Košarkaš sam, visok 198 i gde god se pojavim, svi gledaju u mene. Nekad mi bude veoma neprijatno zbog toga i poželim u trenutnku da se skratim za jedno 20 cm.
Od sveg nakita i svih poklona koje sam ikada dobila najdraža mi je narukvica od 100 din koju mi je brat kupio bez ikakvog povoda, ne skidam je :)
Kao mali kad su roditelji uzeli krevete na sprat i pitali me gde želim da spavam, rekao sam na spratu. Ako bi ušao lopov prvo bi uzeo mlađeg brata.
Stari me često budi u ranim jutarnjim satima riječima: "hej, hej, evo mati hoće da te probudi, a ja joj ne dam."
Kada se vratim iz izlaska obavezno otvorim prozor u sobi kako mama ne bi osetila isparavanje alkohola ujutro.
Danas sam vodila malog rođaka u školu, prvačić. Ušla sam u učionicu i prisjetila se svojih školskih dana. Pored mene je sjeo neki mali djecak koji je plakao, jer ne želi da ide u školu. I ja sam plakala, jer želim da idem u školu.
Sipala sam omekšivač u cipele i natrljala noge omekšivačem, da bi mi "omekšale" tesne cipele... i ne vredi...
Kada sam imala 5-6 godina mama i ja smo krenule busem do kuće (prije smo uvek išli autom). Unutra je bila gužva, te je mama jedva pronašla prazno mjesto da sjednem. Na prvoj stanici bus se zaustavio i ušlo je puno ljudi te jedan stari djed. Ugledao je kako sjedim pa je rekao ''Ova slatka djevojčica će meni ustupiti mjesto, je li tako?'', a ja sam drsko odgovorila ''Neću, stari, snađi se sam''. :)
Nikad nisam imala hrabrosti da kažem baš sve što mislim.
Ne mogu da prežalim još prečku sa jedanest metara Mijatovića protiv holandjana... ma boli... eh da ga je dao!