Nekad pomislim da je odrasli život samo ispunjavanje CV-ja i očekivanja okoline, bar što se tiče venčanja i zasnivanja porodice.
Sa curom sam sreo neku koleginicu.
Javio joj se u prolazu.
Ova moja se utripovala da je ova pogledom “ubija”.
Misli da sam bio sa njom.
Ja joj kažem “Ljubavi sve moje cure, moje poznanice gledaju tako”.
Ne brini.
Trenutno sam u fazi kad mi ništa ne ide. Imam osjećaj da je sve protiv mene i šta god da počnem na kraju dana ne bude dobro. Umorna sam i nadam se da će brzo proć da je samo period.
Da li se vama dešava, i kako proživljavate na primer razna sr*nja na poslu, smicalice...loše kolege...treba trpeti to ..još sam na ugovoru na pp..a planiram porodicu....već 4 godine tako...kako čovek da ostane normalan...u ovom mulju, blatu ...od ljudi, sveta....anksiozna već jesam...nekad mi se sve skupi i mislim da nema načina da bude bolje.........kako povratiti smisao, veru....snagu...???
Jel se i vi instiktivno saginjete dok pričate na šalteru npr u pošti, domu zdravlja ili bilo kojoj ustanovi sa onim pregradama između nas i šalteruše? Imam trip da me neće čuti. 😅😅😅
Idem do grada, nešto nama važno obaviti. Mama me pita trebam li novca, muž šuti iako mu novčanik pun. Mislim nije mi ni trebalo, ali evo non stop je tako, a onda će reći da sam hladna prema njemu u ne želim ga. Iskreno, i ne želim više. Nije stvar u novcu već u njegovom odnosu prema meni od prvog dana braka. I da, razgovarali smo i ništa.
Ne volim svoj izgled, kada sam se dopisivao sa devojkama svaka je htela da se vidimo što pre, čim mi vide sliku ili se zapravo nađemo sve se završava...osećam se kao Sirano.
Najjače su mi ove gu*ate koje se takmiče oko muškaraca, a i od takvih ima i lepša i zgodnija. Zameni vas nekom koja ima veće du*e od vas i lepša je. Užas, šta devojke sebi dozvoljavaju zbog muškaraca.
Nova godina je najgori dan u godini jer me niko nikada nije pozvao, svaki moj prijatelj se "već dogovorio".
S dečkom sam već 1godinu. On je iz Slovenije, ja iz Hrvatske. Po struci sam medicinska sestra i radila sam. Zatim ga moji baš i nisu prihvatili jer je majka oduvijek manipulirala sa mnom no onda je tome došlo kraj. Dala sam otkaz i otišla k njemu.
Sad već živimo 3mj u stanu.
Ja u ovih 3mj nikakav posao si ovdje nisam našla uz to vozačku nemam odustala sam i od toga ali sam napravila stanku.
Sve sam ostavila iza sebe. On i sam vidi da ja tu nemam pomaka…
I sad su me zvali sa onoga posla gdje sam imala ekstra plaću i zovem njega sa sobom, ne želi ići.
Čak sam rekla da i njemu nađu tamo neki posao, rekli su da budu samo da se vratim.
Ja više ne znam gdje i kuda bih s glavom.