Imam strah o odbacivanju drugih, da ja otkačim neke ljude, da prekinem prijateljstvo ili bilo šta. Jer u jednu ruku mi bude žao za te ljude, toliko se vežem da uvijek gledam da pomognem ih u životu. Na kraju dobijem da ja budem ta ostavljena. I to boli, jako.
U top tri najveća fizička bola stavljam vađenje umnjaka (pogotovo donjih). Šta je ovo i zašto ovoliko boli, imam osećaj kao da mi je neko prepolovio glavu. Znala sam da će boleti, ali ovoliko? Pa čovečee.
Teraju me da rađam samo zbog silne imovine, a meni se ne rađa.
Neke ljude upoznamo u pogrešno vrijeme. Izgubimo ih jer se tada nismo pronašli s njima.
Godine prođu, drugi ljudi dođu i prođu kroz život, i sjetiš se njih, i sada bi sve dala da se sada ponovo pojave. Baš oni. Baš on.. niko drugi.
Nekad vas neko odbije jer nije sve posloženo dobro s njima u njihovoj glavi, ne zbog vas.
Vrati se, T....
Svi oko mene nešto korisno nasljeđuju. Ovaj naslijedio kuću od djeda, drugi stan, treći vikendicu, četvrti novac. Jedino su moji bake i djedovi siromašni i nikad nisu imali nešto svoje. Kuća na selu koju smo naslijedili je za rušenje i podijeljeno sa još nekoliko rođaka. Trudim se da barem ja ostavim nešto svojoj djeci.
Dopadamo se jedno drugom, a stalno se svako malo ignorišemo jer smo istovremeno oboje bili nesigurni da druga strana želi isto zbog nedostatka konkretne komunikacije. Oboje smo jednako krivi-on jer nije poslao direktnu poruku, ja jer sam zbog tog prva nestala i oboje što smo kasnije uzvraćali nestajanja jedno drugom. Želim odavno da budemo dosledni i da prekinemo taj niz šutnji i ignorisanja, pa vraćanja i sad kad vidim da mi je bila greška što nisam htela da ispadne da trčim za njim, pa mu nenamerno vraćala jer nisam znala drugačije, i kad želim pokušati brzo reagovati kako bi oboje prestali s tim-sad njega nema. Bolno je jer je bilo obostrano a propalo je.
Boli me to ma koliko god ja bila dobra, toliko ljudi mogu biti zli prema meni. Ne razumijem zašto, smatram za sebe da sam stvarno dobra osoba. Sve više tonem u sebi jer sam sa 30 shvatila da nemam niti jednu osobu koju smatram pravim prijateljem. Ne razumijem zašto imaju toliki hejt prema meni i svaki put nakon druženja s njima sam depresivna danima.
Mene samo zanima da li neko od vozača kamiona sme da kaže prilikom utovara da nije pravilno i bezbedno natovaren tovar. Da li razmišlja o vozilu iza sebe šta može da ispadne iz prikolice, odnosno šta se rasipa po putu...
Previše sam trčao za njom. Često izlazili zajedno, prvi se javljao, izvodio, šetao, i naravno nije htela ništa ozbiljno sa mnom. Posle nekog vremena sam joj rekao, da ništa više ne želim sa njom, da me više ne interesuje. Kao da se naljutila na to. Komedija.