Život je kao kad zakopčavaš košulju. Tek kad dođeš do kraja vidiš da si pogrešno zakopčao.
Samo ću vam ću vam reći da ne postoji razlog zbog kojega se daje otkaz osim drugoga posla ili bolje plaćenoga trenutno sam na sezonskom poslu i trpim potpuno ludu šeficu koja se istresa na radnike Ali ja moram zaraditi ko god ima posao može da je sretan pa čak i kada trpi mobing ni tada se ne daje otkaz opet me šefica na nervirala radi gluposti ali pošto je to sezonski posao istrpiću još tri mjeseca. Ako namjerno daš otkaz onda posao ni ne zaslužuješ. Jeste da dolazim pod stresom ali teško da ću naći drugi posao ove sezone nisam kukavica pa da bježim.
Kad idem u grad da tražim poklon za nekog, skoro uvek nekako vidim i kupim par dobrih stvari za sebe, a kući se vratim bez kupljenog poklona.
Radim ko konj 2 posla. Na jednom sam zaposlen, a drugi privatno pokušavam razviti u nešto pristojno. Legnem u 2 ustanem u 6. Umoran sam ko konj stalno.
Sad sam dobio novi posao na kojem sam plaćen više nego što zaradim s ova 2, ali sad samo razmišljam kako da ovaj prvatni nekome uvalim i dijelim s njim 30% meni 70% tom nekom. Jer gle, ja jesam razvio, ali bolje 500eura mjesečno nego ništa. A netko mora odraditi posao. Ja mogu savjetovati i posredovati.
Nema ništa gore od dva lenjivca zajedno. Sestra i zet, ne zna se ko je gori. Njima je kuća u haosu bukvalno. A ono, šta me briga, njihova stvar, nego što moja majka ide da im sređuje kao da su nesposobni. Ne kapiram kako ih nije blam da bleje okolo dok im stara žena sređuje po kući.
Što sam starija, upoznala sam više ljudi i dosta porodica, shvatila sam da je jedna od bitnijih stvari u životu u kakvoj ste porodici odrasli, s kakvim načinom vaspitanja, kakvi su vam bili roditelji. Meni je najveća rana u životu moj otac, koji je toliko lenj, da celog života leži i smišlja razne izgovore da nikad ništa ne uradi, totalno nezainteresovan za svoju decu, za sve smo se sami snalazili u životu, ni osnovne stvari nam nije obezbedio, a sad mi svi njemu obezbedjujemo sve i dalje samo besramno traži još, još i još. I nikad nikome nisam rekla koliko mi je loše i užasno kad sam kući kod roditelja, ne znam ni zašto su nas napravili iskreno. Nezainteresovani za bilo šta što se dešava u našim životima, osim za novac, da sebi kupe šta vole. Žalosno.
Posla u struci nisam mogao naći, i kad nađem to je bilo jako jako malo plaćeno svega 250-300e što je za život u Srbiji veo malo u odnosu na cene. Nisam puno mogao birati kad sam se prvi put zapošljavao bilo je daj šta daš pa sam tako počeo taksirati prvo u mom manjem gradu, potom u Novom Sadu, oprobao sam se i u Beogradu gde se fino može zaraditi ali previše je teško tamo voziti po 10-12 sati. Taksiram od 2018. promenio sam 4 oktavije prošle godine sam kupio novu auto je baš baš dobar iz godišta u godište namenjen za komerijalne poslove kao što je taksiranje. Eto 7,5 godina taksiram par godina sam bio u crvenom taksiju naučio posao potom sam prešao sam da taksiram po Novom Sadu, mimo toga me ljudi kontaktiraju da ih vozim na razne strane par puta sam išao do Moskve, Atina, razna grčka letovalista, 3 puta sam vozio klijenta za Istanbul, Rim, Pariz da ne nabrajam gradove. Pre 3 dana sam rešio da sa svojom Oktavijom se zaputim put Pekinga. Put je dugačak ali ću se dobro pripremiti.
Što vi radite sa ovim kolegama na poslu koji očigledno imaju dijagnozu a ne liječe se? Kolegica je agresivna, ne pasivno, ona udara ladicama, baca papire, puše, dere se na sve oko sebe, prijeti, izmišlja priče, ugrožava i druge kolege, očigledno je da ženi treba psihijatrijska pomoć i da joj treba liječenje, jer direktno i namjerno ugrožava mene (mlađa sam i generacija sam koja ne šuti i ne trpi) i to ju izbacuje iz takta i priča neprestano na glas “e dobro, neka neka, vidjet ćete svi” itd. Kome ukazati na ovaj problem?
Teško mi je što muževa obitelj ne mari za nas, ne znam kako otpustiti taj gnjev i ljutnju prema njima i postati ravnodušna kao oni. Moj muž im je sin i brat, moja djeca unuci i nećaci... Mogu razumijeti da im nije stalo do mene, ali da im nije stalo do njih...