Moja devojka, ima 25 godina, zove me i kaže mi da je kupila vrh brda! Ja tek ustao, ne znam gde sam, zbunio se, pitam je: "Kakav bre vrh brda, Jovana, šta pričaš, majke ti"? Kaže ona: "Stvarno, ne zezam se. Aj dođi po mene da odemo da vidiš".
Ispostavi se da je kupila livadu i jedan deo šume, a to sve zauzima skoro ceo vrh jednog brda iznad našeg grada.
Kada sam je pitao odkud to, šta će joj, kaže mi da je ceo život sa terase stana posmatrala tu livadu i šumu i uvek joj je bilo lepo kako je zeleno i čisto.
Na moje pitanje šta planira tu, kaže baš ništa, samo da održava to da uvek ostane zeleno i čisto, pa će za kasnije videti.
Vidim ja da će iz izlazaka i zajebancije, da pređe na agrar i baštovanstvo 😂😂😂
Kao mala uvek sam mislila da ću se brže razbuditi ako prvo ivadim "karamela(krmelje)" iz očiju.
Svake godine pri završetku sam milion posto sigurna da ću od sledeće biti mnogo odgovornija i bolji đak. Da ću od početka krenuti da pratim i da redovno učim. Naravno to nikad nije bilo tako, ja želim da budem bolji učenik srednje škole ali nisam spremna da se odreknem mnogih stvari koje me ometaju o tome.
Moraću kod psihologa... Ne volim samu sebe, imam loše mišljenje o sebi, mislim da se nikad ne bih družila sa osobom kao ja, nikad ne bih zaposlila osobu kao ja. Površna sam, mrzovoljna, nepromišljena, neduhovita. Nekako nisam kvalitetna osoba. Još plus mislim da sam glupa.
Sređujem stan samo kada očekujem goste, ali onda baš baš. Da se razumemo, nije ni da živim u svinjcu, ali mi prioritet nikada nisu pranje suđa čim završim sa ručkom ili slaganje i peglanje veša čim se osuši. Jednostavno ne volim brisanje i ribanje. Često kada imamo goste dobijem kompliment kako je stan besprekorno sređen i kako kod nas stalno sve blista. Tada uvek krišom pogledam muža koji se onako slatko i znalački nasmeši.
Roditelji su mi razvedeni. Imam 24, a otac 48 god. Ja njemu držim predavanje kako da osvoji jednu ženu. Simpatičan mi je baš.
Teško je opisati koliko nesreće i tuge mi je doneo fakultet i svakodnevna izolovanost od sveta zbog tone nepotrebnog gradiva koje se uči. I onda kažu "Najlepše je đačko doba", jeste, slažem se, ali do fakulteta. Dođeš da se obrazuješ, oni te tu unište svojim kompleksima i na kraju izađeš sa dijagnozom.
Nemam nikakav talent. Ne ide mi sport, nisam za sviranje, pjevanje, čak mi ne ide ni posao za koji sam se školovala (kreativan je) . Ne znam što da radim u svom životu, a nisam sretna sa poslom u struci.
Sa svoje 23 smatram sebe skroz normalnim dečkom koji samo želi da nađe devojku sličnu sebi pošto je do sad nisam imao ne znam da li je problem u meni ili se jednostavno razlikujem od većine.
Otišla sam u inostranstvo na dalje školovanje. Na zadnjoj godini studija sam imala dvoje najboljih prijatelja koji su postali par. Nikad nam nije smetalo što su oni par, oni su imali prostor za sebe, ja za sebe, ali smo se družili, učili zajedno, zajedno planirali da idemo vani. Ali poslije njihovog diplomiranja sve se promijenilo, prestali smo da komuniciramo, potpuno su me izbacili iz života. Čak i kad sam ja otišla nisu me pitali ni kako sam putovala, niti išta. Kad sam zvala, nisu se javljali. Pravim se da mi nije ništa, ali to me toliko boli da mi se plače svaki put kad se sjetim toga. Prošlo je nekoliko dana od poziva, i na kraju mi se jedno javlja da me pita za pomoć oko nečega. Bez ikakvog kako si, šta radiš, izvini što se nismo javili. Šta sam ja? Kamen nisam.