Sve me više grize savest što je mama ostala da živi sama od kako sam se udala i otišla da živim vani. Dugo smo bile samo nas 2, brat isto već odavno živi u drugoj državi, razumem da je prirodno da i mi stvaramo svoje živote ali me jako brine kako će ona u starosti, još prvi put u životu živi sama. Ne znam, valjda me bar neko još razume ako je bio u sličnoj situaciji.
Žena počela da mi zakazuje sex, te ćemo sutra, pa za 3 dana i tako, već mesec dana.... Sve bude po dogovoru, al sam iskreno malo zbunjen...
Ne mogu vjerovat da mi se ista stvar dešava treći put sa istom djevojkom. Upoznam je, osvajam godinu dana, ona flertuje i daje toplo-hladno signale ali kada treba preći u vezu odbije me uz izgovor da nije za to. Sačekam godinu dana jer mi se baš sviđa, probam ponovo i stupim u kontakt i ona mi uradi istu stvar. Sačekam opet godinu, probam ponovo i evo već primjećujem njeno hlađenje i nezainteresovanost nakon par sedmica dopisivanja, dva izlaska i mnogo flertovanja sa njene strane i slanja signala. Kad sam je htio poljubiti na drugom izlasku, odbila me uz izgovor da ona mene nije ni smatrala partnerom nego drugom. Pa zašto onda daješ signale da jesi za vezu? Ne kontam zašto flertujete i dajete lažnu nadu i vrlo jasne signale ako niste zainteresovani za neki dublji odnos osim dopisivanja i flerta kojim skraćujete dosadu?
Muško sam, imam 26 godina. Imam problem sa neodlučnošću, banalan primer, kada imam izbor između dve opcije i to počevši od najmanje gluposti pa na dalje, preterano analiziram i jedno i drugo pa tada dođe do neodlučnosti. Muka mi je od toga više.
Izgledam debelo kad sam obučen, čak mi je i faca malo okrugla, ljudi me smaraju da moram da smršam itd.... Čim dođe leto i skinem se u kratke rukave ili na plaži mišići dođu do izražaja.
Verila se. Bukvalno je sve gotovo. Otkad sam čuo, slabo jedem, slabo izlazim, generalno ne funkcionišem, ništa nema smisla. Bio sam ubijedjen da će nas život spojiti, da ćemo se samo ohladiti od svađe i onda opet pronaći jedno drugo. Ja sam kriv, ja sam odustao prvi jer sam bio ponosan, nisam mogao da pogazim neke glupe stavove i evo me, patim kao nikad u životu. Kunem se, da nisam bio ponosan, oženio bih je do sad. Ovako, ne znam kako ću živjeti sa činjenicom da više nije moja i da moj dom nikada neće biti naš dom.
Toliko mi je teško u duši, nemam kome da kažem. Prošlo je šest godina, još uvek nisam dobila ni pitanje a ni prsten. Radim kao konj, verna kao pas, sa svim teretom životnim sam ga prihvatila i rešila mu sve proleme, odrekla sam se mnogih stvari, postajem da budem umorna, a vreme mi prolazi. Da li više ima smisla biti dobra, poštena žena u ovom vremenu. Ne možeš se osloniti više na muškarca, ako li je to više uopšte.