Bio sam izbačen iz srednje i toga se stidim. Inače nikad nisam pravio probleme. A najviše mi je bilo žao mojih roditelja što su sve to od mene doživjeli.
Iako sam imala spontani u 8.nedelji prije 2 mjeseca, još patim zbog toga i mislim da tu prazninu ništa neće ispuniti. U stanu nekad napravim "stomak" i na trenutak me obuzme velika sreća. Ni mama ni dečko me ne razumiju, misle da sam preboljela jer "beba nije oživjela". Ali ja sam na ultra zvuku vidjela malo srce kako kuca i to me najvise boli. Doktori su mogli da mi spase trudnoću, ali tad su bili prvomajski praznici i niko nije mario.
Jednom sam napisala ispovest o svojoj drugarici kako je bezobrazna prema meni kad smo u društvu. Pošto ona čita ispovesti poslala mi je tu ispovest i rekla ''koja je glupača ova njena drugarica''.
Prošlo je skoro tri godine od raskida sa njim. Iako sam u međuvremenu bila u vezi, i dalje ga volim i stalno mislim na njega. Devojka sa kojom me je prevario mu je rodila devojčicu, i sada su u braku. I dan danas me nekada zove kada se napije i govori mi da me voli. Ne verujem mu, ali mi prija. Niko ne zna da smo još u kontaktu, mislim da bi mi mnogi prijatelji zamerili to zbog svega što mi je priredio, ali ja ne mogu da odolim.
Često krivim sebe zbog svega što se desilo jer mislim da mu nisam bila dovoljna. Mislim da nikada neću voleti nikoga toliko koliko volim njega i dan danas.
Tek kada sednem sam uveče shvatim koliko je moj život sj*ban.
Evo nas na službenom putu, pijemo, ne mislimo na sutra. Šefe, nadam da ne čitaš ovo! :)
Znam jednu devojku koja je baš ružna i kad god mi opadne samopouzdanje odem joj na profil i gledam slike. Pomaže.
Svaki put kad sam kao mali ulazio u neku sobu gurao sam vrata koliko god mogu da se otvore, jer sam se bojao da se neko krije iza njih.