Verila se. Bukvalno je sve gotovo. Otkad sam čuo, slabo jedem, slabo izlazim, generalno ne funkcionišem, ništa nema smisla. Bio sam ubijedjen da će nas život spojiti, da ćemo se samo ohladiti od svađe i onda opet pronaći jedno drugo. Ja sam kriv, ja sam odustao prvi jer sam bio ponosan, nisam mogao da pogazim neke glupe stavove i evo me, patim kao nikad u životu. Kunem se, da nisam bio ponosan, oženio bih je do sad. Ovako, ne znam kako ću živjeti sa činjenicom da više nije moja i da moj dom nikada neće biti naš dom.
Toliko mi je teško u duši, nemam kome da kažem. Prošlo je šest godina, još uvek nisam dobila ni pitanje a ni prsten. Radim kao konj, verna kao pas, sa svim teretom životnim sam ga prihvatila i rešila mu sve proleme, odrekla sam se mnogih stvari, postajem da budem umorna, a vreme mi prolazi. Da li više ima smisla biti dobra, poštena žena u ovom vremenu. Ne možeš se osloniti više na muškarca, ako li je to više uopšte.
Ne znam zasto ljudi lazu koliko dugo su sa nekim u vezi? To je toliko nebitna informacija da nema poente to lagati. Stvarno ne razumem.
Trebalo bi da budem srećan, a ja sam to nekada bio, kada sam momak bio i sam i bez devojke a kamo li bez žene i dece, blizance koje čekam sa sadašnjom suprugom. Sloboda, bezbrižnost, šta znam mislim da je bilo sve ranije lepše, 24h mi je sećanje na te dane u glavi.
Osoba koja je šutnuta i najstrašnije izvređana ne treba ništa da razume.
Devojka me zamolila da joj pored wc šolje ugradim malu policu da ima di odložiti telefon.
Očekivao sam da će raskid sa curom teže da mi padne, ali nije... ne kažem da je nisam voleo, jesam i više nego što je možda trebalo. Ali ipak, svestan sam bio da koliko se trudili, nismo jedno za drugo. Ne ide... možda je zbog toga.
Udala sam se prije nekoliko mjeseci, jednu veče kaže muž svojoj porodici kako izgledam kao da sam cijeli život s njima preživjela. Evo nekoliko dana je na poslu van grada, ja sam ostala sa njegovima kući, kad hoće da izađu njegove sestre meni uvali djecu na čuvanje da bi išle na kafu. Ništa prešutim ja to, kad dođoše izaći ćemo mi sjutra sa tobom. Danas ništa ne spominju ni ići ćemo na kafu ni nećemo, neću vala ni ja ništa. Nemam kome da se požalim, jer odma bi muž zvao da pita šta je to bilo, on ne može da trpi, al zato ću ja kad mi pukne film da lijepo sve kažem šta mi je na duši.
U mjestu gdje ljetujem par kuća od mene ljetuje jedan decko s kojim sam se kao klinka igrala. Kako su godine prolazile tako smo se razdvojili i svatko svojim putem. Sada kad prolazim kraj njegove kuće često pomislim na njega jer sam tek par godina kasnije kada smo već oboje odrasli, shvatila da smo se zapravo jedan drugom oduvijek sviđali. On je sada jako zgodan muškarac i žao mi je što više nemamo nikakav kontakt…