Ja nisam protiv života u zajednici i nikad nisam bila. Mi svi, porodično, pa čak i naše pređašnje generacije živimo ili smo živeli sa muževim roditeljima. Niko ni sa kim problem nije imao. Svi su se lepo slagali. Možda smo mi imali tu sreću da tako bude. Kapiram da je nekim ženama to pakao i da ima svakakvih porodica, ali mi se ne dopada što većina žena odsečno piše i komentariše kako je to užas, da bežimo od toga itd. Evo, sve i da izuzmem sebe i svoje, znam dosta žena koje isto žive u zajednici i top im je, svi se lepo slažu. Naravno, ima i osoba koje žele da se odvoje, što zbog sebe, što zbog drugih okolnosti i to potpuno razumem. Nikoga ne osuđujem, pričam svoje iskustvo, a i iskustvo drugih ljudi koje znam ili za koje sam čula. Nije svaki život u zajednici bauk i kataklizma. Nekome odgovara, nekome ne i to je potpuno legitimno. Samo ne volim generalizovanja.
Želim vrijeme kada je Edward Maya i Stereo love bilo oličenje glazbenog ukusa.
Ne znam šta se desilo ljudima, ali nisam optimista. Svi se vrijeđaju na najmanje sitnice, na najmanje neslaganje se reaguje tako burno, drugima se tako lako lijepe etikete, većina nije u stanju podnijeti ni najmanju kritiku. Ne znam jel ostali to primjete, ali to je moj utisak.
Najveća misterija mi je da li da se odlučim iz logike za dečka koji bi mi sve pružio u životu, zaljubljen u mene kao malo dete, pamti svaku sitnicu o meni i tretira me kao dami ili onog za kojim mi srce gori a ne daje dve pare za mene jer zna da može da me ima..
U 20im sam ustajala iz kreveta ko gazela a sad u 45oj pužem ko morž, pazeći da me ne uhvati u leđima. Šta ti je život...
U današnje vrijeme svi pričaju samo o pravima, niko o obavezama, i svi izbjegavaju odgovornost. Mislim da ovo neće izaći na dobro.
Na mom poslu poslodavac 4 put naručuje ledomat koji sam pokvarila svaki put kad ga dodirnem spiči me struja u prst, moje opravdanje je za to što sam rođena na Svetog Iliju Gromovnika!
Ljubomorna sam na drugaricu jer je njen dečko mesecima čeka za sex. Kaže čekaće njen tajming. Ja takvog ne mogu da nađem, svaki misli da nisam normalna.
Imam 23 god i imam dijabetes tip 1. Navikla sam da živim sa tim ali ne mogu da vam opišem koliko mi nekad nedostaje život pre toga...
Imala sam divnog momka pre dve godine oduvek maštala o takvom nema boljeg i znam da nisam bila dovoljna za njega i zato smo i prekinuli viđali se vani ali svatko u svom društvu nema poruka nema poziva imala sam i neke pokušaje ali ni jedan nije bio kao on čekala sam taj dan kad ćemo se opet vratiti jedno drugom ali danas vidim i saznajem kako ima novu i sad u zadnjih 2 god od raskida meni život katastrofa bez njega nikad srećna nikad ništa mi ne ide što dalje pojma nemam ali da boli boli.