Nadam se da cu se jednom iskupiti za sav bol koji sam nanela ljudima do kojih mi je stalo.
Pričao sam jednog dana sa dedom koji je inače '22 godište, znači rođen je a da točak nije postojao. I priča on meni, e moj unuce nisi ti ni svestan koliko je vama lako. Jednog lepo prolećnog dana 44 god. je bio valcer u mom kraju i ja tako odem pošto sam sjajno igrao valcer. I tako izađem pred 200 ljudi poklonim se publici pa se poklonim devojci i pozovem je da igramo, i tako 3 puta, pa se ponovo poklonim publici, njenom ocu i naravno njoj. A vi, sadašnja omladina, odete u diskoteku, uhvatite za dupe i to je to. DEDA CAR.
Imala sam 5 godina kada sam se prvi put vozila avionom. Par dana kasnije došla sam u vrtić i rekla svojim prijateljima da sam iz aviona uhvatila komadić oblaka, pojela ga i da je imao okus po šećernoj vuni. Svi su mi povjerovali.. :)
Kada želim da prdnem svaki put podignem dupe na mjestu na kojem sjedim.
Primetio sam da moja devojka obriše sve poruke iz telefona i listu poziva. Ne preturam po telefonu, jednostavno sam video.
Pre nedelju dana morao sam da pošaljem izvod iz matične knjige rođenih za BG. Stavio sam u koverti, poneo na autobuskoj stanici, dao vozaču i pitao koliko sam dužan. Ni pet, ni šest odgovorio je 'Što više daš manje se crveniš!'. Nikad se poniznije nisam osećao pred nekim ko verovatno nema ni 8 razreda, ali šta da radim hitan slučaj. Dao sam mu 'nešto' novca (za četvrtinu karte) i pitao da li je dovoljno, a on je onako ozaren kazao 'Daj, daj'. Zatvorio je prozor jer je dobio ono što je hteo, a ja se samo pomolio, da ću nekada u životu trebati tom idiotu, a tad nek' ne računa na moju dobrotu, nego nek izvadi 'pristojnu' svotu!
I dalje lift ne može samu da me povuče. Uvek čekam još nekog. :)
Kad sam bila mala mislila sam da i Dnevnik ima kraj. I jedva sam čekala poslednju epizodu. Jer mi je stvarno bilo dosadno.