Iz manjeg mjesta sam, diplomirala prva u generaciji i vrlo brzo, zahvaljujući tome, dobila željeni posao u struci, u gradu gdje sam studirala. Posao super, kolege solidne, ali nadređeni grozni prema meni, ismijavanje, nazivanje provincijalkom (zauzimaš mjesto našoj djeci) i otežavanje posla jer nisam bila politički aktivna. Otišla sam nakon godinu i pol.
Ove godine, 10 godina poslije, dobila sam važnu nagradu za svoj rad, bitno za struku i firmu. Pitam se, dal su se nekad pokajali zbog odnosa prema meni?
Treba mi psihološko objašnjenje za jednu stvar, pre nego što me 90% ženskog roda razapne.
Jako sam uspešan momak, pre svega kulturan, vaspitan, normalnog ponašanja i imam manire, a pored toga jako visok, držim do sebe što se tiče izgleda, garderobe i standarda.
Jedna stvar ljudima oko mene je jako fascinantna, a to je kako se ja sviđam devojkama koje su potpuna suprotnost mene (manje lepšeg izgleda, sa viškom kilograma...) Ne gledam izgled, ali 90% tih devojaka ima jako podmukao karakter, dok me jako zgodne devojke ili seen na poruci ili iskuliraju.
Zašto je to tako, uopšte mi ne ide u glavu, zato me zanima neko psihološko razmišljanje.
Ne znam zašto svi pišu da su zle svekrve samo one koje nikad nisu radile i samo su bile majke. Evo moja se i obrazovala i radila, pa je zla i pokvarena. Nema to veze s poslom ili obrazovanjem. Eto, iako je radila godinama, nema nijednog prijatelja i nigde ne izlazi zato što su joj svi budale, niko joj ne valja itd. Samo je u kući, mrači, mrzi..., a ima diplomu i penziju.
Na poslu mi nude da idem na doktorske studije. Bila bi veća plaća, oni sve plaćaju što se tiče školarine. Ja bih rado više novca, ali mislim da nemam snage za povratak na faks da opet učim i idem na ispite, plus pisanje rada.
I zvanično 00:01 , prošao mi je rođendan. Niko me nije nazvao danas. Dosta ljudi mi je čestitalo i preko fb/mesendžera i Vibera i Skajpa, a ja evo sedim i dalje budna i osećam se skroz bzvz zbog toga što ni tata ni rođena sestra nisu našli za shodno danas da me nazovu i čestitaju mi rođendan. Ajde manje više za sve ostale, al bar njih dvoje. Sestra je čestitala preko fb na engleskom koji ni ne govori (fb daje ono upozorenje da je nekom rođendan pa ti samo stisneš dugme da bi čestitao) nije mogla čak ni da odtipka na maternjem jeziku, tata čak ni to. E je*em te živote!
Već nekoliko puta sam od ljudi koje sam tek upoznala dobila "kompliment" da sam "pozitivno luda". Prvo, nismo klinci u prvom srednje, ko uopšte to priča? Drugo, ne znam od kada je toliko neobično biti spontan, iskren (u domenu pristojnog, bez preterivanja ili vređanja) i komunikativan. Razgovaramo valjda da bi nam bilo prijatno, da bismo razmenili iskustva, proveli prijatno vreme, a ne zarad štelovanja i glume. Ako izađem u grad ili sednem sa raznim društvom, sigurno se neću ponašati kao na radnom sastanku. Drugo kad si na poslu, moraš biti vrlo formalan, maksimalno odmeren. Ali ako treba za svaki društveni kontekst u životu da nosim različitu masku, takve susrete stvarno ne želim. Nisu mi potrebni. Neka vama takva, potpuno lažna "normalnost".
Iz nekog razloga mi bude nelagodno kada neko za kafu kaže u deminutivu - "kafica". Za svojih 30 godina mislim da nijednom nisam izgovorio reč "kafica", a pijem je skoro polovinu tog vremena.
Iskreno, želim da se svim bahatim i bezobraznim ljudima vrati za takvo ponašanje što pre i da dobiju po nosu za to. Neki su u fazonu šta imaš od toga, ali ako im ja ne mogu ništa, bar želim da vidim kako neko drugi obriše patos s njima ili dožive neku neprijatnost, tipa padnu i udare se, padnu u blato, šta god.
Nisu mi jasni ljudi koji u teatru na ozbiljnu i tragičnu predstavu na neke šale glumaca u tekstu se počnu smijat i tako pokvare čitav koncept predstave, težinu iste, a zapravo je tragično ili žalosno a te neke šale treba ignorisat da ne bi cijeli koncept predstave izgubio čar i duh. Ljudi uozbiljite se niste u jaslicama.
Svi misle da spavam u parama, a ja samo dižem babinu penziju.