Mislim da ne zaslužujem ništa od ovoga sto imam u životu.
Kad u autobusu igram neku igricu na mobilnom uvek mislim da neko gleda kako igram i trudim se da budem što bolji i da vidi kakav sam majstor u stvari.
Ostavio sam devojku koju volim rekavši joj da sam je prevario, a u stvari me njen tata zamolio da je pustim da krene dalje, ako joj već želim srecu..
Upravo je završila srednju školu i njeni žele da ide na faks, kao ona će da bude doktor i te priče, ja imam 25 godina, svoju firmu, 3 kuće, 2 stana, planirali smo sad da se uzmemo i znam sa mnom joj ništa ne bi falilo, ali ne želim da joj uskratim studentski život.
Bože, koliko mi samo fali, koliko je volim, a znam da me sad mrzi jer sam je `prevario`.
Mrzim kad se tek upoznam sa momkom, a on šalje poruke tipa : srce, dušo, mala, bla bla..
Dođe mi kao hladan tuš.
Ja kada sam bio mali..(tri godine), brat me poslao sa vidim je li iza kuće.. ja otišao vidit i sav se srećan vracam i govorim "Brate nema tee :D"
Često kad ne mogu da zaspim, umesto ovčica, brojim zvanice koje bih, da se udajem, pozvala na svadbu.
Zadovoljna sam svojim životom i položajem, ali se često pitam šta bih zaista postigla da mi roditelji nisu to što jesu... Nekako osećam da je to sve njihova zasluga i da se uvek kroz život provlačim "preko veze".
Dok sam bila manja, kad god bih stala na vagu, podigla bih jednu nogu, misleći da sam tako lakša.