Bila sam pet godina u vezi s čovekom druge vere, danas mi je muž. Najiskreniji, najpažljiviji čovek koga sam ikad upoznala. Ljubav je pobedila sve — i moje strahove i osude drugih. “Prijatelji” su nestali, ali ne zbog njega, već zato što sam konačno otvorila oči. Našla sam ljude koji su mi pokazali šta znači pravo prijateljstvo.
Kad sam zatrudnela i odlučila da se udam, rodbina je napravila haos. Oni koji nikad nisu brinuli za mene, odjednom su svi postali “zabrinuti”. Ujak mi je poručio da me se stidi, tetka isto. Za njih sam sramota. Za mene su oni nevažni.
Danas, dve godine kasnije, imam brak pun ljubavi i sina koji nam je centar sveta. Moji roditelji su uz mene i to mi je jedino bitno.
A vama, koje sam “izgubila”, poručujem: nisam ja izgubila vas — vi ste izgubili mene. I to je vaša najveća kazna. Mrzite koliko god hoćete, gledajte sa strane kako uspevam. Vi ste ostali u mestu. Ja sam pobedila.
Užasno se osećam jer sam izgubila svog najboljeg prijatelja samo zato što sam se zaljubila u njega...
Nikada nisam bio lik koji negde na otvorenom, ili u automobilu, arlauče pesme na sav glas. Samim tim smatram da je prirodno što mi se gadi da budem sa devojkom koja kroz otvoren prozor krešti uz odvrnut radio.
Jako retko slušam muziku. Da mi nije moje žene koja uvek pušta popularnu muziku dok smo u kolima, ja zaista ne bih čuo ni m od muzike. Iz nekog razloga mi je postala naporna, suvišna. Ruku na srce, sound designer sam (radim sa zvukom), to mi je svakodnevni posao, i mozda činjenica da imam tinitus posle svake sesije, je verovatno razlog što mi muzika dodje kao kec na jedanaest. Inače kada sam sam u kolima, nikada ne puštam muziku, prija mi tišina. Na žalost, žena ne želi to da shvati, i uglavnom misli da se šalim kada joj kažem da mi tišina prija.
Živim u malom mjestu i uvijek sam se bojala voziti po gradu, tako da sam samo po našem mjestu vozila. To je trajalo 3 godine. Nisam se usudila.. Sve do jedne večeri kada su me zvali i rekli da je suprug imao prometnu i nisu mi znali reći situaciju niti u kakvom je stanju. Nikad brže nisam stigla do grada. Samo sam sjela i krenula.
Nisam mislila da ću ovo ikad da kažem, ali toliko mi se sviđa da sam spremna da radim stvari koje inače ne radim, a najgore od svega je što ga ni ne poznajem.
28. jula idem na more, najverovatnije sam pošto niko od mojih prijatelja ne može u to vreme da ide. Koči me jedino to što ću izgledati možda malo kao ludak neki sam po plaži. Nikad nisam išao sam tako negde, pa mi je sve to jakoooooo neobično...
Kad ustanem ujutru ako ću prvo da uhvatim telefon, mačak me ujeda, on je prioritet za maženje. Kad dođem sa posla isto nema telefona, ujedanje, grebanje, ma ima da se igram pola sata. Došla kod mojih na vikend, brat radio taj vikend. Došao kući, njegovo dvoje dece kao da su komsijški izignorisao, ni da pita za njih. Ujutru kad je ustao, kafa, cigara, oterao ih da ne smaraju, gleda smeće na internetu i plastične k su mu bitnije od rođene dece. Jedina mu komunikacija sa njima, umukni, šadap, začepi, i teraj se u sobu. Čak i snaja posle 5 godina braka, sama sa decom oko svega, a on samo fizički prisutan, vidim da nemaju o čemu ni da razgovaraju. Ćutanje traje da on ne krene da psuje i vređa, eksplozivan kao petarda. Ne znam kad mi je brat postao takav idiot, zombi na telefonu bez duše. Tačno bi ga zaključala u moju garsonjeru sa mojim mačkom na mesec dana da ga odvikne od telefona. Boli me što njegova deca nemaju oca kao mi što smo imali.
Imućna sam žena, otac mi je milioner, izgledam prelepo i prezgodna sam. Udala sam se iz ljubavi za čoveka koji je isto jako imućan, ali ni blizu kao moj otac. Pronalazila sam mu poruke sa drugim ženama, par puta me je u svađi i ošamario, nazvao pogrdnim imenima, pretio izbacivanjem iz kuće. Ne znam njegovu šifru na telefonu, emotivno je nedostupan… Imamo bebu kojoj pelenu nikad nije promenio u životu, niti je nahranio… Da ne nabrajam više, samo sam želela da napišem ovo da i sama pročitam koliko sam bila i ostala glupa. Znam da mogu lako otići, imam mnogo nekretnina i novca, ali me i dalje drži nada da će se nešto promeniti…
Kada sa strane posmatrate, mislite da je osoba vezana za kuću i roditelje. Da ne može da se osamostali... A ne znate da ta osoba borbu vodi i jedva diše od posesivnih roditelja! Tu su ucene, manipulacije suzama, lažima, uvredama... Trud da mlada osoba nema ni izlaske ni svoj život, jer ti roditelji misle da su ceo život svom detetu. Ta osoba nema ni partnera, jer potencijalnim partnerima smeta što neko mora za svoju sreću da se bori - protiv onih koji su ga ishranili i to stalno nabijaju na nos. Kada umru, dolazi olakšanje i...samoća. Svi su stvorili živote. Porodice. Ta jedna osoba nije. Luta i gaji kučiće i mačke. Sluša ogovaranja o sebi. Ali roditelje nije mogao ni da promeni, ni da ostavi...