Blago svim voljenim ženama. Iako sam udata već 5 godina, voljela bih znati kako je kad te neko zaista voli i kakav je osjećaj kad te neko poštuje i pazi i kad sve nije potaman.
Sto puta sam pomogao kolegi koji ima dosta problema u kapiranju posla kojim se bavimo. Branio ga uvek i pred šefom i kolegama iako sam znao da povisim glas kad me ne bi poslušao, jer sam ja duže od njega u poslu. Kad god je bio u problemu, stalno sam gledao da ga branim i izvučem pozitivno od dotičnog kolege. Uvek zamolim da se to uradi, nikad nisam naredio. On više neće da posluša. Totalno sam se razočarao. Možda ne bi trebalo više da se žrtvujem za takve osobe.
Kada smo normalizovali fraze "nije moja šolja čaja" i "crvena zastavica", pitam?!
Sve me smara, priče, šale, glasna smejanja, samo mi samoća prija i razgovor sam sa sobom.
Lepo je ovo oko nove godine - jelkice, pahuljice, ukrasi.., ali ništa ne može da zameni miris proleća i pupoljke cveća i drveća.. Takav sam tip osobe oduvek! 😎
Jedva sam čekala da prođu praznici, ne pamtim kad sam se usamljenije i praznije osećala iako sam išla na porodična okupljanja i druženja sa prijateljima.
Živim u zemlji u kojoj se otkaz deli ženama non stop. A na svakom sledećem poslu pitaju zašto si tako kratko na prethodnom poslu. Žena ne valja nikad. Ako ima dece: zašto ima. Nije za karijeru. Ako nema: zašto nema, sigurno ima neki problem. Pritom mora biti ulizica i ići svima uz dlaku i dodvoriti se ljudima ako želi da napreduje. Ako to ne prihvati naćiće se drugi rob..
Subota ujutru, ne radimo za vikend, prvo kafa onda svađa, tako već 5 god!
Moja drugarica je 15 godina prijateljstva bacila u vjetar.
Shvatila sam da ljudi zapravo ne žele da me vide i da im ne falim (ako ti neko fali valjda ne čekaš pola godine ili godinu da mu pošalješ poruku ili ga pozoveš da se vidite) već se pojedoše što ne znaju ništa o mom životu. E što ste znali, znali ste.
Meni fale samo oni koji su 2 metra pod zemljom, za vas me zaboli ona stvar.