I tako jedno vreme nisam mogao da je izbacim iz glave ni na 5 minuta, pa sam odlučio da svakog dana odvojim pola sata razmišljajući o njoj, kako ne bih izgubio zdrav razum.
Kao kada odvojite svakog dana pola sata na gledanje neke serije, čitanje neke knjige, tako sam ja odvojio za nju.
Posle nekog vremena smanjio sam na 15 minuta, jer mi je ostalih 15 i dalje visila u mislima tokom dana.
Zatim na 10. Potom i na 5. I znate šta? Nije vredelo.
Bila je to naizgled najbolja taktika za zaboravljanje nekoga, međutim ona se i dalje smucala po glavi tokom dana ne želeći da ode.
Kako zaboraviti nekoga, koga ne želite da zaboravite? Nekoga, za koga znate da vam je srodna duša, nekoga, ko je sve ono što tražite od žene u životu i više od toga, sa kime vidite sebe srećnim, kada znate da ste vi, jednostavno savršeni jedno za drugo.
Ima li išta gore od toga, kad nešto ne želite,
a morate..
Pre možda mesec dana, drugar slupao automobil (njemu ništa). I naravno da sam ga zajebavao zbog toga, kako je loš vozač, kako baš pod autobus da podleti itd itd.
I upravo mi je život vratio istom merom, pre dva sata sam vadio svoj automobil iz kanala nakon prebrzog ulaska u krivinu....toliko o tome.
Fale mi njezine poruke za dobro jutro i laku noć, fali mi njezin smisao za humor, fale mi naše vožnje autom u večernjim satima, fali mi način na koji prevrne očima kada ju naživciram, fale mi odlasci u kino i jedva čekanje da završi film jer gorim od želje da ju poljubim, fali mi njezin glas, fali mi kada se svažamo radi gluposti, fali mi kada se zajedno napijemo, fali mi svih njezinih 160 cm u visinu i svih njezinih 52 kg težine, fale mi njezine oči i osmijeh, fale mi naši razgovori, fale mi poljupci, fale mi dodiri, fali mi ona. Nisam znao da će faliti, a sada fali. Nikad neće saznati, a meni će i dalje faliti.
Jedva čekam kraj polugodišta da za doček Nove godine odem na Azurnu obalu i opet baš poput i prošle godine obiđem sva ta prekrasna mjesta i odmorim i dušu i tijelo. Jedva čekam da sve moje svakodnevne muke nestanu barem na kratko pogledom u prekrasno Mediteransko more i francuske Alpe. Jednog dana bih voljelja živjeti u Francuskoj. To je zemlja u kojoj sam ja pronašla neki svoj mir i sreću iako trenutno njome haraju prosvjedi.
Pre neki dan sam saznala da imam isti (jako redak) problem sa kičmom kao i moja majka koja je ostala nepokretna sa 30 godina. Ja sad imam 25 i jako se plašim jer su mi rekli da mi je stanje jako loše (iako ja ne osećam neke veće probleme). Imam sina od godinu dana i ne znam šta će biti sa mnom. Trebaće mu majka da trči za njim, da mu ide na roditeljske, da ga vodi na rođendane, da bude uz njega. Ono što ja nažalost nisam imala kad sam odrastala...
Da li ima nešto lepše, sediš u kafiću, piješ kafu, i slušaš laganu muziku, i gledaš kako pada sneg.
Subota je uveče. Blješte slike na instagramu. Iskaču mi objave kao kokice na društvenim mrežama. Zvali su me više puta da idem sa njima, ali ne mogu. Spremam ispite za januar. Nisam u frci, ne žurim, ali osećam ogromnu odgovornost i ne mogu da ostavim. Nekad stvarno mrzim to kod sebe, ali takav sam.
Kada vidim da mi je dečko gledao por*iće to mi ubije volju za sexom. Možete da me osuđujete zbog toga, ali ne znam kako shvatiti to kada mu se ja nudim, a on ništa. A najviše mi je odbojno što kada odgledam taj por*ić shvatim da je u njemu sve što mu se inače ne radi.
Bila sam bolesna jedno 2 dana, bol u grlu, zapušen nos, glava kao u vakumu.... otišla danas u šoping centar i evo mnogo mi je lakše! Ne znam, šoping terapija, tople preporuke.
Nekada sam čekala da budem punoljetna da bih mogla sama da putujem. Sada kada sam punoljetna, nemam hrabrosti, čak ni do susjednog grada.