Ako primetiš da tvojoj devojci muški “prijatelji “ uvek pišu jako kasno.
Nisi nesiguran.
Nisi budala.
Samo vrati to na ulicu na vreme brate!
Ja sam sredila sve ostalo po stanu, momku je ostalo da usisa i obriše pod. I evo ja neću da se petljam, da mu pametujem, ali čovjek prvo briše pod ispred ulaznih vrata gdje ulazimo u obući, pa nakon toga je prešao na kupatilo, pa će završiti u dnevnom i kuhinji. Kakva je to logika, kako ne konta npr. da krene čistit od spavaće sobe ili od kuhinje pa da završi tamo na tim prljavijim mjestima. Šutim, ne govorim ništa i pitam se jel ja pretjerujem ili šta. Molim vas evo i ako pretjerujem recite mi, ne želim biti naporna, ali nema mi smisla da se bakterije s poda iz kupatila prenose do kuhinje i dnevnog.
Je l' ima još žena kojima stil ne sazreva, nego postaje sve luđi i luđi? U pubertetu mi nisu davali da eksperimentišem, a sa 18-20 me prošlo i htela sam da budem ozbiljna, prirodna, odrasla, malo konzervativna. Oko 30 sam ofarbala kosu prvi put u životu, a do 34. sam kupila prvi put kožne pantalone i štikle od 12cm. Sad bih se farbala u crveno. Muž kaže da ću jednog dana biti jedna od onih drečavih baba sa kilom šminke ako ovako nastavim. Oboje se smejemo na to, ali meni je ovo baš prirodna trajektorija, nikada se nisam bolje osećala.
Pre nego što sam upoznala njega, nisam verovala da mogu biti voljena. Odrasla sam u porodici u kojoj su se stalno svađali, varali i bilo je mnogo nesigurnosti. Nikada nisam imala pravi osećaj šta znači bezuslovna ljubav, jer su svi oko mene živeli u tom haosu. To je ostavilo traga na mom samopouzdanju, pa nisam ni verovala da će neko moći da me voli. I onda, u njemu, pronašla sam sve što nisam ni znala da tražim. On je bio potpuna suprotnost od svega što sam odrasla. Nije bilo drame, nesigurnosti ni prevara. Bio je tu, iskren, pun ljubavi i staloženosti. Sa njim sam izgradila ljubav i dom, on mi je pokazao da porodica može biti nešto mnogo lepše, nešto stabilno i poverljivo.
Znam da je glupo pričati o sebi ali ja moram reći ono što osjećam. Ja sam izuzetno pristojna, empatična, talentovana, harizmatična, zgodna, lijepa i energična djevojka. Naravno, kao i svako imam mane i pravim greške ali se trudim da budem čovjek i da se postavim u nečiju situaciju prije nego osudim.
Elem, uvijek sam primjećena u javnosti a posebno kad odem da plešem. To radim izuzetno dobro jer pored talenta imam i znanje. Neki me gledaju iz divjelja a neki iz pakosti.
Ljudi mi prilaze da pohvale moj ples ali rijetko koji muškarac da se upozna sa mnom i da pokuša nesto više iako me cijelu noć gleda. A ako pridje pijan je i nepristojan.
Mislim da je kod nas na Balkanu mentalitet takav da pristojnost mijenjaju sa koketiranjem a dobar ples sa pozivom na s**.
Sama sam čitav život a bliži mi se 30. Izjeda me samoća.
Ne preferiram viđanje s momcima iz drugih gradova. Ili moj grad ili ništa.
Obećao sam porodici da ću u novembru doći kući, bio sam već u oktobru, da ću odmah kupiti avio kartu i da se vidimo tokom meseca. Neću doći i nisam im rekao da sam to odlučio, trebaju mi te pare, jer me svaki dolazak ove godine kostao preko 700eur.
Neka me napadne sad ko god hoće, znam da će sad da nagrnu osude, ali meni nisu jasni ljudi koji ub*jaju svoje ljubimce, tj vrše eutanaziju. Za mene je to monstruozno i nije normalno i gotovo. Možete vi sad pisati 'bolje i to nego da se muči', bolje ovo, bolje ono, manite me te priče. Kao što vi podržavate to, tako i ja imam pravo da ne podržim i nikad neću promeniti mišljenje. Ni za vek vekova. Meni bi pet puta gori teret bio da ja, indirektno, budem odgovorna za nečiju smrt, nego da se 'muči' i ode kad mu bude vreme. Ja bi sve živo pokušala, pa ako ne uspe da se izleči, ne uspe i to je to. Ovo, nikada.
Kako malo treba čovjeku da bude sretan- par piva s društvom jednom sedmično, normalan posao i supruga i malena djevojčica... Nadam se samo da ovako nastavi. Pozdrav za sve kojima ne treba previše da budu sretni u životu.