Moja drugarica je 15 godina prijateljstva bacila u vjetar.
Shvatila sam da ljudi zapravo ne žele da me vide i da im ne falim (ako ti neko fali valjda ne čekaš pola godine ili godinu da mu pošalješ poruku ili ga pozoveš da se vidite) već se pojedoše što ne znaju ništa o mom životu. E što ste znali, znali ste.
Meni fale samo oni koji su 2 metra pod zemljom, za vas me zaboli ona stvar.
Ako ništa drugo, život me naučio da se sklanjam od ljudi koji ne stoje iza onoga što kažu.
Kaže meni skoro sestra "bio jutros ovaj iz d expressa, doneo mi paket i kaže što me niste zvale na slavu, onako kroz šalu". Nešto se mislim pa koliko nam često dolazi, bi mi krivo što ga nismo pozvale. 😆🫠
Šef me provocira što njegov sin koji je 7-8 godina mlađi od mene ima curu a ja nemam i nisam imao i vjv nikad neću imati i što nikud ne putujem, nabijem i tebe i sina i njegovu curu ovim putem da vam kažem lako se vama kurčiti kad imate milionske prihode. Kud ja da putujem sa 700-800€ mjesečnih obaveznih troškova a plata malo veća od tog.
Kad ne mogu da zaspim, zamislim da je kraj mene i zaspim bez problema. Nismo se videli godinama, definitivno je kraj između nas, ali ovo mi nije jasno. Da li smo povezani nekako pa mi šalje energiju? Deluje smešno, ali kad ne zamislim tu osobu niti mislim na nju, mene nesanica ubi.
Koliko mi je dosta nezrelih ljudi. Ljudi koji ne mogu da prihvate odgovornost i greške, ljudi koji krive druge za sve. One koji mogu da ponižavaju druge, a njih niko ne sme. Imaju preko 40, a ovako se ponašaju. Posle se čude što neko ode od njih. Još s ponosom kažu da se nikad neće promeniti, kao da je to za pohvalu.
Jeste da je ljubav divno osećanje i drago mi je da još uvek mogu nekoga da volim, ali tako znam da se iscrpim. Istrošim se na teške po meni budalaštine.
Kompjuter mi je spas od svega. Da ga nemam mislim da bih odavno puko. Biti bez društva bez devojke bez para bez ičega je jako teško. Meni je on pomogao kao neki izduvni ventil, kroz njega sam živo život koji mi u realnosti nikad nije bio dostupan.
Poslije 16 godina, kopajući po nekim stvarima našao sam njeno pismo koje je započela sa “Ni u najluđim snovima nisam sanjala da mi neko ovo može uraditi ali ti, ti si me omekšao toliko da mi se cjeli svijet naopačke okrenuo..”, a završila ga je sa, “..molim te ne proklinji me, znaš da je moralo tako biti, tvoje mjesto u mom srcu i one naše bliznakinje što smo maštali niko neće zamjeniti. Jednom kada budeš ovo čitao nadam se da ćeš biti ponosan na mene.”. I jesam ponosan na nju i njene dvije curice koje su trebale biti moje..