Nakon što sam ga videla u izlasku i zagrlila ga ne prestajem misliti o njemu.
Kad sam bila mala uvek sam mislila da postoje ljudi koji rade na nebu a posao im je da uveče skidaju oblake sa neba a ujutru ih vraćaju...
Meni nikad nije bilo bitno da izlazim po klubovima i da se provodim sa društvom, da pijem, pušim..Tražila sam samo osobu na koju mogu da računam, sa kojom mogu da prođem sve a da me i dalje drži za ruku .. I da pronašla sam to.. I to je on. On je pravi. A mojoj sreći nikad kraja.. Mislila sam da ne postoji osoba koja može da zavoli sve tvoje vrline i mane, a ovaj moj voli sve moje .. Želela bih ovim putem da mu se zahvalimm na svemuu jer znam koliko je zaslužio.. Hvala ti puno Ljubišooo !!!!!!
Imam 32 godine. Osećam se potpuno isto kao sa 20, čak i izgledam skoro pa isto. Daju mi najviše 25. Problem je moje telo koje definitivno stari. Osećam sve veći zamor i sve mi je teže da radim ono što mi je pre bilo normalno. Takođe, sve je više sedih. Plašim se da zbog tog umora neću uspeti da uradim sve što sam planirala u ovom životu. Zašto mi nije rekao da će se ovo desiti? Kako će tek biti kasnije?
Prijateljica i ja smo krenule u teretanu. Ja odradim 1h treninga, preznojim se, a ona uslika 50 selfija svaki put i napravi malo vježbi istezanja.
Mrzim to što neprestano mislim o ispitima po cijele dane i ne mogu sebi dopustiti nikakav odmor u vidu druženja s prijateljima niti vježbanja koji mi u tim trenutcima izgledaju kao luksuz i gubljenje vremena. Iako normalno ne učim cijeli dan i nisam pod tolikim pritiskom zbog samog ispita, nego veliki dio vremena i dangubim za laptopom, tješim sebe da sam nešto postigla samim tim što cijeli dan nisam izašla iz sobe. Učim u prekidima, ne mogu spojiti 2h nego učim 15min, pa odmor 5, pa 20, pa odmor 10, pa 15, pa odmor 10 itd itd. Divim se ljudima koji uče 2h i kažu da su naučili, izađu vani i ne misle o ispitima, ali ja to nikad neću moć i to me užasno frustrira!
Sanjao sam da mi je najbolji drug otišao na "onaj" svijet, čitav dan mi se motala pjesma po glavi "nema više druga mog". Ljudi, raspadao sam se.
Bio sam sa jednom čudnom devojkom duže vreme u vezi. Devojka bez prijatelja, poznanika, bolesno ljubomorna, bez poštovanja prema drugima, lenja i bez tolerancije. Svoju majku je predamnom nazivala k*rvom, meni je čak pretila par puta, živela je u nekim snovima i romanima. Bez osnovnog znanja, ne kažem imam i ja mana ali ona ima i previše. Ispočetka nisam ni pomišljao da je takva ali kasnije sam skontao. Nisam mogao da ostanem još u vezi sa njom, otkačio sam je. Nakon tog raskida, prvo je plakala i molila me. Kada sam rekao da ne treba se ponižavati i da nastavi srećno kroz život, ona je počela da meni preti, mojoj porodici. Slala neke plaćenike da me istuku. Stiglo je do te granice da sam ja pomislio ko će koga ubiti. Ili će ona mene ili ja nju, osećao sam se kao ucenjena glava što sam i bio. Stiglo je do te granice da sam alarmirao policiju, hvala im pa su mi pomogli. Žao mi je što se tako završilo, nisam želeo da se tako završi. Od tad se plašim i da započnem neku vezu..
Nisi debela dokle god možeš noge da prekrstiš, a da se ne prevrneš.
Sve bi dala da imam jednog prijatelja kojem mogu poslat poruku da mi treba i da će se on istog trenutka pojavit. Samo želim da me netko poštuje kao osobu i da je tu za mene.