Prije mjesec dana sam imala težu prometnu. Od svih silnih prijatelja i obitelji eto dvoje ljudi se istinski zabrinulo i pitaju kako sam ja, a ne auto.
Mladi sam ljekar. U ladici za radnim stolom još držim Harrisonov priručnik medicine. Da se nađe..
Sin mi je poginuo pre pola godine. Ćerka živi u inostranstvu. Nosim se sa bolom sama kako umem i znam. Plačem kad sam sama, nikom se ne žalim jer mi niko ne može ni pomoći i zaustaviti ovo razdiruće osećanje bespomoćnosti i tuge. Odavno je prestalo da me brine šta drugi misle ali ono što mi ipak smeta su komentari da sam navodno jaka, da su mislili da će me sinova smrt slomiti, a da ja eto, lako s tim izlazim na kraj. Lako. Da li to može ikome biti lako? Svaki dan se budim sa željom da sam ja mrtva, da me nema, da sam s njim. Ali nažalost nisam. Samo sam umrla iznutra i želim da me ostave na miru da umirem i dalje sama sa sobom jer tu bol ne želim niti mogu ni sa kim da delim.
Prije neki dan me je jedan Rom uhvatio za stražnjicu u prolazu. Ne mogu opisati koliko je to odvratan osjećaj bio, još uvijek mi je samo ta scena u glavi, a i ne mogu se oduprijeti misli da bi to moglo rezultirati nekom bolešću ili čak trudnoćom, u slučaju da je imao nešto na rukama. Oprala sam i odjeću i istuširala se čim sam došla kući (mada sam sjedila u međuvremenu), ali ipak. Jasno mi je koliko je mala mogućnosti, i nisam neka djevojčica (imam 20 godina) koja veze nema o reprodukciji, ali patim od OKP-a i moj mozak sad stvara razne scenarije i ne znam, voljela bih da mi neko da savjet.
Svom dedi sam trinaesto od četrnaest unučića. Deda je oduvek bio jako čudan čovek i može se reći da nije voleo decu. Nikoga od unučića nije puštao u svoju kuću, nije im pričao priče, nije ih vodio u šetnju niti se igrao sa njima. Otac mi je rekao da je, kada sam se ja rodila, kao još jedno žensko dete u porodici, deda isterao i precrtao iz života sve koji su ogovarali moju majku što nije rodila muško dete. Prema meni se ponašao potpuno drugačije. Nisam mogla da zamislim dan da ne odem kod njega, ušuškam mu se u zagrljaj i iznova i iznova slušam priče iz njegovog detinjstva i mladosti. Nedostaješ mi deko, sve bih dala da si mi završio i tu poslednju priču...
Uvek mi se vrišti od smeha kada neki dečko proba da me poljubi koliko kod da mi se sviđa...
Sećam se leta kad smo bili zajedno, sećam se kako me je svako jutro zvao da me budi dok je bio na poslu, sećam se kako sam mu malo nakon toga raskinula zbog neke glupe veze na daljinu, sećam se kako je bolelo, sećam se koliko sam plakala, sećam se kako sam njemu na ramenu plakala par dana posle toga, sećam se da smo se tad pomirili, sećam se njegovog prvog "volim te".☺ Sećam se kako mi je praštao sve i svašta, sećam se kad mi je rekao da ne može bez mene... Već godinu dana se vučemo tako, ne možemo da budemo zajedno, možemo samo da budemo prijatelji sa povlasticama, ali ni to više ne ide. Polako sve propada, a ja ne znam šta da radim, ne mogu bez njega. Ako ovo čitaš, znaj da te volim.😊🐣
Rođendan mi je 9.marta. Pokojni deda mi je svake godine rođendan čestitao 8.marta, a ja sam se kao mala ljutila što ne moze da zapamti kad mi je stvarno rođendan. Sad kada ga više nema, na neki način mi nedostaje da mi neko čestita rođendan 8. Navika neka 🙂
Imam 27 godina. Kad mi je bilo 7 ostala sam bez majke. Sećam se nje kako leži na krevetu, ja mislila spava... I sad se ponekad uhvatim u iščekivanju da će naići odnekud ali nema je. Imam dve devojčice, prvi i drugi razred, znaju sve o svojoj baki, šta god ih zanima u vezi nje ja im kažem... koliko mogu... koliko se sećam. Starija ćerkica često ode sama na grob (blizu nam je, iz manjeg smo sela) pa joj se žali ili joj se hvali sa ocenama. A ja tek sad vidim koliko majka ustvari fali, sad kad sam ja majka i kad imam decu u uzrastu kad sam je ja izgubila. Sve vreme sam mislila da je normalno ne imati majku. Gde bi mi bio kraj, pitam se, da je ona bila tu da me usmerava?!
Baš me zanima da li je ovde ikada neko napisao nešto se odnosilo na mene.