Tek sada osjećam traume sa fakulteta, jer stalno sanjam da polažem ispite, osjećam mučninu u stomaku kad se probudim. Završila sam fakultet. Ne znam kako da pobijedim taj osjećaj..
Potpuno mi je ok da me pita za uslugu neko sa kim se ne čujem redovno. Možemo se voleti i poštovati bez stalnog kontakta i uvek ću biti tu kad ti treba. Ovo važi za veliki broj ljudi. Te priče ,,javljaš se samo kad ti treba nešto" su mi previše detinjaste.
Kao doktoru žalosno mi je vidjeti ovaj trend estetskih operacija kod djevojaka. Koliko se prirodno lijepih cura unakazilo pumpajući usta, obraze, zatežući se, a nemaju ni 25 godina. Izem ti onog koji je izmislio taj trend i kome je to lijepo. Strašno da se od prirodne ljepote pravi plastična nakarada. Jedino što mogu razumjeti je korekcija krivog nosa i eventualna otoplastika zbog klempavosti.
Imam 32 godine, drugi za mene kažu da sam zgodan ali arogantan i pun sebe, a ja ceo život patim od kompleksa niže vrednosti i sve sam samo ne arogantan ili pun sebe. Prepun nesigurnosti, introvertan i samo želim iskrenog prijatelja sa kim mogu pričati o svemu.
Kažu da se muškarci plaše uspešnih i poslovnih žena. Evo, to nije tačno. Stvarno sam takvim ženama davao šansu, ali ne ide. Što je još čudnije, i ja sam uspešan i vrlo ambiciozan. Preduzetnik sam, imam nekretnine u ličnom posedu (kako stečene, tako i nasleđene), uloge u investicionim fondovima, državljanin dve države, posao ide odlično, imam završen fakultet i višu školu, govorim tri jezika, a kao mlad sam imao i sportske uspehe. Pomažem humanitarne akcije i svašta nešto. Biznis žena te vidi kao konkurenciju. Stalno je napeta, puna strahova i kompleksa, bez topline i saosećanja. Evo, kucam poruku jednoj takvoj, nadam se poslednjoj, "biznis" ženi u mom životu. Želim da se vidimo i da joj kažem da je gotovo. Ne mogu više. Gledam moje prijatelje i rođake koji nisu u vezi sa karijeristkinjama. Mir i ljubav u kući. A ja sam sve probao. Razgovori, lepe reči, romantika, skupi pokloni, podrške, davanje svojih veza, uvek su mogle da se oslone na mene. Ne vredi ništa. Kad-tad postaneš vreća.
Nakon prekida veze oporavila sam se i zaljubila u kolegu s posla, koji je uz mene imao još žena. Bravo za mene! Uvijek biram najgore...
Koja je poenta radio stanica, viber grupa ili bilo kojih drugih grupa u kojima obaveštavaju svakodnevno gde se nalazi radar? Razumem možda kad neko baš žuri pa malo ubrza a zna gde treba da uspori.. ali mislim da je previše ovih bahatih vozača koje baš briga za svoju a pogotovu tuđu bezbednost i onda kao uspore kad je tu radar pa posle lupe po gasu. Evo ne znam, objasnite mi ako je drugačije.
Završio sam visoku školu, pa onda i fakultet. Išao sam u srednju stručnu skolu iste branše. Sada sam priznao da ne želim time da se bavim, da me to što sam učio celog života ne zanima i da sam bukvalno protraćio vreme i pare. Čak sam stvorio gađenje. 4 (srednja) + 3 (viša) + 1.5 (diferencijalni na faksu) + 1.5 (4. godina na faksu). Ukupno 10 godina školovanja za nešto što me ne zanima. A što sam sve to radio? Ne znam. Kada sam završio osnovnu, nisam ni znao šta da upišem. Nisam hteo gimnaziju, pa sam upisao školu koja mi je najbliža. I tako po inerciji. Onda visoku, hajde kao nešto da studiram jer "mora se". Pa faks - više iz straha da je kraj odrastanju nego što sam to želeo. Nisam lenj. Radim ja stalno tako neke posliće i donosim uvek neke parice u kuću, ali sam ravna linija. Ništa me ne zanima od tih cool i fensi zanimanja. Ne znam ni šta me zanima. Čak su se i moji pomirili sa sudbinom. Znam da nisam normalan, ali jbg...
Imam dvoje djece. Novorođenče i dvogodišnjaka.
Ima dana kad sam presretna što sam kući sa njima. Što ih ja odgajam. Što sam prisutna i zahvalna sam Bogu što mi je dao tu priliku.
Ali ima i tih dana kad sam toliko nekako tužna, kao da sam odustala od sebe. (Dobila sam otkaz kad sam rodila prvo djete, jer je bio ugovor na određeno).
I mislila sam nekad tražiti novi posao kad mlađe djete napuni godinu, dvije. Ali me tako strah, ne znam više ni sastaviti normalnu rečenicu. Nisam ovako zamišljala svoj život. Nedostajem samoj sebi.. mislim da svima ide bolje nego meni. Zaista se divim ženama koje stignu i raditi i biti mama. Svaka vam čast.
Znači mislim da su internet i mobilni telefoni najveće zlo... Ljudi nemaju meru non stop su na telefonu, zbog toga smo totalno otuđeni jedni od drugih. Ne bi me čudilo da bebe kad se budu rađale u porodilištu da im odmah daju mini mobilni da tako komuniciraju sa mamom i tatom..