Mrzim ovaj život u zgradi. U jednoj sobi se čuju porodične svađe, u drugoj glasna muzika, u wc čujem komšiju kad piški. Aman više.
Da mi je znati u koju grupu debila spadaju ovi što im se emocije pale i gase po potrebi. Kad čujem ono 'vratile' mi se emocije, tačno znam da taj ili ta nije u vinklu i da je lažovčina. Prema nekome ili imaš emocije ili ne, nema tu on/off. Bolest.
Odbila me je jedna devojka pre dosta godina na fakultetu. Razlog zašto me je odbila, je taj što je ona tad imala 27 godina, a ja 19 godina. Da li su devojkama stvarno toliko bitne godine kod momka?
Prije deset godina, otišla sam u Švedsku, ostavivši iza sebe porodični dom, ljubav, prijatelje, naš način života. Žrtvovala sam mnogo, početak je bio užasno težak, više puta sam poželjela da odustanem, da se vratim, ali nisam. Vremenom sam napredovala u karijeri, upoznala supruga, imamo jedno dijete, drugo očekujemo.
I onda kada odem u BiH, u mjesto odakle sam došla, umjesto da odmorim, da se radujem, ja jedva čekam da odem nazad. Ono malo prijatelja koji su ostali, kukaju, mrače, govore koliko je teško na Balkanu, diveći se mom životu tamo, a nikada nisu prstom mrdnuli da urade nešto od svojih života. U godinama kada sam otišla, oni su izlazili, družili se, napijali vikendom, a ja sam brisala du*e starim Šveđanima i učila jezik s kojim se do tada nisam susrela. I nije problem, svako sebi bira, ali ako si to i to uradio od života i nemaš hrabrosti, energije ili volje za više, onda nauči da budeš zadovoljan s onim što si postigao. Samo ne mrači.
Počeo sam da pravim kuću od nule. Pre svake počete izgradnje nečega od temelja, zidova, betona, vode, struje i ostalih završnih radova sam googlao i edukovao u brzim crtama šta je dobro a šta ne, evo i na kraju radova još nisam naišao na kompetentnog majstora sa kojim možeš da popričaš, svi su majstori a niko ne zna osnovne stvari u svom poslu, treba im zabraniti rad i uvesti licence.
Imam bebu koja je jako plačljiva i razdražljiva. Plače i vrišti u milion situacija: od odlaska lekaru, pranja zuba i čišćenja nosa, do toga kad joj uzmeš nešto što ne sme da dira, itd. Ne smatram se popustljivom majkom, ali nisam ni Hitler. Brižna sam, puno je grlim, mazim i mnogo pričam i čitam. Sa druge strane, bila sam neprikosnovena u dosta situacija gde je vrištala i terala po svom. Kao rezultat vrištanja su kraća, ali jako česta. Imam pomoć, ali veći deo dana sam sama sa njom. Osećam se na ivici živaca i često se pitam grešim li i radim li nešto pogrešno.
Neko ne podnosi video pozive, neko ne podnosi glasovne poruke, neko ne podnosi poruke, neko ne podnosi pozive, neko ne podnosi dugo dopisivanje, neko kratko... Meni je to sve uredu, jedino što ne podnosim je kad mi ljudi ne kažu šta im smeta, a ljute se. Ne želiš da te zovem, već da ti pišem? Nema problema. Ne želiš da ti pišem, već više voliš čuti glas? Opet nema problema, ali reci mi šta preferiraš kako bih znao. Lično mi je potpuno svejedno na koji način ću komunicirati.
Brat mog muža je poginuo prije neki dan, čim mi je muž saopštio to odmah sam krenula ka njihovoj porodičnoj kući u kojoj je bio moj muž žena od brata njihova majka otac i njihova djeca, čim sam ušla ugledala sam ženu od brata kako govori ,,Sve uzalud! Troje male djece koji se neće sjećati svoga oca kada porastu, sve uzalud!’’, zatim se onesvijestila, dok je moj muž hodao u krug plačući i tresući se, njegova majka je uplakana govorila ,,Moj sin je živ! U urgentom je živ je nije mu ništa jel tako Dragane(otac mog muža)’’, otac mog muža odgovara uplakan ,,Mrtav je! Trebam li da ti ga pokažem?! Mrtav!’’ nikad ništa tužnije nusam vidjela njegova majka je posle izjavila da će čim ga sahrani da se ubije ispred njegovog groba.