Lakše mi da se zaletim i obavim nabavku sama nego da pošaljem muža sa slikom proizvoda i spiskom. Evo ulazimo u treći sat kako ne može da nađe sirće, biber, vanil šećer, začin za supu i jabuke. Zvao me 10 puta da pita hoću li i banane uz jabuke, sledeći poziv da li da uzme nutelu da pravimo palačinke, sledeći poziv jel treba i neki pekmez ili imamo, sledeći poziv jel mora baš to sirće što sam slikala ili može drugi proizvođač, sledeci poziv zaboravio da kupi vanil šećer, mislio da će mu kasirka ponuditi u kusur a ona imala kusur.
Moje kolegice toliko pričaju koliko imaju posla i koliko ih netko smeta da samo na to izgube jedno 2 sata na dan. Ne kažem da ne rade, ali toliko se žale da im to doslovno uzme pola radnog vremena. Netko nam uđe u ured i isfrustrirana kolegica još 10 minuta broji kako je kod nas kao na kolodvoru i kako se ništa ne stigne jer netko samo ulazi i ja od nje ne mogu raditi koliko priča. Dok se izbrojila mogla je završit nešto. Pokušavam se fokusirati i ne mogu jer one pričaju i pričaju i ne gase se koliko kukaju, dok su se iskukale mogle su sve pozavršavat.
Od zaljubljenosti do ušiju do smučio mi se .. kratak je put.
Da li je normalno da partner u telefonu ima brojeve 20,30 bivših partnerki i kombinacija? Neke čuva od pre 20 i više godina, iako se ne čuje sa njima. Ništa ne briše iz imenika. Meni kaže da ja nisam normalna jer mi to donekle smeta.
Imam preozbiljne zdravstvene probleme, a strah me da idem na bolovanje zbog radnih kolega, zbog njihovog pričanja.
Kako me iritira ono viseće zvonce na vratima dućana jer kad ih netko otvori to se vražje zvonce čuje do Amerike 🤬🤬
U braku sam skoro 2 godine i nerviraju me muževi stavovi i njegovih roditelja. Odlučili smo da živimo kod mene i imamo svoju privatnost. Moji su u prizemlju i čak nas nekad pozivaju telefonom kada nešto treba, a ne tek tako da uleću i razumeju kada nešto ne uradimo jer hoćemo svoje planove da ispunimo. Pomažu nam i da sredimo kuću i stalno govore kako je ovo naše, i kako kroz koju godinu planiraju da idu na selo da žive i sve ostaje nama. Kada god to pomenu moj muž govori kako ovo ne ostaje njemu, kako ovo nije njegova kuća. Skoro smo imali raspravu kada sam pitala zašto nam njegovi ne pomogu kao što su i njegovom bratu (koji je dobio i kuću i i dalje se ulaže), na šta se muž uvredio i rekao da oni nemaju šta nama da pomažu i da sređuju ovde, oni su gore svi zajedno i to je njihovo, a pritom brat ima i decu, drugačije je. A možda bi i sve bilo u redu, da oni od mog muža malo malo ne traže pomoć i on uvek učini. Jako me nervira sve ovo. Šta raditi?
Ljudi slikaju čašu pića u izlasku i to je kao zanimljivo? Jeste li realni?! Ja da uslikam papuče rekli bi da sam luda.😏
Kad god pomislim da imam neki mir u životu ili da sam sretna dogodi se nešto loše. Evo ne znam jel ima još takvih ili sam baksuz.
Volela bih da sam srednju školu provela kao normalne devojke. Da sam imala srednjoškolsku ljubav i učila školu, umesto toga meni je bilo interesantno da pušim travu i vučem spid sad evo poslednja godina i nemam pojma šta ću dalje sa svojim životom...