Najbolji su mi ljudi koji neće da ti se jave nikako, a onda kad im se ti javiš – oni ti pišu otkud to da me setiš, otkud to da se javiš... Međutim, oni ti se nikad izgleda ne bi javili. Pa kad prestaneš da im pišeš jer su bezobrazni, oni ti se više nikad ne jave (a posle se ti isti žale kako nema dobrih prijatelja...).
Danas sam odlučila da napustim svoju teretanu i nađem neku novu. Tu sam krenula da treniram i naučila vežbe, upoznala dosta ljudi, ali sad mi je praktičnije da nađem neku drugu. Jaaako jako čudan osećaj.
Imam kolegicu kraljicu. Zamolila me da nazovem nekoliko oglasa za stan dok je na poslu. Odjednom mi je poslala poruku ‘´Abort the mission. Hoće momak da živi sa mnom. Sve moram ponovo.’ˆ
Primetila sam da se ljudi druže sa mnom jer sam people pleaser. Zapravo, samo sam dobra i saosećajna. Čim to shvate, odmah se promene prema meni. Naravno, nisu te osobe loše, ali npr. koriste me za neke sitnice i nemaju obzira prema meni (nije bitno šta ja kažem i oni teraju po svom). To su sve neke sitnice. Npr. komšinica me zove da dođem, ali usput da bacim smeće. Mene „gura“ da se ja sramotim i izblamiram, da ona to ne uradi (primer nešto joj se učinilo na putu, ona meni kaže da odem i vidim šta je to). Blizu joj česma s vodom, ali ona kaže da joj je mrsko nasuti vode ne bih li ja rekla „daj, ja ću nasuti“. I tako te sl. stvari.
Evo ide već druga godina a ja ne mogu da se odlepim od tog jednog dečka koga uopšte nije briga za mene i s kim nikada nisam ostvarila skoro pa nikakav kontakt sem toga što smo se vidjali u školi jer smo svojevremeno pohadjali istu. Ne znam šta da radim sa sobom, pokušavam da se “dozovem” i utuvim sebi u glavu da nismo jedno za drugo i da nikada nije pokazao da je zainteresovan za mene ali uporno mi je stomak pun leptirića kad god ga sretnem. Kako da se rešim ovog osećaja? Mislila sam da će to samo od sebe da prodje kada se udaljimo ali ništa od toga…
Mrzim što je moj momak opsjednut sa teretanom. Toliko da na putovanju od tjedan dana traži hotel sa teretanom.
Imam neki poremećaj definitivno. Naime, kada jedem keks ili čokoladu moram sve da pojedem, uopšte mi se ne jede, ali ja moram da pojedem sve... Ne znam šta da radim, ugojit ću se ko praseee!
Na plaži u Turskoj sam vidio kako se neka žena crvenom krpom obrisala ispod pazuha, pa poslije tom istom krpom briše malog sina oko usta jer se umazao od sladoleda. Zgadila mi je hranu. Cijeli dan nisam mogao jesti više ništa. Samo pio kolu. Smještaj je bio odličan, cijene pristupačne. Ali stvarno ima svake mrake.
Radim posao već 2+ godine. Volio bih dati otkaz više me ne ispunjava loša plata uslovi itd standarno za Balkan. Ali onda se sjetim koleginice koja je uvijek pozitivna ima taj prelijepi osmjeh i energiju. Iskreno nije mi do otkaza nikako čak sam pozitivan kad radim posao samo tih 8-10h onda opet isto... Šta da radim, dajte neki savjet...