Posla u struci nisam mogao naći, i kad nađem to je bilo jako jako malo plaćeno svega 250-300e što je za život u Srbiji veo malo u odnosu na cene. Nisam puno mogao birati kad sam se prvi put zapošljavao bilo je daj šta daš pa sam tako počeo taksirati prvo u mom manjem gradu, potom u Novom Sadu, oprobao sam se i u Beogradu gde se fino može zaraditi ali previše je teško tamo voziti po 10-12 sati. Taksiram od 2018. promenio sam 4 oktavije prošle godine sam kupio novu auto je baš baš dobar iz godišta u godište namenjen za komerijalne poslove kao što je taksiranje. Eto 7,5 godina taksiram par godina sam bio u crvenom taksiju naučio posao potom sam prešao sam da taksiram po Novom Sadu, mimo toga me ljudi kontaktiraju da ih vozim na razne strane par puta sam išao do Moskve, Atina, razna grčka letovalista, 3 puta sam vozio klijenta za Istanbul, Rim, Pariz da ne nabrajam gradove. Pre 3 dana sam rešio da sa svojom Oktavijom se zaputim put Pekinga. Put je dugačak ali ću se dobro pripremiti.
Što vi radite sa ovim kolegama na poslu koji očigledno imaju dijagnozu a ne liječe se? Kolegica je agresivna, ne pasivno, ona udara ladicama, baca papire, puše, dere se na sve oko sebe, prijeti, izmišlja priče, ugrožava i druge kolege, očigledno je da ženi treba psihijatrijska pomoć i da joj treba liječenje, jer direktno i namjerno ugrožava mene (mlađa sam i generacija sam koja ne šuti i ne trpi) i to ju izbacuje iz takta i priča neprestano na glas “e dobro, neka neka, vidjet ćete svi” itd. Kome ukazati na ovaj problem?
Teško mi je što muževa obitelj ne mari za nas, ne znam kako otpustiti taj gnjev i ljutnju prema njima i postati ravnodušna kao oni. Moj muž im je sin i brat, moja djeca unuci i nećaci... Mogu razumijeti da im nije stalo do mene, ali da im nije stalo do njih...
Ne volim da kukam koliko god da mi je teško niti volim da slušam druge kako kukaju. Ne volim kuknjavu niti te dosadne kukavne smarače. Kukaju na ulici ako ih sretnem, kukaju na internetu pišući žalopojke mrtvim članovima porodice, kukaju na kafi.. jbt svi imamo probleme, ali dajte malo pozitive.
Trema mi je uništila zivot i počela sam sada ići na psihoterapiju da se suočim s tim. Teško je i svakom tko se s tim bori sa nesigurnošću i tremom i niskim samopouzdanjem poručujem da nisu sami. Možemo mi to!
Lako je slaviti slavu kad ti dođe sestra i svu kuću očisti, opere, spremi kolače, skuha čorbu, napravi sarmu, pitu, poslužuje na slavi i pere suđe. I onda se taj isti brat čudi što ljudi neće da slave, kao sramota.. A najveća ogovaranja su baš na slavi. Zato ih ja nažalost izbjegavam koliko mogu jer su svi u porodici živčane, tvrdoglave, histerične svađalice. Najgora kombinacija.
Tužno je koliko je zapravo muškaraca u vezi ili u braku sa ženama koje im nisu bile prva opcija. Bile su ono "daj šta daš" i uglavnom im se neka druga sviđala više ili su bili zaljubljeni u drugu i tah ih nije htela. Okej ne kažem da se i iz tih veza ne rodi ljubav, može da se rodi i zavole oni te žene, ali je taj način na koji su zajedno tužan. Iskreno se bojim da se ne zadesim u takvoj situaciji, da ja njega volim do neba, a da je on samo sa mnom jer nema šta bolje. Koliko vidim dosta veza je takvo, a ja u takvoj laži ne mogu opstati ma i da se posle rodi najveća ljubav između nas.
Maštam po ceo dan.. Nisam klinka, imam 35. Maštam o njemu, o nama, o našem susretu. Bežim od stvarnosti. Tako nikoga ne ugrožavam, sem možda sebe, jer svoj realni život zapostavljam. Radim, završavam svoje obaveze, ali moj ljubavni život je usamljenički. Nikada me niko nije voleo, niti će.
Kada sam radila pripravnički u jednoj firmi, bila sam u kancelariji sa dva lika, super smo se razumjeli, družili, smijali. Sa jednim od njih sam počela još tada da se dopisujem i to su uvijek bili neki razgovori koji zvuče dvosmisleno. Recimo govorimo o poslu i onda neka rečenica koja se ne mora odnositi samo na posao nego generalno. Između nas postoji razlika u godinama (10) i meni se to jako sviđa, čak je to jedan od razloga zašto se dopisujem sa njim, ali on bez obzira na sve sitne signale i na to što postoji među nama nikada ništa konkretno ne napravi, ne kaže. Povremeno se javi da vidi gdje sam, šta radim, malo se zezamo i opet svojim putem. Već me počelo nervirati jer sam zainteresovana za njega a ne znam šta da napravim da to pokažem.