Mnogo me boli što sam svima poslednja opcija. Toliko se trudim da svima budem zanimljiva, da pomognem uvijek, nisam željna pažnje, ali jesam ljubavi. Kolko god ja bila dobra, meni se to uvijek loše vrati. Društvo me napušta bez jednog jedinog razloga…
Navikla sam da imam veliko društvo, da izlazim, da živim život, ali nakon zabodenih 200 noževa u leđa od strane svakoga, povukla sam se u sebe.
Od djevojke koja je konstantno bila nasmijana došla sam do toga da pijem anti-depresive u svojoj 20-oj godini života. :) Život me nije naučio ničemu lijepom, samo patnjom koju ne mogu da prebrodim sama...
Smartphone je i najbolja i najgora stvar koja se meni desila.
Da li bi mogli da budete u vezi sa dečkom kog volite i koji voli vas ako vas je njegovo društvo povredilo u prošlosti?
Ja ne kapiram ove ljude po društvenim mrežama, prvenstveno žene. Evo, daću primer. Pratim dosta profila što se tiče kose, frizerskih salona itd. Često nailazim na snimke gde neka žena uradi nešto sa kosom, ili bude lepo ili se unakazi ili omaši boju i ti kad prokomentarišeš, ispadaš loš. Ja, lično, ne komentarišem ništa jer svako ima drugačiji ukus, ali isto tako, svako drugi ima pravo da ostavi svoj komentar. Mnogo puta nailazim na komentare gde se, recimo, većini ne dopada urađeno, a vlasnik tog salona ili ta žena čija je kosa se nađe prozvana i svađa se po komentarima. Pa čekaj, što kačite javno onda to? Čim javno kačite, onda valjda ljudi imaju pravo da daju svoje mišljenje?! Nemojte onda ništa stavljati ili zaključavajte komentare. Stvarno ste pahuljice, sve vam živo smeta ako nije po vašem i ako vam se ne ide niz dlaku. Što je najjače mnogi frizeri unakaze kosu stvarno i to ne liči ni na šta, a posle se ljute kad to kažeš, e pa, jbg.
Dobijem grč u stomaku kad čujem onaj zvuk poruke na viberu. Srce mi preskoči misleći da je on a znam da se to nikada neće desiti...
Cijeli život sam navikla da radim sve samostalno, roditelji su bili tu u smislu finansijske podrške, ali sam generalno sve probleme rješavala sama i nekako nikad nisam imala priliku da se oslonim na nekoga. Nisam imala ni neku ozbiljnu vezu, a kako vrijeme prolazi mislim i da neću. Često se rastužim, jer mislim da ću cijeli život provesti sama, a voljela bih da imam nekog ko bi me barem zagrlio kada mi je teško.
14 godina zajedno, prelijepo nam je bilo, znam da je, vidilo mu se u očima da me voli i pazio me i mazio sve te godine, kao i ja njega i onda se nakon toliko godina u trudnoći razbolim teško. Mjesecima nisam mogla ustati iz kreveta, osjetim da se udaljio i govori kako mu je teško gledati me takvu, da bi na kraju ispalo da je 2 mjeseca nakon što sam se razbolila našao drugu.
Uhvatila sam ga tek 8 mjeseci kasnije kad sam se oporavila. Pa zar je moguće da baš tad, baš kad sam ga najviše trebala, da mi to uradi??
Prošle su godine od toga, a meni se još uvijek kad se sjetim duša para.
Zadnju kap krvi bi bila dala za njega i on nekad prije za mene, znam da bi, vidjelo mu se u očima. Sve je gotovo, al nikad se neću prestati pitati kako je od poštovanja i ljubavi došlo do suprotnog baš tad kad smo imali dijete na putu koje je on želio čak više nego ja, koji je suze lio od sreće kad sam mu rekla da sam trudna, vodio me na svaki pregled, pazio me kao kap vode na dlanu.
Zašto j*bote?!