Umesto da učim za usmeni deo ispita koji imam ujutru, ja u sred noći učim kako da radim stoj na rukama.
Bili smo zajedno, imali nešto posebno... Volio sam je do neba, ne mogu reći da nisam. Volim još. Ali eto, odigralo se sve pre brzo, prekinuli, ima nekog drugog... Oboje smo za*ebali, samo zato jer nismo bili u stanju potruditi se za ono što smo imali... Ali ja sada nastavljam boriti se, jer sam osjetio nešto kroz ovu vezu što nikad nisam. Ne na kraju, kako ona kaže. Kroz cijelu vezu. Samo mi jedna stvar nije jasna, svačiji savjet je "odustani daj, odj**i to". Rijetki su koji stoje uz mene i kažu "i glavom kroz zid ako treba". Kakav je to mentalitet došao u ljude? Kakvi smo to postali? Što nam se desilo? Biranje lakšeg puta, zaborav... Otkud to? Zar sam stvarno toliko staromodan, da mislim da se treba boriti za nešto? Ljudi, dosta je odustajanja u životu. Ustani, nek ti slome noge, ustani opet. I bori se. Do kraja. Koliko god treba. Da svi malo manje odustajemo, bilo bi nam bolje svima. Kreni. Napravi si cilj i gledaj samo naprijed. Gazi svaku prepreku da dođeš do toga.
Tri koleginice s posla mi ostavljaju ljubavne poruke na radnom stolu.
Oca nisam vidila već dosta dana i nemam ni želju, živi veoma blizu(nekih 5 min pjeske). Ponekad dođe na vrata pa traži brata sestru a za mene nikada i ne pita, al jednostavno odvaratn je čovjek i otac i ni ne želim da ga viđam ali boli me malo kad vidim kako moje drugarice imaju dobre očeve, a pogotovo kad čujem kako neko voli više oca nego majku.
Saznala da obnavljam godinu na fakultetu. Došla kući, ležala u tišini nekoliko sati, nakon toga ustala, poslala prijavu za posao, i upalila Barbie film da gledam.
Devojka i ja učimo u istoj školi, ona je iz drugog grada, i osuđena je da ustaje u 4 sata, zato sam i ja počeo da ustajem u isto vreme, misleći da će joj biti lakše, iako mogu da spavam 3 sata više.
Stalno pričam cimerki kako bi ona i jedan dečko bili odličan par ali on se u stvari meni sviđa, ne smem da joj to kažem.
Mislim da moja majka najviše od svega želi da nisam ovoliko samostalna.
Najbolji drug se smuvao s mojom ribom nakon što je pola godine muvao meni iza leđa i sad ne sme da me pogleda u oči kad me sretne.
Pozovem je na sastanak, sve ide dobro i ja odjednom prdnem i zasmrdi se pola restorana. Nikada se više u životu nismo čuli.