Mislim da sam se zeznuo u startu pri odabiru supruge. Poslije 15 godina braka nikako da proradi neka sloga. Opet, s druge strane sa njenom sestrom se izvrsno slažem i često je na mojoj strani u nekim raspravama. Čak se i energično bori za moj stav. E sad, zaključujem da mi nije svastike moj bi brak davno bio prošlost. A opet da mi nije svastika, volio bih da mi je ona žena.
Mogu li se voljeti dvije žene istovremeno?
Tek sam godinu dana udata, i već mi ide na živce svakog dana. Nemam gde, ni kako, ništa.. Sećam se da sam ranije mislila da sam rođena da budem neko i nešto, da će mi se ispuniti svaka želja, sve... A sad sedim i pitam se svakog dana šta se to dešava sa mojim životom, kako sam završila tu gde sam, i kad će se sve srediti...
Ovom prilikom bih zamolila sve roditelje da ne vrijeđaju svoju djecu jer to ostavlja itekakve posljedice. Znam po sebi, jer su me roditelji oduvijek oslovljavali ružnim imenima, psovali i nikad ništa nisu znali riješiti na lijep način. Svaku riječ sam veoma dobro upamtila i strašno boli kad ti to odzvanja u glavi. Ako želite da vam djeca budu iskompleksirana, i da se danas-sutra i oni tako ponašaju prema svojoj djeci, slobodno nastavite, dragi roditelji koji ste to najmanje zaslužili biti.
Provodim dosta vremena na forumima gde ima mnogo Amerikanaca i čitam mišljenja o raznim temama. Tih Amerikanaca ima na hiljade, a svi dele jedno mišljenje.- ako neko misli drugačije, neka je proklet. Ni preko interneta ne mogu da podnesem taj mentalitet i baš zato, ni kada bih imala dobru priliku, ne bih se odselila u SAD. Ni za kakve pare.
Najjače su mi devojke koje kažu da su previsoke, ogromne, a visoke su npr do 180cm. Svakako jeste visoke, ali šta ja da kažem sa mojoj visinom od 194cm. Kad su ja dečka naći?
Iako je umro s mojih svega 5 godina, djed mi je ostao poseban. Uvijek se sjetim kako je ,,branio'' mene i moju sestru kad bi baka krenula na nas, pa nas onako zagrli i imaš osjećaj da ti nitko ništa ne može. Često razmišljam kako bi sve bilo da je on ovdje. Djede, fališ.
Zašto je većini ljudi teško da jednostavno prihvate nekoga onakvog kakav je? Nego uporno pokušavaju da ga promene...
Tako sam zbunjen i uplašen u vezi života i postojanja. Kad' sam bio klinac sve mi je delovalo tako normalno, a sad' se osećam kao vanzemaljac kog su bacili ovde. Kako je moglo sve da nastane iz ničega, ako nije nastalo kako postojimo onda, kažu vreme je iluzija, da li to znači da smo imali beskonačno života pre ovog? Mislim teško mi da to zamislim uopšte, a još teže da možda nismo ni postojali nekada davno u prošlosti kao svest. Često imam osećaj da se duboko u sebi sećam prošlih života, snovi su mi nekad' jako čudni i jaki, a desi se ponekad' da predvidim nešto kroz san. Čitao sam o "Indigo Deci" i tu sam se dosta pronašao, verovatno zato i toliko tražim odgovore, osećam da postoji nešto mnogo više od ovoga duboko u sebi.
Kada sam se preselio u Sarajevo, bilo mi je 14 godina;odličan učenik, omiljen u društvu i okruženju, divna osoba, ma dete za primer. Ali, kako to većina tinejdžera učini, upao sam u loše društvo. Mnogi moji vršnjaci prođu tu fazu ali to se meni nije dešavalo. Upao sam duboko u svet kriminala, droge, alkohola, prostitutki i slično, postavši loša osoba. Tokom svog tog ludila, upoznao sam predivnu devojku koja je prolazila sve to sa mnom. Varao sam je konstantno, ali ne od nevolenja, već od glupe želje za dokazivanjem pomješanje sa mojim porocima. Ona je uvek bila tu, i volio sam je više od svih, spreman na sve za nju ali nisam znao reći to. U klinici sam bio više puta, ali bezuspešno. Roditelji su me se odrekli, "prijatelji" ostavili, a baka(s kojom sam bio najbliži) mi je preminula od tuge za mnom jer nije više mogla. I nakon svega toga, ona je ostala tu. Sada, skoro 9 godina kasnije, rešio sam se poroka, imam 4 kćeri i ženu svog života. Mi smo živi dokaz nečega, ne znam čega.