Nikada neću roditeljima oprostiti, moje prolivene suze koje sam proplakala zbog njih!
Kada je moja sestra imala 17 imala je jednog momka koji mi je bio pomalo čudan. Čudno je razgovarao sa mnom i čudno me gledao. Ja sam 6 godina mlađa od njega i moje sestre tako da sam tada bila dijete i nisam shvatala zbog čega mi je neprijatno. Jednu noć kada sam bila sama ispred kuće on mi je prišao u zabio mi je jezik u usta. Ja sam ga samo odgurnula i pobjegla, tek kada sam bila starija nakon jedno 2-3 godine kada mi je bilo 13-14 shvatila sam da je to bio pokušaj da se žvalavi sa mnom. Što je najgore moje sestra je tada i dalje bila sa njim. Nikada joj nisam rekla a oni su raskinuli. Kada ga vidim u gradu prođe me neka jeza.
Raskinuo sam sa devojkom koju sam voleo više od života jer ona više nije zaljubljena. Pokušao sam sve što sam mogao ali nije urodilo plodom. Ne znam čemu da se nadam. Dajem sebi nadu da ću joj zafaliti pa će mi se javiti ali sve manje verujem u to...
Nisam nešto po prirodi pričljiv i ljudi misle da sam miran i povučen. A mene jednostavno mrzi da pričam. Uživam sam sa sobom u svojim mislima.
Živjela sam u Kölnu, imala posao u bolnici, stan, prijatelje. Nisam se pretjerano družila s našim ljudima, ali sa mnogobrojnim drugim nacijama da. I tako ja te '99. Upoznala jednog Rusa, odijelo, kravata, naizgled fin, kulturan, imao je svoju firmu, ... Zabavljali smo se 5 godina, dok jednostavno nisam uvidjela da iza toga svega ima pozadina a to je da je on psihopata, pedofil koja podvodi djevojčice, 1 od lidera mafije u gradu... Ostala sam trudna, tada u 28 godini trudnoće shvatila sam zapravo da ga se bojim i da ga ne želim u svojoj blizini. I tako ja bježala po njemačkoj, jer sam shvatila da me ljudi prate, kucali su mi u neko doba noći po vratima, prijetli su prijateljima mojim, obijali su mi stanove, odlazila sam u sigurnosne kuće.. Sudili smo se i dijete je meni pripalo ali su mi ga pokušali jednom on i ljudi oteti iz ruku, jaa sam nedugo nakon toga pobjegla sa kćerkom u BiH, i zapravo bojim se za nju kad jednog dana napuni 18 i poželi otići u van i ako ikad sretne tog čovjeka...
Najveći blam sam doživjela kada sam sa jednim dečkom izašla na prvi spoj. Šetamo mi tako, smijemo se i sve pet. Sve do trenutka kada me on iz fore pokušao podignuti. Ispostavilo se da me nije mogao niti odvojiti od poda.... . Da se razumijemo dečko nije mršav, a ja imam 65 kg. Od tada imam komplekse svaki put kada me netko krene dizati. J*bi se M.... .
Ceo život se vezujem za ljude koji su odbačeni, koji imaju neke muke, koji su stidljivi, povučeni. Tu uvek preuzmem inicijativu i uporna sam u tome da se zbližim sa njima i budem im koliko-toliko svetla tačka, podrška, oslonac. Ja samo u njima vidim nekog ko može biti iskren prijatelj. Uopšte me ne privlači da se družim sa onima kojima deluje da je sve potaman i da nijednu brigu nemaju. Kao da nemamo o čemu da pričamo.
Sviđa mi se drug već godinu dana kao i ja njemu ali nismo zajedno, a svaki dan se viđamo i uvek me zagrli.......
Trebalo bi na svakih 5 godina edukovati ljude o saobraćaju i vozače i pešake, jer vidim da se dosta ljudi gubi oko svega toga.
Nisam vidjela iskreniji osmijeh od osmijeha moje najbolje drugarice kada je njega slučajno vidjela u našem gradu.