Najveća trauma iz detinjstva, koje se sećam kao da je juče bila, je kad moj mlađi burazer (tada je imao 2 god) igrajući se sa mnom dobije napad i mama ga brzo uzme u ruke i kaže mi trči po pumpicu. Sa 5 godina sam trčala najbrže u životu.
U životu su me mnogi ismejavali na razne načine, sad sam bolji od njih tj.na višoj poziciji, i sad kad ja imam tu privilegiju da ih ismejavam, meni ih je žao i ja to ne radim. Tako sam odgojen da na njihovo zlo ja odgovaram dobrim i ponosan sam na sebe.
Kad vidim kineze na ulici redovno se proderem KONISUAAAAAAA, oni iskuliraju, a ja ispadnem budala.
Nosim sunčane naočale samo da bih mogao promatrati ženske obline, a da one ne vide gdje je moj pogled zalutao.
Nisam najbolji student, pa čak ni dobar, ali nikad nisam varala ni prepisivala na ispitu i ponosim se time. Roditelji su me učili da sve u životu steknem pošteno, i hvala im na tome. Ipak, najveća diploma koju možete imati jeste biti čovjek.
Volio bih da sam se danas barem jednom iskreno nasmijao.
Kad sam vozač mrzim pešake, kad sam pešak mrzim vozače.
Dok slušam neku pesmu, obratim pažnju kako pevač diše dok peva. Da.
Tata me je zaboravio u vrtiću. Vaspitačica me je vraćala kući.