Pitanje je da li većina ljudi koji generalizuju Balkan (ovo naše 'sveto' trojstvo, Hrvatsku, Bosnu i Srbiju), to zapravo misle ili samo ponavljaju kao papagaji šta čuju na TV ili pročitaju na društvenim mrežama.
Ja umirem od smeha na neke stvari, klipove ili slično, a moj dečko je mrtav ozbiljan dok iste gleda. Ovo možda deluje kao glupost sad, ali uopšte nije jer evo upravo sam plakala od smeha na jedan klip, pokazala mu i on ništa. Automatski sam prestala da se smejem, nekako mi je ubio raspoloženje, volju, sve. Osećaj neki težak. Isto tako, kad je njemu nešto smešno meni je to ili glupo ili mi nije smešno nimalo. Mnogo me nervira što smo toliko različiti, po svemu čak i po tim nekim sitnicama. Ne znam kako smo uopšte uspeli toliko dugo. Previše je vremena prošlo, prošli smo svašta i zavoleli smo se. Ali kako vreme prolazi sve više mi smeta ta razlika između nas, razlika u svemu, humor, ukus za muziku, za hranu, tip ličnosti, mišljenje o životu uopšte, stav u životu... Na kraju krajeva, treba vam neko sa kim ćete biti u skladu, neko sa kim se slažete i poklapate. Manite se suprotnosti i privlačnosti, to ne funkcioniše na duže staze, niti je dobro za brak, decu, život u dvoje.
Kako da nekom na lijep način kažem da se više ne bih družila? U zadnje vrijeme mi se javljaju neki usamljeni ili/i neispunjeni ljudi i stalno čekaju da odemo negdje. Kao da će im život biti bolji ako odemo na večeru npr. Pokušala sam suptilno nekome dati savjet ali isti ljudi kažu "neće meni psiholog ništa pomoći". Ja sam sama išla psihologu prvi put ove godine jer sam bila u teškoj depresiji i upravo zato ne želim više trošiti svoju energiju na druge koji ne žele raditi na sebi već im je lakše kačiti slike na instagramu, kupovati skupe krpice i slično.
Plakalo mi se kad sam izlazila iz zgrade i videla da piše kupiti kantu za ODPADKE, ovo je tužno, žao mi je što živim u zgradi nepismenih, a bezobraznih ljudi generalno...
Ne volim osobe koje stalno za nešto kukaju. Ne cvjetaju ni meni ruže svaki dan, ali ne kukam. Sestra pogotovo. Pokušavala sam joj skrenuti pažnju da joj može samo biti gore, ne vrijedi. U redu je požaliti se na nešto, ali ona prvo kuka i onda kaže "ma neću da kukam, nebitno."
Izludi me.
Rekla je da joj treba vremena, da se brak i veza ionako razlikuju samo po papiru. Ubrzo zatim je raskinula. Juče čujem da se udaje za nekog sa kim nije bila ni godinu dana u vezi. Dopisivala se s njim dok je još bila sa mnom. Kako čovek da poželi nešto ozbiljno posle svega?
Obitelj me najviše sputava u životu, a nemam gdje da odem jer su oni jedino šta imam.
Nađem pjesmu i posvetim komentar ispod nje, možda nekad i pročita...
Obradujem se kad sretnem kulturnog i prizemnog čoveka sa kojim mogu da razmenim neke misli. Malo je takvih, bar ih ja ne srećem često.
Srećna sam dokle god kupovinom i vežbanjem mogu da kompenzujem usamljenost. Knjige i hobiji su tu za dušu, a ovo za utehu.