Ne znam jesam li ja lud i pretjerujem, ali meni nije normalno da se moja cura čuje skoro svaki dan s njenim najboljim prijateljem. Znaju se od djetinjstva, oboje imaju 26 godina, toliko se i znaju, odrasli su zajedno i sve ja to razumijem. Ne smeta mi da ima muškog prijatelja, ali da ona njemu baš sve povjerava? Da se svaku večer čuju preko poruka iako su se tokom dana vidjeli? Nisu to dopisivanja od po nekoliko sati, istina, to je nekoliko poruka ali svaki Božji dan???? Nisam pametan. Rekao sam joj da mi to smeta, ona kaže da joj je poput brata.
Stvarno mi to već tlak diže do te mjere da tog tipa ne mogu podnijeti. Kad vidim ili čujem za njega mrak mi na oči padne.
Meni je super što sam ružan, pored mene sad svaka dobija status lepotice.
Za mjesec dana imam 35 godina. Dala sam otkaz na poslu, jer nisam više mogla. Nisam još našla drugi posao. Zaljubila se bila u momka za kojeg sam saznala da je bio osuđen za seksualni prestup, izgleda silovanje. Naravno da sam kontakt prekinula, ali sam bila šokirana i veoma loše. Imam jednu jaranicu koja isto ima svojih borbi i ne izlazi često. Nemam djecu. Opremala sam potkrovlje u porodičnoj kući, ali ni to nisam završila. Nemam auto. Osjećam se kao gubitnik. Loše mi je. Nemam snage.
Kada bi samo imala pojma koliko mi je stalo do nje, verovatno misli da sam se udaljio jer eto ne zanima me a što u svakom slučaju je daleko od istine, udaljio sam se jer ne mogu da igram detinjaste igre mačke i miša kao i da trčim za nekim kao kuče, ne mogu prerastao sam to davnih dana, želeo sam da imamo zdrav odnos a ne toksičan, ne želim da se javim prvi jer su moje poruke ostale zadnje, netaknute.
Ako želi da me vidi neka se javi sama, ipak je njen red a ako ne znaću svakako.
Imam osjećaj da je naša generacija u nekim stvarima konzervativnija i zatucanija od svojih roditelja. Nas desetak iz firme je izašlo na pauzu za ručak u jedan kafić, gdje se slučajno našao moj stric. Prilikom pozdravljanja smo se zagrlili i poljubio me u obraz. Mlađi su komentirali kako je to neobično i previše blisko, a stariji su rekli da je skroz normalno. Vidjela sam da mlađi ljudi komentiraju nošenje šorca pred muškom rodbinom, a moj dida na slikama iz 70-ih ima šorc kraći od svih mojih u ormaru. Ista stvar s plesanjem na svadbama (ne mislim na sugestivno plesanje) s ujacima, bratićima i ostalima, sve je više mladih koji kažu da se pleše samo s partnerom. Baš uočavam porast konzervativnih stavova među mladima.
Idem ja ulicom i malo razgledam zgrade okolo. Kad vidim jedna baba na prvom spratu na balkonu u potkošulji. Raširila na ruci kaziprst i srednji prst, nešto plazi jezik i gleda u mene. Mislio sam da hoće da je poližem dole i uhvatio se smijati. Malo sam bolje razmislio, i shvatim da me pitala imam li cigaru. Kupio sam kutiju i bacio joj na balkon. Da se razumijemo, imam 30 god, ona vjerojatno 70. Lijepo me nasmijala.
Ona nije provokativna, nije ni zgodna. Lepa je, slatka i presimpatična. Nežna je i takav joj je i glas. Odlično radi svoj posao, imam puno poverenje u nju. Sav posao sam poverio njoj. Ne ložim se na nju u seksualnom smislu, ali kad ona meni nešto objašnjava ja se pogubim, uhvatim sebe da je ne slušam jer gledam koliko je lepa, koliko ima lepe usne, oči, nos... zbog toga se nesvesno osmehujem, a ona me pita zašto se smejem kad mi govori o ozbiljnim temama. Ja nisam čovek za nju, volim provokativne jake žene, a ona je nešto slatko, mekano što bih samo grlio i čuvao.
Izbjegavam upoznavanje dečkovih roditelja jer je njegov otac bio moj ginekolog, dok nisam započela vezu sa dečkom. Kada sam shvatila da je njegov otac moj ginekolog, odmah sam se prebacila u drugoga. Dečko kaže da mi nema zašto biti neugodno jer je to posao kao i svaki drugi, što i sama mislim..ali jednostavno taj sram vam ne mogu opisati..
Ljudi pomagajte, kakoo da prevaziđem ovo 🤯🤯🤯
Sa suprugom sam dve godine u braku. Sve je bilo super do momenta dok nisam zatrudnela i imala spontani pobačaj, a on nije bio uz mene u tom trenutku zbog daljine, a mogao je, samo mislim da je majka njegova uticala. Posle toga se sve promenilo, ne gledam ga više na isti način. Ne mogu uopšte da zamislim budućnost sa njim. I dalje sam sa njim u nadi da će možda biti bolje ali od tog trenutka je sve puklo i sve ide na gore. Iako on govori da je uvek uz mene u svakom trenutku meni se samo vrati to sećanje da nisi bio kad si stvarno trebao da budeš i onda počne svađa. Ne znam da li je to normalno ili preterujem ali stvarno ne znam šta da radim.
Stvarno ne razumijem ove žene što se stalno žale na djecu i kao da su preopterećene održavanjem kuće kad imaju djecu i kako imaju burnout. Oženio sam se sa 20 a razveo sa 25, djecu su ostala kod mene ( 1 i 2 godine ). Nisam imao pomoć ni od koga sve sam sam radio, sad imaju 5 i 6. Radim, kuham, čistim, perem, igram se sa njima i nikad mi nije bilo bolje u životu.