Moja žena često ponavlja pred našom malom djecom "nema brata i sestre dok ne rodi majka" i da djeca od druge žene nisu braća i sestre. Nemam druge djece sem s njom.
Prije mene je bila u vezi s nekim razvedenim likom, možda se s njim istraumirala. Ili me sa ovim na nešto upozorava?
Je*em ja ovakav moj život. Imam 30 godina, živim tako što odem na posao, sa posla usput do prodavnice i iz prodavnice kući, napravim ručak, pospremim kuću, legnem gledam film ili seriju, zaspim i onda sutradan sve ponovo isto. Nisam imala sreće u ljubavi, svaki bivši me je prevario, a navodno sve fini i dobri momci. Nemam ni prijatelja sve drugarice se udale i dobile decu i žive nekim svojim životom. Brat u drugoj državi i on oženjen. Čujem se i vidim jedino sa roditeljima i to je to. Želela sam oduvek da budem srećna, da osnujem svoju porodicu ali izgleda to neće biti slučaj. Ne želim da provedem ceo život sama. Svi eto negde idu putuju, zabavljaju se, imaju partnere samo ja eto sama idem na more ili odem negde sa roditeljima jer nemam nikog više. Barem da nađem jednu prijateljicu koja je slobodna pa da možemo da se viđamo i družimo.
Meni je misterija kako moj muž kad smo se upoznali nije igrao igrice, svi moji prijatelji i rođaci su bili oduševljeni kakvog momka sam upoznala. Mesec dana braka sve super, i odjednom se pretvori u monstruma i narcisa. Kao da ga je đavo obuzeo. Zar niko nije pomislio ni posumnjao da nešto ne štima. Od osobe koja je vaspitana i poštuje me, postao idiot!
Bivši drugar se nedavno oženio i to za djevojku s kojom je skoro 10 godina. Prvih 7 godina njihove veze smo se družili i on je doslovno skoro svaki dan pljuvao tu djevojku, vrijeđao je u društvu, govorio da je neće nikad oženit, prenosio u društvu sve njihove svađe, ismijavao se s njom, govorio da je s njom samo jer ne može naći bolju, hvalio se da će se javiti drugim djevojkama. Odjednom se uozbiljio i odlučio je oženit. Užasno mi je što to ona nikad neće saznat i vjerovatno misli da se sretno udala.
Ružno za reći, ali činjenica je da se za neku djecu od najranije dobi može vidjeti da su manje inteligentna od ostalih. Nisu djeca kriva, naravno, ali mi je žao kad takvu djecu roditelji guraju u nekakve stvari i imaju nerealna očekivanja i onda svoj ego stavljaju prije djece. Takva djeca onda naravno odrastaju u nesigurne ljude koji sve u životu doživljavaju kao problem jer ih nitko od najranije dobi nije usmjeravao niti se trudio da im se prilagodi.
Mutava sam… Jako sam trapava, saplićem se, padam, ispuštam stvari iz ruku, izgubim se lako u vremenu i prostoru, nisam u stanju da se skoncetrišem, lako se zbunim. Jako sam nesigurna zbog toga i koliko god se na silu trudim da ne budem mutava samo situacija postane još gora. Može me neko zvati kojim god hoće pogrdnim imenima, ali nazvati me “mutavom” mi je rak rana, bez obzira što je to istina. Plašim se da sam teret ljudima oko sebe. Koliko god moj dečko pričao da mu to ne smeta i da sam prestroga prema sebi, vidim mu u očima koliko ga neke moje “epizode” iziritiraju. Ne znam ima li mi leka.
Za mnoge ljude se pitam kako im je samoća gora od partnerskih odnosa koje imaju...
Uvek me spuca nostalgija kada se setim rekreativne iz osnovne. Hotel koji nije bio nešto specijalan, ali je bilo bitnije društvo. Imali smo neku malu diskoteku u podrumu hotela, svi smo se zabavili. Jedna drugarica je bila doterana i spremna za žurku, druga je plakala za Nemanjom iz 8-1 jer nije hteo da joj odgovori na poruku pa je i ona sišla dole da bi ga videla, i tako. Prelepa uspomena.
Odavno imam problema s kilažom. Malo smršavim, malo se nadebljam. Već 10 godina variram 30 kilograma. Imam inzulinsku rezistenciju, pijem terapiju za depresiju i tjeskobu, imam i nekih problema s crijevima, često sam kod doktora. Sve ja znam, trebam smršaviti, nikoga ne krivim za svoju pretilost osim sebe. Neki dan čujem majku i brata da šapuću "Ona se ne smije više debljati, blizu je 90 kila, treba paziti na zdravlje". Što je istina. Ali ja nemam 90 kila, nego 110. Visoka sam, skladno građena, ali meni nije jasno kako svatko misli da ja imam manje od 90 kila. Razumijem da mi lažu u oči, ali oni i iza leđa misle isto. Trebam izgubiti barem 30 kila, a svi mi govore "ma 10 je taman". Ko je ovdje lud?
Lagala sam decka da sam prije njega bila u vezi dvije godine. Bilo me je sram priznati da nisam imala nikog dok njega nisam upoznala, 26 mi je godina. Izjeda me to ali mu ne planiram priznati. Tjeskobna sam i nesigurna po tom pitanju, općenito sam o tome znala lagati prolaznim ljudima u životu. Samo najbliži znaju.