Već neko vreme razmišljam o tome da kupim knjigu koja je pisana na engleskom jeziku. Verovatno ćete reći šta tu ima toliko da se razmišlja i šta je tu čudno. E pa, jedina čudna stvar je to što ja ne znam engleski. Da, stvarno planiram svaku reč da prevodim i tražim koje je vreme u pitanju. Meni to deluje mnogo jednostavnije nego da uzmem laptop i počnem da učim. Nije da nisam probala, otvorim ja google i ne znam odakle da počnem. Ovako reč po reč, pa na kraju te knjige ako ništa drugo znaću barem znacenje pojedinih reči, svakako više od ovog što znam sad, a sad ne znam ništa.
Dobro je što nemam para inače bih se samo alkoholisala.
Trenutno, verovali ili ne, uživam u učenju slušajući muziku, ispijajući kafu. Razlog tome jeste što me u poslednje vreme sve ostalo iscrpljuje, a ovako bar imam mir, plus i kreativnost mi dolazi do izražaja.
Drugarica i njen dečko se pipaju u javnosti, grle, ljube non-stop, prave seksualne aluzije, otkrivaju detalje od prethodne noći. Niko od nas (viđamo se u većoj grupi i pojedinačno) nije ljubomoran, svi smo u dugim vezama, ali prosto to ne radimo jer je nevaspitano. Niko ne komentariše, a vidim da svi skreću pogled i da im je neprijatno. Svi imamo preko 30. Neretko ih gledaju popreko i ljudi koji sede za susednim stolovima. Vrhunac je bio kada je malo falo da se poje*u za stolom na slavi mojih roditelja. Pokušala sam drugarici da kažem da mi je neprijatno i da postoji vreme i mesto za to, a ona je sada istripovala da mi se dopada njen dečko. Inače su divni ljudi, posebno ona, ali ne vredi.
Da li i vas pretiču autobusi, kamioni, vatrogasne(bez rotacije) jer vozite po propisima?
Kao poklon za rođendan od muža sam dobila samo loš sex.
Kad god vratim televiziju unazad, imam osećaj kao da kasnim u životu, kao da sam u prošlosti a svi oko mene u sadašnjosti i trudim se da što pre završim kako bih bio "sadašnji".
U trudnoći sam se mnogo ugojila, morala sam da ležim 5 meseci. Nakon godinu i 4 meseca od poroda dosta kila sam uspela da skinem ali debela sam i odvratna, moja stopala su izobličena a lice oteknuto, ruke masne i prsti naduvani. Pozivani smo na slave, na dečije rođendane, na dve svadbe, sledeći mesec na krštenje. Nigde nisam i neću da idem. Toliko se osećam loše i odvratno u svome telu i ne želim da me svi komentarišu na šta ličim i smeju mi se. Važno mi je da mi je dete svaki dan na zraku i u parku, inače iz kuće ne bih izlazila.
Kako koju oblast iz patologije prelazim, tako razmišljam od koje od tih bolesti možda umirem.
Kad uzmem metlu u ruke, ne znam da li da čistim ili da je uzjašem.