Od svojih najvećih blamova izdvajam onaj kada sam na prijemnom ispitu iz Bosanskog jezika u Srednjoj medicinskoj školi na temu "Moj budući poziv" pisao o tome kako maštam da postanem profesionalni fudbaler i da zaigram za reprezentaciju svoje zemlje. Šta ti je mladalačka zaluđenost loptom i fudbalom, ali sreća primili su me u školu.
Moji su roditelji uspešni ljudi, obrazovani, zaposleni na dobrim metima. Studiram, i odgajali su me uvek u duhu da budem odgovorna i savesna i da jednog dana imam život u svojim rukama, ne ovisim ni o kome. Bila sam dugo u vezi s momkom koji je po pitanju fakulteta mnogo uspešan, najbolji prosek na godini, mojima se dopao, iako me pazio i voleo, bio je ekstra bahat i ograničen u stavovima u životu. Prekinemo, nađem momka svojih snova, predivan, pažljiv, pametan, ambiciozan - ali - odustao od fakulteta i kad je trebalo već da završi bachelor - odustane i odluči da studira drugi faks i pauzira godinu da zaradi. Mojima je to smak sveta, toliko da ne žele da čuju za njega. Ološ, propalica, lenj, bez ambicija, nosit ću ga na grbači, to mi ne treba, čim ne želi da se trudi mogao je tih par ispita da položi... A stvarno faks nije bio za njega. Ne znam šta da radim.
Jednostavno ne znam kako da nastavim bez njega. Godinama u vezi, a poznajemo se inače skoro celog života. Bili smo mnogo različiti i nikako se nismo "poklapali", često bili nesrećni i nezadovoljni, svađali se. Pred raskid je bilo nepodnošljivo. Kada je puklo, osetila sam olakšanje, želju za "ludovanjem", drugim momcima, volela sam taj osećaj slobode u svakom smislu, nije mi nedostajao. I onda samo odjednom, nakon malo vremena, kao da se nešto okrenulo. Ne prestajem da mislim na njega, sećam se samo nekih lepih stvari, nedostaje mi previše. Osećam se loše kada komuniciram sa drugim momcima, sećam se toga kako je on pričao, način naše komunikacije i bude mi teško. Kao da nikad neću moći da se otvorim nekom drugom. Toliko sam izgleda navikla na njega, kao da ne mogu i ne želim bez njega, a dok smo bili zajedno, samo sam želela da se nešto desi da se rastavimo, jer se nisam usudjivala da ga ostavim.
Iako sam nova na poslu svakodnevno sam se suprotstavljala šefu. Nikada se nisam bojala njegovih prijetnji da će mi odbijati od plate, da će me poslati na razgovor sa direktorom... Na svaku moju i najmanju grešku je reagovao burno, konstanto je pokušavao da postigne to da ga se i ja bojim kao ostale kolege, ali mu to nije uspijevalo. Prešla sam na drugi odjel da radim zbog boljeg položaja. Dok sam bila na putu prema kući srela sam njega sređenog s ružom u ruci. Prišao mi je i rekao koliko je zapravo sretan zbog mog odlazak sa njegovog odjela, da nikada nije upoznao djevojku tako mladu sa toliko čvrstim stavom i da je od prvog dana odlijepio za mnom.
Koliko god se naspavala, koliko god rano ustala, koliko god se trudila... Meni jednostavno ujutru mozak ne radi.
Svoju devojku mnogo više koristim za izlazak i putovanja, nego za seks.
Nemam pojma šta to ima u meni što toliko iritira pse. Obična razigrana kuca se pretvori u tasmanijskog đavola kada se približim. To laje i reži, da ga vlasnik ne drži čvrsto pokidao bi lanac. Nekoliko puta su me ujedali i jednom sam se jadva spasio nekog čopora tako što sam se popeo na drvo. Nikada u životu nisam udario psa, volim životinje i vlasnik sam jedne mačke, ali od malih nogu me psi nikako ne vole.
Ovih par slobodnih lepih dana sam iskoristio da se prošetam donjim tokom Drine, hvatajući sunce i rane znake proleća. Napravio sam i dosta slika i snimaka, da sačuvam ovu lepoticu u uspomenama i slikama. Radovi na istraživanju jadarita su pri kraju, uskoro će krenuti rudarski radovi, a potom i kineske fabrike za izradu litijumskih baterija za mobilne telefone, fotoaparate i električna vozila. Od ušća Jadra do Save Drina će postati siva i beživotna, metalna reka puna jalovine. Ali će hiljade ljudi dobiti posao i obezbediti egzistenciju za svoje porodice, to je žrtva koja se mora podneti radi budućnosti i razvoja naše domovine. Jednog dana ću pokazivati deci uspomene sa zaboravljene reke...