Imam uspomene iz detinjstva za koje nisam 100% sigurna da su se stvarno desile ili sam ih sanjala.
Kada posle zime, u toku koje non stop nosim jaknu i držim ruke u džepovima, dođe leto i izađem napolje u šorcu i majici ne znam šta ću sa rukama. :)
Postoji jedna devojka koja mi se duže vreme sviđa, i koja to zna jer sam joj više puta otvoreno to rekao, ali me ona smatra samo za mnogo dobrog druga. Kad god mi stigne poruka od nje u kojoj piše "Moram nešto da ti pričam", sav pretrnem, živ nisam, u strahu da nije neki dečko u pitanju.
Mnogo volim svog oca, napravio je me sa 17 godina to je bila neka srednjoškolska kombinacija "za jedno veče", sa mojom kevom koja nije preživela porođaj, moj otac nije ni znao da je trudna, živeo je u drugom gradu. Saznao je od roditelja moje majke da ima dete, nekao se izborio kod njegovih da me prihvate. Uprkos tome što je bio mlad, išao u srednju školu, studirao, on je uvek imao vremena za mene. Sada imam 16 godina i mislim da je najbolji otac na svetu! A i vrh je kada mi dođe na roditeljski, a on najlepši i najmlađi, sve moje drugarice se pale na njega.
Smuvala sam se sa dečkom tako što mi je prvo dao koka-kolu sa natpisom: "Ortakinja" i zagrlio me. Desetak dana kasnije mi je dao novu sa natpisom: "Simpatija" i poljubio me u obraz. I nakon 3 dana mi je dao koka-kolu sa natpisom: "Devojka", ja sam mu rekla: "Ali mi nismo zajedno." A on me je poljubio i rekao: "Sada jesmo" i nastavili smo da se ljubimo jos 2 minuta.
Kada sam bio prva godina srednje škole trebalo je neko od roditelja da dođe na roditeljski sastanak. Moj otac je otišao u osnovnu školu misleći da još uvek tamo učim.
Imala sam više povjerenja u profesoricu srpskog jezika nego u drugarice iz razreda, u pismenim zadacima sam joj rekla stvari koje njima nisam mogla.
Sada živi sa drugom i ona će mu roditi dete. Nas dvoje se nismo prestali voleti i zovemo jedno drugog sa sakrivenog broja... i samo ćutimo, jer ne postoji reč koja bi nas ponovo spojila...
Uvek sam znala azbuku, a abecede se i dan danas ne sećam.