Najgori osjećaj na svijetu mi je kad se udarim malim nožnim prstom o namještaj.
Nisam izabrao studiranje u drugom gradu jer nisam mogao da ostavim psa. Kad sam kući, po ceo dan smo zajedno. Ako nekoga mogu nazvati prijateljem, onda je to on.
Jedva sam dočekao da se vidimo večeras. Shvatih da sam se navuk'o na njen malo čudni osmeh i te lepe zelene oči. A znam je skoro svoj ceo život.
Nekad sam takva mrcina, da me mrzi da šetam po sobi, pa se "vozim" po njoj stolicom od pisaćeg stola.
Devojka koju volim je viša od mene, drugovi se stalno šale, kao šta ćes kada ona obuče štikle? Ne znam, cura ima prosečno telo, prosečnu liniju, ali zato zna da me nasmeje bolje nego svi drugovi zajedno, stvarno je gotivna, luda, kad treba emotivna i zna da te razume. Kad sam je upoznao počeo sam da verujem u tu unutrašnju lepotu.
Iskreno,uvek sam želela imati društvo kakvo ima moj ćale.Od osnovne su zajedno uvek bili njih desetak,imaju neverovatne priče i uspomene koje mi stalno prepričava, kroz sve i svašta su zajedno prošli i sve bi uradili jedan za drugoga. I dan danas je tako.
Okupam se "Dečijim sapunom", i vratim se u detinjstvo na par minuta...
Od pečenog mesa najviše volim moču. Uzmem samo koji zalogaj mesa al' zato namočim po 2,3,4 parčeta hleba u moču.
Devojka mi trenira kik boks, hteo bi da je ostavim ali se plašim da će me prebiti.