Zašto ljudi ne vode računa o svom zdravlju i nije ih briga dok ih ne stigne jako teška bolest? Konkretno moj stric... Čovek je pio rakiju nenormalno! Svi mu govorili da prestane, čak je išao i dr, dali mu tablete i naravno, njemu su tablete bile skupe (a nije mu bila skupa rakija za koju je svaki drugi dan davao 5€). Njemu bilo svejedno, sprdao se. Povraćao je često i za to ga nije bilo briga. E, onda je saznao da ima rak... Otad je počeo da kupuje neke skupe proizvode, bilo mu je krivo što se nije čuvao itd. Bili smo mu mi krivi jer se on propijao (inače je uvek bio grozan i bezobrazan čovek). Kasno se setio da brine o svom zdravlju. Ja ne znam što se ljudi sprdaju s tim i smeju se, a onda kad ih zahvati najgore – jauču i krive druge, tad kupuju i ono što nikad pre ne bi kupili jer je skupo samo da bi se izlečili, ali kasno.
Najbolji su mi ljudi koji neće da ti se jave nikako, a onda kad im se ti javiš – oni ti pišu otkud to da me setiš, otkud to da se javiš... Međutim, oni ti se nikad izgleda ne bi javili. Pa kad prestaneš da im pišeš jer su bezobrazni, oni ti se više nikad ne jave (a posle se ti isti žale kako nema dobrih prijatelja...).
Imam česte napade anksioznosti. Preterenu brigu i strah. Osećam da ostajem bez daha, da ću se ugušiti, umreti. Puls mi je normalan, al osećam kao da je ubrzan. Osećam da mi je srce uznemireno, jako kuca. U zadnjih godinu dana zadesilo me mnogo i ružnih i lepih stvari, mislim da je to posledica svega toga. Nemam sa kim da pričam o tome. Ne želim da pričam mami, jer se plašim njene reakcije. Imam neki čudan osećaj, da me neće u potponosti razumeti, da će me osuditi, opet taj strah, opet to, šta bi bilo kad bi bilo. Ne znam kako da se izborim sa anksioznosti.. Brinem da svima sve udovoljim, da nikog ne uvredim, sebe stavljam na zadnje mesto. Plašim se ako ne uradim kako drugi pomisle, požele, kažu, da ću ih izgubiti. Ubija me sve to. Gubim volju za životom. Dolaze mi crne misli na pamet.
Imam najbolju drugaricu kojoj momci više prilaze i koja ima bolje ocene na fakultetu od mene. Tako kada joj neki dečko priđe ili dobije bolju ocenu od mene na ispitu, osetim neku dozu ljubomore. Stvarno mi je drago zbog nje i znam da ne bi trebalo da se poredim sa drugima, ali mi je krivo kada dobijem manju ocenu na ispitu a više sam učila. Volela bih da to prestane ali je jače od mene.
Danas sam odlučila da napustim svoju teretanu i nađem neku novu. Tu sam krenula da treniram i naučila vežbe, upoznala dosta ljudi, ali sad mi je praktičnije da nađem neku drugu. Jaaako jako čudan osećaj.
Žao mi je što nisam izlazila i imala dečka tokom faksa. Sad želim i da izlazim i da ih menjam, a očekuje se od mene da se uozbiljim, čitaj izrodim dvoje dece sa 25.
Imam kolegicu kraljicu. Zamolila me da nazovem nekoliko oglasa za stan dok je na poslu. Odjednom mi je poslala poruku ‘´Abort the mission. Hoće momak da živi sa mnom. Sve moram ponovo.’ˆ
Primetila sam da se ljudi druže sa mnom jer sam people pleaser. Zapravo, samo sam dobra i saosećajna. Čim to shvate, odmah se promene prema meni. Naravno, nisu te osobe loše, ali npr. koriste me za neke sitnice i nemaju obzira prema meni (nije bitno šta ja kažem i oni teraju po svom). To su sve neke sitnice. Npr. komšinica me zove da dođem, ali usput da bacim smeće. Mene „gura“ da se ja sramotim i izblamiram, da ona to ne uradi (primer nešto joj se učinilo na putu, ona meni kaže da odem i vidim šta je to). Blizu joj česma s vodom, ali ona kaže da joj je mrsko nasuti vode ne bih li ja rekla „daj, ja ću nasuti“. I tako te sl. stvari.