Zajedno smo od 2011. Nikad se posvađali, nikad digli glas jedno na drugo...Dok nismo dobili dijete. Sad se koljemo svaki dan.
Moj muž je mrgud. Taj ne zna biti sretan. Vječito je od svega neka drama i naravno uvijek sam ja kriva za nešto. Lagano mi je postalo svejedno, više ne mislim ja biti ta koja će prva njemu prilaziti da bismo izgladili njegove zamišljene probleme. Ako mu je stalo i želi da i meni bude stalo morat će promijeniti vibru jer sam ja stvarno sretna i pozitivna osoba, sve dok me on ne zatruje sa svojom energijom.
Koliko se ja tripujem to je strašno. Zaljubila sam se kao luda i čim se on nasmeši ja se istripujem da je obostrano. Onda u jednom trenutku shvatim da za njega ne postojim i da je samo ljubazan. Sreća što moju zaljubljenost ne pokazujem niti ikome o tome pričam.
Imam teoriju zašto se neke žene lepe za sebičnjake, te posle nadrljaju. Sebičnost kod muškarca deluje kao proxy za muževnost u ženskom mozgu. Istakao sam DELUJE, iako nije, a deluje jer dovodi do obmane i samoobmane kod žena. Taj muškarac, na prvu loptu, deluje kao "onaj koji zna šta želi" i "siguran u sebe". Takvi često vrlo paze na svoj fizički izgled, svaka dlaka mora da je na svom mestu, što je još jedan razlog da su privlačni. Važno je istaći i to da nije svaki sebičnjak narcis. Narcis je onaj sebičnjak koji ima potrebu da mu se dive i zarad toga manipuliše drugima. Nije ni svako ko vodi računa o sebi i "zna šta želi" sebičnjak, ali svaki sebičnjak ima tu osobinu. Kako prepoznati sebičnjaka? Jednostavno je. Je li spreman na žrtvu. To je filter. Da izdrži bebeći plač, a ne da te ostavi samu sa detetom. Ne da pojede poslednje parče torte iz frižidera, ne da se isprazni u prvu koja mahne repom. Neka obuzda nagone. Naravno, ne znači da bude rob, ali mora se žrtvovati.
Prvi dan da nisam otišao na posao naduvan, nije ni bila prva pauza još, otišao sam kući.
Kao muškarac moram vama ženama reći jednu stvar. Postavite sebi potanje: "da sam muško, da li bih dejtovala sadašnju sebe". Ako je odgovor DA, imate pravo na bilo kakve kriterijume.
Kada me neko upozori na nešto, npr. Pazi da ne padneš, da ne slomiš, da se ne desi ovo ili ono, po nekom zakonu fizike, matematike, hemije, biologije... desiće se sto posto!
Radim u firmi kao operater i imam helpera koji mi pomaže u proizvodnji. Iako on mene očigledno poštuje i čuo sam kako priča da mu je super što radi sa mnom, ja jednostavno ne mogu da ga podnesem.
Glavni problem je što nije ozbiljan na poslu – stalno se šali, sve mu je neka šega i zezanje, kao da mu nije bitno šta radi. I ja ponekad uzvratim šalom, ali iskreno, više mi nije do toga. Uz to, on uglavnom gleda samo da obavi posao, bez preterane brige o tome da li je urađen kako treba, što mi dodatno smeta jer ja volim da bude sve urađeno kako treba i po redu.
Sad se pitam da li je u redu da tražim od supervizora da ga premeste. S jedne strane osećam se pomalo loše zbog toga, ali s druge strane, sve mi je teže da radim normalno u takvoj atmosferi.
Bivši muž me pitao da li bih se sahranila pored njega, jednog dana! Kaže da ne može da zamisli večnost bez mene! Oboje smo u drugim brakovima u kojima imamo decu…
Sa jedne strane nije normalno, sa druge vrlo romantično!
Što više razmišljam kako je bilo prije sve mi je veća muka. Nisam bio svjestan svojih ograničenja kao i nedostatak svjesti o tome kako stvari funkcionišu. Vrijeme nije izlječilo sve, jedino zaborav eventualno liječi, razumijem sad bolje stvari zato mi je teže. Nema druge šanse uzmi ono što ti se ne sviđa ili odi, to me boli. Po udžbeniku sam živio život kakav nisam želio.