Najjače mi je što se još uvek priča o tome da neko živi s roditeljima, da je sramota itd. Ljudi, u Norveškoj vam plaćaju kad se odselite od roditelja. Nešto čak ne morate vratiti. Tako da, pogledajte prvo što se sele i kako, a ne tek tako da blebećete o tome.
Imam 27 godina, počeo sam da učim da sviram, (imam sluha). Iskreno, počeo sam u nadi da ću napustiti posao i firmu i početi da radim ono što volim. Radim od 18 godine, živim privatno, oženjen i imam dete.
Roditelje nemam, umrli. Ne mogu više ni firme ni 8 sati. Sve mi se nakupilo...
Oprostio sam ženi prevaru, ali sebi ne mogu.
Živim s njom samo radi djece.
Svaki dan se budim s osjećajem praznine i krivnje.
Ne znam jesam li slab što sam ostao ili jak što pokušavam izdržati.
Djeca su jedino što me drži — zbog njih nosim sve ovo.
Ponekad pomislim da sam izgubio sebe u pokušaju da sačuvam porodicu.
Jesu li ove šminkerice i frizerke normalne da objave na svoj story da im moraš potvrditi termin za sutradan, inače ga smatraju otkazanim. Ja razumijem dodatne potvrde termina, ali PREKO SLUŽBENIH kanala. A ne da ja moram pratit tvoj profil i storije na instagramu da mi se slučajno termin ne bi otkazao, i to manje od 24 sata unaprijed. Kakva je ovo neprofesionalnost, ljudi moji. Ako nemaš instagram dođeš na termin kad ono nisi ni znao da ti je otkazan.
Već 3 godine živem u drugoj državi i samo sanjam da imam makar jednu prijateljicu. Nemam sa kim da podelim radost ili tugu, da idem na kafu, da šetam se. Imam samo 21 godinu a sve slobodno vreme provodim na telefonu. Mislim ponekad da možda sam sama kriva za to, ali stvarno nemam pojma više gde da tražim nova poznanstva.
Imam 35 godina i primetio sam da većina osoba rođenih 70ih godina su jako loše i kao ljudi i kao kolege. Ne mogu da shvatim odakle toliko zlobe, sujete, zavisti i mržnje u tim ljudima i zašto se tako odvratno ponašaju prema drugima. Nije to samo na poslu, već i u familiji, komšiluku, na ulici, na treningu... Sa svim ostalim generacijama i nije toliki problem i pronađe se zajednički jezik.
Sa kim god sam razgovarao na tu temu, apsolutno su se složili sa mojim stavom i kažu da i oni isto misle.
Devojka je raskinula sa mnom pre više od godinu dana, našla nekog narkomančića sa parama i dobrim autom, ali njen otac me i dalje zove na porodična okupljanja. Obojica intelektualci, skapirali smo se i često se nalazimo da igramo šah. Ne razumem šta joj tačno tu smeta i koji problem ima, ne mešam joj se u život, ali devojka ludi i priča da sam paćenik jer dolazim da blejim s njenim starim.
Muško sam u kasnim tridesetim i naježim se kada čujem muškarce kad kažu “da ne prihvataju ništa ispod onog što oni nude”. Kupio stan, kola, treniram, putujem, čitam, nemam poroke, imam svoj biznis i u zavisnosti od meseca, budem dobar 5-10k. Mislim da je to za Srbiju sasvim okej. I sad ja treba očekujem neku ovakvu kao ja? Malo teže.
Nije mi jasno kako roditelji mogu dopustiti svojoj djeci da idu u kladionicu i puštaju ih da se klade i igraju igre na sreću sa manje od 18 godina. Govorim gdje roditelji dovode djecu od 10 godina i daju im tikete da prate.
Svakoj radnici koja dopusti djetetu ispod 18godina ulaz u kladionicu bi dala otkaz. Najgore od svega je što policija i inspekcija i sve nadležne ustanove žmire na takve stvari.