Saznala sam da će mi sestra krstiti dijete. Uvijek je bila prva među onima kada se raspravljalo o vjeri i uvijek je to na neki način kritizirala. Iskreno jako me razočaralo to licemjerstvo. Nemam ništa protiv vjere, poštujem vjernike, ali gadi mi se to današnje licemjerstvo. Baka mi je rekla da čekaju da dovoljno novaca skupe da mogu napraviti krstitke za dijete. Meni je to prestrašno da se moraju svatovi raditi od toga, a vidiš jednostavno da ne žive kršćanskim životom. Uopće mi se ne ide na to, i kako razmišljam kako to zaobić na najbolji mogući način, a da ne dignu nos. Najradije bi ju pitala odkad si ti vjernik, ali nije moje da se petljam. Ne razumijem zašto to ljudi rade, od sebe i od djece prave klaunove. Kako se postavit na takvo šta? Da li trošit svoje vrijeme u crkvi i gledat kako ispred svećenika govori da vjeruje u Boga Oca i da će dijete odgajat i vjeri. Naravno baka je jedva dočekala da se dijete krsti, a izgleda da ću ja baki morat objasnit neke stvari jer ću uskoro isto rodit.
Imam dvije prijateljica, s jednom se družim od osnovne škole, s drugom od srednje. Jako smo bliske. Tu smo jedna za drugu uvijek. Međutim, one su počele zajedno da rade u drugom gradu daleko od mene. Zajedno žive. Radila sam i ja tu i živjele smo zajedno, ali ja sam napustila taj posao iz svojih razloga. Čule smo se redovno, ali u zadnje vrijeme se ne čujemo. Ignorišu mi poruku. Ne javljaju se, prestala sam im i pisati. Ne znam zašto, ali se mene ni ne sjete. Imam osjećaj da im je svejedno. Mislim da one uopšte me razmišljaju o kraju našeg prijateljstva, ali ja razmišljam. Boli me duša, teško mi je, ne želim da prekinem prijateljstvo s njima, ali se osjećam kao budala, pisala sam im, ignorišu me, ne želim da se javim iz samopoštovanja. Ne znam šta da radim. Ako se ja njima ne javim komukacija će se potpuno prekinuti, ali ne želim to. Vidim da im nije stalo.
Prijatelji me polako napuštaju, izgubio sam devojku koju sam jako voleo i nemam nikakvu povezanost ni sa kim u životu. Našao sam utehu u alkoholu i mnogo mi je bolje nego ranije. Nadam se da će mi nekada biti bolje ali jako teško.
Gledam ove klipove gde ljudi glume kako ih partneri varaju. Da li je zaista moguće da smo spali na taj nivo da se neverstvo smatra komičnim? Da li je moguće da je vernost tako skupa u današnje vreme? Ljudi, zar ne biste da vam deca odrastu u srećnom domu sa oboje roditelja gde vide šta je prava ljubav?! Zašto prevare, zar je moguće da postoji bilo šta bitnije od vaše porodice? Zašto se ženite/udajete ako su vam drugi ljudi u opciji, odakle pravo da nekog tako povrediti ako ste ih sami birali? Propali smo kao ljudi, žalost!
Previše sam empatična na sve osim na djecu. Dešava mi se da plačem danima na neki tužan film ... na samu pomisao da ću izgubiti nekoga (majku, oca, ljubimca) ... na i na to što je nebo plavo ... ne znam šta ću od sebe, više ni tablete ne pomažu :(
Imam 20 godina živim sa roditeljima koji imaju "toksičan" odnos (majku volim više od sebe i život bi dala za nju), dok oca i ne toliko, poštujem ga zato što mi je roditelj ali ne osećam ništa prema njemu, ni ljubav ni mržnju, ama baš ništa (i mislim da je to najgore)...ceo život smo bili na "krv i nož" što bi se reklo, počevši od malena, nisam ga volela jer mu se dešavalo da povremeno digne ruku i udari majku od kad sam imala 7 godina... pa sve do skoro kada je udario i mene, kada nisam upala na fakultet koji je ON želeo, pa posle toga što sam išla da spavam kod dečka (ISTIČEM DA SAM IMALA 18 GODINA, 2 MESECA ME DELILO DO 19)... Neki savet??
Dobro kažu da sve ono što ti smeta kod drugih da je to zapravo odraz tebe samoga. Moja prijateljica je osoba koja ne dopušta da itko išta ružno kaže njoj ili njezinoj obitelji ali zato ona sebi daje za pravo da meni i svakome kaže sve i svašta i misli da je to u redu. Jedni moji susjedi s kojima sam se prije družila su isti takvi. Ne daju na sebe, a tebe i druge blate! Uglavnom, ta prijateljica od malih nogu ne voli te susjede, upravo jer je ista kao i oni pa čak i gora! Za razliku od nje, kad bi me god oni zvali, po cijele dane bi htjeli da budem s njima, dok me ova ni u dvorište neće pozove već gooodinama jer njezin 'gospodin' brat ne želi nikoga u kući jer 'ne podnosi ljude'. 🙄
Imam 2 prijateljice, jedna je u mom gradu, druga 15 min autom udaljena. Javi se kada ima problem, ispali redovno kafe, mi idemo kod nje, ona neće ni na pola puta da se nađemo. Mi smo se udaljile jer to nije prijateljstvo. Kad ja imam problem ona odma pređe na svoj neki problem i njoj je najgore. Ona toga nije svjesna, znam, zbog toga samo distanca. Razgovor o ovome nije ništa donijeo.
Saznala sam da me vara preko nedavno korišćenih smajlića, iako imamo malu bebu a izgovori sve živo moguće i odmah okreće krivicu na nešto što njemu smeta. J*BM ti život!
Evo sedim sa bebom od 11 meseci i raspadam se, muž je divan, pažljiv otac, ali čovek radi puno, a mi smo sami u ovom gradu. Beba je toliko živahna, ne gasi se preko dana ni sekunde, a noću se budi 100 puta. Ne pišem ovo da bih se žalila, nego nešto razmišljam... Koliko je tužno to što smo toliko preumorni, iscrpljeni, gladni, neispavani dok su tako mali, a samo jednom su bebe. Svim silama se trudim da se uvek igram sa njim i budem nasmejana, ali prosto ne mogu da uživam u trenucima kako bi trebalo, jer sam bukvalno kao prebijena mačka. Onda kažu uživaj dok je mali, brzo prođe... i svesna sam ja toga, on nikada ne oseti da sam ja loše, maksimalno sam strpljiva, a iznutra... i da, nisam depresivna, ovo pričam generalno.