Imam 33 godina, muško sam. 12 godina sam patio od problema zavisnosti i konačno je pobedio, čist sam dve i po godine. Ali nisam stvorio porodicu, nemam ni ženu ni decu jer sam uništio skoro sve što sam imao. Imam utisak da me ljuti gledaju čudno jer imam 33 godina i ništa od toga nisam postigao. Ne znam više je l postoje solo devojke mojih godina, zabrinut sam.
Bio sam oženjen 2 godine i dobili smo curicu, živjeli smo u Bosni i na kraju smo otišli u Njemačku, da bi ona nakon 3 mjeseca rekla da me ostavlja nakon svega, trudio sam se oko nje i djeteta radio sam po najvećem minusu za nas, ne kockam, ne pijem, nisam nikad ton povisio niti ruku, duša me boli kad vidim kome sam dao svoje vrijeme. Ne želim joj zlo, niti je zovem ružnim imenima, i dalje imam tu neku nadu da ćemo se opet sresti...
Ljudi koji nikada nisu imali anksioznost ne mogu da istu komentarišu. Niko nije ni toliko nekomunikativ, zatvoren... Jednostavno u tim trenucima ne možeš racionalno da razmišljaš jer te to preplavi. Želiš da se družiš, ispituješ i komuniciraš, ali imaš blokadu koju ne možeš u tom trenutku da središ jer ti je previše samo hoćeš da se vratiš kući. Prosto sve radnje koje radiš su malo čudne, a ne možeš ni ti da ih objasniš pogotovo ako ti se prvi put dešavaju. Samo hoćeš nešto da odradiš i da se povučeš. Ali ako to nekome kažeš misliće da si lud jer je naš narod specifičan pogotovo kada se spominju takve stvari.
Ako mislite da sa vama nešto nije u redu samo da vam kažem da ja i moja majka zivimo na račun njene majke tj od jugoslovenske penzije.
Ja samo poslala onu poruku na Instagram “info” za neki online posao. Ženska me se svezala stalno piše iako sam rekla da nisam zainteresovana.
Bože oprosti, ali ne mogu da osetim empatiju prema onima koji sami izazovu nesreću. Na primer ako se neko predozira supstancama, vozi pod dejstvom alkohola velikom brzinom ili sami sebe ubiju. Žao mi je ljudi koji izgube život ni krivi, ni dužni. 😢
Imam supruga kod kojeg nikad ništa ne može. Znači izluđuje me! Šta god da predložim, ne može. Šta hod hoću da uradim, ne može. Ubija me doslovno u pojam.
Ja sam navikla u hodu riješavat neke probleme, on od običnog izlaska iz kuće napravi komplikaciju. Svega mi je više preko glave.
Baba i deda dok su bili živi su toliko favorizovali i voleli mog brata više od mene da sam se osećala tako manje vredno u odnosu na njega. Jednom je moja baba izjavila da njegov prst voli više nego čitavu mene.