Taman sredio život, sve potaman, i kosa odlučila da me napusti.
Ne volim praznike i toliko me umore. Nekako se uvijek potrefe kad imam najviše posla i smorim se na poslu i ništa kući ne stignem.
Kad me neko pita da li sam u vezi uvek im kažem u vezi čega, eto zašto nemam dečka već 5 godina😂
Osam godina čeznem za njim, 8 godina gledam ga sa drugim devojkama u vezama i pravim se da sam srećna zbog njega i da mi je svejedno. Sve to vreme glumim samo dobru drugaricu, a umirem za njim. Već 2 meseca smo zajedno i nije to to. Kad me je poljubio i kad smo se smuvali osećala sam kao da sam dobila neku nagradu, kao najsrećnija osoba, međutim kasnije mi je nekako postalo svejedno. Jako čudan osećaj, ali nemam više ta osećanja prema njemu, kao da su se ugasila onog trenutka kada smo počeli vezu. On je dobar prema meni, sve je to super, ali meni više nije lepo sa njim i fale mi oni dani kada smo bili samo drugari...
Mislim da je moja familija jako toksična. Oduvek neko takmičenje, ko je uspešniji, bogatiji, koliko ko ima dece, provokacije, ruganje, cinizam i primitivizam. Jako sam patila.. a onda sa svima prekinula kontakt.
Najgori mi je muškarac koji se takmiči sa mnom i ponižava me, zašto? Razumem da se muškarac s muškarcem takmiči, ali sa ženom?! Kaže mi poznanik što ne odem u inostrasntvo, hvali se da je on otišao, a kako da odem? On otišao s drugom. Muško je, može se samo spakovati i otići. Ponižava me zato što živim s roditeljima, a i on živi. Pogotovo što zna kako je ženama, šta se sve dešava i da žena ne sme sama da ode negde. Baš ružno i nepotrebno.
Radim kao diplomirani pravnik u jednoj firmi već 3 godine za 900eura bez mogućnosti ikakvog napredovanja. Tražila sam drugi posao ali svuda je plata čak i manja. Ok mi je ovde jer se radi od 8-16h i vikend je slobodan ali sve je poskupilo meni se plata nikad neće povećati. Bojim se da dam otkaz samo tako kako bih tražila novi posao i posvetila se tome.
Kako mi je jadno kad u našim pjesmama čujem riječi "bejbe" i "madr fakr", sa onim tvrdim r.
Užas!