Čudni smo mi ljudi. Sami možemo pričati loše o svom životu i bližnjima, a kad nam drugi netko istu stvar kaže u stanju smo posvađati se do groba.
Ne želim ljubav, brak, decu. Ne želim da dete izlažem ovakvom okrutnom svetu. Ljudska vrsta je dostigla takav maksimum ludosti da je sledeći proces izumiranja. Želim da imam svoj mir i normalan život, bez ikakvih nervnih slomova, slamanja srca, uništavanja emocija. Možda sam sebičan zbog toga, možda nisam, ali to je moje mišljenje.
Upravo se vozim vozom gde je mašinovođa cura od 20 godina, a ja dobijem mini napad panike auto kad treba da vozim.
Postoje osobe kao ja: jedem što više zdravu hranu, jedem umereno, treniram svakog dana, a linija i dalje nije kako želim. A onda postoje osobe kao moj momak: jede pet puta više, ne bira šta jede, linija savršena.
Dobio sam stalni posao. Reakcija moje majke i oca je bila takva da su me samo pogledali bez komentara i nastavili da gledaju seriju.
Jedan sam od onih momaka, koji mnogo bolje izgledaju u prirodi no na slikama. Žargonski rečeno, jednostavno me kamera ne voli. Ne pada mi na pamet da fotošopiram i dorađujem slike. Bolje je prijatno iznenaditi ljude, pri upoznavanju (posle društvenih mreža), nego neprijatno, kao što je to u 90% slučajeva, što kod momaka, što kod devojaka.
Šta raditi u situaciji kada više nisi siguran voliš li partnera ili si sa njim da ne bi ostao sam? Da li je to posledica problema i prolazan period?
Imam dobro tijelo ali ružnu facu. Više bi voljela da je obrnuto.
Fakultetski sam obrazovana a privlače me gotovo isključivo dečki koji rade manualne poslove. Dosta mi je snobova valjda...
Svoje prijatelje lažem da imam virozu, a zapravo se sa dečkom idem sek*ati cijelo popodne i cijelu noć.