Kada smo oboje krenuli na fakultet, ja sam odustala nakon prve godine. Nisam se pronašla u tome i odlučila da ću bolje raditi, pronaći ono što istinski želim raditi, učiti i da ću se vratiti na fakultet. No njegovi roditelji su me vrijedali da ću biti nitko i ništa, da će me on uzdržavat. I tako to možete sami zaključiti kako su me nazivali i odvratne stvari pričali o meni. I ove godine on završi fakultet počne radit jako dobar posao, ja sam radila poslove gdje sam imala 4-4.500kn mene napokon udari sreća jer sam upoznala jako puno ljudi i dokazala se. Nakon jedno tri mjeseca dobijem posao iz snova sa dosta većom plaćom od njega. Sad im opet ne valjam jer imam veću plaću od njega A GLUPAČA NEMA NI FAKULTET. Mislim da uskoro neću imat dečka..
Nikad neću razumjeti ove "moderne roditelje" koji od svoje djece rade idiote. Ne jedu slatkiše, ne piju sokove, ne igraju se u blatu, jedu proso, chiu i ostale žitarice za koje ja u djetinjstvu nisam imala pojma. Doje do djetetove 4 godine itd itd. Debilizam teški.
Dvije rečenice koje ne podnosim čuti: "Misli pozitivno, pozitivno će i biti."
i "Ko ne voli životinje, ne voli ni ljude." 😑
Koliko god da nisam ljubomoran, nikada ne bih mogao da podnesem kada bi mi žena bila glumica i kada bi morala da snima ljubavne scene. Niko ne može da me ubedi da tu ne može biti niti jedna jedina emocija. Ljudi jednostavno nisu roboti, smatram da u toj situaciji ne može da se odvoji profesija od privatnosti.
Žao mi je što ne znam pokazati i uzvratiti osjećaje ljudima koji ih imaju prema meni...
Obožavam ljude koji nisu išli na fakultet, a imaju stila, dostojanstveno držanje, pošteni su i znaju pravopis... Svaki put me iznenade.
Moji roditelji su oduvek skupljali nepotrebne stvari sa opravdanjem da će im trebati. Toliko su zatrpali kuću da je ličila na skladište i iznutra i spolja. Bilo me je sramota pozvati nekoga u goste. Kad nešto bacim (npr.stare novine, flaše, ambalaže i sl.), izbila bi svađa. Pokušavao sam razgovarati sa njima i nije bilo rezultata. Sada sam odrastao, odselio se i otišao u drugu krajnost. Ja bacam sve što mi padne pod ruku, i što treba, i što ne treba, jer imam osećaj da me zatrpanost guši.
Kad god sam htela mami da se požalim, ona nikad nije mogla da me sasluša i da me posavetuje. Odmah sam ja kriva za sve. Sada imam 1000 obaveza, tužna sam, osećam se loše, i želela sam da me mama sasluša i posavetuje, a njen odgovor je pa naravno, znala sam da će tako da bude.. Volela bih kada bi u mom životu postojala osoba kojoj mogu sve da kažem.
Mrzim kod sebe to što ne mogu da gazim preko ljudi da bih došao do cilja pošto jedino tako možeš nešto postići...
Prestao sam da pitam ljude "šta ima novo?", sada ih pitam da li su srećni. Mnogi me izbegavaju i pričaju ružno o meni.