Prije 20 godina sam se kratko spetljala s najboljim prijateljem. Raskinuli smo i od tada ne razgovaramo niti se vidimo. Našu ljubavnu vezu sam davno zaboravila, ali mi to prijateljstvo nedostaje svaki dan. Nadam se da mu je život dobar i da ja njemu ne nedostajem.
Kad sam bila mala, mislila sam da se na traumatologiji liječe traume.
Prvi put sam imala jak strah kada sam došla na polaganje za vozačku. Nekako, kao da sam se izgubila načisto, kao da nisam bila ja. Nisam se ni potrudila da razmišljam pozitivno, da se smirim. Kada sam krenula, nisam ni ubacila u prvu, ma strašno još na početku. 21-og polažem ponovo. Nisam 2, do 3 meseca sela u auto, ali sam radila na sebi, jer inače već godinu dana se bavim radom na sebi. Pozitivno razmišljanje i vera u Boga će mi pomoći da sada rasturim. Sve se dešava sa razlogom. Ono mi je bila lekcija da ne stresiram sebe i da imam veru u Boga, jer sam ja pričala još tada proćiću ali nisam verovala, to mi je okaz što sam se stresirala. Nije jaka stvar, ali želim što pre da se rešim toga, zato sam tako i reagovala. Što je najžećse, svesna sam da znam da vozim i zadnji čas pre prvog polaganja sam prošla bez greški, zato sebi ne dozvoljavam gluposti više.
Zaljubljen sam u jednu devojku već duže vreme. Prosto je toliko volim, ali u nekim trenutcima stvarno ne mogu da izdržim. Kupim joj po nekad nešto, čisto da bi ona provalila da mi se sviđa, međutim ništa od toga... Takođe veliki problem predstavlja moja ljubomora, jer je ona stalno sa nekim drugim likom. Prosto nemam mu*a da joj kažem i to je to...
Nemojte da sumnjičavost i prethodna loša iskustva iz vašeg života otjeraju osobu kojoj je iskreno stalo do vas, samo zato što ste prethodno bili u vezama sa idiotima.
Nikad mi nije bilo jasno zašto svi trčimo i žurimo kad nam zvoni telefon... izginućemo jednog dana... možeš da pošalješ poruku, da sačekaš sledeći poziv, a ne da trčimo kao da nam život zavisi od toga.
Karakter mi je nula prekrižana. Šta god da odlučim, pokleknem, kakav god sebi cilj da postavim, posustanem.