Plašim se da zbog učestalih genitalnih infekcija kasnije neću moći da imam dece.
Још мало па пуним 20 година а кризирам као да пуним 50.
Ne razumijem potrebu ljudi da se zbližavaju sa susjedima. Pola života sam slušao ovi susjedi ovo ovi ono.. Ne poznajem nikoga od susjeda (ne znam im ni imena ne zanimaju me) niti želim da oni mene znaju. Živim u novoizgradenoj kući u zagrebačkom elitnom naselju, ograda stalno zatvorena - nemojte mi slati klince za halloween, dolaziti za božić, novu godinu neke glupe proslave i što ja znam. Želja mi je doslovno kupiti cijelo brdo da ne vidim nikoga oko sebe kad pogledam kroz prozor.
Volim ga i voli me. Otišao je na drugi kraj naše države da radi i zove me da dođem da živim sa njim. Sve bih dala za to. Da ostavim ovaj bedni posao i počnem neki lepši period života. Moji se nikako ne slažu sa njim, 10 godina kako se znamo i 7 godina naše veze nisu ga prihvatili i nikada i neće, jednostavno su takvi. Bili smo u prekidu godinu dana i od kako smo se pomirili pre 2 godine ja ovu vezu i krijem od njih. Ne mogu više ni sa njima, imam 29 godina i sve više je generacijski jaz među nama, u poslednje vreme se mnogo ne slažemo. Ako odem kod njega, to će za njih biti šok, ali OK, nije to problem, prebole ljudi mnogo veće stvari. Problem je šta ako MI NE uspemo. Gde da se vratim, kome? Od čega da živim, gde da živim? Oni me nikad ne bi prihvatili nazad, imamo veliku kuću i onda bi ja morala da idem negde da plaćam stan, a to bi bilo preživljavanje. Realna sam i moram da gledam "šta ako" volimo se neizmerno, ali sve je drugačije kad živiš sa nekim i svaka solucija je moguća.
Prestala sam da budem ljubavnica, ne zato što smatram da je to nemoralno, već zato što je žena mog bivšeg ljubavnika poslala dva grmalja sa pištoljima za pasom na vrata mog stana. Kad sam ih pitala za šta će im plastične kese koje drže u rukama, jedan od njih je odgovorio da izaberem u koju želim da me spakuju ako nastavim da se vidam sa tadašnjim ljubavnikom. Ni jedan muškarac nije vrijedan mog života.
Dečkova najbolja drugarica je pokušala na sve načine da nas razdvoji. Prvo je pokušavala da ga smuva, onda me je pljuvala, odgovarala, šlihtala se njegovim prijateljima. E kad to sve nije uspelo, i kada je on shvatio šta ona radi, otkačio ju je i ne druže se više. Opet je pokušala da me ogovara, da govori da to neće potrajati... Otkačilo ju je i to par prijatelja kad su videli koliko je zlobna. I sada ona kuka za njim. I što je najgore, meni je stvarno žao, ali setim se koliko sam se nervirala i koje nervne slomove sam imala zbog njenih spletki. Nisam ga ja naterala da je otkači, uradio je to sam. Šta sada da radim? Znam sigurno da, ako bi se pomirili, opet bi nastavila po starom. A imala je godine i godine da bude s njim ali nije htela. I posle sam ja kriva...
Da mi je netko rekao da ću ovako sama biti u 26 godini ne bih vjerovala. Bila sam otvorena, pozitivna osoba, stvarno sam željela prave prijatelje i imati ljudi kojima će biti stalo do mene kao i obrnuto ali meni to ne dolazi u život koliko se god trudila. Ljudi koji su mi došli su mi uvijek radili neke spacke, pokazali se dvoličnima, ma groznima. Baš mi dode teško, jer ne znam gdje griješim i što je toliko krivo sa mnom da sam toliko sama.
Plata mi je 72 000, živim sam, nemam nikakvih izdataka i plaćam prostituku četiri puta mesečno 70 e. Uvek biram istu devojku, studentkinju prava, lepuškastu, ništa posebno, jednu od onih što nikada niko ne bi pomislio da može time da se bavi. Nekako mi paše, mirna je i prijatna. Počeo sam da primećujem da se drugačije oblači i ponaša u poslednje vreme i nije mi naplatila zadnja dva puta. Mislim da se zaljubila nesrećnica.