Najgore mi je što moram da branim majku jer ona ide ili bi išla na mesta gde brišu patos njome, nekad se ona i ja posvađamo zbog toga. Pa jbt ženo, imaj bar malo dostojanstva i ne idi negde čak i ako te pozovu, a učinili su ti ili rekli nešto ružno (familija s očeve strane npr.). Ona kao da je mazohista, voli to, da pokaže kako je ona dobra. Mislim se, niko ne zanima to i neće ti dati orden zbog toga.
Jako me pogađa što je bivši posle raskida našao novu devojku. Putuju zajedno, deluju srećno, dok se sa mnom samo svađao. Najteže mi pada to što je tako lako prešao preko naše ljubavi, a izgledalo je kao da smo suđeni jedno drugom. Toliko toga smo hteli zajedno, a mislim da će sada sve to da ostvari sa njom. Iskreno, ne želim mu sve najbolje, ne želim da bude srećan, želim da pati kao ja.
Želim da radim i budem nezavisna što i jesam.
Isto tako želim da imam partnera koji će da me voli, pazi i mazi i koji će da mi bude oslonac i podrška, kao i ja njemu.
Zašto je to danas teško da se shvati nego isključuje jedno drugo?
Jedan drugar me zove često, ja se ne javljam u većini situacija. Drugi drugar živi u drugom gradu, a redovno se čujemo i nerijetko odem kod njega na kafu iako je put dalek. Svi smo bili jedna ekipa prije a ovaj prvi se pita kako to da sam prema njemu takav. Pa druže prije 10-15 godina i tih naših druženja sve je bilo jasno. Ti nikada nisi bio tu kada je trebalo a on je uvijek bio tu, kada god sam ga trebao. Nakon prekida sa djevojkom, kada mi je trebao novac, kada mi se izlazilo u grad..... Ja sam tu bio za njega isto tako. A kod tebe sam samo ja bio tu kada je tebi trebalo. Tu se kupuju prijatelji. Ja i ti smo samo poznanici i možemo s vremena na vrijeme popiti kafu max. Ovaj drugi je moj prijatelj do groba aBd, šta god mu bude trebalo, usred dana ili noći, može računati na mene kao i ja na njega.
Od svoje treće ili četvrte plate sam poklonio roditeljima putovanje u Tursku.
Pre 15ak godina mi je kosa počela neverovatno da opada i do danas nije stala. Imala sam je na pretek, a sada je to samo šaka kose iako sam u 30im. Vadila sam krv i razne analize, stitna, zubar, ginekolog, navodno je sve ok. Pijem razne vitamine, zdravo se hranim ali ne vidim promene. Počinjem užasno da se brinem za svoju budućnost, bez kose.
Već nekoliko mjeseci svaki put kad nam se pogledi sretnu u restoranu noge mi se odsijeku. Momak tu radi, konobar je i nikad ništa nije bilo između nas, ali to nešto u zraku i pogledu reže. Pokušavala sam sve to ignorirati zbog razlike u godinama, ali ne ide. Osjećam se čudno, mislim da sam se zaljubila.
P.S. slobodna sam. 😉
Najbolje su mi osobe koje prekinu kontakt sa mnom ili glume neku nezainteresovanost kao da sam im uradila ne znam šta, a ne da su tu njihove izmišljene gluposti. Kao bivša prijateljica npr. Ona je meni pisala neke nebuloze, ja neke poruke nisam uopšte shvatila jer nisu imale smisla i naravno da me je posle blokirala. Kad sam je pitala da objasni, naravno da se luda pravila i krivila mene. Inače mi se to često dešava s nekim osobama, koje eto, iz čista mira prekinu kontakt ili jedva odgovaraju na poruke, a nisam im ništa loše uradila i rekla.
Kada smo raskinuli nekako sam to dobro podnela, valjda zato što sam se psihički pripremila na to jer već duže vreme nismo funkcionisali i raskid je bio samo pitanje trenutka. Posvetila sam se poslu, nalazila nešto čime bih zaokupila misli i tako su mi prolazili dani. Sve do danas. Valjda sam na trenutak smetnula sa uma da više ne živimo zajedno a ja nestrpljivo čekala da dođe s posla. Kada sam shvatila da više neće dolaziti i da je definitivno kraj raspala sam se. Ne znam koliko sam dugo ležala na podu i plakala. Žao mi je što nismo uspeli, što ti nisam rekla sve što mi je ležalo na duši, a možda je tako i bolje.