Kao jako malu su me naučili da ako nemam nešto lepo da kažem, onda je bolje da ćutim. Šteta što većina to ili nije naučila ili je ekspresno zaboravila, nego je trend biti večito nadrndan i bezobrazan prema ljudima bez ikakvog razloga.
Ne znam kako roditelje da nagovorim na plastičnu operaciju ušiju. Imam kompleks od sedmog razreda i ne mogu se pomiriti s tim da ne mogu zavezati kosu dok treniram ili idem u školu. Moji roditelji kažu da nisam klempava i da sam umislila te ne žele da me puste na operaciju. Ne znam šta da radim.
Zbog svojih gluposti ostala sam bez dečka za kojim ću patiti zauvijek. Svaku šansu sam olako shvatila. Sada kada sam napokon došla pameti je kasno. Znam sama sam kriva, ali sve sam shvatila i promijenila sam se. Sve bi dala za njega. Volim te i voljet ću te zauvijek.
Počeli smo da živimo zajedno, jedina aktivnost osim posla mu je da igra igrice, msm da neću još dugo izdržati sa njim, nagovaram ga da izađemo malo prošetamo, ali on je uvek umoran.
Moji su razvedeni 6 godina. Tata je upoznao drugu ženu mojih godina (38) . Prvo se činila dobra, ali sad vidim da je žena čisto zlo. Mog oca odvaja od unuka i ostatka obitelji, Božić nismo proveli zajedno jer ga je molila da u to vrijeme odu na Bali, upoznala je moje prijateljice i sad mi krade društvo, priča laži o meni, ona je iz bogate obitelji i ponižava naš jer živimo skromno. Mislim da ću se samo udaljiti od njih, nema svrhe da se svađamo pred ocem.
Bukvalno sam u tom periodu života gdje mi ljubav nije uzvraćena od strane ikoga.
Žena i ja pokušavammo dobiti dijete već 3 godine. 7 pokušaja vantjelesna oplodnje. 2 spontana iza nas. Trenutno žena u bolnici jeku bolovi u stomaku, trebala je sutra betu da vadi ali eto nije nam se dalo ni ovaj put. Brat dobio drugo dijete prije 3 dana. Stavio slike na Facebook, još me označi. Familija čestita a meni srce puca. Svi sretni samo žena i ja cekamo da nam svane. Niko ne zna šta prilazimo, evo u bolnici gledamo u zid, nema sna ni za nju ni za mene i pitam se brate moj da li si mogao sačekati barem dva dana zbog nas. Oprosti brate ako mislim na sebe i na svoju bol, znaj da sam ipak sretan zbog tebe, samo me stisla ova moja tuga...
Pod pauzom kad radim, spavam. Ne jedem, ne pušim, nego spavam. Odem u wc za invalide zaključam vrata i ne izlazim narednih pola sata. Nitko za to ne zna.
Pre dva dana izgubila sam pacijenta- dok je beba, hvala Bogu, preživela. Duša me boli i toliko se osećam krivom... Osećam da je mogla da preživi, da je moja greška!
Do svoje 37. Godine nisam doživeo da mi se nabacuju devojke, ali od 37 do sada kada imam 41. Godinu je to postalo redovno. To su devojke u dvadesetim, ili u tridesetim koje izgledaju mnogo bolje od devojaka u dvadesetim. I najčudnije, sve mi se prve jave. Dok sam bio mlađi kao da sam bio invalid, a imao sam 30kg manje, izgledao mlađe i lepše, bio jači, ma jedva da mi se jave. Sve je tada bilo bolje osim što nisam imao samopozudanja i para kao što imam sada i nisam bio oženjen. Vidim koliko je sve lošije fizički sada u odnosu na dvadesete i ne znam i dalje šta žene vide u starijim muškarcima.