Taj koji je izmislio poštovanje i bonton dosadno mu je bilo u životu samo...
Verenik i ja smo zaposleni, živimo u kući za koju sam digla kredit, kuća je na moje ime, ali smatram je zajedničkom. Rata je visoka i potreban nam je dodatni novac. Njegova plata je solidna, ali dosta radi, tako da ne može da ima dodatni posao. Predložila sam da ja radim dodatno, on se nije složio uz rečenicu da ne treba da se forsiram, da dovoljno već radim na poslu i da želi da mu budem zadovoljna i zdrava. Ne zna se šta je gore: Kad te partner tera da radiš ili, u mom slučaju kada ti ne da da dodatno radiš. Mislim da će nam veza upasti u krizu sporeći se oko ovoga.
Vratim se sa odmora od mesec dana u Srbiji, dođem u Evropu tu gde živim, sednem u stan i kažem sebi, konačno kući? Tužno zaista, idem jednom godišnje dole, i svaki put se razočaram, gotovo da nemam prijatelje svi su otišli svoji putem ili me izbegavaju misleći da sam uspeo mnogo i više iznad njih i to ih vređa, više im nisam ravan, porodica takođe hladna, svejedno im jesam tu ili ne, valjda ljudi navikli, imaju svoj život, i opet kad skapiram, čovek je dovoljan sam sebi, neki ljudi žive baš mizerne živote čak i sa parama koje imaju, ja ga živim bato pun gas i tek ću, malo više ću da mislim na sebe a ne na druge i mislim da ću se mnogo bolje osećati...
Iritiraju me osobe koje se nosaju sa kafom u papirnim čašama.
Čitav život imam taj strah da neko ne čuje, ili još gore-OSETI, da sam prdnula. Eto! Rekla sam!
Radim posao koji volim, imam odličnog šefa s kojim imam super odnos a ljudima oko mene je najveća briga što nemam veću plaću, a isti ti ljudi rade za 2-3x više nego ja, a mjenjaju poslove jer nisu zadovoljni, tko je tu lud?!