Nervira me rodbina koja me konstantno smara kad će beba, pogotovo kad kažu "želim ti da se udaši da dobiješ bebicu", a niko od njih da se zapita da li JA to želim. Šta mene briga šta vi želite za mene. Dečka imam već neke tri godine, i ljudi dozvoljavaju sebi da me na apsolutno svakom okupljanju smaraju u fazonu "šta čekate". Inače, decu nikada nisam želela, i što sam starija to sam sigurnija u tu odluku.
Verena sam i verenik i ja planirali smo svadbu, pozvao me je na telefon i rekao da je odlučio da ode za inostranstvo, da imam dovoljno vremena da razmislim šta ću ja. Baš boli osećaj da vi planirate sa nekim budućnost, porodicu, a on jasno naglašava ja sam odlučio da idem, a ti razmisli, ja moram da rešim svoj život, a kasnije usput spominje i mene i našu buduću porodicu kako radi to zbog nas.. Odluku je doneo sa svojom porodicom a mene samo obavestio...
Kad sam bio srednjoškolac negde sam pročitao da osobe sa dijabetesom imaju problema sa potencijom, i onda kad čujem za neku osobu da ima dijabetes odmah mi je to padalo na pamet kako je tom čoveku, da li mu je u braku dobro i da li ima takvih problema, nekako iz sažaljenja. Evo sada sam i ja već 7 godina dijabetičar (tip1), imam 38 godina i nemam problema s tim, čak šta više radi još bolje i stalno imam zelju za se*som.
Kažu da samo sirotinja priča da su pare zlo, a ja još uvek nisam upoznala osobu koja ima puno para a da je ostala normalna, neiskvarena i da nije alava... Možda pare nisu, ali ljudi sa parama definitivno jesu zlo.
Imam talenat za tehnologiju i voleo bih da se školujem negde i da se zaposlim u cyber security ili slično, maštam bez obzira što imam samo kućno znanje koje je daleko od dovoljnog za profesiju a jedva čekam da pobegnem iz ove kladionice jer ne mogu više da gledam ovu šaku jada.
U aprilu mjesecu sam ostala bez najboljeg druga, oslonca, podrške. Nikako da se oporavim i nastavim dalje. Nakon 30 god braka mi je pokazao svoju mračnu stranu karaktera i istopio se u mojim očima. Mjeseci su nam trebali da malim koracima dođemo do osnovne komunikacije. Razvod nije opcija, ali život pokraj osobe koja ti je samo muž, a ne i sve u život...
Njemu izgleda odgovara, a ja se osjećam kao da su me otresli o zid. Jedva se sastavljam. Lakše bi mi bilo otići na groblje i isplakati se, nego imati živu žalost. Kako preboliti gubitak kućnog temelja, a živ i zdrav. Ovo je ravno ludilu.
Danas sam na poslovni put putovala s klijentom od Niša do Beograda. Neću ga više susretati, ali lepo smo se napričali. Na izlasku iz auta me pitao za broj mobilnog pod krinkom da mi javi kad istraži nešto o čemu smo pričali. Rekla sam mu da ima moj broj u imeniku firme. Sad sam legla da spavam, ali ne mogu da zaspem jer se pitam zašto kroz ceo razgovor nisam pomenula da imam momka. Da moj momak čuje sve što smo pričali, ne bi imalo što da mu smeta, ali pitam se da li ga podsvjesno nisam pominjala jer mi je godila ideja da mu se dopadnem. Svog momka obožavam i u 3 godine nikad nisam nikada imala potrebu za pumpanjem ega sa strane (npr. objavljivanjem svakakvih slika na mrežama i sl.) i zato mi je baš krivo što se danas uopće pokazala potreba za tim. Ružno je i prema tom momku, a i prema mom.
Borim se sama sa sobom, osjećam se loše, na trenutke budem dobro ali generalno sam loše. Pred roditeljima i ljudima glumim da je sve super ali stvarnost nije takva. Usamljena sam i osjećam se manje vrijednom, često plačem i ne nalazim sreću u ničemu, ništa me ne uveseljava niti čini sretnom, ne znam kako da si pomognem.
Može li neko da mi objasni nešto, imam 30 godina ali i dalje ne kontam neke stvari. Neko se dopisuje sa vama, sve top, pričate duboke teme, vidiš po porukama da se i ti njoj sviđaš kao i ona tebi, sve ide ka tome da ste se skontali da može ispasti nešto od vas i onda iz čista mira ta osoba samo nestane, o čemu se tu radi?
Smatram da su sve osobe koje se ne skidaju sa društvenih mreža i dnevno objavljuju po 20 puta šta su radili ili šta rade, bolesni. Treba im stručna pomoć za odvikavanje. Bože me oprosti, tačno imam osećaj da bi neki totalno lajsnuli kad te aplikacije ne bi postojale.