6 meseci traje agonija... zaljubljena u njega, raspadoh se živa... molila sam boga samo da me prođe.. i danas me je prošlo. Mrš u pm!
Moj direktor lepi sline ispod stolice.. Smučilo mi se kad sam to ugledao. Izbegavam da sedim u njegovom uredu.
Nervira me asumpcija da su svi sa viškom kila takvi jer jedu fast food i nezdravo. Vjerovali ili ne ima nas koji jedemo ultra zdravo ali kalorično. Ja naprimjer imam običaj jesti maslinovo ulje i kruh, dodam u ulje soli i začine, i tako unesem tipa 700 kalorija za 5 minuta. Ne preporučujem da probate jer je adiktivno.
Ovaj moj muž je operisan od svega, i kad mu objašnjavaš, ne vredi, crtaš, opet ništa.. koliko sam slepa bilaaaaa... i ne govorite mi da se razvedem, nećete vi da plaćate kredit za stan i alimentaciju.. nije loš čovek, ali je težaaaak i neosetljiv, niti me razume, niti ga to zanima.
U srednjoj sam bila u vezi s dečkom koji mi je tada bio sve — pažljiv, duhovit, imao je manire i isti smisao za humor kao ja. U dubini duše bio je dobar, ali se s vremenom počeo ponašati ružno prema meni. Iako sam ga voljela, morala sam otići. Nosila sam godinama bijes u sebi, mislila sam da ga više nikad neću ni pogledati.
Ali nakon pet godina, slučajno smo se sreli. Samo jedan pogled i sve se promijenilo — bijes je nestao, a u meni se probudilo nešto staro, poznato. Počeli smo se često viđati i nisam mogla prestati misliti na njega. Javio mi se, otišli smo na kavu i bilo nam je kao nekad — toplo, iskreno i posebno.
Jedne večeri smo završili zajedno, ali me nakon toga obuzeo neki nemir, možda ponos ili želja da mu vratim za sve što sam nekad pretrpjela. Kad sam došla kući, blokirala sam ga. Zvao je, molio, dolazio pred moju zgradu… i iako sam se pravila hladna, u meni je sve gorjelo. Gledala sam ga i osjećala i bol i tugu, ali i to koliko mi je zapravo stalo do njega, unatoč svemu.
Žao mi je što nisam bio popularan u svojim tinejdžerskim godinama. Sad sam u ranim dvadesetim i ništa se nije promjenilo. Bio sam bez razloga introvert, loš učenik a pubertet kao da nije ni bio. Možda je vama društveni život dosadio a nama koji ga nismo imali djeluje neostvarivo. Mislim da ću takav biti do 30te ali opet ne mogu to dozvoliti trebao bi to riješiti ali ne znam kako. Uvjek sam bio bezvoljan i nezainteresovan. Tek sad vidim kako je odbačenost teška stvar. :(
Čim sam odbila perverzno dopisivanje s njim prestao mi se javljati.
Glumim da volim njegovo dete, ali ustvari ga ne podnosim.
Od malena sam slušao roditelje i kad nije bilo po mojoj želji, i bio primoran na razne obaveze koji su mi nametali, da budem ono što su oni zamislili, da se družim sa ljudima sa kojima mi kažu, da radim posao, blago rečeno ucementirali su mi u glavu njihove obrazsce da drugačije ne znam, postao sam konj koji ne vidi ni levo ni desno.