Nervira me što mi se uvek na faci vidi kad ne gotivim i ne volim neku osobu i to je postao veliki problem...
Po uzoru na svog svekra koji nikada ništa nije radio u životu a ima para više nego itko, počeo sam se baviti švercom i to automobila, traktora i ostalih strojeva. Nikada nisam manje novca i više dugova imao..
Sutra idem kod psihologa, zbog interesa i da ne bih išla u školu hahah inače uopšte nemam problem zbog kojeg mi je potreban psiholog..
Roditelji su mi pružili koliko su mogli, školovali me, plaćali mi fakultet u drugom gradu, ali stalno su govorili kako im dugujem sav taj novac (a ja se zaista trudila i imala rezultate) , kroz detinjstvo me tukli stalno, čak i sada majka zna nekad da me udari. Brat je krenuo na fakultet a ja do diplome imam još jedan ispit i kad predložim da nađem posao pošto roditelji konstantno kukaju kako nemaju da nam daju, govore da ja bacam svoj trud u vodu, kako ne cenim njihovu žrtvu itd. Ipak sam se prijavila za super posao s lepom platom bez njihovog znanja. Ugovorim ja intervju, odem, nikog nema. Jedva sam našla osobu koja treba da me intervjuiše, na moj šok mi kaže 'pa vi ste otkazali'. Pogledam email kasnije, zaista sam poslala da neću doći ali to nisam napisala ja. Došla sam kući, majka se smeška, pita za intervju. Nekako je saznala šifru i ulogovala se da bi otkazala. Rekla mi je dok sam pod njenim krovom radiću kako oni kažu, da o poslu van svoje struke ni ne pomišljam. Jedva čekam da se iselim.
Lomim se da mu se javim, ali onda se sjetim tog da bi konačno on mogao kao muško da mi pokaže da mu je stalo i odustanem.
Moja mama je umrla na Dan zaljubljenih, pre 12 godina. Cela porodica mi stalno nabija na nos to što ja taj dan, poslednje 3 godine provedem zajedno sa momkom na nekom drugom mestu, umesto da tugujem sa njima i idem na groblje. Ja shvatam da majke treba da se sećam i znam da ta bol nikad neće proći, ali takođe smatram da nema potrebe da svake taj praznik provedem na groblju sa njima plačući. Samo zato što taj dan provedem sa momkom, ne znači da me boli du*e za mamu. Jednostavno mislim da jednom moraš krenuti dalje sa životom. To je kao da je umrla na npr. Moj rođendan i sad ja ne treba da ga slavim nikada više.
Koleginica se naljutila na mene kada sam joj rekla da je bezobzirna jer nije znala da ceni tuđe vreme. Odmah nakon toga je otišla u kancelariju pored i žalila se drugoj koleginici kako joj je osoba mlađa od nje rekla da je bezobzirna i kako je to samo dokaz lošeg kućnog vaspitanja. Znači zato što sam mlađa, ne treba niko da me poštuje? Nisam prisluškivala sa namerom, kancelarija je spojena sa našom i vrata širom otvorena. Nemoguće je ne čuti ništa, iako sam sve vreme čitala nešto, samo da ih ne slušam. Inače, koleginica je u kasnim tridesetim.
Imam 21 godinu i tek sam sad shvatila, da cijeli život volim pogrešne osobe i iste takve držim u životu. Mislim da je vrijeme za promjene...
Osećam se fizički slabo iako imam već 22 godine i trebalo bi da sam u punoj snazi. Za to smatram delimično odgovornim nekvalitetnu nastavu fizičkog vaspitanja i nastavnike/profesore koji se nisu uopšte trudili oko nas. Daju nam lopte i ceo čas igramo fudbal ili košarku. Nije bilo gimnastike, kad vidim snimke kako je pre 40 godina držana nastava fizičkog, kad su radili i na razboju i trčanje i sve te fizičke vežbe koje su te momke činile snažnijim i fizički jačim i zdravijim, shvatim koliko profesore fizičkog danas boli uvo za to, samo su tu da upišu čas i nestanu. Moram da krenem u teretanu.
Neznam kako da se obratim curi koja mi se sviđa već 6 godina jer idemo zajdeno u isti razred.