Šef me provocira što njegov sin koji je 7-8 godina mlađi od mene ima curu a ja nemam i nisam imao i vjv nikad neću imati i što nikud ne putujem, nabijem i tebe i sina i njegovu curu ovim putem da vam kažem lako se vama kurčiti kad imate milionske prihode. Kud ja da putujem sa 700-800€ mjesečnih obaveznih troškova a plata malo veća od tog.
Ljudi dragi, kad neko kaže da kredit ne smatra uspehom – misli se na ljude koji se zadužuju do guše da bi se hvalili i takmičili. Imam rođaka koji je digao kredit za stan, pa je onda i njegova žena digla kredit za stan i sad otplaćuju dva stana na kredit. Takođe imaju i auto na kredit. Posle taj rođak pita okolo da mu neko pozajmi 50€ jer im plate odu na kredite. Da li je to vama normalno?
Kad ne mogu da zaspim, zamislim da je kraj mene i zaspim bez problema. Nismo se videli godinama, definitivno je kraj između nas, ali ovo mi nije jasno. Da li smo povezani nekako pa mi šalje energiju? Deluje smešno, ali kad ne zamislim tu osobu niti mislim na nju, mene nesanica ubi.
Koliko mi je dosta nezrelih ljudi. Ljudi koji ne mogu da prihvate odgovornost i greške, ljudi koji krive druge za sve. One koji mogu da ponižavaju druge, a njih niko ne sme. Imaju preko 40, a ovako se ponašaju. Posle se čude što neko ode od njih. Još s ponosom kažu da se nikad neće promeniti, kao da je to za pohvalu.
Jeste da je ljubav divno osećanje i drago mi je da još uvek mogu nekoga da volim, ali tako znam da se iscrpim. Istrošim se na teške po meni budalaštine.
Kompjuter mi je spas od svega. Da ga nemam mislim da bih odavno puko. Biti bez društva bez devojke bez para bez ičega je jako teško. Meni je on pomogao kao neki izduvni ventil, kroz njega sam živo život koji mi u realnosti nikad nije bio dostupan.
Poslije 16 godina, kopajući po nekim stvarima našao sam njeno pismo koje je započela sa “Ni u najluđim snovima nisam sanjala da mi neko ovo može uraditi ali ti, ti si me omekšao toliko da mi se cjeli svijet naopačke okrenuo..”, a završila ga je sa, “..molim te ne proklinji me, znaš da je moralo tako biti, tvoje mjesto u mom srcu i one naše bliznakinje što smo maštali niko neće zamjeniti. Jednom kada budeš ovo čitao nadam se da ćeš biti ponosan na mene.”. I jesam ponosan na nju i njene dvije curice koje su trebale biti moje..
Jako je teško nositi se sa Anksioznošću, bukvalno je postalo nepodnošljivo došlo je do toga da se stresiram kad i na 5 minuta izađem iz kuće. Gde god da sam imam osećaj kao da me svi gledaju i komentarišu, a kada vidim mušku osobu koja je mlađa od 30 godina počinjem da se preznojvam, ruke i noge mi se tresu, izbegavam pogled s tom osobom, postajem automatski nervozna i imam osećaj kao da ću umreti. Ja želim da se ponašam normalno ali ne mogu da se kontrolišem jer mislim da će me ta osoba muškog roda ogovarati, komentarisati šta sam obukla, kako izgledam ili da će mi nešto ružno reći.
Sve više se udaljavam od muža zato što u kući neće apsolutno nista da pomogne. Ljubomorna sam što je pažljiviji za mamu i sestre pa čak i kolege.
Za ove što govore nešto o kesama kako se čuvaju i sl, ja ću reći da potpuno shvatam zašto. Mi otišli u Alcott, kupio on pantalone od 20 eur. Na kasi ispred nas još neka cura i vidimo na kasi broj koliki je račun. Radnica je pita hoće li kesu, ova kaže da hoće i iznos se poveća za 5 eur. Obična papirna kesa na kojoj piše Alcott 5 eur. I mi bismo isto rekli da nismo znali koliko košta da hoćemo. A ovaj moj čim je došao na kasu kaže "Nama ne treba kesa" i u ruci je nosio. Kaže meni "Idemo na sladoled ako hoćeš, bolje to nego da platimo kesu kao da je od zlata, četvrinu koliko koštaju pantalone".