Moj dečko i ja smo oboje jako mršavi. Ali nije tako bilo na početku veze, ja sam bila bucmastija od njega, imali smo istu kilažu a ja niža za 20cm. On je jedinac a ja imam stariju sestru i dva mlađa brata. Nakon par meseci veze on je krenuo da se ljuti na mene i da pravi scene kad pojedem nešto što je on "hteo da pojede" pritom bih ga uvek pitala jel hoće on kaže ne. Malo po malo sam gubila apetit jer sam osećala krivicu kadgod bih jela nešto. Njemu sam ostavljala on ne bi ni jeo već bi se bacilo, al bitno da mu ja nisam pojela. Sad imam 20 kila manje nego na početku veze. Izgledam anoreksično i mrzim to. Do skoro se nije dešavalo to da mi nabija krivicu i uspela sam da nabacim 5kg ali sam opet izgubila to jer je opet počeo. Navikla sam da delim i kad nema dovoljno uvek sam pre davala braći, on to nije iskusio i zato se i ponaša tako ali me jako nervira jer mi nije jasno kako može da bude toliko sebičan i nakon tri godine veze. Došlo je do toga da sam ja znatno mršavija..
Imam dečka koji je jako smirena osoba posvećena fakultetu (upisao je doktorat sa 27g) i poslu. Nije čovjek od izlazaka, a u slobodno vrijeme provodi samnom ili baveći se borilačkim sportovima. Nikada nije agresivan i u nekim situacijama kada bi trebao reagirati nasmije se iiode. Vidjela sam kod njegovih prijatelja da imaju neko čudno poštovanje prema njemu, a nije mi bilo jasno zašto... Sve do jednom dok nisam bila na koncertu sa prijateljicama te mi je grupa budala nešto dobacivala i uzela mi torbicu sa stvarima. Prestrašena sam ga nazvala da me pokupi. Vozeći se kući prepoznala sam ih u parku i rekla mu da su to oni. Ja nisam vidjela na tv-u da netko nekoga tako tuče. Uzeo im je torbicu sjeo u auto i pitao da li idemo nekamo na piće kao da se ništa nije dogodilo. Počela sam ga se bojat jer mi nije shvatljivo da netko može biti tako smiren i u isto vrijeme tako eksplodirati.
Znam sjebao sam znam i svestan sam toga da sam oterao iz života jedinu osobu koja mi je značila iako prošlo je 6 meseci ne prođe ni dan da ne pomislim kakvu sam grešku napravio. Izvini Milice.
Prije nekoliko meseci svideo mi se jedan momak. Još uvek mi je simpatičan, međutim sad kada postoji šansa da budem sa njim, ja ne želim. Čekala sam dugo na sebe i sad napokon imam odlučnost da radim na sebi i da postignem ciljeve koje sam želela. Odlučila sam da je ova godina konačno moja, konačno ću da se izvučem iz depresije, lenjosti i problema i uzmem svoj život u svoje ruke.
I dalje pamtim dan mamine smrti. Tati na rukama, nema, klimajući glavom na moje pitanje da li će se boriti. Do zadnjeg udaha i izdaha je bila borac. Danas sam uselila u stan, sa mužem i decom. Prva stvar koju sam želela da uradim i koja mi je bila na pameti, jeste da joj pustim poruku. Samu sam sebe uhvatila kako govorim Bože pa nje nema, šta je tebi? Toliko mi nedostaje, za sve. Volim te, majko.
Udala sam se za veoma lošeg čoveka! Primiri se neko vreme ali u nekim situacijama taj njegov karakter ispliva u punom jeku. I molim vas nemojte mi deliti savete šta i kako da uradim, morala bi roman napisati da se vidi suština stvari. Samo mi je lakše da bar ovde kažem...
Kažu u ponoć zamisli želju... Ja sam zamislila da barem još jednom vidim svoju majku, makar u snu, jer nje više nema...
Ja i devojka odlučili ostati za vikend u stanu jer eto počela kiša, a mrsko nam bilo otić u kafanu na neku živu muziku s drugovima. Odlučim ja da nabavim malo da duvamo kao pod studentske dane(sad nam je 28) . I ona se kao nečkala kako će to završit i eto nas dvoje u 23. 40 na benzinskoj navareni kupujemo rođendansku sladoled tortu, kolu i neke čipseve i razmišljamo koji film gledati, a do nas tinejdžeri od 17-20 godina max mrtvi pijani izlaze iz kola i uzimaju još alkohola za dalje. Eh sa pitanje je ko bi trebao da se više srami mi navareni sa skoro 30 godina kupujemo rođendansku sladoled tortu a nitko ne slavi rođendan ili oni mrtvi pijani za volanom?
Prije 7 godina, bili smo svi u svatovima kod jedne rođakinje. Muž, kćerke i ja smo otišli kući ranije jer smo bili dosta umorni jer smo putovali 7 sati iz Austrije(gdje inače živimo) a moj, tada, 17-godišnji sin htio je još ostati sa bratićima i kako je rekao povesti će se s nekim od familije. Povezao se s mojim bratom, koji je popio i doživjeli su sudar. Bratu ništa nije bilo, a sin je izletio iz auta i na mjestu ostao mrtav. Tu su se obiteljski odnosi kompletno zamrsili. 7 godina nismo pričali, nisam htjela čuti za njega i imala sam osjećaj da prezirem tog čovjeka, i evo došao je dan kad me je majka nazvala da je umro od karcinoma, a ja plačem kao kišna godina. Dovraga, kakva sam to osoba....
Prve reči kojih se sećam u životu su reči moje starije "sestre" koja mi govori kako nije trebalo da se rodim i kako bi volela da me je mama pobacila. Iste reči govori i dan danas sa 20 i kusur godina.