Moj brat ima 26 godina ali njegovo razmišljanje je ravno osobi sa 15 godina. Što se tiče izbora devojaka, mene sramota ispred njega. To ili su napaljene klinke, "sposobne" klinke, bez poštovanja i sa manjkom pameti. Sve to je njemu okej i sebe smatra najpamentijim. Jeste završio fakultet ima dosta novca, radi i živi sam. Ali što se veza tiče nema pojma o pojmu i tačno me bude strah pomisliti sa kim ću morati piti kafu. Strašno.
Dugo nakon fakulteta sam bila bez posla, sa nizom bezuspešnih pokušaja da pronađem isti. Taman kad sam počela da planiram da "palim preko", počela sam da radim i to da sasvim solidno zarađujem. Međutim, taj posao me ne ispunjava, nesiguran je, i osim dobre plate ništa drugo mi se tu ne sviđa. A i skontala sam da sam se već zagrejala za život vani, jer su mi se ovde mnoge stvari smučile. Ipak, grize me savest da ostavim sve i odem, kad sada već zarađujem dovoljno.
Imam stariju sestru koja je teška osoba, stalno namrgodjena, stalno nervozna, pukne za sitnicu, udata je i ima dvoje dece. Svaki dan se zahvaljujem svim silama koje su joj poslale ovako divnog muža, da je trpi, voli, pomaže oko dece, i sve izbalansira, jer retko ko bi mogao sa njom, a ne bih volela da bude sama i ogorčena do kraja života.
Upravo sam saznala od brata da ima dobroćudni karcinom.. Ne znam kako se postaviti i šta uraditi, kako pokazati da sam tu za sve... Slomljena sam....
Loze me orgije. Nikada nisam, ali bih volela da probam. Problem je što sam u vezi i nikada to nebih uradila bez njega, ali on nije u tom fazonu. Tako da će mi to ostati neispunjena fantazija.
Treća godina studija, radim u kafiću kao konobarica i tako 4 godine. Neko sam ko zaista ceni novac, ali će mi uvek i zauvek biti fascinantno kako ljudi sa ponosom ostave 5 dinara bakšiša. U mnogim lokalima se ne radi sa gvozdenim novcima te se to i ne vraća. Da napomenem da su to ljudi koji okreću x tura za noć, prave solidne cehove, galamdžije, najpametniji, najbogatiji, često ponižavaju druge, ironija i sarkazam im je omiljen način zezanja-ponekad znaju biti vrlo prosti i na kraju uz sve to, padnu kad ostave smešan bakšiš uz naravno, moju maksimalnu ljubaznost i posvećenost jer mi je to posao. Na tih 5 dinara koji svakako ne bi bili vraćeni (jer sa istim ne radimo pa ih ni nemamo), ne kažem hvala. Osudite ali konobari će znati tačno o čemu pričam.
Moja porodica zna samo da se sprda sa mojim problemima , kažem to majci i ona me pita pa šta hoćeš od mene?Da me sasluša, da savet, da ne moram za sve da grebem i guram, da mi se ne smeje u facu i da mi makar malo olakša jer može ali očito neće. Imam 22 godine a oni se od 18te ponašaju kao da sam im poznanik.
Odrastla sam brez oca i ne znam kako ga je imati. Napustio me još kad sam bila mala i nije želeo imati ništa sa mnom. Sad se mi javlja svaki drugi mjesec i misli da sa jednom porukom popravi sve što je propustio.. imam 19 godina i dan danas me boli kad vidim da se takva osoba može tako ponašati..
Što sam više starija sve više vidim da su nacija i vera jako bitni i nemešanje istih u velikoj meri. Džabe naše mladalačko zanošenje i verovanje u ideal ljubavi.
Uskoro otac treba na drugu operaciju jer se proširilo i na pluća... i sve o čemu ja razmišljam je da ovaj put neće biti nje uz mene... užasno sebična osoba sam postao nakon raskida da je to strašno, ali prestaće to valjda.