Ljudi moji, ja prosto ne znam šta se sa mojim mužem dešava. Da li su svi muškarci takvi ili ja samo nijesam imala sreće pri odabiru. Naša veza je bila nešto najljepše i najbolje na svijet. Kada smo se vjenčali i otišli u Austriju da živimo, on se počeo mijenjati. Od kako je dijete tu, njega više ne poznajem. Toliko je pun bijesa, gnjeva, osude, zavisti prema drugima. Stalno psuje, dere se, vrijeđa i iživljava se na nama psihički. Kaže da se kaje što je se preselio, a dolje je imao sve (posao, mamu, baba). Ne znam što da radim. Čovijek neće apsolutno ništo po kući da pomogne. Samo se izvali na fotelju i gleda u telefon. Očekuje sve na gotovo. Tipični Crnogorac. Ljudi, kako ovo presjeći?
U braku sam sa objektivno debelim muškarcem. Oduvijek se super slažemo i mislila sam da ću moći utišati svoje alarme da mi se fizički takav muškarac ne sviđa, ali unatoč predivnom odnosu i dalje mi smeta njegova debljina. Osjećam se grozno jer je predivna osoba ali ne mogu protiv svojih misli.
Često se pitam ko sam ja? Gde pripadam? Živim sama, spletom okolnosti, plaćam kiriju, račune, radim, ne idem na bolovanje i kada sam prehlađena (sklanjam se od ljudi da ih ne zarazim), samo kako mi ne bi falilo za troškove... 28 godina, 2 duže veze iza sebe, retko ko me pita kako sam, samo kada ću se udati. Svi me se sete kada sam im potrebna, a ja se svakodnevno osećam napuštenom od svih... Jedino se utešim kada se pomolim i kada postim.
10 minuta čitam slovenski prevod na Nacionalnoj Geografiji i pijem jutarnju kafu. Tek posle 10 minuta shvatam da ne razumem šta čitam. Eto to sam ja svakog jutra. 🤣
Prava veza je ona veza u kojoj žena juri za muškarcem, a on za njihovom boljom budućnošću. Sve ostalo su izgovori.
Kako je lepo videti one izražene vene na rukama kod muškarca. Uh.
Nekad se desi da su mi prijatni roditelji, a dijete im je katastrofa. Divlja, nema kulture. I onda ne želim da se moje dijete igra sa takvom djecom. Pa mi nekad bude teško otkazati.
Radim kao fotograf.
Zar je ljudima stvarno teško ostaviti neku kratku poruku o tome kako su zadovoljni fotografijama?
Bilo bi lepo ponekad čuti i neki komentar, a ne samo da mi pošalju lajk.
Kad krene napad anksioznosti, otvorim solitaire igricu na telefonu, ono ko se seća na prvim kompjuterima krajem devedesetih karte. Ili brzo uhvatim ukrštenice u kupatilu. Dovoljno je 5min igranja da napad prestane pre nego što počne. Ne znam, valjda me vraća u detinjstvo. Sad sam u menopauzi i bio bi mi pakao od života da se na 5min ne zatvorim u wc zbog ovoga. Možda nekome pomogne.
Imam partnera i djecu i čekamo neki zgodan trenutak kada ćemo se vjenčat. On je malo nespretan sa "koreografijama" oko zaruka, vjenčanja itd. Uglavnom, meni to ne smeta, ali shvatila sam da je zaručnički prsten kupovao njegov prijatelj a ne on osobno i sad me živcira što to znam i krivo mi je jer mi to smeta. A divan je...