Dok spremam ručak nikad ne mogu okvirno pogodit kolko paste ili riže da stavim...umjesto za dvoje bude za deset porcija!
Koliko god se trudila, svojoj porodici jednostavno nikada neću biti dovoljno dobra...
Najgore je kad si na poslu i dobiješ trčkalicu pa moraš sve indiskretno da nitko ne skuži. I onda kad izađeš iz wca vidiš da netko čeka pred vratima da uđe. I znaš da će ga udariti smrad.
Nešto što najviše mrzim jeste kada mi neko odgovori na poruku sa "Lepo". Dođe mi da ga zapalim!
Napokon idem u Ameriku da ostvarim svoj san o kojem razmišljam cijeli život.
A to je da budem glumac.
Sumnjamo da dječak, nepune tri godine, ima autizam. Danima istražujem sve o tome. Još uvijek čekamo nalaze i zvaničnu potvrdu ljekara. Jedan dan mi se čini kao da će sve biti ok s njim te da će voditi normalan život a drugi dan mi svakakve misli prolaze kroz glavu koje nisu dobre. Bojim se. Volim ga više od svega i želim mu normalno djetinstvo.
Smirena sam i opuštena osoba. Sve je bilo u redu do pre 5 godina. Tada sam odjednom počeo da komentarišem šta drugi misle i počeo da pričam sam sa sobom što nije normalno. Zadnjih godina se smirujem ali kao da to ne može da prestane. Počeo sam da vodim dnevnik da bih na papiru napisao šta mislim ali opet mi se priča naglas. Ne znam kako da prestane.
Koliko smo se momak i ja seksali da smo uspjeli da oderemo polne organe.