Upoznali smo se preko posla. Vidimo se uglavnom zbog posla, nekad 1x nedeljno, nekad 1 u meseca u firmi naravno. Nekad smo pričali i više....čak išli zajedno na kafu/doručak. Uvek je bilo i nekih dvosmislenih poruka. Bila je u vezama kao i ja.
Znam da je sad slobodna kao i ja (bar zvanično). Sretnemo se privatno zezali se, kažem joj šta imam da kažem, nije rekla ne, ali je navela neka razloge zašto ne može. Ok, prihvatim.. prestanem da komuniciram, samo poslovno ako mora, sad ona nešto inicira neku poslovnu prepisku, koje relano ne treba da bude.. imam utisak da želi da me vidi u poslovnom okruženju, ne u privatnom.... uu fazonu i dalje smo prijatelji, ali poslovno da se vidimo... Izbegavam...
Interesantno je kako ljudi misle da će me isekirati sa nekim glupostima koje mi kažu, a onda kada ja ostanem mrtva hladna na to, bude mi malo i žao što me ne dotiče.
Čvrsto verujem kad prestanemo da budemo narciozna sebična gamad i prestanemo da parkiravamo automobil preko 2 parkinga tek onda će nam biti bolje u ovoj državi.
Smatram da koliko god čovjek bio ljut na nekoga ili na nešto, to mu nije opravdanje za nadrkano ponašanje prema drugima. Te jedne večeri, moj dečko se čuo sa svojim bratom na kameri ali prije nego što su počeli da razgovaraju, dečko je okrenuo mobitel prema meni da bih mogla pozdraviti tog njegovog brata. Ja sam mu se lijepo srdačno javila i pozdravila ga, a on na to nije ni riječ rekao, samo je blijedo gledao "kroz mene". Točno mi je bilo neugodno al nisam ništa htjela reći. Uopće me nije ni zanimalo o čemu pričaju, sve čega se sjećam je to da je taj brat stalno psovao Boga govoreći: "Ja kad puknem-puknem". Uglavnom, kad su završilii razgovor, ja sam dečku rekla; Pa koji je njemu vrag? A on da "neka mu ne zamjeram, da je bio mnogo ljut na nešto pa da mi se kao zato nije htio javiti" A ja se u sebi mislim, Pa majku mu da si ljut ne znam koliko, zar je toliko bilo teško reći HEJ, pa makar preko volje nego da onako šuti ko zaliven...
Priča se uvijek o braći i sestrama, a niko da kaže koliko je teško biti bez njih. Jedinica sam, moji roditelji stare, imaju samo mene a vrijeme sve brže i brže prolazi. I što sam ja starija sve više patim za tim što nemam ni brata ni sestru sa kojim podijeliti muke koje bi samo oni mogli razumjeti.
Ja sam inače jako zimogrozna i mrzim to što mi se oduvijek svi rugaju zbog toga i gledaju me kao da sam 'munjena'. Tog jednog dana kad sam odlazila s posla, stavila sam šal oko vrata i odjenula debelu jaknu iako je tad već bilo "kasno proljeće", ali meni je i dalje bilo ledeno kao da je zima. Taman da ću izaći iz dućana i krenuti kući, kad ulazi jedan kupac, neka stoka banjalučka i krene mi odmah govoriti: A što si se tako zamotala, mogla si još i cijelu facu zamotati pa da ti se samo oči vide. Ja sam se izderala na njega da se to njega to ne tiče i da je to kod mene jednostavno tako, dok se asfalt ne počne topiti od vrućine, ja se dotad "ne skidam" i zalupim vratima. Jednom mi je isto neki kreten rekao da "Gdje ti je mladost, kako tako mladoj ženi može bit ledeno?" Možda jesam mlada, al sam slabokrvna, uz to mislim da imam lošu cirkulaciju, a možda čak i neki problem sa štitnom. Kako god, moj problem i ne znam zašto baš svih bode za oči ta moja "debela jakna, kapa, šal itd". Pa jbt!
Znam da nije bitno, i da ne određuje apsolutno ništa, ali toliko sam maštala o svojim zarukama i tom famoznom prstenu, lijepom vjenčanju, prvom plesu, vjenčanici, a na kraju me oženio bez ičeg pod izgovorom da su to sve budalaštine. Sve o čemu sam ikada maštala kao djevojka, sanjarila, uskratio mi je to. Pametno je iskoristio to koliko sam ga voljela, oženio me, rodila mu dvoje djece. Već duži period ne valjam nikom pa ni sebi. Sama sam. Imam osjećaj da padam u depresiju.
Svom bivšem najboljem drugu želim sve najbolje i najlepše ikad. Ali se nadam da će jednog dana stajati pred oltarom gledajući svog kuma, i da će ga zaboleti saznanje da ga taj kum nikada neće ceniti i voleti koliko ja. Nek' je sa srećom kumara, tvoj izbor.
Ludim zbog toga što je ova je**na Hrvatska sve skuplja i skuplja, a plaće nikakve i uvijek iste, a nitko se ne buni zato nam i jest tako. Jednom je neki čovjek napisao da kako on "ima" pa da mu zato uopće nije problem što sve poskupljuje. Mislim se u sebi; Kretenčino ima i nas koji radimo za mizeriju i jedva krpamo kraj s krajem milu li ti majku!!!! Zbog takvih i propadamo. A najviše mi ide na živce što mnogi kukaju da nemaju a zapravo imaju i više nego što treba, svugdje niču nove zgrade, auti, P materine, a kao nema se 🙄. Bezbroj puta sam vidjela kupcima kako im je doslovno novčanik krcat sa onim novčanicama 100, 200.. Ja ludim kad to vidim jer ja za razliku od njih moram kupovat sve što je na akciji da bih eto, preživjela. Nekome sve med i mlijeko, a nekome trnovito sudbino prokleta!!!!
Jedan moj drug kaže i piše treMbam da uradim umesto trebam da uradim. A jedna drugarica kaže ti će da mi kažeš umesto ti ćeŠ da mi kažeš.