojke, gromoglasno grokćem za njima!
Otišao sam sa djevojkom na pilates njoj za dušu, iako sam stalno ismijavao te "ženske vježbice." Evo sad već drugi dan imam upalu mišića, ali ne smijem njoj da kažem.
Uzmem zlatni nakit od mame, pustim neki rep i pred ogledalom glumim da sam Toni Montana.
Uvek kada se vozim liftom i ide prizemlje očekujem da lift ode još 100 spratova u zeljmu u drugi svet...
Oduvek me je zanimalo šta ljudi pričaju o meni dok nisam tu.
Stojimo mi tako, nas nekoliko i "snimamo" devojku u separeu. Manekenka, slikala se za naslovnice i nastupala u par spotova domacih izvođača. Krene zezancija, da može da nam da autogram i ja prokomentarišem da može da mi se potpiše na k***c. Kad su svi prestali da se smeju mom izlivu humora, bivša je kratko prokomentarisala- ne bi ti stalo ni celo njeno ime. Inače manekenka se zove Ana.
Zalepio sam stari telefon na daljinski, da mogu da ga pozovem kad se izgubi... E pa dragi daljinski upravljaču od danas smo na TI!
Moj deda je umro 4 januara prije 14 god. Kako je bilo hladno, ja sam spavala u dnevnom boravku jer se tu ložila vatra. Tog jutra moj deda je ustao oko 5h, naložio vatru, probudio me i rekao :"reci babi da sam ja naložio vatru". Sjeo je pored mene na stolicu, nakrivio glavu unazad i umro. Kako je to bio dovoljan stres za mene koja sam tad imala 13 godina, roditelji su insistirali da ne idem na sahranu. Ostala sam kući sa tetkom jer je imala sinčića od 3 mjeseca i nije mogla da ide na sahranu svog oca. Dugo godina posle toga sam dedu često sanjala. Pričao je sa mnom i jednom prilikom me zvao da dođem kod njega pružajući mi ruku.Taj dan su svi moji otišli u crkvu da se pomole za mene, jer eto postoji vjerovanje kad te mrtvac zove to znači smrt te osobe. Otišla sam mu na grob, tad, prvi put i više mi nikad nije došao u san. A moj mali rođak koji je imao 3 mjeseca kad je on umro me je tada zovnuo nadimkom kojim me je samo deda zvao i kojim me od njegove smrti niko nije zvao. To su bile njegove prve riječi.
Danas sam u bolnici vidio da mi na kartonu pise ''PREKO REDA'' ceo dan se osećam nekako posebno.