Sa mamom se svađam svaki dan. Pucam psihički po šavovima. Imam 35 godina i posao. Da, lako je reći odseli se, ali su u našem gradu stanovi izuzetno skupi i sa mojom platom je nemoguće. Živela sam 3 godine sa bivšim momkom i još 2 sama, ali nisam izdržala, jer do kraja meseca ni za hleb nisam imala i vrlo sam bedno živela. Morala sam se vratiti kod mame, ali gubim sebe potpuno. Nigde više ne idem osim na posao i kući, nemam volje ni za šta.
Anksiozna sam, depresivna... Ne mogu da se sastavim... Ne mogu sama da se izborim sa svojim traumama.. volela bih da imam momka koji će da mi pruži podršku i ja njemu.. da zajedno budemo tim.. zašto nemam sreće u ljubavi? Samo želim da me neko voli isto kao i ja njega.. a ja kad volim onda volim svim srcem...
Ja sa dečkom 9 godina od čega 5 živimo zajedno, kolega sa posla oženjen i isto toliko dugo sa svojom ženom. Od prvog puta kad smo se upoznali, osetila se neverovatna privlačnost i hemija između nas. Kako je vreme prolazilo i kako smo na poslu sve više vremena provodili zajedno, shvatili smo koliko smo slični i koliko nam prija da provodimo vreme zajedno. Vremenom su naša dopisivanja iz poslovnih prešla u privatna i došli smo do prvog viđanja iako sam ja oduvek bila osoba koja je osuđivala svaku vrstu prevare. Videli smo se nekoliko puta, dopisujemo se konstantno i pre par dana sam od njega saznala da mu je žena trudna. On i dalje želi da se viđamo, a ja se pitam zašto i kako sam se upustila u ovo i zašto ne želim da prekinem.. Užasni smo ljudi i znam da zaslužujemo sve najgore, ali negde sam ovo morala napisati..
Obožavam kad dečko zaspi da uzmem njegov telefon i čitam poruke. Inače, ne mislim uopšte da me vara ili tako nešto pa da proveravam, nego čitam da vidim šta piše sa drugovima, porodicom i tako. Jednom me zamalo uhvatio i prepala sam se pa sam mislila da ću od straha prestati to da radim ali zapravo me loži taj adrenalin pa namerno nastavljam skoro svako veče.
Kako se zove poremećaj kada čitaš, ali ništa ne upijaš? Zaista volim i trudim se da čitam, odmalena čitam enciklopedije, edukativne magazine kao i knjige, ali jednostavno ne zvučim načitano kada govorim, čak mi se mnogo puta događa da zaboravljam riječi i nesposobnost da se pravilno izrazim.
Želim čuti da li je po vama u redu da koleginica mog muža pošalje sliku naku*njaka (vunena zaštita za vršnjaka) sa Zlatibora i pita da li želi da mu kupi. Pri čemu on šaljivo odgovara ma kakvi, to je meni sve veliko. Ili sam ja luda što mi to smeta.
Roditelji su me okrivili za depresiju u koju se nalazi moja sestra (ne izlazi godinama iz kuće) iako je ona uvek bila miljenica. Ja sam bila ta koja je uvek loša, meni se pričalo da moram da se udam ili ću ostati usjedelica. Prebacivalo mi se da čim se udam uštedeće brdo para. I da, udala sam se. Nekoliko godina kasnije je sestra upala u depresiju nakon raskida sa dečkom. Opet se setili dežurnog krivca.
Nikada nisam bila ljubomorna. Nisam imala niti nekog razloga da budem. Muž je uglavnom puno radio, rijetko kada je izlazio, samo za neke posebne prilike. Toliko sam mu vjerovala da mu niti poruku ne bih poslala, ništa. U zadnjih par godina, mene ubi ljubomora. Istina je da nam je i brak na klimavim nogama. Istina je da on više izlazi i više slobodnog vremena provodi sa društvom. Voljela bih da mi je svejedno, ali mene ubija ljubomora."Gdje je, s kim je, kada će doći doma". Problem je što mu je društvo uglavnom single muškarci. Jedan je u vezi ali kao da nije. Trudim se radi sebe da ne dramim, ali u meni je oluja. Prije je slobodno vrijeme trošio na nas, sada samo gleda kako će pobjeći. I ja ga još i više tjeram sa ljubomornim ispadima. Želim samo biti kao nekada mirna. Mislim da postajem anksiozna radi svega. Bol u prsima, teško dišem, kosa opada, podočnjaci... A kada razgovaram s njime, to se pretvori u ogromnu svađu. Neće da se promijeni.
Napravila sam loše životne poteze još u tinejdžerskom dobu i to me danas mnogo košta. Svi me krive i osuđuju. Jesam grešila i nisam slušala savete, ali ne mogu danas ništa da promenim, iscurelo vreme. Kako se bore ljudi sa sličnim iskustvom? Mene svi ti komentari bole.
Žao mi je sto tokom svog života nisam uspjela da nađem pravu prijateljicu. Prijateljica koju imam od srednje škole, smatrala sam je najboljom zadnjih 10 godina, međutim vremenom neke stvari su mi jasnije. Razumijem dok je sa momkom, neće zvati mene sa njima, ali isto tako ne razumijem da kad nije sa njim, slavi Novu godinu sa osobama koje meni ogovara, mene ni ne pozove, a zna da nemam ništa planirano. Ovo je samo sitnica, more je ovakvih stvari u našem odnosu gde me stalno izostavlja, dok ja nju uključim u svaki dio svog života. Ne želim ja nju vezati za sebe, ograničiti, nisam ni ljuta na nju, samo sam povredjena jer shvatam da nije ono sto sam mislila. Već godinu dana razmišljam da prekinem prijateljstvo za stalno, a sa druge strane mislim da je bolje napraviti distancu. Nemoj da mi govorite da pričam sa njom, ima 25 godina, odlično zna šta radi i nema smisla da joj skrećem pažnju na to, svjesna je svega, ja sam tu kad nema nikog.