Meni se život svodi na rečenicu iz filma "Kad porastem bicu kengur" gdje ona kaže: Hoćemo na piće? A ja :Mogli bismo da ja nisam klošar!
"Provalila" sam sestri šifru na fejsu i kontrolišem je. Mnogo je zgodna i lijepa, ali i mlada i "glupa", moram da pazim na nju.
Radim u hotelu kao sobarica i vjerujte da mi je zadovoljstvo, unatoč silnom poslu, od ručnika napraviti slona, labuda, psića, ili jednostavno srce i staviti na krevet. Ne radi bakšiša, nego mi ojača ego i popravi raspoloženje kad vidim kako su moji gosti oduševljeni tim :)
Kad sam polagao vozački,pita me instruktor: "kojom sad ides?", zbog treme ja sam rekao ime i prezime devojke sa kojom sam tad bio u vezi,on me isterao iz auta jer je mislio na brzinu. A vrhunac je bio kad sam se vratio i pitao ga da mu to nije ćerka sto se toliko naljutio. Muka,sta da vam kazem...:/
Živim oduvek u prizemlju, i kada odem u neki stan ne smem sa terase da pogledam dole. Odmah mi se zavrti u glavi i mislim da ću da padnem.
Jednom me je baba toliko iznervirala da sam pustila sve kokoške da beže po dvorištu.
Poznajem ga od svoje 6. godine, bili smo najbolji drugovi, braća. On je bio stariji od mene godinu dana i uvek me je štitio, pazio, bio je mega frajer pa bi mi često i nabacio dosta riba. U jednom segmentu mog zivota sam bio oklevetan za nešto što nisam uradio, svi su bili protiv mene, čak i on. Dokazao sam nevinost ali mu to nikada nisam oprostio. Pre 2 meseca je preminuo od raka testisa, kad sam čuo, izolovao sam se od sveta i plakao danima. Sad ne mogu da oprostim sebi što mu nisam oprostio.
Mrzim kad u prodavnici na kasi čekam da mi vrate 20 feninga, ali ih jako želim, i onda dok prodavačica ne izvadi kusur ja se pravim da tražim nešto po torbi, da ne ispadnem očajna za 20 feninga, zgrabim ih i nestanem.
Kao mala sam odrasla uz dedu, roditelji su mi radili, pa sam uglavnom bila kod njega na selu. Često me vodio na planinu, išli bismo pješke, u ruksak stavimo malo hljeba, sira i pekmeza, i kad dođemo gore na svjež vazduh, deda raspakuje ono što smo ponijeli, i mi u slast to pojedemo. Za mene na svijetu nije bilo slađeg ručka. U posljednje vrijeme zaokupljena fakultetom sam slabije išla kod njega na selo, kad jutros neko zvoni, ja u čudu, nisam nikoga očekivala. Otvaram vrata, kad moj dragi deda donio sira i pekmeza! Za čas me vrati u najljepše dane mog djetinjstva.