Imala sam najbolju prijateljicu 15 godina. Od vrtićkih dana sjedile smo zajedno u klupi, cijelu osnovnu i srednju školu. U jako je lošoj financijskoj situaciji oduvijek. Svoju užinu i novac u školi uvijek sam dijelila s njom. Sve što bi' sebi kupila, kupila bi i njoj. No, prije nekoliko dana je prespavala kod mene, a ujutro sam primjetila da mi fali novac iz novčanika. Optužila sam mlađeg brata, nikada ne bi posumnjala u nju..ali eto, nekoliko dana kasnije, ponovilo se. Ona je. Mom razočarenju nema kraja.
Trampio sam audija iz 2004. godine za belog konja. Jedna od najboljih odluka u mom životu.
Uvek sam ja bila ta koja je njih ˝jurila˝ i oni su bili ti koji uvek mene ostavljaju, naravno. To sam počela da radim jer sam shvatila da mi je 20 godina i da se nikad nisam bila poljubila. Mora da je lep osećaj biti dovoljno lepa i pametna da se neko zaista trudi oko tebe.
Želim biti najbolja u svemu i to mi uništava odnose s drugim ljudima.
Moj deda je 1941. godine je imao 41 godinu i nije bio oženjen, njegov otac (moj pradeda) mu je našao ženu i na svaki način je pokušao da ga dovuče u rodni grad ne bi li ga oženio. Moj deda da bi izbegao ženidbu pobegne u partizane i nije se vraćao kući dok se rat nije završio. Pradeda i prababa su ga već bili otpisali jer su mislili da je poginuo, nije sa javljao četiri godine, a onda se jednog jutra samo pojavio na kapiji. Pradeda je bio toliko ljut da ga je isterao iz kuće i na kraju ga je primio i pomirili su se kada mu je deda obećao da će se oženiti. Oženio se u 46. godini, dobio ćaleta koji je nastavio tradiciju pa se oženio u 47. i kako stvari stoje na mene je red da se ženim u 48. godini. S obzirom da sada imam dvadeset i kusur, ostalo mi je otprilike još toliko momačkog života.
Čitao sam ovde pre par dana, "blam decenije, blam milenijuma". I onda se setim jednog svog. Drugar i ja u BG, na utakmici. Poluvreme, reko ajde da pojedemo nešto. Vidimo da je to sve staro i bajato, al reko ajde kobasice da uzmemo, gladni smo baš. Negde već u 60 min sam osetio da me stomak boli, al ajde izdržaću. Kraj utakmice, mi odmah trčimo na bus jer ima samo 20 min, nekako stižemo, utrčavamo i ja već osećam da ću se us****. Ja odem do vozača, zamolim čoveka da stane na sred autoputa i otrčim u travu da s*rem. Vraćam se, pun autobus, svi gledali uživo penos. Bacim pogled kroz prozor, sve se vidi. Blam milenijuma, definitivno.
Jutros sam zatekla šišmiša kako spava zakačen za dasku sa spoljne strane mog prozora. Prvo sam paničila jer je prozor bio otvoren i on je visio tako naopačke ka unutra, ali nakon što sam zatvorila prozor mi je mnogo sladak, njegova dlakava gu*ica na gore, gledam ga kako brzo diše i spajki. Nedostajaće mi sutra moj mali ljubimac.
Moj šef je dao otkaz kolegi za kojeg se saznalo da tuče ženu i dijete. Ovaj ga je plačući na koljenima molio da ga zadrži jer je u dugovima. Na kraju su ga zaštitari izbacili iz firme. Nije mi ga žao, a moj šef mi je porastao u očima. Samo je žalosno što policija ništa ne poduzima.
Namerno sam isključio struju u mojoj firmi da bi nas gazda pustio ranije da gledamo Kostarika- Srbija.
Ако ишта презирем код људи, то је кад хвале село, а држе се града. О селу све нај (ваздух, вода, храна; причају да је рај живети на селу), а никад ту нису живели или су одатле отишли. Лепо је викендашима кад дођу на пар дана и ништа не раде, али нека живе ту само месец-два, па да видимо шта би онда рекли. Треба бити реалан, што већина није. 20 година сам живео на селу (пре него што сам се преселио у град, велики град) и могу рећи да су приче о чистом ваздуху глупости. Ја заиста не осећам никакву разлику између ваздуха на селу и у Београду, као граду са најзагађенијим ваздухом у Србији. И кад причају о напуштању села у негативном контексту... Кад је све тако лепо, па нека иду у село и нек се баве пољопривредом. Нека чувају овце по Пештеру или обрађују земљу у Банату. Нека живе од тога, па ће да виде колико је то заиста лепо. Онда ће рећи оно што ћу ја - боље радити у граду за 30 000 и живети као подстанар с цимерима, него бити пољопривредник и живети у великој кући на селу.