Klasičan sam sredovečni muškarac. Onaj običan prolaznik koga srećete svakodnevno. Imam posao od kog živimo. Ali jednostavno počeo sam da smetam: roditeljima što ne radim više, ženi što ne zarađujem više, deca mi se ne raduju kad me vide... Dođem kući i ne smem progovoriti jer keva i žena gledaju seriju, pa stari info emisije i onda deca crtaće.... Tada se niotkud pojavila ona! Isto tako neprimetna, sa svojim problemima, razvedena sa troje dece, sama plaća stan i troškove, školuje decu. Vidi se po njenim dlanovima i borama na licu da je život ne štedi. Svojim nepogrešivim instiktom me je pročitala, kako mene tako i situaciju u kojoj se nalazim. Počeli smo da odlazimo na kafu. Po cele noći se dopisujemo kada odem na posao. Dan mi počinje sa njom, sa njom se završi. Noću je sanjam. Odjednom videh da nisam za bacanje. Proveli smo i nekoliko ludih noći zajedno. Ono što sa njom za noć provedem sa svojom ženom nisam za ceo brak od 15 i više godina. Ludo je volim. Ne prepoznajem sebe. Danilo.
U samoizolaciji većinu vremena ležim, spavam i gledam seriju. Uradim ja svaki dan ponešto, sredim neki ormar, malo nešto čitam, sviram i učim neke pesme na klaviru, probam neki novi recept, odradim trening. Ali pretežno se stvarno izležavam i nemam nikakav novi cilj šta ću da naučim ili postignem za ovaj period, bavim se istim hobijima i za faks cimam istim intenzitetom kao i pre. Mislim da nam instagram i "self-care" kultura nameće neku nerealnu priču o ovom periodu. Ne vidim zašto bi sada, s obzirom da nemam obavezu da budem na faksu 8h ili neko na poslu, to znači da to slobodno vreme moramo da zamenim nekim drugim radom i trudom. Zar se ne žalimo večito na taj kapitalizam i na moderni ritam života?Međutim, evo kad nam je omogućeno da usporimo, ne možemo da se osećamo nenormalno kad ne postižemo nešto konstantno. Sve je to slatko i lepo na instagramu, ali za mene je ovaj period pored prilike da uživam hobije, prilika da se naspavam koliko nikad nisam i niti ću kad se vratim u tok.
Kad vidim da je devojka krupnija od mene, izgubim samopouzdanje.
Sad sa 24 godine imam želju pročitati sve knjige koje nisam tokom škole za lektiru. Prva na redu je Zločin i kazna.
Muško sam i žene više volim vidjeti bez šminke, nego sa šminkom.
7 godina sam skupljao pare da si kupim auto iz djetinjstva. Odrekao sam se svega cigareta, pića, izlazaka, fast food hrane radio svaki dan bez slobodnog dana, izgubio 30 kila jer nisam jeo. Kad sam ga napokon kupio na prvoj vožnji sam ga malo udario. Sjeo sam i plakao 4 sata u komadu.
Mislim da sam jedina osoba muškog pola koga boli uvo za sport...
Odrasla sam u Beogradu a uopšte ne znam ulice. Tako kad idem negde a ne znam gde se tačno nalazi ja pričam na engleskom i pitam za uputstva.
Po prvi put mi je drago što imam sestre, pa koga bih smarala tokom ovog karantina??
Moj drug je sinu dao ime po pokojnom ocu. Bilo je to pre 4 godine. Juče mu je žena priznala da dete nije njegovo.