Vidio sam taštu kako gleda por*o filmove. Prije svega žena baš dobro izgleda za svoje godine. Ne znam šta da mislim, ne izbacujem tu scenu iz glave mjesecima🤣
Jedina stvar koju sam mogao da uradim za svoj bolji život i za kojom žalim je što se nisam u svojim dvadesetim iselio iz stana roditelja i otišao sam da živim. Tek sam otišao sam da živim kada sam se oženio u 31-oj godini, žena i ja pravo u podstanare. Da sam otišao do svoje 25god da živim sam, mogao sam i dalje da živim ceo taj mladalački život i da se družim sa društvom, samo bih bio obazriviji koliko i šta radim sa kim i verovatno bih se više provodio. Oni koji su to prošli, znaju na šta mislim, a oni koji su mladi iz Gen-Z i razmišljaju o tome- samo cepajte sami, sad je prilika!
Zašto se ne normalizuje kuća sa jednom sobom koja će se zvati "Ostava". Tu ostavljaš sve što ti trenutno nije potrebno, a znaš da će ti nekad zatrebati. Tipa- stvari koje su ti omalele, igračke koje su deca prerasla, neki alat, biciklo, tranzistor, cipele/čizme leti..
Ovo guramo po ormarima, ispod kreveta, svuda haos. Ne znaš šta imaš zbog tog "viška stvari", a ne bacaju ti se.
Ali ljudi koji glume neko bogatstvo, da se navodno živi, da se to ne oskudeva, da ima svega, život je bajka, a bliski ljudi oko njih znaju da se raspadaju, dugovi na sve strane, žena i muž rade šta im je volja, varaju se na svakom koraku, svi to znaju, svega navodno ima sem sreće i sklada, a i to što se ima je pod dugovima i kreditima, nemojte to ljudi raditi, izgledate smešno, nikog nije briga da li i koliko imate, bedno deluje zaista, ljudima je svejedno kako vi živite, danas se ništa ne pamti i kratko je, a vaši životi ostaju sa vama...
Zaljubio sam se ludački u maminu drugaricu, ne znam da li da joj kažem ili da ćutim, krijem to već duže vreme.
Konačno imam dovoljno samopouzdanja da ne moram biti više ono što nisam.
On i ja sjedimo na balkonu i pričamo satima, o temama o kojim pričam samo s njim. Toliko volim naše razgovore i druženje... Mislim da želim nešto više, ali nije obostrano. Svi me moji osuđuju, razumijem ih, boje se da ću patiti. Možda. Ali ti razgovori... Meni su jedinstveni.
Ranije sam znao da volim burno, a sad znam da volim mirno ali isto toliko iskreno.
Teško mi pada svaki početak, od bezazlenih stvari, do ozbiljnijih - uvek odlažem, odugovlačim i onda jedva stižem, i kajem se što nisam počela ranije.. Ne mogu više sama sa sobom 🙄
Mnogima je imati danas dušu luksuz. Mnogi su je izgiubili, a još malo njih je ima.