Uništio sam cjeli život! Kako? Korak, po korak, kao da nikud ne žurim. Bio sam na heroinu, 12 godina. Niko to nije znao, bukvalno niko, pa čak ni onda kad sam se morao skinuti. A morao sam, jer sam zakačio hepatitis C. Nisam bio na igli, dobio sam ga tako što sam u istom periodu kada sam bio navučen mjenjao devojke na nedeljnom nivou, jedan sex i vozdra...Kockao sam se, i što je najgore, išlo mi je. Uzimao sam ljudima gomile novca pa i satove, nakit, čak i automobile. I sve sam proćerdao. Dva izvrsna radna mjesta sam izgubio jer nisam otišao na posao, iz prostog razloga što se na stolu nalazio ulog u visini moje godišnje plate, a ja sam dobijao. Oženio se ženom koja me ludo volela, dobio dete sa njom, razveo se bez nekog posebog razloga posle 8 godina braka i 2 godine veze. Sada sam sam kao pas, gotovo bez dinara, društvo mi prave depresija i anksioznost. I sve bi bilo ok, samo da nemam IQ preko 140. Znao sam šta me čeka, ali ne i kako da stanem. Nisam glup, ali izgleda da sam lud.
Vrhunac mog PMS-a ovog meseca ispoljio se kada sam počela da plačem uz Rastinu pesmu. Alo, režija?!
Drugarica se setila kada je mom dečku rođendan i kupila mu poklon, a kada je bio moj rođendan nije se setila ni da mi ga čestita a kamoli da mi kupi poklon.
Mene samo jedna stvar zanima, šta je u glavi muškarca kada prevari pred svadbom? Ili stvarno ne voli svoju curu ili je neiživljen?
Dok sam pržila posledju prženicu, zapalio mi se tiganj.
Već neko duže vrijeme mutim nešto s frontmenom jednog jako poznatog benda. Od mojih doma nitko ne zna.. Još uvijek se po medijima piše kako je on slobodan i da nema nikoga. Ali ima, mene. Plašim se da nekako ne dođe do medija da on ipak ima nekog i plašim se da nam ne uđu previše u privatnost. Al se isto tak i plašim da moji preko medija ne saznaju da sam ja s njim.
Počelo je da me povređuje to što mi dečko "nameće" da neke praznike, poput 1. maja, nove godine..., slavimo sa njegovim društvom. Ja njih smatram poznanicima, pošto se u njihovom društvu ne osećam prijatno i opušteno. Meni nije bitno sa kim slavim, bitno mi je da je on pored mene, ali volela bih da to ceni i da nekada pođe sa mnom na veselja mojih rođaka (koji i njega pozivaju uvek) i da učini to za mene, a ne da mu uvek bude glupo. Kao da meni nije glupo da slavim sa njegom društvom, ali ipak slavim.
Posle duge veze nisam mogla da zamislim sebe s nekim drugim. A onda 28.02.2018. upoznam na jednoj app za učenje jezika dečka iz Istanbula. Lik mi se javio prvi kaže dolazi u BG krajem marta ako mogu da mu kažem šta da poseti itd... I tako reč po reč on me totalno šarmira svojom duhovitošću i otvorenošću. Sledi konstantno dopisivanje mesec dana. Uporan da se vidimo kada dođe u Beograd. Ja potpuno nesigurna u sebe i nikad mi na pamet ne bi palo da tek tako odem da se vidim s nekim koga znam samo preko interneta. Uglavnom posle tolikog predomišljanja njegove ljutnje i svađa odem ja na taj čuveni sastanak (poslednjeg dana njegovog boravka u Bg nažalost) ne očekujući ništa sem da se samo upoznamo i proćaskamo tih par sati do njegovog polaska na avion. I desi se šta? JE*ENO NAJBOLJI DAN U MOM ŽIVOTU. Ljubili smo se celu noć. Krivo mi je samo što se više nikad verovatno nećemo videti jer je*ena daljina. POENTA JE DA NIKAD NE OKLEVATE! DA NISAM OTIŠLA TADA PROPUSTILA BIH NAJBOLJI DAN U ŽIVOTU!!!