Patim mnogo za njim. Raskinuli smo u februaru, a ja svaki dan mislim o njemu. Ima 31 godinu, objavljuje story svaki dan, stavio me u bliske. Juče namerno nisam htela da otvorim, i on me blokirao… Kakvog nezrelog, glupog muškarca volim...
Na poslu mi najteže pada što moram da se pravim da radim. Završim sve za 3-4 sata i onda do kraja radnog vremena glumim da radim. Da me bar oće pustiti kući kad završim...
Nekad čovek ćuti toliko dugo da zaboravi kako zvuči njegov glas.
Zaboravi šta zaslužuje, zaboravi da ima pravo da bude cenjen, primećen, poštovan.
I tek kad sve iscuri iz duše — umor, razočaranje, tiha pitanja koja nikad nisu dobila odgovor — shvatiš da si predugo ostajao tamo gde nisi bio viđen.
Ne zato što si slab, nego zato što si se nadao da će se nešto promeniti.
Da će te neko jednom pogledati onako ljudski, sa razumevanjem, sa zahvalnošću.
Da neće biti potrebno da moliš za poštovanje koje si svakog dana davao drugima.
I onda, jednog dana, probudiš se i osetiš da više ne možeš.
Ne možeš da se vraćaš u isti krug, iste zidove, isti osećaj da si prisutan samo kada treba da izdržiš još malo.
Shvatiš da si se skupljao, smanjivao, lomio sebe da bi ostao negde gde si odavno prerastao.
I baš tada ti postane jasno:
Odlazak nije slabost.
Odlazak je najtiše “dosta” koje čovek može sebi da pokloni.
Odlaziš bez buke, bez svađe, bez ružnih reči — ali sa srcem koje je naučilo najtežu lekciju.
Volela bi da odem u tropske krajeve samo zbog tropskog voća.
Strah me je da budem majka. Bojim se da neću imati strpljenja za to sve, a mnogo želim da imam decu.
Nisam htela brz sex sa njim i ako mi je bio neodoljivo lep dečko... Predložila sam mu normalan dejt, a on me je oladio... I evo ga, posle par meseci se javlja ponovo sa nekim glupim porukama... Nisam mu ništa odgovorila, blokirao me je, a ja sam počela da plačem.
Zaljubljeni smo jedno u drugo kao dve budale, konačno je rešio da prizna i poljubi me. Onda je rekao da ga je neko ludilo uhvatilo i da sve zaboravim. Je*ote čovek od 40 god..
Iz mesta sam gde se pije bukvalno svaki dan. Alkohol mi nikada nije prijao, pio sam zbog društva i običaja... jednostavno iz neke glupe navike. Sa svojih 35 godina jednog dana sam posle dobro poznatog osećaja umora i iscpljenosti od pića odlučio da potpuno ostavim to. Ima 6 godina da nisam okusio taj otrov. To mi je jedna od top 5 najpametnijih odluka u životu... Pitam se šta sve još radim samo zato što okolina tako nameće, a što bih mogao da promenim...
Gdje god da odeš uvjek ima onaj jedan tip koji te mrzi bez razloga. Od prvog dana gaji mržnju prema tebi, mržnja na prvi pogled. Nakon kratkog vremena idu pokušaji sabotaže tebe, tračevi o tebi i mržnja se samo povećava a ti nemaš pojma o čemu se radi.