Pred svaki bitan događaj odvojim dva sata da se iskakim od nervoze. Posebno kada su u pitanju testovi, kolokvijumi, zubar, prvi dejtovi..
Govorim sve što mislim kad sam pod stresom jer se onda nikome ne moram uvlačiti u du*e.
Nema mi ništa draže nego kada stavim pjesme na nasumično, a onda me pogodi.
Mislim da će mi trebati vremena da se odviknem od nošenja maski isto onoliko koliko mi je trebalo da se naviknem.
U mjesec dana sam izgubila i posao i momka. Slomljena sam, ali prihvatila sam to kao sastavni dio života. Moji prijatelji to ne shvataju, pa me svaki dan zovu da ispričaju kako su išli negdje s partnerom i kako su uspješni na poslu. Boli to.
Pisao sam početkom godine listu ciljeva: da nađem bolji i plaćeniji posao, položim vožnju, kupim auto, lap-top i mobilni telefon, sredim plafon i pod u dnevnoj, itd. Da vežbam kod kuće, za početak, da počnem da pišem konačno roman, makar na papiru... Od svega toga nisam uradio apsolutno ništa! Samo sam nalazio izgovore da opravdam svoju letargičnost.
Imam 45 godina živim sam, bez kučeta i mačeta. Imam dovoljno novca da izdržavam sebe i porodicu, poslednjih godina skačem iz veze u vezu, ali se još nisam oženio čekajući onu pravu. Počinjem da mislim da sam prokockao život, i ono što je najbitnije vrijeme. Ne znam šta da radim sa sobom i počinjem polako da se gubim.