Možda će zvučati čudno ali: moj momak više voli mog psa od mene. Jer njega više mazi, češka, igra se sa njim. Često pita za njega kako je, šta radi, dok za mene uopšte ne…
Zaljubio sam se u curu koja je samo htjela moju pažnju da si pumpa ego.
Koliko mi se gade ovi muškarci i žene koji spavaju sa svakim i takmiče se da budu sa što više njih. Osoba može da bude dobar čovek, drug i sve, ali ja ne mogu da budem dobra sa takvima, odvratni su mi zbog toga. Uvek su mi na pameti kojekakve boleštine, hiv i ostalo. Ja barem otvoreno kažem, ništa ne uvijam, kažem sve na lep način, bez da ikoga povredim sa grubim rečima. Takva sam, kakva sam. Ako znam da neko to radi, nema šta da traži u mom društvu.
Kad će ovaj sveopšti seljakluk oko nas izaći iz mode. Bože dragi molim ti se nek što prije, ne mogu više ovo stanje podnijeti.
Nikad ne bih dozvolio sebi da padnem toliko nisko da molim saobraćajnog policajca da mi ne piše kaznu!
Ne nije moguće se pretvarati da stvari nisu važne. Teško mi se praviti da nije važno što sam bio loš učenik. Teško mi se praviti da nije važno što mi je klinička depresija oduzela 7 godina života. Nije mi lako sa osmjehom pozdravljati ljude jer ih ne volim. Nemam posla a trebao sam imati prije 7 godina, problem je što je najsretniji period života iza mene. Kako da ne gledam da sam izgubio dvije ljubavi života koje mi jedino daju malu snagu da se održavam, najbolji prijatelj kojeg bi uzeo kao kuma, (barem sam tako mislio) me ostavio dan pred moj rođendan i rekao mi da sam mentalno zaostao. Ne nije do moje glave dragi psihijatri i pisci knjiga, ove stvari bole poslije toliko.
Ponekad se zapitam što bi bilo da imam dovoljno hrabrosti da mu priđem i kažem: “Ej, svidjaš mi se!”
Moj suprug radi u firmi sa strinom, on je njen potrčko, strašno me nervira to. Nema svoje ja.