Bio sam prilično tupav kad sam bio mali, ali evo i mozak mi se razvio pa sam shvatio neke stvari. Često sam bio odbačen u društvu, nekako se stvari tako nameste. Dobro mi je poznat taj osećaj usamljenosti. Danas sam odrastao čovek i to me ne potresa, ni ja ne trčim za ljudima, živim za sebe. Ono što mi slama srce je kad pomislim da sam ja možda ponekad bio takav prema mom mlađem bratu dok smo bili deca. Znam kako je meni bilo, kad pomislim da se i on tako osećao zbog mene, srce mi se slomi iznova i iznova.
Kolega mi je rekao kako je super što sam u muškom kolektivu, jer smatra da prijateljstvo među ženama ne postoji i da je žena ženi vuk, a posle 15 minuta mi se pohvalio kako je svakom svom drugu "skinuo ribu".
Ceo život ulažem u prijateljstva. Godinama sam bio tu u najtežim trenucima. Međutim, bio sam vani raditi nekih godinu dana, u medjuvremenu sam raskinuo dvogodišnju vezu. Mislio sam da će mi biti lakše kod kuće pored prijatelja. Dok njih tako ih ništa nije interesovalo, nisu čak izdvojili vreme ljudski ni na kafu da izađemo. Definitivno nestajem bez traga. Ovo mi je šamar realnosti. Toliko bačene energije i vremena za nešto što sam mislio da će celi život trajati.
Voleo bih da imam apartmane i da ih izdajem.
Na taj način da zarađujem novac. To bi bio raj na zemlji za mene.
Moja žena i njena familija, to što su glumci, holivud nije video. Sad, posle toliko godina, gledam ih u razgovoru, pa njima treba dati neku medalju odmah.
Imam 35 godina, nisam udata, nemam djece. Meni to nije problem, nekako se snalazim u životu ali moram priznati da se osjećam ponekad degradirano. I uvijek sve preko mojih leđa jer eto ja nemam muža i djecu. Kad treba ostat duže na poslu - ja sam ta, kad treba u familiji uskakat i činit usluge-ja sam ta. Jednostavno kao da nisam isto vrijedna kao osobe koje su u braku.
Kako me nerviraju oni videi po tik toku kad se žene porode i onda prosipaju one fore 'nosila ga 9 meseci u stomaku, a on/ona isti/ista otac' itd. Krindž. Nekome je to slatko i simpatično, meni je odvratno. Svako ima svoje mišljenje.
Kolega se žali na to što nije oženjen i trača druge kolege jer piju, a imaju žene i njemu nije jasno kako to da on nikog nema jer nije u kafani i ne loče. Taj kolega samo ogovara, pljuje, sudi... Samo se takmiči i hvali. Primetio sam da je čudan što se tiče intimnih odnosa, kao da se plaši bliskosti. Ima 41. godinu, bio u vezi sa 20. i otad nije imao devojku. Kaže da je pre godinu dana bio tri meseca u vezi s jednom devojkom, ali da su raskinuli jer je ona bila jako ljubomorna. On ne vidi sebe uopšte, šta on radi, šta govori i kako razmišlja pa da sebi kaže da će se promeniti, on reče da neće nikad da se promeni. Ne znam onda što se žali što nikog nema, a neće svoje ponašanje da menja.
Volim svoj život, i imam taj neki bes u sebi povodom nekih starih pogrešnih poteza u životu tačnije pogrešnog razgovaranja sa "prijateljima" i zbog toga bi vratio vreme u nazad na te neke trenutke gde bi im svima redom j... mat... jer sam mnogima tada prećutao nadajući se da će mi neko možda nekad značiti nekad kasnije u životu od kojih danas nemam nikakvog niti kontakta niti vrednosti.
U mojoj glavi, osoba koja ima ravan stomak i tanji struk ne može biti debela. Žene i cure sa ravnim stomakom spadaju u kategoriju mršavih/fit i uvijek će tako biti bar po meni. Ali da sam imala jedan euro za svaki put kad sam vidjela da je neko napisao za neku ženu ili da je ona sama rekla za sebe da je debela, a kad je pogledaš stomak doslovno ravan, butine se ni ne dodiruju, bila bi zaista bogata. Ne znam, izgleda da svi imamo drugačiju definiciju te riječi.