Ne živi mi se. Ne mogu da ispratim sva takmičenja i dokazivanja. Nemojte mi reći da me treba biti baš briga, jer bih onda ostala sama. Nemojte reći i da je to bolje nego biti u lošem društvu, jer ćete tad reći da je do mene i da je nemoguće da me niko ne voli. Svi se takmiče, a ja živim običnim životom i ne želim da dižem kredit da bih se dokazala nekom. Ne želim da izađem s nekim, a taj neko me proziva zbog nečega. Više ne možeš da se družiš s nekim bez skrivenih namera, takmičenja, prozivki itd. Uopšte mi se ne dopada ovaj život.
Imam mnogo učenika kojima predajem i jako često mi se desi da pogrešim imena u sekundi, pa me oni ispravljaju a ja se izvinjavam. Evo baš danas mi učenici kažu "Lena, Lenka, ko da je to bitno, isto mu ga dođe."😂😂😅
Ježim se kad neko pomene srednju školu ili kad krene da priča kako je to samo 4 godine. U mom slučaju su i samo 2 bile dovoljne da me dovedu do mentalnih problema i posledica kojih do danas ne mogu da se otresem.
Poslala sam poruku svim osobama koje mi je Tinder predložio.
Imam partnera kojeg puno volim i poštujem. Obostrano je. Bar sam mislila. Oboje imamo brak iza sebe. Ja sam puno propatila i sve je to pratilo jedno drugo. Moje narušeno zdravlje, nesigurnost, strahove. Ma sve. Prvi put nakon toliko godina sam sretna. Ja želim zajednički život jer mi je dosta samoće i borbe koje vodim sama. Želim u paru. On je dobar čovjek, vrijedan, radan. Ja takođe imam ok posao, borim se. Njegova djeca imaju svoje živote i porodicu. Niko nema ništa ni sa kim u financijskom smislu. Svi imaju odvojene kuće. Da bi mi rekao pre dva mjeseca da me ne može ni pozvati u kuću nikako dok ne odlučim da ostanem inače šta će mu djeca reći. Reće mu da dovodi ko zna koga i da sigurno planiram mu uzeti kuću. Prešutila sam. Riječ nisam rekla. Stalno mi je to u glavi. Ne treba mi tuđe ništa. Imam svoje šta imam. Ponizio me do koske. A kaže voli me. Da li da ga ostavim ? Otkud da izvučem snagu da to uradim?
Muči me retroaktivna ljubomora i pored toga što mi je veza koja traje skoro pola godine fenomenalna, ali ne mogu te misli nikako izbačit iz glave…
Moja majka želi otići na selo da kupi kuću, da čuva životinje da sadi baštu, meni se ta ideja ne sviđa. Ja sam gradsko dete, ceo život živim u stambenoj zgradi, ne volim ja taj seoski život i te obaveze, otac dok bio živ govorio joj isto da nije ni on za selo i poljoprivredu. Nerviram se malo zbog te njene ideje a ne mogu je ubediti da to ne radi.