Jedva čekam da se oženim voljenom osobom i da sa njom imam dijete... Sigurno je najljepši osjećaj na svijetu napravit nešto malo, živo, i baš sa tom voljenom osobom. :)
Kad god kupim neki novi komad odjeće i donesem kući obično mi se više ne sviđa...
Imam jako čudan odnos prema plakanju. Smatram da je to za slabiće i gotovo uvek se suzdržavam da zaplačem. Ako mi baš dođe da plačem trudim se da to uradim kada sam sama, da me niko ne bi video.
Živim u studentskom domu, i imam neki običaj da svako veče pred spavanje izađem na terasu i kažem tiho, samo da ja čujem "laku noć Beograde".
Tata i ja dosta vremena provodimo u podrumu, iza peći za grijanje. On čita novine, ja blejim. Često uzmemo opremu i sve i kažemo da idemo na pecanje, a zapravo se odvezemo u susjedni grad i blejimo. Razlog je što imam 2 starija brata i sestru koji dođu sa porodicama, i nas dvoje pobudalimo od galame, plača, mame koju pukne adrenalin... Ja živim sa tri cimerke, pa mi je to dosta u toku godine, a tata kaže da ih voli i sve, ali da je par sati na dan dovoljno za njega da budu zajedno. Volimo mi njih, ali stvarno je glasno.
Obozavam da prepadam ljude i da se posle toga slatko smejem njihovim tikovima i užasnutim facama!
Moj klinac koji ima 3 godine juče je ubacio novac u fontanu. Rekli smo mu da zamisli želju. Na kvrano smo ga pitali šta je zamislio. A on će nama: "Poželeo sam da ostanem mali".
Imam jednu prosto neverovatnu životnu priču. Studirala sam u jednom gradu i živela sam sa cimerkom u jednoj zgradi na 4. spratu. Na spratu poviše mene je živela jedna stara bakica. Uvek sam joj pomagala nositi kese iz dućana i tako bi se nekad zapričale. Uvek sam bila osetljiva na starije i nemoćne, pa sam joj s vremenom počela pomagati i oko drugih stvari. Pospremila bi joj po kući, otišla bi joj platiti račune, donela nesto iz dućana, ali najvažnije od svega: popila bi kafu s njom s vremena na vreme, razgovarala s njom i slušala je šta ima da kaže da ne bude usamljena. Pošla sam kući nakon ispita i zaboravila sam na studij i bakicu, samo sam se kući zabavljala s drugarima. Dok nije zazvonio telefon. Bio je to jedan odvetnik. Bakica je umrla i oporučno ostavila meni svoj stan. Nije imala nikoga i tako mi se htela zahvaliti na pažnji koju sam joj davala tokom tih nekoliko godina. Ne možete zamisliti kako sam se osećala. Sad se udajem, i živet ću s mužem u tom gradu, u tom stanu.
Ceo život sam čuvala pare koje dobijam za rođendan, na kraju se skupilo preko 1000e. Te pare su sad nestale, a jedini koji su ih mogli ukrasti su moja 2 najbolja prijatelja, dečko ili bliži član porodice.