Roditelji su mi jako nazadni, a jako mladi, 40 godina tek. Sve bi to bilo uredu, da u mladosti nisu vozali motore, pušili, svašta uzimali i radili i sl. Žensko sam i ubijaju me pričom kako žena do određene godine treba roditi, kako žena treba da bude domaćica i odgaja djecu, kako za žene nije škola i sl. Ubija ih kad kažem da se selim (nisu mi željeli pomoći da nastavim fakultet). Žele da se udam, a ne daju da izlazim. Za tako mlade ljude i tradicionalne, puni su mržnje prema drugim religijama. Da li su ljubomorni na to što sam mlada, slobodna djevojka koja voli da izgleda dobro i zarađuje za sebe, dok su oni mene dobili u to vrijeme?? Ne znam evo...
Ne bih mogla da imam orgazam sa nekim za koga smatram da bi me izdao i ostavio. Jedino kada imam sigurnost sa njim, onda mogu imati seks.
Imam dečka, imamo 19 godina oboje, živimo skupa u iznajmljenom stanu, međutim, kada na primjer divlja sa autom, krenem mu prigovarati, ne radi mene već radi njega i ne bih voljela da pogine jer bi me psihički ubilo. Već želim da pazi na sebe, i onda kada prigovorim krene da mi se*e, ode iz stana, naljuti se i slično za mnoge tako progovore koje dam u njegovo dobro, i onda krene lupanje vratima, ode iz stana da se "ispuše" pa dođe doma, i tako jednom mjesečno. Općenito je okej prema meni trudi se voli me ali mi smeta što ne može normalno primit prigovor ili mišljenje već se nadr*a na neke stvari zalupi pokupi se i ode.
Najgori su mi ljudi koji dele dijagnoze, a nisu dr. Takođe i oni kojima je samo njihov stav ispravan, samo njihovo mišljenje ispravno... Mrš.
Stojim u čekaonici kod izabranog lekara i čitam tekst na jednoj od onih uramljenih medicinskih postera o depresiji. Vrlo brzo shvatam da se pronalazim u 10/10 znakova depresije, a nemam kome to da kažem.
Kako izbaciti iz glave nešto tako esencijalno čovjeku kao što je ljubavni život? Sa 29 godina mi je na tom polju života apsolutna 0. Moram priznati da nekad baš zaboli jer imam baš lijep i opušten život i volio bih imati svoju obitelj, ali eto. Čisto sam htio to ovdje napisati jer svima govorim da me to ne dira.
Ne znam što mi šalju zahtjeve ili zovu na kafu likovi koje nisam vidjela 15,20,25 godina ! 😱 To su ljudi sa kojima nisam imala ništa, već smo ili radili zajedno ili se družili tj. ponekad izlazili jer smo imali zajedničko društvo, znači nismo bili neki bliski prijatelji. Možda jer sam singl ali oni nisu, a i da su slobodni zaista me ne zanimaju niti na bilo koji način. Jbt, kakvo nepoštovanje prema njihovim ženama, jel moguće da su neki muškarci tako odvratni i ljigavi? Jbt meni je nezamislivo da kontaktiram nekog od prije 15, 20 godina. Zar misle da sam toliko očajna u fazonu "daj bilo šta"?🤣
Povraća mi se.🤮
Nije mi jasna jedna stvar, jel su ljudi namerno tvrdoglavi, nedokazani, negiraju činjenice, ja više to stvarno ne mogu. Evo poslednja 2 puta kada sam imao neku diskusiju sa takvom vrstom ljudi, došlo je do fizičkog obračuna, sramota me je jer su to neke gluposti uglavnom. Al zaštoooo mi neko namerno kontrira, pored svih činjenica koje iznesem.
Ubija me samoća. Ne mogu noću da zapim, bežim od sebe i svojih misli gledajući u telefon i tako se uspavam. Nemam apsolutno nikoga ni za druženje ni za vezu. Svi su me zaboravili jer ne koristim društvene mreže i umorilo me da trčim samo ja za ljudima. Ne verujem u ljubav, nikad veza i nikad ništa. Čemu moj ovakav život, a već sam na četvrt veka...
Mislim da je drugarova mama bacila oko na mene i stalno nas zove da ostanemo kod njih kući. Zvuči kao kliše al stvarno to mislim.