Zbog posla sam non stop u autu i vrzmam se po gradu i toliko je lepih devojaka na stanicama i hiljadu puta mi je došlo da neku pitam da je povezem, pogotovu kad je loše vreme, ali mi je glupo jer sam u tripu da će pobeći misleći da sam seljačina ili manijak...
Planiram da mojoj devojci napišem upustvo za upotrebu mene .
Dok sam u društvu stalno sam smiren i ćutljiv, svi me smatraju za hladnokrvnog idiota koga boli uvo za sve, suština je da često kad ostanem sam, odvezem se bajsom u neku šumu, zabit ili nenaseljenu zgradu, sjedem, upalim muziku, prelistam film i jednostavno zaplačem kao niko. Hladnokrvnost me je dovela do toga da nemam pravog prijatelja, svi misle kako je meni lako, a ustvari sam u neviđenom ćorsokaku.
Sipam keru vodu u posudu, a sebi u čašu pa kucnem čašom o posudu i kažem: "Cheers!" .. a onda se vratim gledanju dnevnika briget jones.
Kad sam bio mali plakao sam jer ću jednog dana da umrem.
4-ta godina fakulteta, ja i kolega nismo neki studenti, slabo idemo na predavanja i vežbe, sve ostale kolege i koleginice redovni/ne, i par dana pred ispit, taj kolega i ja odemo na jedne konsultacije i nadoknadimo ceo semestar vežbi, razvalili - 60 bodova od 60, a ostalima krivo. Nije mi bilo drago što je njima bilo krivo, nego mi nije jasno zbog čega im je uopste krivo?! Da li je neko bolji ili gori od mene, meni uopste nije bitno.
Pre nego što se nađem sa dečkom sa kojim sam mesec dana u vezi popijem malo alkohola kako ne bih imala tremu dok sam sa njim i samo ćutala.