Koja je fora sa držanjem za ruke sa partnerom uvek i svuda i po svaku cenu? Pre nekoliko godina idem gradom sa majkom, držim je pod ruku (zbog zdravstvenog problema se slabije krećem) i u susret nam dolaze dvoje zaljubljenih, drže se za ruke, i mi moramo da se pustimo da njih dvoie prođu tako spojeni, jer je pešačka staza uska. Nema šanse da nisu primetili da imam neki problem jer je baš vidljivo. Na ovo me podsetilo što često vidim, najviše na društvenim mrežama, a i ovako, da se drže za ruke dok hodaju, dok jedu, dok leže i gledaju film, spavaju itd. A ono što mi je posebno bilo čudno je da ne mogu da se puste ni dok jedno od njih vozi, što je prilično opasno ma koliko neko bio dobar vozač. Ili izlaze iz porodilišta sa bebom (ovo je posebno aktuelno na tiktoku), majka i beba su na zadnjem sedištu, otac vozi i svo vreme drži majku (tj. devojku/suprugu) za ruku i gleda na retrovizor u njih. Valjda postoji vreme za sve, a ne da se po svaku cenu ugrožavaju svi ostali. Preterivanje čisto.
Gdje i kako ste upoznali svog partnera, pošto je to danas doslovno nemoguće?
Ako ne odem da spavam najkasnije do 2 ujutru, sutradan ne znam ko sam.
Koči me to što mene ispunjava dodir u smislu zagrljaja, dubok pogled u oči i kvalitetan razgovor. A meni se čini da je tebi ovaj razgovor ovde dovoljan. Onda se postavlja pitanje čemu sve ovo? Prosto te ne vidim i sve manje imam želju da uđem ovde i bilo šta odgovaram. Meni je stalno potrebna mentalna stimulacija inače mi je osoba dosadna. Sa moje strane je baš sve uradjeno to znaš i bez da kažem. Ne želim više da se zadržavam u ovoj energiji. Ukoliko nešto konkretnije ne uradiš u smislu poruke ili razgovora ja se viŝe neću ovde pojavljivati. Primetićeš to od sledeće godine.
Po struci sam medicinska sestra i razmišljam o promjeni karijere… U srednjoj sam se malo zaletila i shvatila sam da ipak to nije za mene.. Maštam o nekom poslu u uredu i ponekad remote.. Da mi je ekipa top i da nisam odgovorna za ljudski život… Eto iskreno.
Ne shvatam ljude koji imaju prosečne plate (500€, manje-više), a kad odu negde, prozivaju druge i ponižavaju ako nisu otišli. Npr. odu do BG ili Novog Sada, pa onda kažu kako to neko ne može da priušti? Ne kapiram? Svako može priuštiti da ode do NS ili BG. Čemu te prozivke? Valjda im krivo što ne mogu dalje od BG da odu, kao ostali, pa se teše ovim. Što u istoj rečenici ponize neko, pa kažu bili su do NS, ali to ne može svako priuštiti. Ovo kad sam čula i ispričala prijateljici koja putuje u Italiju, Norvešku... Samo se nasmejala devojka. I ostalima kojima sam pričala, ljude se smeju. Užasni su mi ti kompleksi.
Zaista volim svoj posao i uživam radeći. Imam lijepa primanja, daleko od toga da sam izuzetno bogat ali sebi mogu skoro sve priuštiti što je danas potrebno za normalan život. Šef me počeo više opterećivati jer je vidio potencijal, a ja sam se počeo braniti i odbijati zadatke, tako da smo sada na nekoj distanci on i ja. Tražio sam razgovor sa njim da vidim šta možemo dogovoriti jer mi se počela javljati misao da napustim kompaniju, što ne bih baš volio. Volio bih da i dalje radim sa osmjehom na licu.
Osjećam se usamljeno, kao da me mladost prošla u kući, nemam prijatelje i kad nekog zovnem vani, ili ne može ili se dogovaramo po mjesec dana.
Nemam ni partnera, osjećam se kao da ću izgubiti razum.
Moja majka kada se posvađa sa nekim u saobraćaju i ako taj neko nosi naočare za vid, kaže gledaj ćorća/ćorla a sama nosi naočare ceo život.
Uvek se u mene zaljube neke malo problematične (lude) devojke. I sad me jedna takva smara na poslu pa moram da je izbegavam. Verovatno vide da sam i ja lud pa se nađemo na istoj frekvenciji ne znam stvarno šta bi drugo bilo. Makar seks bude dobar ako ništa drugo.