Kad napolju grmi, a ja sam negde u gradu, uđem u prvi kafić na koji naiđem i tamo pijem kafu dok ne prođe grmljavina... Nebitno je da li imam neke obaveze posle, da li žurim, da li imam para za bacanje itd. Jednostavno imam fobiju od grmljavine i dobijem napad panike ako sam napolju..
U igri u našoj ulici prilikom pretrčavanja da ''zapljunem'' mesto jer smo igrali žmurke udarilo me auto. Slomilo me skroz, jedva sam preživeo. Od desete do petneaste godine sam više provodio u bolnici nego kod kuće. Srećom, sve se dobro završilo i sve je to daleko iza mene. Nemam više nikakve posledice mada kako starim sve me više bole mesta preloma kada se menja vreme. Fizički sam dobro, bez ikakvih smetnji, ali psihički nisam. Strah me automobila, nikada nisam stigao do kraja u autoškoli jer doživim napad panike kada vidim da mi drugo auto ide u susret. Ne smem da pređem ulicu dok ne budem potpuno siguran da apsolutno nema nikoga (što je danas nemoguće), plašim se i parkiranog automobila jer sve mislim da će odjednom krenuti. Ne znam kako tog straha da se oslobodim jer mi sve više zagorčava život.
Moj sin jedno veselo dete, radoznali dečak čija je najveća mana to što veruje svima. Za koji dan završava 4 razred. 4 godine pakla sa ženom kojoj on nije odgovarao jer se nije uklapao u šablon učenika kakav ona želi. Ne mogu da dočekam dodelu knjižica. Pred svih 30 roditelja i 30 đaka ću je javno podsetiti za sve gadosti koje mu je radila pod izgovorom da je to za njegovo dobro i završiti sa rečenicom "A to dobro što ste mu vratili neka vam se tako dobro i vrati". A ono..ona ga je učila 4 godine...neee nije ona nego ja. A ona ga je kažnjavala da mu je svaka ocena bila 4+ i 3+ nikad veća ocena na -. Čak i ocene kad je zaključivala gledala je da to bude na manje. Rekla sam roditeljima od par dece plan, od dece koja su prolazila kao moj sin da razmisle i da joj i oni prirede nezaboravan ispraćaj.
Najveća trauma iz djetinjstva mi je kad kreće autobus a roditelji kažu trči, zaustavi ga i reci da nas sačeka 🤦♀️
Nakon 35 godina života u kojem nisam imao djevojku, niti išta sa bilo kojom djevojkom, napokon se našla dovoljno očajna da bude sa mnom!!!! Jest da ima četvero djece sa različitim ljudima, ali za mene je lutrija!!!! Tako sam sretan kao nikad!!!! Volim te M.!!!!
Bio sam loš čovek. Priznajem. Mogu sada ovde da se pravdam zašto i zbog čega sam izabrao da krenem tim "lošim" putem, ali istina je da sam bio loš čovek. Prvi kontakt sa one strane zakona mi je bio u srednjoj školi. Vremenom, upao sam u mnogo ozbiljnije i dublje vode iz kojih se ne može tako lako izvući. Početkom ove godine, iako sam još uvek mlad i imam tek 22 godine, dobio sam dete. Skroz neočekivano. Odlučio sam da prekinem sa svim lošim stvarima koje sam radio i da svoj život posvetim devojci, odnosno ženi, i detetu. Ne zaslužuju da imaju takvog čoveka pored sebe. Trenutno živimo odvojeno, jer ja pokušavam da rešim sve stvari i da izađem iz tih voda, iz kojih nije lako izaći, ali jednom kada uspem to će biti konačno. Ne tražim odobravanja za moj prošli život, samo sam hteo da olakšam dušu i da kažem da stvarno želim da se promenim. Želim da budem dobar otac i dobar muž. Ne želim da sutra strahujem za svoje dete da će mu neko nauditi zbog stvari koje radim. Želim biti novi čovek.
Radim kao instruktor na pilotskoj akademiji i fascinantno mi je da ogroman broj kandidata odustane od akademije kada dođe do avionike- za neupućene stelovanje i upravljanje elektronskim sistemima u avionu, koje na putničkim avionima može da traje i po sat vremena pre leta. Mnogima to bude dosadno i odustanu već na I godini. Ljudi, šta ste mislili, da se avion vozi kao auto, sedneš, okreneš ključ i voziš?
Bude me sramota kada čitam stari dnevnik i nezrele načine razmišljanja. Dođe mi da sve zalijem benzinom u jednoj metalnoj kanti i zapalim, pa gledam kako gori, no susjedi bi mislili da sam retard pa umjesto brinem o okolišu i recikliram. Nemate pojma koliko je to razočaravajuće i nezadovoljavajuće.
Plašim se smrti i sahrane, ideja da će me jednog dana zatvoriti u kovčeg i zakopati mi je jeziva.
Pre oko godinu dana mi je preminuo jedan od omiljenih profesora. Ne znam da li je to normalno ali ja i dan danas ponekad plačem zbog toga, čak planiram da istetoviram nešto simbolično u sećanju na njega. Ne znam šta je on mislio o meni i nisam mu bila jedna od omiljenih, verujem da smo bili različiti ali je bio vrlo neobična osoba, možda dobra, možda loša. Bio je pacijent svoje vrste koji je prilazio ljudima kao autentična osoba i prihvatao sve ono što ljudi jesu i žele da budu, koji je širio entuzijazam i spajao ljude. Uvek mi se činilo da smo odrasli u sličnom lošem okruženju i da bi mi u nekom paralelnom univerzumu mogao biti (mnogo) stariji brat mada možda mi se to činilo jer je on dobro procenjivao ljude. U svakom slučaju svet bi bio lepši da je on još uvek tu. Želim ovim putem da poručim svima koji rade sa decom/mladima da veliku ulogu imaju u njihovim životima i da svakom pruže pažnju i empatiju.