Očekivanja porodice su me uništila. Kao drugo, mlađe, pa još i žensko dete od mene se oduvek nešto očekivalo. Od brata su digli ruke već u nižim razredima osnovne jer nije ga interesovala škola, tako su sve nade polagane u mene. Pod tim teretom gurala sam do kraja srednje, onda upis na fakultet i tu već osećam da mi je svega previše. Rezultiralo je time da već šest godina studiram, a kraj gotovo da ni ne vidim. Umorila sam se odavno. Kada je najviše trebalo da uložim snage i energije meni je bilo svega preko glave. Gledam neke ljude iz osnovne i srednje koji su često jedva prolazili razrede ili bili neki prosek, većina njih su upisali fakultet, završili, mnogi i u roku. Ne mogu reći da mi nije krivo, krivo mi je zbog sebe, a što se njih tiče svaka im čast jer su donosili mudre odluke i bili pametni onda kada je to bilo najpotrebnije. Odgovorna sam za svoj neuspeh i ne bežim od toga, ali činjenica da su roditelji imali udela u tome, pa sve i da je to bilo nesvesno sa njihove strane.
Profesorka sam matematike. Iz gimnazije sam prešla u osnovnu jer ne mogu da objašnjavam ono gradivo, koje je u većini slučajeva kompleksno. Sve nerve pogubim dok me svega pet učenika shvati. A onda sam odlučila da napustim prosvetu skroz kada me je u osnovnoj razumelo troje...
Imam prijatelja s kojim sam provela cijelo djetinjstvo i uvijek mi se svidao. Prije nekoliko godina me pokušao poljubiti ali ja sam se bojala da ne uništimo sve s tim i odbila sam ga. Tad sam upoznala svog sadašnjeg dečka i već 5 godina smo skupa. Nedavno mi je taj prijatelj priznao da mu se sviđam i da je oduvijek htio biti samnom. U meni su se opet probudili stari osjećaji i ne znam što da napravim u vezi toga, mislila sam da će proći s vremenom al ne prolazi. Nikad nisam mislila da je moguće voljeti 2 muškarca podjednako. ne želim povrijediti nikoga, ali ne želim žaliti ako odaberem krivog, da mi je znati koja je moja sudbina..
Imam 24 godine i nikada nisam imala instagram profil. Imam mnogo prijatelja i više volim druženje uživo. Ali koga god novog upoznam i kada sazna da nemam instagram profil gleda me kao da sam pala s marsa. Pogotovo momci koji mi se nabacuju. Stvarno ne kapiram.
Svekrva me voli kao i svoju djecu... nije mi se javila 6 mjeseci koliko je znala za trudnoću da pita kako sam. U 7. mjesecu trudnoće mi je tražila da spustim nešto na najdonju policu. Kad je došla poslije poroda, nije me pitala kako sam. Glumila je kraljicu i čekala da je uslužim. Čudna neka ljubav...
Moji od mene očekuju da se udam, a ja sebe vidim kao uspešnu poslovnu ženu, jednog dana. Očigledno ne shvataju da model porodice u kakvoj sam ja odrasla u meni nikada nije probudio želju da živim na takav način.
Znaš tvoj osmijeh je sve, za mene je sve, toliko toga želim da ti kažem, ali kao da nas nešto sputava, ti verovatno svaku noć liježeš pokraj druge, a ne znaš da je moja posljednja misao ti. Možda je i zakon protiv nas, ali za mene ti ne prestavlja ništa.
Srce me boli svaki put kada odlazim i ostavljam svoju sobu u roditeljskom domu sve pustiju.
Jako sam nervozna, jer iako smo zajedno sa mojim dečkom godinu i po dana, on me krije od porodice. Na primer, kada smo zajedno i zovu ga telefonom da ga pitaju gde je, on nikada ne kaže da je sa mnom. Za novu godinu iako smo bili zajedno rekao im je da je bio na poslu jer ima svoj biznis. Kad mu je bio rođendan, bila sam s njim da kupim tortu, ali nisam bila pozvana na rođendan jer je slavio kod kuće sa porodicom. Ne želim da budem posebno bliska sa njegovom porodicom, ali ne želim da budem nevidljiva i nepoznata osoba. Kad sam ga pitao zašto je to tako, odgovorio je da ne želi da ga pitaju za mene i našu vezu.
Najjače kad mi ovi stričevi a i ostala rodbina i nakon 4 godine od smrti moga oca krenu govoriti: "On se jedini borio za vas, on je jedini radio bla bla bla.. ", a to što mi je iza sebe ostavio milion drugih problema, uvalio me u razna sranja, naravno to niko ne govori, i ako svi znaju za to. Lik radio 20+ godina u državnoj firmi, iznadprosječna plata, ništa mi ostavio nije, al bukvalno ništa, živili ko bijednici najveći, sve što mi je davao, davao mi je preko one stvari(stan pod hipotekom). Al eto na kraju ispada kako je on bio svetac i sve naj naj naj, a ja brat i mama ispadamo ko da smo ratni zločinci i ko da smo ga mi otjerali u grob, a usvari on ima sva sredstva i odlučivao u svemu. Takvi ko što je bio on, to su najgora vrsta ljudi, za narod je ispadao legenda i ljudina(niko nema ni jedne ružne riječi za njega), al zato je kući istresao sva go*na. Jedino mi je žao što mu se nisam otišao i ispišao na grob, to je prvo što ću uraditi u narednom periodu.