Nekako sam potpuno emocionalno otupio. Ne želim nikome zlo, i dalje sam pristojan i izbjegavam sukobe, ali nemam više nikakvu empatiju prema ljudima. Majka me ostavila dok sam bio mali, a otac alkoholičar se s vremenom razbolio i sve je palo na mene. Rastao sam sam, bez prave podrške, često siromašan i laka meta kroz školu i kasnije. Danas ne osjećam ništa kad čujem da je netko umro, razbolio se ili postao roditelj. Navikao sam biti sam i kao da sam izgubio sposobnost da me takve stvari dotaknu. Ponekad se pitam znači li to da je nešto pogrešno sa mnom, iako nikome ne želim naškoditi.
Nedelja veče dobijam poziv koji počinje: "Imao je za vikend nesreću, stavili su ga u komu da ne bi trpeo bolove, lice mu je skroz ušiveno i ko zna da li će ikada više moći da radi." Kako hladno zvuči kad ti neko saopšti kako mu je lice i da li će moći da radi, a meni čupa srce što je trpi bolove, kako mu je roditeljima kad ne dozvoljavaju da vide svoje rođeno dete, kako je njemu kad im pre kome saopštava da ih voli i kako mu je bilo kad mu se to desilo. Baš me briga za lice- to ne čini čoveka, sa titulom se nije rodio da ne možeš bez toga da živiš. Onda dolaze dani u kojima mislim- Samo ga ne uzimaj Bože, samo ga sačuvaj da ostane živ sve svesna da mu je to lekcija na bahat i ohol život koji je živeo! Palim sveću samo za njega u crkvi! Bog je veliki! Molitva je snaga!
Imam skoro 40godina i nijednog prijatelja. U osnovnoj školi sam imao drugare. Krajem srednje škole sam osetio da među tim istim drugarima nemam dovoljno poštovanja. To su one neke sitnice koje primeti svako od nas, pa stekne takav osećaj. Kada sam se oženio osetio sam da smo se udaljili i na kraju prekinuli svaki kontakt, a da me niko nije pitao šta se dešava i zašto. Nije ih bilo briga. S vremenom sam stekao nesigurnost, postao sam zaboravan i to se odražava i na moj posao i na privatan život. Osećam da se ljudima generalno ne dopadam. Siguran sam da posedujem neku osobinu koja očigledno deluje odbojno na ljude i to mi psihički jako teško pada. I pored porodice, osećam se jako usamljeno.
Mislim da bi mi život bio lakši da sam savršena i nemam mana. Drugi bi me više poštovali, imala bih momka, ne bih radila gluposti, i više bi me cijenili na poslu.
Imam bahatog komšiju. Čovek ima firmu, pare i misli da može kako hoće. Problem su njegovi psi, koji su konstantno napolju i terorišu celu ulicu i ako on ima i ograđeno dvorište i boks za iste. Ne reaguju ni komunalci ni inspekcija a ja koliko znam, po zakonu, da se psi bez nadzora na mogu puštati na ulicu. Ali izgleda da je sve moguće ako imaš veze i puno novca.
Imam jedan zdravstveni problem koji nikako ne mogu da rešim. Godinama pokušavam da pronađem uzrok, lek, bilo kakvu dijagnozu, ali niko ne zna šta je. Muka mi je više od uzaludnih istraživanja, snimanja, pregleda, bačenih para i bačenog vremena. Sutra idem kod jednog stručnjaka iz inostranstva, čekala sam pregled godinu dana, on mi je poslednja nada. Jako se plašim jer ne znam šta ću ako mi ni on ne pomogne. Osećam se kao ludak, a znam da imam problem i svakodnevno sam u bolovima.
U vezi sam sa momkom skoro dvije godine, živimo vani u istom gradu, različite smo nacionalnosti i religije, jednom u svađi mi je rekao: "stvarno je nemoguć suživot sa vama, vi zapravo i jeste problem", inače svađa je bila oko toga kako želi da me vjeri a još uvijek je veoma djetinjast i živi sa roditeljima, imamo 25 godina.
Imam jedan problem koji mislim da se graniči sa poremećajem ali nisam sigurna odakle potiče i volela bih savet. Radi se o nekoj vrsti samopovređivanja. Nije strašno ali normalno nije. Kada imam neku ranicu recimo ja ne mogu da je pustim da zaraste nego je čačkam toliko da postane ogromna i prokrvari. Ako nisam ceo dan kući i ona malo zaraste ja jedva čekam da stignem da bih skinula npr. pantalone i otkinula to do kraja. Sebi sam napravila gomilu ožiljaka i otvorenih rana. Leti pogotovo jer napravim haos i od običnog ujeda insekta. Bukvalno me boli i peče nekad dok to radim ali ne mogu da stanem. Da li se radi o živcima, nedostatku ljubavi prema sebi ili nečemu trećem?
Vjerio sam se i otišao u inostranstvo sa svojom vjerenicom. Trudio sam se da imamo sve i da se osjeća jednako vrijedno, ali tokom prve godine braka počeli su jaki pritisci u glavi i depresija. Skoro svakodnevno gubio sam svijest i morao sam ići na bolovanje i terapiju.
Pokušavao sam da objasnim koliko mi je teško, ali ona nije vjerovala i sumnjala je u mene. To je dovelo do razvoda, iako sam se nadao da ćemo zajedno prebroditi teškoće. Tek godinu dana kasnije otkrivena mi je cista u glavi – pravi uzrok svega.
Život mi se srušio, ali ovo iskustvo me naučilo koliko je važna podrška i razumijevanje, i koliko bolest nije slabost.
Pre nekih 7 godina, prvi put sam čuo za jednu seriju koja se snimala i emitovala, bila je tek u trećoj sezoni, ali mene uopšte nije interesovala. Video sam samo poster koji mi uopšte nije delovao zanimljivo niti sam gledao recenzije na netu a kamoli trejlere. Prosto sam je ignorisao.
Sada, nakon godinu dana i 2 meseca otkako sam počeo da pratim seriju i kako uživam u epizodama poslednje osme sezone, prosto mi je krivo kako nisam počeo ranije da je gledam. Sve mi se sviđa - likovi, radnja, okruženje, i zaplet - u potpunosti me je oduševila. Ima naravno i svoje mane, ali mene je jednostavno "usisala" u svoj fantastični univerzum.
Razlog zbog čega nisam napisao naziv serije je što većina ljudi i dalje misli, kada kažem šta trenutno gledam, da je takav sadržaj više za nekoga od 17 a ne za mene od 17x2 godina.
Još bih dodao reč koja se kroz celu osmu epizodu ponavljala - Gambate!