Pre skoro 7 godina izgubila sam osobu koja je čitav život bila tu za mene, osoba koja me je uvek razumela, nikada optuživala, moj neumorni zabavljač, klovn, violinista sa imaginarnom violinom, pesnik sa izvanrednim rimama, moler, stolar koji mi je pravio mini kućice za razonodu, moj deda. Bila sam mala kad je umro, možda 9 godina. Pomislili biste, pa kako se toga uopšte i sećam, kako mogu da pričam o nečemu što se dešavalo tako davno a da opet posle 7 godina pustim suzu pominjajući ga. Mog dedu, mog zaštitnika, mog anđela čuvara.
Najgora stvar u životu je oproštaj od tebe koji nisam dobila. Samo sam dobila vest od roditelja da si napustio našu Zemlju. Tada nisam ništa rekla, ali sada hoću, želim da znaš da mi mnogo nedostaješ, da ti se zahvalim za svako veliko dobro učinjeno u mom životu, žao mi je što tvoja druga unuka nije imala priliku da te upozna ovoliko dobro kao ja. Volite svoje bližnje i poštujte ih, jer nikada ne znate kada ćete ih izgubiti.
Zauvek, tvoja unuka...
Ljude koji putuju samo u Paraliju i Budvu i nikada ne izlaze iz svoje komfor zone, smatram ograničenima i zatucanima.
Živim u Italiji ali svakog leta dodjem u Srbiju da posetim društvo iz srednje škole i fakulteta. Tako stalno izlazimo i zezamo se. Sve je super, ali me najviše nerviraju devojke ove naše devojke. Kad saznaju da sam iz Italije, odmah me gledaju drugačije u fazonu "tvoja sam, vodi me odavde", guraju se da budu blizu mene. Ja se ne razbacujem, ne hvalim se, niti pričam da živim u Italiji, osim ako me neko ne pita ili neko od prijatelja ne kaže. Dosta se toga promenilo otkad sam studirao ovde pa se preselio, ali devojke izgleda nisu.
Iskreno, najviše mi nedostaje bivša najbolja drugarica.
Jednom sam dobio poziv i kaže lik "dobar dan, jeli ovo pizzerija ta i ta" ne sjećam se imena, a meni bilo dosadno i ja kažem da je i što želi naručit. Naručio čovek par pizza i 1 sendvič. Ja kao može, možda malo bude kasnit jer smo u gužvi. Nakon 50 min zove lik i ja kažem oprostite ali nazvali ste krivi broj. Sad kad razmislim možda to i nije bilo u redu od mene ali nisam mogao odoljeti.
Kolega iz kancelarije, kojem sam ja lično uradio celu statistiku i protumačio rezultate za disertaciju (asisteniti smo) je otišao preko. Inače sam ja uvek važio za ječag istraživača imam jače radove i vukao njega na mojim istraživanjima kao kolegu sa generacije. Umesto da mi je zahvalan do neba, on meni popuje kako ja ovde ne radimo dobro sada kada je bio kod nas u poseti posle 9 meseci inostranstva. Pa da nije bilo mene ti bi još tu plakao nad rezultatima koje ne znaš da protumačiš i moljakao profesora da te uputi a on pričao kako nema vremena. Toliko.
Sat vremena pred maturu išla sam kod frizera sa idejom da mi žena napravi laganu, opuštenu, spuštenu punđicu, onako jednostavnu i neobaveznu. Žena mi je ladno uvijala figarom pramenčiće i napravila neki zbudženi kičeraj na glavi sa loknama i tonom laka. Htela sam da vrištim. U kolima ka Holidej in-u doživljavala sam nervni slom dok sam skidala silne ukosnice sa glave jednom rukom dok sam drugom pokušavala da sprečim suze da mi unište šminku. Sve devojke sanjaju da za veliku maturu izgledaju kao princeze. I ja sam sanjala, ali mi je taj san uništen.
Čudila sam se kako Harry Potter u filmu razgovara sa zmijama, a onda sam shvatila da sam ja to zapravo radila godinama.