Zbog depre radim mnogo glupe stvari i ponašam se neodgovorno. Primer bi bio padanje godine na fakultetu zbog gluposti, neslanje papira i neupisivanje nekog drugog fakulteta, koji zapravo želim, nedobivanje stipendije dve godine zaredom zbog nemara i nevođenja brige o ičemu u životu, fizičke povrede, nezaposlenost jer ne radi mozak, neplaćanje računa, nemogućnost pronalaska stana jer je u zadnji čas, gubljenje drugova jer mi se ne priča... Uništavam si život.
Roditelji mi se stalno svadaju ali stalno, više ne mogu to da trpim. Tata mi je par puta prevario mamu, alkoholičar je, svaki put kada ga mama provocirala plašim se da će nešto slomiti. Ne mogu da verujem šta dve osobe koje imaju decu mogu da govore jedni drugima. Otišla bih od njih ali imam samo 15 godina, ne znam kako ću da izdržim..
Glupo mi je drugaricama da kažem da ne želim da im pozajmljujem odeću i obuću jer je skupa. Nisam milioner i ne kupujem mnogo stvari, ali ono što kupim želim da bude kvalitetno i da mi dugo traje pa zato i kupim skuplje. Često mi traže da im pozajmim i da zauzvrat ja mogu od njih da pozajmim šta hoću, čak žele nekad i da im poklonim neku svoju krpicu u zamenu za njihovu. Znam da će ovo zvučati umišljeno, ali ja ne želim od njih da pozajmljujem stvari sa buvljaka a da oni od mene zauzvrat pozajmljuju čizme i odeću koja je koliko i njihova plata.
Ja i moja najbolja drugarica smo zaljubljene u dva najbolja druga.
Dečko s kojim se vidam više od pola godine je noćas pijan nazvao bivšu curu.
Svaki problem u svom životu sam napravio ja lično, tako i drugima, pa sam odlučio da odem i živim sam.
Košarkaš sam, visok 2m i obožavam kada mi neko stane u blok da se zakucam u njega iz sve snage! Posle mu nije ni ja kraj pameti da to uradi opet. Osećam se moćno.
Zajedno smo 6 godina. Pre 7 meseci smo počeli da živimo u njegovoj kući uz priču kako je to privremeno. Želim da stvaramo, da imamo, želim decu, želim sreću. Volim ga svim srcem, ali ne mogu da podnesem činjenicu da uopšte venčanje planira za 5-6 godina, a kamoli decu. Ne želim vezu od 20 godina.
Upoznala sam ga na vjenčanju na koje sam došla s dečkom. Brzo me šarmirao i nakon mjesec dana prekinula sam s dečkom, samo da bih mogla izaći s njim. Prohodali smo nakon 3 mjeseca i već smo sve znali jedno o drugome. Oboje smo počeli vjerovati u sudbinu i u srodne duše. Razumjeli smo se samo jednim pogledom. Usudili smo se pomisliti da nas je nekad davno netko programirao, klonirao i rastavio. Potpuno smo isti. S njim sam pronašla sreću i smisao. Inspirirao me i poticao, bio je moj heroj. A onda me jednog dana ostavio iznenada s objašnjenjem da se pretvarao. Rastali smo se prijateljski. Ubrzo sam saznala da sam bila trudna i da sam imala spontani pobačaj. Nikada mu to nisam rekla. Čuli smo se nekoliko puta, ali nakon toliko vremena još uvijek osjetim da upotpuni prazninu koju je ostavio. I dalje vjerujem da smo srodne duše, ali nikad nisam dobila odgovore i svaki dan se pitam zašto, ali jedno znam. Ako ikada nade s drugom ovo što je imao sa mnom, bit ću sretna što kroz život neće kročiti sam kao ja.