Ne znam šta sam očekivala od lika koji na instagramu ima username koji je povezan sa Sizifom.
Dešava se da ponekad momka ne razumem šta priča jer je izuzetno pametan i inteligentan a ujedno i elokventan. U početku mi je bilo glupo da priznam da nisam razumela, sad pitam i onda mi jednostavnije pojasni neke stvari ali mi zbog toga nikad nije prebacio i nikada se nisam osetila manje vrednom od strane njega. Meni manjka opšteg znanja i zbog toga sam nesigurna ali gledam da svakodnevno radim na tome. Jeste naporno i teško pratiti sve to i dešava se da sam nesigurnija kad sam u njegovom prisustvu šta god kažem jer se plašim da ne lupim nešto što nema smisla. Ipak, želim da budem istrajna u ovome i da stvorim tu neku bolju verziju sebe.
Kako godine prolaze sve glasnije mi odzvanja pjesma Dina Merlina da je sve laž. Nastojim bit dobar, empatičan, pravedan iako znam da je na ovom svijetu to slično bacanju biserja pred svinje. Ovaj svijet je nepravedan, lažno zlatan, sve blista, a srca mnogima trulež. Bogu hvala pa vjerujem u svijet nakon ovog. Nedavno sam pročitao da umreš jednom, al da dobrim osobama nakon tridesete umire polako srce svakodnevno jer se jednostavno teško nose s prljavim svijetom.
Upoznali smo se preko posla. Vidimo se uglavnom zbog posla, nekad 1x nedeljno, nekad 1 u meseca u firmi naravno. Nekad smo pričali i više....čak išli zajedno na kafu/doručak. Uvek je bilo i nekih dvosmislenih poruka. Bila je u vezama kao i ja.
Znam da je sad slobodna kao i ja (bar zvanično). Sretnemo se privatno zezali se, kažem joj šta imam da kažem, nije rekla ne, ali je navela neka razloge zašto ne može. Ok, prihvatim.. prestanem da komuniciram, samo poslovno ako mora, sad ona nešto inicira neku poslovnu prepisku, koje relano ne treba da bude.. imam utisak da želi da me vidi u poslovnom okruženju, ne u privatnom.... uu fazonu i dalje smo prijatelji, ali poslovno da se vidimo... Izbegavam...
Završila sam fakultet, radim 5 godina u struci i mrzim svoj posao. Mrzim da idem na posao, mrzim radno vreme, mrzim smenu od 8 sati, mrzim radno vreme vikendom, mrzim rad sa ljudima, mrzim poslodavce, sve mrzim, zato što radim za minimalac sa doktorskom diplomom. Sve sto želim je da se udam, da imam decu i da ostanem kući i budem domaćica.
Interesantno je kako ljudi misle da će me isekirati sa nekim glupostima koje mi kažu, a onda kada ja ostanem mrtva hladna na to, bude mi malo i žao što me ne dotiče.
Priča se uvijek o braći i sestrama, a niko da kaže koliko je teško biti bez njih. Jedinica sam, moji roditelji stare, imaju samo mene a vrijeme sve brže i brže prolazi. I što sam ja starija sve više patim za tim što nemam ni brata ni sestru sa kojim podijeliti muke koje bi samo oni mogli razumjeti.
Ja sam inače jako zimogrozna i mrzim to što mi se oduvijek svi rugaju zbog toga i gledaju me kao da sam 'munjena'. Tog jednog dana kad sam odlazila s posla, stavila sam šal oko vrata i odjenula debelu jaknu iako je tad već bilo "kasno proljeće", ali meni je i dalje bilo ledeno kao da je zima. Taman da ću izaći iz dućana i krenuti kući, kad ulazi jedan kupac, neka stoka banjalučka i krene mi odmah govoriti: A što si se tako zamotala, mogla si još i cijelu facu zamotati pa da ti se samo oči vide. Ja sam se izderala na njega da se to njega to ne tiče i da je to kod mene jednostavno tako, dok se asfalt ne počne topiti od vrućine, ja se dotad "ne skidam" i zalupim vratima. Jednom mi je isto neki kreten rekao da "Gdje ti je mladost, kako tako mladoj ženi može bit ledeno?" Možda jesam mlada, al sam slabokrvna, uz to mislim da imam lošu cirkulaciju, a možda čak i neki problem sa štitnom. Kako god, moj problem i ne znam zašto baš svih bode za oči ta moja "debela jakna, kapa, šal itd". Pa jbt!
Znam da nije bitno, i da ne određuje apsolutno ništa, ali toliko sam maštala o svojim zarukama i tom famoznom prstenu, lijepom vjenčanju, prvom plesu, vjenčanici, a na kraju me oženio bez ičeg pod izgovorom da su to sve budalaštine. Sve o čemu sam ikada maštala kao djevojka, sanjarila, uskratio mi je to. Pametno je iskoristio to koliko sam ga voljela, oženio me, rodila mu dvoje djece. Već duži period ne valjam nikom pa ni sebi. Sama sam. Imam osjećaj da padam u depresiju.
Svom bivšem najboljem drugu želim sve najbolje i najlepše ikad. Ali se nadam da će jednog dana stajati pred oltarom gledajući svog kuma, i da će ga zaboleti saznanje da ga taj kum nikada neće ceniti i voleti koliko ja. Nek' je sa srećom kumara, tvoj izbor.