Svakoga dana zamišljam sebe i svoju devojku kako kroz 4,5 godina živimo u svom stanu, budimo se zajedno za posao, kafica, dorucak, zajedno u automobilu ona mi drži ruku preko ruke na menjaču, popodne dođem po nju sa posla odemo do mališana u obdanište, dođemo kući, sedimo zagrljeni na krevetu i gledamo mališane kako se igraju na podu.. Ove stvari nemaju cenu.. I bice tako! :)
Iznutra sam jako emotivan i povučen dečko, a sa spolja sarkastični mamlaz, jer su ljudi redovno zloupotrebljavali moju dobrotu.
Upoznala sam dečka sa roditeljima samo zato što sam pročitala da je istraživanjem dokazano da takvi momci manje varaju.
Dok sam bila mala uvek sam molila tatu da ne zgazi ležećeg policajca jer sam dugo mislila da je to čovek.
Imam jako čudan odnos prema plakanju. Smatram da je to za slabiće i gotovo uvek se suzdržavam da zaplačem. Ako mi baš dođe da plačem trudim se da to uradim kada sam sama, da me niko ne bi video.
Nakon teškog dana napunio sam kondom vodom dok sam se tuširao i šutirao ga po kadi. Sad sam mnogo raspoloženiji.
Na prvom sastanku sa dečkom naručila sam dupli pelinkovac, da razbijem tremu i da on od početka zna s kim ima posla.
Šetala sam se sa dečkom i videla na ulici malu slatku crnu macu, bila je tako umiljata i zamolila sam dečka da je usvoji... Pristao je... bila sam jako srećna... A njegova mama je dodala "samo nam je crna mačka falila u kuću".
Ne znam da li je kod svih ljudi tako, ali kod mene postoje oni momenti kada čujes neku staru pesmu, pojačaš je, mrdaš se u ritmu muzike i shvatiš koliko si srećan u životu...Ti momenti su veoma kratki i retki, ali tako neverovatni...