Moj suprug radi u firmi sa strinom, on je njen potrčko, strašno me nervira to. Nema svoje ja.
Hvala Bogu pa kod nas nije zaživeo trend guranja glave u rođendanske torte.
Kad vidim da žena ima izražene jagodice, prepadnem se, ko da ih je neko spucao šakom u obraze pa oteklo. Mene to apsolutno odbija.
Mnogo su mi sexy muškarci u belim veš majicama na bratele, žao mi je što moj dečko ne želi da ih nosi jer kaže da to nose samo stari ljudi.
Izlazimo godinu i po, imam 33 godine. On je malo mlađi. Ja sam obrazovanija, uspješnija i više zarađujem. Ne znam da li je to to. Lijepo me tretira, ali ima nekad kikseva, neobjašnjiva egocentričnost, toksično samopouzdanje. Nema iskustva i širine kao ja, ali ima toplinu, lojalan je i pažljiv. Njegovo društvo i porodica su skromniji, nisu obrazovani niti imamo zajedničkih tema pa se ni ne pronalazim tu. Evo ne znam, socijalno, kulturno, obrazovno nismo baš match. Teško je sve pronaći u jednoj osobi, a vrijeme odmiče.
Ne znam je li to okej, ali nikad se ni ne ponudim da platim račun za kafu ukoliko sam izašla na dejt. Želim da muškarac zna od početka da se ipak mora malo potruditi. Ali opet mu rado poklonim nešto, napravim kolač...
U braku želim da izgradim sa partnerom sve ono što moji roditelji nisu imali. Sve suprotno od toga.
Mnogo sam lakše iznela i trudnoću i porođaj sad u 38, nego sa prvim detetom u 22.
Udala sam se iz ljubavi, da bi zbog te ljubavi dobila hashimoto.