Ne mogu da podnesem razmaženu decu, a moj bratanac je upravo jedno takvo dete. Svaki put imam ogromnu želju da ga udarim kada se ponaša bezobrazno. Njegovi roditelji ignorišu njegovu razmaženost i sve mu dopuštaju čim odglumi plač. Ja sam mu tetka i ja treba da ga puštam sve a ne roditelji. A kada poraste biće idiot i oni će za to biti krivi. Sreća, pa će za koji mesec dobiti brata i nadam se da će prestati tako da se ponaša. Nisam dobra tetka, znam.
Svi me osuđuju zbog izgleda moje devojke, ali mene to ne dotiče, volim je najviše.
Савршен живот замишљам као да сам на селу у некој дебелој 'ладовини на лежајци са чачкалицом и сламеним шеширом и гајбом 'ладног пива поред себе.Тако себе замишљам за неких 15 година.
Svaki put kada hodam ulicom i pravim se važan zapnem za ivičnjak ili neku sličnu izbočinu na betonu.
Dečko mi je rekao da mu je drago što imam male grudi, jer bih u suprotnom bila "mnogo dobra riba" i on ne bi mogao da me smuva. Baš utešno.
Sa 17 godina sam saznala da ne mogu postati majka. Zbog toga nisam htela da imam dečka jer uvek kada bi mi se neko približio, osetila bih veliku krivicu i neodgovornost. Nisam želela ikoga da obavezujem. Vremenom sam pokušavala da se nekako normalizujem. Posvetila sam se nauci. Ali istovremeno se u meni stvarao jedan kranje patološki mehanizam isključivanja sebe iz normalnog društvenog života. Postala sam jako introvertna. Kada steknem prijatelja, nakon nekog vremena se samo isključim, distanciram. Sramota me je sebe. Sad imam 21.
Uvek mi je neprijatno kada sam u liftu sa nekim od komšija.
Kao mala pravila sam rupu u dvorištu jer sam mislila da ću izaći na drugom kraju planete kroz nju, ako bude dovoljno duboka.. :/
Gde god idem uvek sa sobom nosim karte ..prvo njih spakujem...i uvek, ali uvek nađem društvo raspoloženo za remi! :D
Juče sam sedeo sa malom sestrom na fejsu i gledali neke slike, kad stigne mi por. na chatu od devojke: "Će se jebemo" ona se pokidala od smeha, a ja propao u zemlju.