Iskreno, nekad mi nije neprijatno kad mi neko drugi ne dozvoli da platim račun u kafiću, ipak se nekad radujem uštedi.
Kada krenem na ispit, uvijek stavim naočare za čitanje jer se osjećam mudrije i pametnije.
Već 5 godina volim komšiju koji ima dvogodišnju vezu i uskoro se ženi... Prvi put kada sam mu to rekla mislio je da se šalim. Od tad više ne pričamo o tome. Iako mislim da zna i čuva sve stvari u sobi koje sam mu ikad poklonila. Kada me je prvi put upoznao sa devojkom u trenutku rukovanja poželela sam joj sve najgore na svetu,a sada je obožavam,stalno kafenišemo...ali se osećam kao g*vno kad se setim da volimo istog muškarca...
Sećam se kad nam je nastavnica u osnovnoj školi dala temu za pismeni zadatak ''Tada sam bio zadovoljan sobom '' . I dok su sva pametna deca pisala kako su pomogla kevi, starici u busu, kako su pobedila na fudbalu, dobila peticu u školi itd itd..ja sam pisao kako sam kupio sliku, lep tv i uredio svoju SOBU...Zato što sam shvatio da treba da opisujemo svoju sobu a ne neki svoj uspeh... I dan danas se smejem zbog toga.
Moji roditelji, a pogotovo moj deda, se više raduju kad položim ispit nego ja.
Kada piškim brojim. Rekord mi je do 37. Radim to odkako znam brojati.
Гледам серију ''Полицајац са Петловог Брда'' и дивим се лику Бошка Симића. Има петоро деце и четири жене. Ради као полицајац и живи нормално и срећно. Кад бих и ја то могао.
Štapiće za uši, prije nego što bacim u smeće, obavezno prvo dobro umotam u toalet papir, da neko ne bi provalio da su mi uši bile toliko "prljave".
Volim da dugo gledam u svetlo i onda naglo prekrijem oči rukama. U tom mraku onda mi se prelivaju razne boje i bude mnogo zanimljivo, kao da sam u svemiru.
Obično kad sam napravio nešto loše, čekao sam da mi dođu gosti, pa bih tek onda rekao roditeljima. Tako mi je bilo lakše.