U vezi smo dvije godine, volim ga,ali stalno mi neki unutarnji glas kaže da to nije to. Gledam ga više ko prijatelja, nema one strasti koja pokreće sve, želju za seksom. Ne vidim više izlaz iz toga, bojim se osuda jer je u meni problem. Ali živjeti doživotno s nekim u braku kao prijatelj?
Imao sam 3 najbolja druga, od kad znam za sebe znam i njih. Bili smo kao 3 brata rođena, nerazdvojni. Jedan drug nađe devojku, super sve, veri je posle 2 godine. Pre 3 godine taj isti drugar pogine, to me slomilo skroz. Tri meseca nakon njegove smrti saznam da je drugi drug počeo da se viđa sa tom devojkom, nešeg pokojnog druga. Nisam mogao da verujem da je to uradio, ni on, ni ona. Kad sam mu rekao da nije u redu i da nije normalno, niti na mestu on je prekinuo kontakt sa mnom. Sad čejaku i dete, srećno im bilo, ali ne mogu da shvatim još...
Sa dečkom sam 2 godine u vezi i živimo zajedno. Oboje smo zaposleni, finansijski stabilni, on ima 35 godina, a ja 26. Voli me, poštuje, svuda idemo zajedno, ali često mi kroz ‘šalu’ govori kako je brak robija i da nikada neće da se ženi. Kada ga pitam da li je ozbiljan, kaže da se šali. Pre neki dan je spomenuo da mu nije poraz u životu ako ne bude imao decu na šta sam ga ja pitala pa je l imaš u planu da ih imamo na sta se on iznervirao i rekao kako sam mu uništila veče sa tako ozbiljnim pitanjima i da ga opterećujem i ne silim nego da sve treba da ide svojim tokom.. Kasnije mi je rekao da nije tako mislio i da bi voleo jednog dana, ali da je poenta da mu to nije prioritet i da ne treba da ga opterećujem sa planovima već da se opustim i uživam u životu. Ne znam da li je normalno da posle 2 godine ne smem takvo pitanje da postavim svom dečku sa kojim živim?
Šta da izmislim da bih upoznala komšiju? Već godinu dana živi u našoj zgradi, ali smo se svega par puta sreli.
Kažu da sam lepa i zgodna devojka i da kao takva mogu imati koga poželim. Ali, istina je da uglavnom muškarci žele samo spavati sa mnom i ništa više od toga. Iz tog razloga sam sama. Iz godine u godinu to me baš pogađa i osećam da nikad neću pronaći osobu koja će me zavoleti i biti tu na osnovu mene kao osobe, a ne da me gleda samo kao dobru "ribu" za iskoristit.
Mislim da veza, a pogotovo brak, ama baš nikada ne može biti 50/50.
Možemo mi dijeliti troškove po pola, kućanske poslove, društvene obaveze i sve u životu, ali muškarac nikada neće moći da podijeli tih 9 mjeseci trudnoće i posao u stvaranju djeteta.
Ako partnerstvo ne planirate bez potomstava, manite se ćorava posla sa tim "jednakim" raspodjelama.
Eto, nije mi jasno. Strašno se bojim buba i paukova. Stvarno se trudim - čistim, spremam. Svaki tjedan nešto, skoro svaki dan nešto radim kako bi kuća bila što urednija. I ne mogu se riješiti buba i pauka nikako. Toliko puta sam čula onu da oni vole prljavo i tamno. A moje najsretnije šeću po bijelom plafonu kada završim s čišćenjem. Kao da baš vole kada im je uredno i bijelo. U subotu sam usisavala i prala pod, špricala insekticidom - u ponedjeljak u 6.30 ujutro probudim se sa ogromnom stonogom na plafonu iznad kreveta. Dobro, gdje je tu pravda?!
Živim i radim na Zlatiboru, ovde sam rođena. Završila sam fakultet turizmolog sam i radim u državnoj firmi gde je plata smešna. Međuljudski odnosi su katastrofa. Stvarno sebe ne vidim na ovom poslu, i zbog plate i zbog odnosa. Mlada sam i želim da napredujem, prvo da odem iz mesta gde sam rođena sve me je smorilo ljudi baš jako su loši ovde. Drugo, želim da radim posao gde će se ceniti moje znanje i fakultet i gde ću biti dobro plaćena. A treće, volela bih da se udam za nekoga ko nije odavde, jer su ovde momci priprosti baš. Zacrtala sam da ću otići jednog dana gde sanjam, idem ka mom cilju polako. Bože pomozi mi.
U restoranu je meni i mužu za stolom prišao lik, relativno mlad, i na prvi pogled rekao bi neko normalan dečko. Ponudio nam je pozamšanu svotu novca (koju je odmah stavio na sto ispred nas) da provede noć sa mnom?! Dok smo pokušavali da ga odbijemo na fin način pravdao se i izvinjavao ali bio uporan u svom zahtevu. Tek kada je muž izvadio telefon i rekao da će zvati policiju povukao se i otišao. Nekad si ludake mogao da prepoznaš na ulici, a sad...
Prije ako si stalno govorio nekome: pazi na sebe, lijepo si obučen, jedi nešto, sretno s poslom, sretno na sastanku, vjerujem u tebe, biti će sve u redu, znači kad si stalno brinuo i stalo ti je do tih ljudi, oni bi bili zahvalni i vratili ti dvostruko, a danas? Čim počneš tako, svima si naporan i dosadan i misle svi da glumiš i da se preseravaš i ideš im na živce kao naporan si im sa tim svim. Fakat u šta su se ljudi pretvorili da ne znaju cijeniti više kada netko brine za njih…a kad ja odem, onda oni kukaju kako su sami i kako nitko više ne brine za njih… svašta.. imao si i nisi znao cijeniti..