Najbolje funkcionišem sa dva posla i maksimum 2 sata slobodnog vremena dnevno inače razmišljam previše, hvata me tuga i beznađe.
Svaka čast svim osobama ženskog pola koje se u toku menstruacije bave sportom,idu na posao,brinu o deci,putuju,plivaju, kuvaju,peglaju... Žene su stvarno heroine. Moje menstruacije su toliko bolne da ne mogu čak ni da sedim. Krvna slika mi je jako loša zbog menstruacije i godinama sam se borila sa cistama na jajniku. Jako sam nesrećna zbog toga.
Sve su mi se drugarice i poznanice udale i počinje me nervirati njihovo "and I said yes! " na fejsu.
Napustila sam fakultet. Prvo sam osjećala tugu i olakšanje istovremeno, ali sada sam super. Učila sam po desetak sati dnevno, ali ispite ne polažem, fulala sam faks, iako mi je on bio prva opcija za upisati jer me je jako zanimao. Još sam ponavljala prvu godinu. Pošto imam gimnaziju upisala sam vanredno srednju medicinsku, a medicina i moj faks nemaju veze. Na svu sreću imam divne roditelje koji me nikada nisu tjerali ni gimnaziju, ni faks, podržavaju moju odluku, vide i sami da sam fulala faks i shvaćaju da sam upisala nešto van svojih mogućnosti.
Nemam ništa protiv devojaka koje su imale više njih pre mene, svako ima svoju prošlost, ali uvek me nekako muči dal ona razmišlja o onima koji su bili bolji od mene u seksu. Nisam u krevetu maratonac, a ni očajan, samo prosečan, to se trudim nadomestiti trudom i posvećenošću. Kao čovek imam dosta kvaliteta, dobroćudan, pažljiv, jako zabavan i delovalo mi je da je dosta devojaka me zaista volelo ali uvek me je kopao taj crv sumnje šta ona razmišlja. Verujem da je ovo mnogim muškarcima tiha borba. Možda bi devojke mogle onim muškarcima do kojih im je stalo samo iskreno reći tipa "bilo je i boljih i lošijih od tebe al ti si taj kog volim" i sve bi bilo ok.
Moji me kao malu nisu vodili kod logopeda, mislili su da će se govorna mana ispraviti s godinama. Kako sam odrastala sve mi je više smetalo što ne umem da kažem slovo R.. Trudila sam se da ga izgovaram pravilno dok pevam, lomila jezik na 100 načina i preponosna sam na sebe što govorim čisto, pravilno R sa 20 godina!
Idem na dva fakulteta. Upisao sam drugi jer sam htio studirati taj od početka iako je jako zahtjevan, zaradio sam sam novac za upis, upisao ga, završio prvu godinu paralelno uz onaj prvi i sada kada sam dokazao sebi i svima oko sebe da mogu postao sam preumoran da završim započeto. Osjećam se još gore nego što sam se osjećao kada sam studirao na samo jednom koji nisam volio. I dalje ne znam što da radim sa životom.
Ne postoji osoba koja uđe u kancelariju, a da moja šefica ne oplete po istoj, čim se vrata zatvore.
Ne volim kada mi netko kaže da sam smršavila, jer onda mislim da su me prije smatrali debelom.
Odustajem od svega i krećem linijom manjeg otpora. Odlazim preko da pronađem posao koji će mi omogućiti makar najosnovnije izdržavanje, bukvalno stan i hranu, i drugo me ništa ne interesuje. Ovde nisam uspela ni toliko, nisam uspela ni da da pronađem posao ni da stvorim porodicu, ništa. Izgubila sam želju za bilo čime i samo hoću da odem daleko da ne budem nimome na teretu i živim od danas do sutra dok mogu. Osećam se grozno i kukavički što nemam snage da se borim i nadam i dalje, ali prosto je tako.