Mnogo se teško nosim sa stresnim situacijama i ne znam kako da sebi olakšam, jer ako nastavim ovim tempom dug život da živim neću. Ako pomislite pa svi imamo stres to je tačno, ali ja sam od onih kojima i najmanja nepredvidjena situacija stvori ogroman stres, čak iako donekle u svojoj glavi znam da mora da postoji neko rešenje za to i da ću da nađem načina za sve, u tom momentu ne mogu racionalno da razmišljam i postanem jako nervozna. U sekundi mi se osuše usta, celo telo počne da treperi, želudac zaboli, a onda krene nagon za povraćanjem. To nije normalno i ja to znam, ali ne znam kako da radim na tome da to promenim. Od malena sam takva i evo i dan danas.
Već 5 mjeseci sam u vezi sa momkom. Na početku je sve bilo oke, ali u zadnje vrijeme gubi interes, od jučer mi nije pisao a kad ga pitam izgovor će biti da nema vremena jer radi. Jednostavno ga razumijem i želim da popravim situaciju ali ne znam kako..
Imam sestru od strica sa kojom sam se stalno svađala u manjim razredima osnovne škole, tukla me je i ponižavala. Kad smo došle u 5 razred osnovne škole tu smo se posvađale sa našom bliskom prijateljicom i mi smo se vremenom zbližile. Uvek smo bile u paru, mislili bi da smo rođene sestre, volela sam je mnogo stvarno sam je smatrala kao rođenom sestrom dok nismo došle do 8 razreda osnovne. Počela je da bude jako nervozna i bezobrazna kad god pričam o sebi, videla sam po izrazu lica da nije srećna što sam ja nešto uspela. Počela je da me ignoriše i iskaljiva bes na mene da radi sve što i ja baš sve. Meni je došlo preko glave. Počela sam da se ponašam prema njoj kao i ona prema meni, ona je počela da se ljuti ja sam joj rekla da više ne želim da imamo bilo kakav kontakt i da joj želim svu sreću u životu i ona meni takođe, prošlo je 2 meseca pomirile smo se, bilo mi je žao jer je sama, rekla mi je kako se promenila a ja kao i uvek naivna, ali tako je i sada je veoma čudna ista kao pre.
Dečko ima 33 godine, još uvek izlazi često po klubovima i ne vidi ništa loše u tome. Ostavljam ga!
Nemam najboljeg prijatelja ni prijateljicu. Niti mi prija svakodnevno zivkanje, ni sa društvom ni rodbinom. Jednom do dva puta mesečno u vr' kape da se čujem, savim dovoljno. Svi koje sam volela su ili otišli ili me povredili. Više nikog ne puštam blizu. Cak mi je i muž podrugljivo rekao u svađi kako nikog nemam. Jel to nenormalno?
Dopisivali smo se dvije godine, dogovorili da se vidimo, međutim onda je dobio temperaturu i nestao.
Volim svog dečka i srećna sam s njim ali mi ponekad nedostaje bivši.