Poslednja sam godina studija i sviđa mi se profesor koji je 20 godina stariji.
Video sam duha svoje pokojne devojke u mojoj sobi, rekla mi je da me voli, i da će me čekati gore na nebu da budemo zajedno.
On srbin, ja hrvatica. Naš odnos je trajao 6 mjeseci uz mnoge padove ali i sretne trenutke. U rujnu, na plaži u Medulinu, sa suzama na obrazima izjavljujem mu ljubav, nije rekao ni riječ, vratili smo se u hotel i ujutro je svatko otišao svojim putem. 9 mjeseci nakon se javlja, bio je u mome gradu, stigla su ga sjećanja, volio bi da me vidi. 9 mjeseci je bio moje dobro jutro i laku noć, nosila sam ga u mislima, plakala u svoja četiri zida. Odgovorila sam “sve je u životu prolazno moj druže”. Ne dozvoljavam mu da me opet slomi. Poremetio mi je život, pala sam u tešku depresiju, ona vesela i zaigrana djevojčica se zatvorila u stan, prekinula kontakt s ljudima. Tad i nikad više. A bila sam spremna život mu dati.
Ne javljam se na brojeve koji nigdje nisu registrirani. Osobe koje nemaju registriran broj smatram neprofesionalnim i infantilnim. Kaže skriva svoju privatnost. Koju bre privatnost, nisi Betmen ni tajni agent. Pogotovo ako je poduzeće u pitanju. Posluješ a skrivaš broj.
Neko je preminuo u apartmanu pored mog, a pogrebnici ušli kod mene, još sam spavao na leđima, najjače buđenje ikada.
Počela sam skoro da radim i nadređena na poslu mi je danas rekla da je loše što sam non stop nasmejana i vedra. U smislu kada dođem na posao sve redom pitam kako su, jesu li dobro ali to nije okej po njenom da ja njih pitam jer ovo je posao i mene ne treba da zanima kako su ostali… I da se ponašam kao da sam godinama tu a ne ovako kratko i da ne mogu sa kolegama da pričam kao sa drugaricama… ko je ovde lud? Ja lično više volim pozitivne ljude i prijatno okruženje i takav sam lik…
Da li se još neko ovako oseća? Imam malu decu i većinu vremena sam ja zadužena za brigu o njima. Jedina pauza koju imam je kada radim u proseku dva sata dnevno. U poslednje vreme tih dva sata je jedino vreme kada imam osmeh na licu.
Od malena sam imala privezak u vidu ćerke mamine prijateljice koja mi je glumila prijateljicu. Nikako moja mama nije videla, a možda ni njena, kakvim se manipulacijama služila. U školi me ismejavala, ignorisala, a pred našim majkama glumila nevinašce, donosila torte i kolače i šminku da bih ja ispala loša. Stoput bih se posvađala sa njom, a naše majke bi nas pomirile tako da ja ispadnem loša, a ona sva dobra. Još kad sam našla drugu drugaricu iz Muzičke škole, tu su bile drame. Sada sam na prvoj god fakulteta, nije mi više blizu, osećam veliko olakšanje, samo ponekad vidim njenu mamu kad pije kafu kod nas i ona me pita ,,da li mi nedostaje druženje sa Lelom". Kako ne!
Toliko sam usamljena, muž mi radi po ceo dan nikada nam se ne poklapaju slobodni dani, kada dođe sa posla uvek je umoran i samo bi odmarao i ležao. Zajedno smo samo 3 godine, pokušala sam više puta da pričam sa njim ali on kaže da je to život i da tako žive svi parovi, ne znam možda ja živim u zabludi ali znam da zaslužujem bolje, jako ga volim znam da voli i on mene ali u poslednje vreme se baš preispitujem u vezi odnosa sa njim. Ne pokazuje nikakva osećanja prema meni i nežnost, a opet priča kako me voli, opet ja to ne osećam tako.