Već godinu dana putujem sa dve prijateljice svuda, par puta smo i noćili. Mic po mic i nekako sam upao u takvu duboku frend zonu da je to jezivo. Jedna crnka, druga crvenokosa, jedna milf, druga sa brazilskom guzom devojka....ja ludim, a pravim se drug.... Izgleda da sam samo magarac, mula koja ih vozi svuda iako delimo troškove...
Nervira me kako se u ovim motivacionim videima uvijek potencira to kako za čovjeka nije život da sjedi za kompjuterom od 8 do 4, kako to nije život, uvijek se nekako pretpostavlja da većina ljudi radi kancelarijski posao i da je to najveća kazna, a budimo realni puno više ljudi radi po marketima, kafićima, fabrikama... Te ljude niko ne spominje...
Da li ima neko ko mi veruje ovde: moji poštuju granice u vezi mene, muža i deteta, podržavaju i pomažu, a njegovi ne, žele da bude po njihovom i podsmevaju se našim, a onda su sada svi njegovi ljuti jer sam ja lupila šakom o sto?
Da nemamo ovu decu, izašao bih u papučama i napustio sve. I ključ u bravi bih ostavio, telefon, sve, samo da imam svoj mir.
Što sam starija, to sam više veganka. Ne mogu ono meso smisliti nema šanse. Kad treba da ga režem, kao da režem sebe bukvalno.
Odlučila sam da dam otkaz i pokrenem nešto svoje. Veliki strah je tu, ali i veliko uzbuđenje. Nema više nazad.
Razočarana sam u ljude. Izgubile su se prave vrednosti. Nedostatak empatije i tolerancije. Svi se vode nekim svojim iskustvom, strahovima, egom. Svet bi bio lepše mesto kada bismo bili zahvalni na onom što imamo i radili na sebi.
Imam 30 godina i otac mi je iznenada preminuo. Osećam se kao da većina ljudi ne razume kako se istinski osećam jer sami nisu još prošli kroz to i plašim se da će vremenom biti još gore, kad svi nastave dalje, a mene prođe šok i stigne istinska tuga gubitka.
Često se osećam kao da me majka (otac nije nikad bio u priči) odgojila da bi imala (moje) prihode dok je u penziji...
Rekao sam ženi da bi bilo dobro da idemo na bračno savjetovanje. Njen odgovor je da mi treba očistiti uši...