Posvetio bih joj nekoliko pesama, ali se plašim da je to klinački i patetično...
Stvarno mislim da nisam sposobna da mrzim. Mnogo puta sam pričala ružno o nekim ljudima, ali nekako su uvek te reči bile jače od onoga što osećam prema njima.
Imam utisak da nisam normalna.
Uopšte se ne uklapam u 'obrazac normalnog čoveka' :/ Sve što drugi rade meni je glupo, sve što ja radim njima je smešno -.-
Ne znam kako da ovo rešim.
Ne volim ljude koji okolišaju. Pitaj me odmah šta ti treba, ovako me samo nerviraš.
Užasno me iritira smeh koleginica sa kojima delim kancelariju.
Ponekad me je sramota da kažem odakle sam, pa kažem da sam iz Beograda.
Zanima me kako bi mu bilo da zna da sam 7 meseci čekala da me ponovo poljubi? Da sam u tom čekanju samo spavala, plakala, bila na hitnoj, skoro izbačena iz gimnazije dva meseca pred maturu. Zanima me šta bi bilo kad bi znao da sam čekala 4 godine da se bilo šta desi? Zanima me kako bi se osećao da mu neko priredi sve šta je on meni, a da ga još uvek voli? Hoću sve ovo jednom da mu kažem i nadam se da će me proći. Evo, još malo cu postati diplomirani pravnik, on klošar iz kraja kog ću voleti dok ne umrem!
Imam 17 godina i jednom sam se tokom noći probudio nesvjesno dok sam spavo, zvao staru da dođe i reko joj "stara mene su oteli pokemoni!" To je bilo šokirajuće kad mi je pričala... :O
Sinoć sam sa dečkom, bratom i snajkom otišla na večeru da proslavimo moj 23 rođendan, nakon pola sata SLUČAJNO dolazi njegova sestra i zet i naravno sedaju sa nama. Dolazi konobar i donosi flašu pića i kaže za verenike, i ja kao ee pa ovo nije taj sto i okrenem se i vidim svog dečka sa prstenom u ruci. Posle se pojavilo celo društvo i dugo se slavilo. :)))
Kad sam bila mala mislila sam da fakultet završe samo pametni ljudi.