Mislim da sam uspela da promenim svog dečka. Imao je hiljadu i jednu (jedino mu je broj bio bitan), menjao ih kao čarape, sada je sa mnom već godinu dana, prva sam koja je upoznala njegove roditelje i ponosna sam na sebe! Ali, ipak, ponekad se plašim da se ne vrati starim navikama. Nadam se da ljudi mogu da se promene, ali stvarno.
Naravno da kad dobijem neke pare sa strane roditeljima ne govorim.
Jednom sam napisala ispovest o svojoj drugarici kako je bezobrazna prema meni kad smo u društvu. Pošto ona čita ispovesti poslala mi je tu ispovest i rekla ''koja je glupača ova njena drugarica''.
Danas se skupilo celo društvo i igrali smo žmurke u sred centra. Imamo po 18-19 godina, neopisivo...
Nešto najslađe mi je kad mi momak napiše poruku:"Dobro jutro ljepotice", a ja iz kreveta ko grob čitam tu poruku.
Kad god neko onako podigne ruku da nešto pokaže ili uradi, ja imam osjećaj da oće da me udari pa se trznem u pokušaju da se odbranim.
Kaže meni tata: "nemoj da jedeš toliko slatkiša, poispadaće ti svi zubi.. i onako si mršava ko motka, kad te vidi neki dečko reći će: vidi je grabulja!" Hvala tata!
Brojeve nekih ljudi čuvam samo da bih znala da im se ne javim kad zovu.
Kad se nađem u teškim situacijama i problemima, na papir detaljno opišem problem, svoje osjećaje, zabrinutost.. Onda ispod toga napišem "Odgovor diplomiranog psihologa", i pokušam pomoći sama sebi. Ponekad mislim da sam luda, i da mi treba pravi psihijatar i psiholog, ali mi ponekad vlastito mišljenje iz druge perspektive pomogne.
Danas za ručak majka mi sipa čorbu u tanjir. Promešam nekoliko puta kašikom da se malo ohladi pa je pitam: 'A od čega je ova čorba?', a ona meni kaže: 'Od teletine'. 'Ali zašto onda ovde nema teletine?', nastavljam ja. A ona će meni: 'Pa nema ni vojnika u vojničkom pasulju.' I tako ja pojedoh teleću čorbu bez teletine...