Kad me bivši ostavio prije 4 godine rekao mi je da ću ja sigurno naći nekog super dečka. On je za pola godine već našao novu curu (možda ju je imao i dok smo bili zajedno), a ja još uvijek nisam pronašla nikoga. Iako mi nikad ništa loše nije napravio, pomisao na to me baš razljuti.
Suprugova sestra se meša u sve. Ona je svekrva na kvadrat. Ne može da kontroliše svog supruga, pa pokušava onda brata. Zove ga za sve, zalazi u intimu, kritikuje, komentariše, savetuje, predlaže stvari koje se tiču mene i njega a niko je nije ni pitao, cima ga da joj pomogne u odabiru kaputa, pa i najveće gluposti…to radi i dok smo na odmoru. Drži ga na telefonu satima. On je jako poštuje jer ima samo nju, pa je sasluša…vrhunac je što se skoro uselila kod nas na par dana, zbog izmišljenih obaveza, a evo to traje mesecima… nemamo privatnosti više ni 1 minut, i jako brinem za naš brak jer ja postajem anksiozna. U sve se dodatno meša. Iz dobre namere, kako kaže, u našem odsustvu je prala, menjala posteljinu, veš, sređivala stvari kako njoj odgovara u našoj sobi, bez da je pitala. Mene je to jako povredilo, jer mi zadire u intimu. Ali ja sam samo snajka u toj porodici…
Oduvek sam osuđivao muškarce koji ne žele da imaju seks sa svojim ženama kada su trudne dok se nije meni desilo. Ne radi se o tome da postajete neprivlačne, naprotiv. Radi se o psihološkoj blokadi. Nekako mi je morbidno da penetriram, a beba je tu na par cm. Drugo, imam trip da bih povredio ženu i dete, bez obzira što zvanična medicina kaže da je faktor rizika mali (iako postoji). Te dve stvari su razlog i čine psihološku blokadu, a ne manja privlačnost.
Supruga (42) je na moje veliko čuđenje letos propušila na novom radnom mestu. Do juna nikada u životu nije zapalila cigaretu. Nisam joj roditelj, niti je klinka da bih joj branio, ali ne mogu da se otmem utisku da je u najmanju ruku čudno da neko sa 42 počne da kupuje cigarete, pod izgovorom da je pušenje smiruje. Znate li za sličan primer da se nepušač u tako zrelim godinama uhvati cigareta?
Roditelji mi imaju i mana i vrlina, ali jedna od mana im je poluprikrivena škrtost i pre-oprez pri potrošnji novca. Evo 2 primjera za radove na selu ove godine: košenje. Osim što nema šanse da košenje nekome plate, morao sam živce pokidati da im objasnim da je kupiti trimer super rješenje za naše košenje, što su i priznali, ali tek nakon cijelo ljeto što je prošlo. Drugi primjer: trebalo je da izbušimo neko željezo i kaže mama "IMAMO SAV ALAT NA SELU". Da, alat, ali ne i prateću opremu - svi boreri i burgije istupljene, a nisu bačene u smeće, nego daju utisak da imamo "na stanju". Pa nešto od svog tog alata i nije skroz funkcionalno. Kad smo bezveze izgubili vrijeme i morali se vratiti u grad, kupila je najjeftinije stvari s kojim opet nismo završili posao, nego evo treći put zbog jednog posla se ide na selo. I na kraju, bilo šta da se započne, po defaultu im je da to krene bez ulaganja, pa kad ne ide, traži se krivac, pa se razmatra da se odustane ili ipak nastavi posao.
Popljujte me slobodno da sam glupa, ali ne znam anatomiju ženskog polong organa, a žensko sam. Znam šta je i gdje se nalazi klitoris, ali ovi ostali nazivi me totalno zbunjuju. Ne znam šta bi trebali biti 'zidovi', unutarnje, vanjske usne. Totalno mi je sve pobrkano.
Osećam da ne mogu da se povežem na emocionalnom nivou sa dečkom sa kojim sam započela vezu pre nekog vremena. Osećam neku blokadu. Poznajemo se skoro čitav život, sve je savršeno i volela bih da to traje. Slažemo se i funkcionišemo. Ovo što imamo bih opisala kao savršenu vezu. Ali, kao da postoji blokada, kao da sam posle poslednje dugogodišnje veze emocionalno hendikepirana iako je tamo sve bilo razrešeno sa obe strane. Plašim se da se nikad više neću moći povezati na taj način da bilo kime.
Drugarstvo nas 4, ja uvek veseljak realno muškarcima najmanje privlačila pažnju, ali sam uvek bila komunilativna i sprdnjica i sve, dok društvo ono neko dizanje nosa pa niko nije za njih bla bla.. ja živela dan za dan i jednog dana se poklopilo da upoznam nekog na obostrano zadovostvo. Godine su prošle ja sam se udala sad sam trudna. Osećam neopisivu ljubomoru, od osoba koje su mogle da imaju sve ovo deceniju pre mene da su htele... sad su se svi povukli, nema nikog... mislim ja sam srećna al kako sam ulagala u moju ljubavnu situaciju ja sam ulagala i u to drugarstvo, čak su mi i kume ali ništa očigledno nije vredno... ja odoh svojim putem, ali žalosno jako...
Moj dečko ima rođendan uskoro, i već danima razbijam glavu šta da mu kupim. Problem je u tome što je on uspešan i može sebi da priušti bukvalno sve što poželi. Zato mi se čini da nijedan moj poklon neće biti dovoljno dobar, niti vredan u poređenju sa onim što on sam sebi može da kupi. Želim da ga obradujem i iznenadim, ali osećam da nikakav materijalni poklon ne može da se meri s njegovim standardom. Da li je neko imao sličnu situaciju? Šta pokloniti nekome ko već ima sve?
Imam drugaricu koja je dobra osoba, ali mnogo psuje. Dešava se da me bude sramota kada smo u društvu jer nekada pretera do te mere da nas ljudi počnu posmatrati, jako je glasna. Nisu to svakodnevne psovke nego baš neprimerene jednoj devojci. Ne bih volela da prekinem prijateljstvo, smatram da ima kvalitete čoveka i dobar je prijatelj, ali ne znam ni kako da joj skrenem pažnju jer bi se možda uvredila. Sa druge strane, ne mogu ni da se pretvaram da mi je sve to u redu, jer nije. Zaista ne znam šta da radim.