Ponekad, kada počnem razmišljati o tome šta bi mi se moglo dogoditi u životu, stalno mi na pamet padaju mračne teorije, npr. hoću li preživjeti do 2025, šta će se desiti sa mojom obitelji, kako će kroz sve te katastrofe proći moja mlađa braća, kako ću ja to sve proživjeti? Internet me stvarno uništio...
Nema ništa odvratnije od cure koja se okrene za svakim momkom koji prođe kada je momak sa njom ili momka koji se okrene za svakom curom dok je cura s njim. Ako to radite, barem nemojte u njihovom prisustvu.
Ne podnosim svog oca. Uopšte mi se ne vraća kući kad pomislim da to podrazumijeva da i s njim provodim vrijeme. Upraštio mi je djetinjstvo. Prvo me tukao za gluposti, tipa što nisam nokte odsjekla, onda me uništavao psihički jer ima 10 kila viška. Uvijek kad nema para istresao se na nama. Kao da smo mu krive. A sad... Sad se on hvali kako je debela svinja kako me nazivao tad, uspješan student. Puca od ponosa kako dajem sve u roku i dobijam 9 i 10, a ni ne pomišlja kako me uništio. Gospodina boli sad kad ne mogu da mu uzvratim na njegovo volim te ili kad mu kažem da g nisam poželila, pa moram majku da lažem kako to nije istina i da se šalim d ne bih i nju dotukla. Hvala ti što si mi život upropastio.
Sjedim na balkonu pijem kafu, pušim cigaru, a onaj zalazak sunca prelijep. Dole ispod čujem komšije kako se razmnožavaju, u parku ispod neko 2 na klupici jedno drugom u krilu... Ma romantika samo takva kad eto meni mog čuke na balkon lize me po licu. Jebi ga barem se imam s kim voljeti.
Pri kraju fakulteta sam kojeg mi je preko glave, jednostavno je došlo do zasićenja i ne znam kako da se pokrenem da nastavim sa učenjem i završim ga.
Smatram da je prečesto komentarisanje svega i svačega na fejsu plod nezrelosti. Ali pošto u kući nemam sa kim da popričam o temama koje mene zanimaju, s vremena na vreme lupim komentar ili uđem u diskusiju sa nekim. Mrzim tu svoju naviku, pa mi se često desi da nakon 10ak sekundi izbrišem komentar.
Moj otac radi kao portir, 180 sati mesečno, za 21 000 dinara. Zbog ozbiljnih problema sa vidom, ne može da se bavi drugim poslom. Srbijo moja bedna...
Toliko sam ružan da me je stid pogledati se u ogledalo, kad god vidim kameru bježim ili sakrivam lice, sve do puberteta sam dobijao komplimente da sam lijep, kako na društvenim mrežama tako i uživo. Ali nakon puberteta lice mi je upropašteno, ostali su ožiljci od bubuljica i akni, mada to toliko i ne igra ulogu, jednostavno lice mi se deformisalo i postao sam jako ružan, jednostavno ne mogu više gledat nikome u oči više od 5 sekundi.
Poznajem dosta regionalnih poznatih umetnika. To su uglavnom slikari i muzičari. Nema bukvalno buva za šta da ih ujede. Srećni su ako imaju 2 obroka dnevno. Ne vudim poentu studirati nešto od čega ćeš da skapavaš od gladi, a u najboljem slučaju raditi kao nastavnik u osnovnoj školi bez punog fonda časova. Tek 1 pošto studenata slikarstva ui muzike za grupu studenata od 5 godina, uspe da napravi karijeru u inostranstvu i živi bar iole pristojno. Ako voliš crtanje i pevanje, bavi se time kao hobijem. Mocart, Šopen i još mnogi drugi nisu završili muzičku akademiju. Upišite nešto što će vam dati sigurnost. Ovo je jad gledati kako izuzetno talentovani umetnici koji imaju velike posete u galerijama, nemaju šta da obuku, pa upisuju prekvalifikacije za kuvare i medicinske sestre... Država ne bi trebala da finansira neprofitabilne akademije i fakultete. Da nema budžetskih mesta, već samo samofinansirajućih. Pa ako si baš toliko lud da studiraš nešto što će ti doneti siromaštvo, sam plati.