Ja sam žena od bivšeg kockara i ajde da ne kažem narkomana ali uzimao je to. Volim svoga muža i nisam htjela da ga ostavim, ali sam prošla kroz jako težak period. Upetljao je bio mene u sve to, stalno su me zvali kamataši za pare davala sam godinu dana svaku moju platu za njegove dugove. Konačno je to sve prošlo, sve smo vratili i ostali smo zajedno. Ali nemam povjerenja ja sad strah me nastaviće i dalje po starom a nemam više snage to da proživljavam.
Rođeni otac nije hteo da me zaposli u svom kafiću kada sam ostala bez posla pre 3 godine i kada mi je novac bio preko potreban, uz objašnjenje da "konobarice treba da budu lepe, visoke i zgodne", što po njegovom mišljenju, ja očito nisam. Evo prošlo je već 3 godine kako ne komuniciramo.
Napustio sam prvu godinu faksa jer mi je otac saznao da ima rak i počeo sam raditi i učiti posao jer je trebalo naslijediti firmu. Imao je operaciju i sve je super prošlo, ali se izgleda proširilo i trebao bi opet ići na operaciju, a ja sam u međuvremenu odlučio upisati opet prvu godinu, ali nemam srca reći mu to, prvo zbog njega jer se oslanja na mene, a i zbog sebe jer ne želim da mu otežavam i da razmišlja dodatno o svemu (nije da se ponaša prema meni kako bi trebalo, ali mi je ipak otac i trudio se da mi da što bolji život). U međuvremenu me ostavi djevojka koja mi je bila sve, kojoj sam mogao sve ispričati i pričati o svemu, bila mi je najveća podrška a i ja njoj...nije ona ništa kriva i nemojte govoriti kako te može ostaviti u toj situaciji itd...najbolja je osoba na svijetu i volim ju najviše i dalje.
To što me je ostavila uništilo me je, ali motivisalo me je i da upišem faks ponovo i rekao sam joj to, ali sad ne znam šta da radim...fali mi puno.
Imam 23 godine, završio sam fakultet. Pošto mi je to jedno jedino postignuće u životu mislim da sam prešao igricu.
Ne osuđujte debele devojke što nose uzane stvari. Nama je sve uzano.
Mi u firmi imamo jednog šefa, koji se pravi mu**onja kad treba galamiti na radnike, pogotovo na radnice, a kad dođe kupac da reklamira proizvod i traži šefa, on pobjegne kući kroz skladište.
Moj otac je jako težak čovek. Sa godinama je postao nesnosan. Nervozan, prek i nezaintetesovan za porodicu. Toliko je terorisao brata i mene, da smo obojica izašli iz kuce, plaćamo kiriju i živimo svako za sebe, pritom smo u istom gradu. Znam da majka pati jer je ostala sama sa njim u velikoj kući ali to
se više jednostavno nije moglo izdržati. I njega baš ni najmanje ne dotiče. Čak i kad svratimo do kuće, ne progovorimo vise od par rečenica. Pokušavali smo sve, da izgladimo odnos, ali jednostavno ne ide. Uvek mi je neprijatno kad me pitaju zašto obojica živimo odvojeno od roditelja bukvalno na 2km od njih kad imamo veliku kuću na 3 sprata. Teško mi je da kažem da nisam mogao da živim sa ocem pod istim krovom.
Kad sam se uselio u novi stan cimerka mi je odmah rekla: "Sve od hrane i pića možemo da delimo ali mleko ne! Možeš uzeti ali ga posle i kupi inače ćemo se svađati". I tako ja jednom iskoristim ali zaboravim da kupim ona je bila besna ko ris na mene. Je*em ti mleko. Kupio sam joj paket posle. Volim ja nju ali brate ja kad bi nju oženio ja za mleko ne bi mogo zaraditi.