U većini puta neke "zabranjene" stvari radim iz inata, a ne zato što ih volim...
Radio kao saobraćajni policajac, i to na motoru, i obožavam da jurim tatine sinove u besnim autima jer kolko god besni bili nema šanse da mi pobegnu. Iskreno, kad ih zaustavim retko kad im napisem kaznu (svi znamo zašto) i zahvaljujući njima uspeo sam da kupim svoj motor (ninja zx- 6r koju sanjam još od kad sam bio klinac). Neki će me osuđivati verovatno ali jednostavno nije postojao drugi način da ispunim svoj dečački san. Živeli tatini sinovi!
Dan treći... I dalje sam u pidžami, bez brusa, nisam provirila napolje.... Kako je lepo kad se student vrati kući...
Svaki put kad se približim parkingu smanjim ton na radiju u kolima jer imam utisak da ne bih znao da se uparkiram sa pojačanom muzikom.
Uvek kada idem sama negde nosim slušalice sa sobom, koje ne skidam sa glave dok ne dođem na određeno mesto. Da bi mi se skoro desilo, dok sam sedela na klupi, da mi priđe jedan fin deka, sedne pored mene i kaže: " Drago dete, da li ti uvek nosiš to na ušima? Meni to izgleda kao da mrziš ceo svet i da nećeš da pričaš sa ljudima." Samo sam ćutala.
Kad sam bila mala pokušavala sam da prođem kroz zid, kad su me pitali što udaram u zid, ja sam im rekla: "Kad može Kasper mogu i ja!"
Imam 34 godine, a i dalje sam najmirnija kad moja mama ide sa mnom kod lekara. Nije da se plašim, ali mama je mama...
Lijepo je znati da komšija iznad mene i ja kakimo u isto vrijeme.
Kao klinac sam prešao na drugu stranu terase, na drugom spratu sa namerom da skočim sa velikim kišobranom (padobranom). Baba me je snimila u poslednjem trenutku i sećam se da je bio jako tvrd taj kisobran.