Sramota me je što studiram završnu godinu na faksu sa svojih 28 godina, pa mi bude mnogo lakše kad vidim da ima i starih ljudi na faksu, koji imaju 50 godina.
Ne postoji muška osoba vezano za koju mi nije prošla perverzna misao. Dal bio drugar, neko na ulici. Bar jednom sam zamislila sebe kako radim nešto sa njima. Za neke sam to pomislila jednom a za neke više pušta. Ali ne postoji ni jedan muškarac kojeg nisam pogledala perverzno u nekom trenutku.
Kako bi voljela da postoji kazneni zakon za one koji prevare u braku! Ti ojađeni supružnici ne znaju ni šta ni šta ni kako. Može milion puta da te prevari i ništa, stvarno nije fer!!!
Užasno mi smeta vrućina, ali stvarno nije realno više, stvarno sam iskreno zapanjen do koje mere može da smeta i nije nikakvo čudo što se u Hrišćanskoj religiji pakao prikazuje kao vrelo mesto. Moj otac je preležao (na žalost) i pobedio (na sreću) Variolu... imao je 12 godina tada, temperatura mu je bila od 38-40 sedam dana, lekari su rekli njegovima - ako preživi sledećih nekoliko dana, preživi, ako ne, to je jednostavno sada u Božijim rukama i da se nadamo da će se mlad organizam izboriti sa tim. Naravno preživeo je ali od tada kad god stavi toplomer ispod pazuha on pokazuje 38 ili 38,5... on smatra da se "zauvek ugrejao" tokom tog pakla za oko 2 stepena i neverovatno mu smeta vrućina, tako da je možda i genetski, ne znam... Ali bukvalno preko 22 stepena fazon meni se povraća od vrućine, muka mi je, leti klimu nabijem kao u mrtvačnici, ponekad i stanem direktno ispod nje. Sanjam o tome da se preselim na Island ili tako negde.. Obožavam hladan vazduh, to mi je najveće uživanje...
Iskreno, dosta mi je više ljudi koji konstantno iskorištavaju tuđi trud. Ako svi imamo pristup Studomatu i zadacima, ne vidim zašto se uvijek isti ljudi moraju raspitivati “što treba”, umjesto da jednostavno sami pogledaju. To nije nesnalaženje, to je lijenost.
Već dvije godine gledam istu šprancu. Neki se studenti redovno informiraju, rade zadatke, a drugi se šlepaju i očekuju da im sve bude servirano. I onda još traže da im se pošalje gotov rad da “vide kako treba”? Ne. Nije stvar pomaganja, nego principa.
Svi imamo svoje obaveze i svi smo pod stresom. Ne tražim savršenstvo, ali minimum odgovornosti i poštovanja prema tuđem vremenu je stvar osnovne kulture. Ako nisi bio na predavanju, razumijem da pitaš. Ali ako jesi i opet ne znaš što treba, možda je vrijeme da se zapitaš čemu ideš.
Kad se moraš suočiti sam sa sobom, to je najgore. Mnogi ljudi su mi često znali reći da kako ja uopće nisam nikakva dobričina nit da sam naivna kakvom se predstavljam (jer sam mnogo šutljiva, sramežljiva, povučena.. ) nego da sam obična emotivna manipulatorica i "vampir" koji stalno glumi žrtvu i mrzi cijeli svijet. Baš sam išla malo proguglati o "Mentalitetu žrtve" i nažalost, pronašla sam se u skoro svakoj rečenici. Piše da su to osobe koje imaju dosta trauma iz prošlosti (a imam ih), da svu svoju krivicu i odgovornosti svaljuju na druge, da su pasivno agresivni, nemaju samopouzdanje, stalno kukaju kako je život "pun" problema i fokusiraju se samo ono "loše" itd itd... nažalost to sam prava ja. Znam da bih trebala potražiti pomoć zbog toga i još nekih sitnica.
Dal još netko ima takav problem?
Moja plaća 980 eur, za 70ti rođendan sam tati kupio poklon u vrijednosti od 100 eur, moja starija sestra, učiteljica plaća duplo veća 1800 eur, donijela mu je samo jednu rakiju u vrijednosti 20 eur. Eto toliko da se nema i da se ne može. Ja dajem zadnje pare za poklon tati, a ona niti za okrugli rođendan ne može pokazati neko poštovanje. Prioriteti. Ja iz Zagreba putujem 500 km da bi došao ga posjetiti u Osijek, 1 ili 2x mjesečno, a ona koja živi u predgrađu Osijeka ne može ni da ga posjeti. Dolazi 2x godišnje za Uskrs i za Božić. Kad treba pomoći s drvima ja i moja cura dolazimo, ona se izvlači na posao i da ne može, uvijek neki izgovori. Kad je tatu trebalo voziti u bolnicu ja sam dolazio iz Zagreba, ona opet ne može opet posao. Kad je trebalo tatu smjestit u toplice na 3 mj opet sam ja iz Zagreba dolazio, ona ni da čuje za njega. Ja se uvijek trudim provesti vrijeme i čujem se čak svaka 2 tjedna s njim i pričamo 3h, ona niti to. Sramota.
Kod sebe sam uočio adaptivni narcizam. Kako? Smatram da ću doživeti ogroman uspeh (radim na tome), često imam osećaj da sam iznad neke grupe ljudi, ali nikada to ne pokazujem javno; nisam proračunat, ali vrlo dobro vodim računa šta ću da kažem. Empatičan sam, ali obožavam da budem u centru pažnje. Hranim se komplimentima na račun mog rada, uspeha, a kritike me poljuljaju i dosta loše utiču na mene. Ne podnosim da nisam najbolji i da nemam pažnju, ali nikada to neću priznati. Jedino me je strah da ovo ne dostigne vrhunac godinama. Priznao sam, makar negde!
Nekad ti život slomi srce više puta u isto vreme. I dok pokušavaš da zalečiš jedno pukotinu, druga se već otvara.
Nisam planirala da budem ovde – ni fizički, ni emotivno. Nisam planirala da vodim borbe koje sada vodim. Nisam planirala da nosim sav teret sama, dok neko drugi bira da okrene leđa.
U poslednjih nekoliko meseci izgubila sam više nego što sam ikada mislila da mogu da izdržim. Jedan gubitak me je srušio, drugi me ostavio bez daha. A ipak, i dalje sam tu. Dišem. Borim se. Zbog nekog ko me treba više nego iko na svetu.
Ne pišem ovo da bih izazvala sažaljenje. Pišem jer znam da možda još neka duša ćuti isto što i ja – i da treba da zna da nije sama. Da i kad ti sve izmakne, tvoja snaga ostaje. Samo je moraš pronaći tamo gde najmanje očekuješ – u sebi.
Voleli se strasno i jako 4 godine, ja sam bila njegov univerzum kako je govorio, dogovorili zajednički vikend, a onda 5 dana pred put ispriča mi i to preko telefona neku bajku i da mu treba mesec, dva...imamo po 40 godina. Bože me sačuvaj šta doživeh, e moj Cici koja si ti p..