Moji nisu imali dece prve 4 godine braka, mislili su da nikada neće imati dece i onda odjednom je mama zatrudnela i ja sam se rodila. Mama mi je to često pričala kad sam bila mala i ja sam to prepričavala društvu, ali po mojoj verziji ja sam bila u stomaku 4 godine i nisam htela da izađem. Danas studiram medicinu i blam me je kad me društvo iz detinjstva na to podseti.
Uvek posle šišanja plačem i žalim što sam se ošišala, jer volim svoju kosu, a retko kad me ošišaju kako želim.
Ja zamišljam da moj budući muž sad čita u biblioteci, trenira neki sport ili šeta psa, a ne opija se po klubovima ili gubi vreme nekim besmislenim stvarima.
Mrzim kad mi se neko unosi u facu, a usput me malo zapljune il mu smrdi iz usta!
Kad se vratim sa letovanja kući prvo uletim u wc...jer nema lepši osećaj no kad sedneš na svoju rođenu wc šolju posle nekog vremena brate moj :)
Pre neki dan, izlazim ja iz zgrade predveče, kad na stepenicama sede klinci iz kraja. Sve ona dečica od 5 do 10 godina. I čujem kako jedna devojčica kaže: "pomerite se da prođe čiko". Oni se svi pomeraju, kažu mi "dobro veče". Ja prolazim sa svojih 25 godina. "Dobro veče čiko". I onda se setim kad sam ja tu sa svojim drugovima sedeo posle basketa, svi mrtvi umorni, pričamo o dogodovštinama od tog dana, svi imamo po otprilike isto godina kao sad ovi klinci. Nikoga od njih nisam video godinama, svi se raštrkali po belom svetu, fakulteti, poslovi, inostranstvo, neki se i oženili i udali. Kao da je bilo prošle sedmice. Nešto me steglo u stomaku i pomislio sam kako reka vremena nemilosrdno teče i da ću ovako nešto pomisliti i sa svojih 50. kad prođem pored nekih momaka koji imaju po dvadesetak godina. Došlo mi bilo da zaplačem. Ne osećam se kao "čiko" i ne znam treba li.
Ceo svoj život se prema ženama/devojkama ophodim kao skot. Cilj mi je da ih zaljubim u sebe i onda da ih odbacim. Nikad nisam bio zaljubljen i rekao sam sam sebi da se nikad neću oženiti. Priroda mi je dala lepo lice, dok sam, da bih imao dobro telo i slatkorečivost vežbao svakodnevno. Glavni cilj je kao što rekoh da nateram devojku da se zaljubi u mene, a onda joj slomim srce na najgori mogući način. Plakale su, neke su me čak preklinjale na kolenima da ih ne ostavim, ali to mi je samo punilo ego. Razlog tome je moja majka, koja je ostavila mog oca i svoja dva sina zbog drugog muškarca. Gledao sam oca godinama kako pati zbog toga, ali je kao samohrani otac uspeo da iškoluje mene i mog brata. Jedina devojka koju nisam želeo da povredim je rođena sestra mog najboljeg druga, rekao sam joj da se skloni od mene jer će se kasnije kajati i nisam želeo da rizikujem drugarstvo zbog svojih stavova.
Blejim ja na fb-u kad ono na home-u slika moje drugarice iz osnovne sa nekim čovekom, javljam joj se na chatu: "Jao što ti je lepa slika, ćale ti se super drži", ona mi odgovori: "To mi je dečko." i obriše me iz prijatelja...
Imala sam momka sa kojim nisam znala na čemu sam. Kada sam ga pitala kako ćemo nazvati ovaj naš odnos, on mi je odgovorio ,,Na Drini ćuprija". Od tada ne pričamo.