Nekada obrišem komentar ne zato što mislim da nisam u pravu nego me smore ljudi koji žele da se svađaju. Volim društvene mreže sa opcijom da se brišu odgovori na tvoj komentar, kad to nemaju nikad ni ne komentarišem.
Imam partnera kojeg volim i poštujem. I on mene voli. To ne mogu osporiti. Priželjkujem zajednički život. Ali još uvijek ne znam gde živi jer izbjegava da me odvede kući. Razveden je. Ima odraslu djecu koja imaju svoje živote i žive na različitim adresama. Pa mi nije jasno šta je problem. Bojim se da gubim vrijeme i emocije sa njim i da ću izvisiti, dok je njemu ovako dobro. Jer ja želim čovjeka za život. Nešto ga koči. Kad spomenem bilo šta vezano za tu temu samo okrene na šalu ili promijeni priču. Počinjem sumnjati u njega i smatram ga sebičnim što se igra sa mnom. 😥
Koleginica koja mi se nabacuje već dugo jer pred druge dve koleginice rekla da sam joj stalno u mislima. Živim u mesto gde su svi jako otvoreni i opušteni, ali malo je reći da sam propao u zemlju od blama. Mislim da se to ipak kaže nasamo.
Oduvek sam obožavao strane jezike i učio ih od malena. Jedino mi je nemački uvek bio odvratan i jeziv. Pogodite u kojoj zemlji mi se ukazala poslovna prilika...
Svaki prijateljski odnos se svodi na to da ja popuštam, pravim kompromise, ništa mi nije teško, uvek ću odgovoriti na poruku, dostupna za pomoć, za savet, dogovor uvek ispoštujem, ne ispaljujem... I uvek, ali uvek na kraju shvatim da ja dajem sve na dlanu, a za uzvat dobijam mrvice. Shvatim da me uzimaju zdravo za gotovo, da me ne poštuju, da ja nisam važna, nisu važna moja osećanja, potrebe i želje. Nije da sam beskičmenjak i da nemam stav, i kad mi se nešto ne sviđa i ne slažem se, reći ću. Želim da se družimo bez tenzija, bez rasprava, ali isto tako želim da me neko uvažava i da budem prihvaćena. A čim se usprotivim ja ne valjam, ja sam problem. Zašto me ljudi tako tretiraju nije mi jasno. Izgleda kao da trče za onim sebičnim, nedostupnim ljudima, a ovi što su tu su im dosadni...
Rano sam morao da odrastem zbog posla i obaveza, sad sa 30 godina se ponašam kao da imam 16/17 godina.
Nabacuje mi se žena od 48 godina ide kod mene u teretanu ne mogu da grešim lepa je, kaže da joj muž radi u Nemačkoj i da joj je dosadno, ja imam 24 godine.
Rekla sam 'nikad više' a na kraju opet izašla u 3 ujutro kad me pozvao da se vidimo. Jedan je život.