U dugoj sam vezi i verna sam čak se ne dopisujem ni sa kim i trudim se da ne dolazim u bilo kakvu situaciju ali priznajem kada me neki muškarac dugo posmatra iako skrenem pogled, ponekad se pitam da li bi mi sa drugim bilo bolje (što teško može biti jer je ovo savršeno, ali to je ljudska priroda) ili gore bi mi bilo. Te misli ne traju više od 10 sekundi i normalno prođe brzo ali me zanima da li je iko sebi to postavio u dugoj vezi ili su baš svi u fazonu ako voliš ne postavljaš pitanja. Naprotiv, postoje osećanja, ima i strasti i poštovanja, sve je super ali se ipak pitam.
Momak i ja smo u vezi tri godine. Veza nam je stabilna, imamo dosta lepih trenutaka a vrlo retko rasprave. Ja završavam fakultet dok je on zaposlen već 7 godina. Pomalo me brine to što mi se neretko učini da je neambiciozan. Dakle, živi sa roditeljima i vozi njihovo auto zbog čega se nekada ne možemo videti ukoliko auto nije slobodno. Ne znam da li preterujem ali pitam se ako on za toliko godina rada sa sasvim solidnom platom nije uspio da kupi sebi bilo kakvo auto kako bi imao prevoz, kako će onda rasporediti platu kada bude imao decu i kredit za stan. Često mi spominje kako želi da osnujemo porodicu čim završim fakultet. Zbog toga me sve ovo buni.
Nikola, zašto si nam ovo uradio? Ne mogu da te prebolim... nikad neću moći... znaš to dobro....
Sve smo mogli da rešimo, a tebi je bilo lakše da lažeš, ne preuzmeš odgovornost za svoje postupke i odeš sa drugom... Boli me jako ova nepravda i sve što ste mi uradili... nisam ovo zaslužila... Nikada se neću oporaviti......
Jedna osoba iz mog okruženja mnogo je fina, osoba koja nema no trunke isvarenosti u sebi, baš baš je dobra osoba. Ali, mi kad sednemo na kafu ja ne znam kako ona isisa svu energiju iz mene. Na početku me pita kako sam i onda sve vreme o sebi priča. Krene na jednu temu i prešalta se na drugu uz to tako sporo priča i tio priča. Tu nema konverzacije, jer ja ni ne mogu ništa da kažem, jedino ako je podpitanje o njenoj temi. Ni pola ne razumem i onda odjednom počne da se smeje i ja se nasmejem iako ništa nisam shvatila. Ona jeste nasmejana, nije negativac ali ja posle nje se osećam katastrofa. Prošli put sam jedva izdržala sat ipo, imala sam osećaj da sam sa njom ceo dan, glava me je posle nje sve vreme bolela. Uz to više puta me je zvala da se opet vidimo a ja ne znam šta više da izmislim ili da jednostavno odem na sat vremena i da proredim na par meseci kontakt. Prosto ne razumem kako sa nekim sedneš na kafu i nemaš konverzaciju nego držiš monolog o sebi.
Imam druga koji se toliko spetlja jer laže da više ni on sam ne zna. Išao je sa bivšom devojkom na more i nije želeo niko da zna da je bio sa njom. Ok, tvoja stvar, niko ga neće osuđivati niti komentarisati. To jutro nam je pričao kako je išao sa nekim društvom i izmislio silna neka nepostojeća imena i mi smo ga samo slušali bez da smo ga ispitivali. Uveče on i ja smo izašli na piće i on mi je pričao totalno desetu priču, sam je počeo monolog o moru i o nekom drugu. Na kraju večeri se napio i opet počeo o moru i o tome kako je bio sa bivšom devojkom. Nisam mu ništa na to rekla, niti bih ikada ikome komentarisala izbor sa kim ide al mi je to napoštovanje te devojke, da te je sramota da kažeš a tvoj je bila izbor.
Patim od mizofonije i treba mi pomoć. Ovakva je situacija. Kolega s kojim dijelim ured užasno glasno mljacka. Ajde da je to samo za vrijeme ručka, ne bi bio ni najmanje promblem. Ali čovjek stalno nešto drobi u ustima, bilo da su to bonboni, žvake, čips ili voće. I tako on to mljacka i srće valjda 4-5 sati u danu. Ne vjerujem da to ne može kontrolirat jer se radi o mladom dečku sa svim zdravim zubima. Mislim da je to bezobrazno, nekulturno, odvratno i djetinjasto bez obzira smeta li to meni ili ne. To je prvo stvar kulture koje ovaj očito nema. Svaki put kad ide nešto jest, ja moram stavit slušalice da ne poludim, a ne mogu ni njih stalno nosit, nije zdravo. Reko bi mu nešto, ali problem je u tome što on na sve naglo reagira i napravi od sebe žrtvu pa se bojim išta reć jer će nastat cirkus... Imate li kakav savjet? Da li se netko od vas bori sa sličnom situacijom?
Ljudi, treba mi savet. Kako ste se rešili bivših, onih koji ne kapiraju da je kraj?
Živimo zajedno. Moj momak je stalno na telefonu. Počinje to da me izluđuje jer nikad ne možemo da razgovaramo jer je njemu bitnije da pregleda sve reelseve nego da razgovara sa mnom. A nemamo ni o čemu da razgovaramo jer je uvek nezainteresovan.
Htela sam da se vidim sa tadašnjim dečkom za rođendan a on me je odbio na takav glup način. Baš sam bila tužna jer sam samo želela da budem sa njim, pritom smo tad bili odvojeni kilometrima i mislila sam sa i on ima želju me vidi. Nažalost prešla sam preko toga al vremenom shvatila da me nepoštuje i raskinula. Nakon toga plakao i molio, smišljao plan kako da proslavimo moj sledeći rođendan pa kad je video da nema ništa od toga naljutio se pod izgovorom kako on meni nije ništa značio i kako mene baš briga za njega. Manipulator.
Raskinula sam sa dečkom, volim ga i dalje. Shvatila sam da sam jako bila posesivna i da sam molila za pažnju što ga je polako udaljavalo od mene, dok sam se jako bojala napuštanja, i tako u krug, dok nisam presekla jer sam se umorila. Nedostaje mi. Negde u meni postoji nada da to može uspeti.