Cijeli život sam navikla da radim sve samostalno, roditelji su bili tu u smislu finansijske podrške, ali sam generalno sve probleme rješavala sama i nekako nikad nisam imala priliku da se oslonim na nekoga. Nisam imala ni neku ozbiljnu vezu, a kako vrijeme prolazi mislim i da neću. Često se rastužim, jer mislim da ću cijeli život provesti sama, a voljela bih da imam nekog ko bi me barem zagrlio kada mi je teško.
14 godina zajedno, prelijepo nam je bilo, znam da je, vidilo mu se u očima da me voli i pazio me i mazio sve te godine, kao i ja njega i onda se nakon toliko godina u trudnoći razbolim teško. Mjesecima nisam mogla ustati iz kreveta, osjetim da se udaljio i govori kako mu je teško gledati me takvu, da bi na kraju ispalo da je 2 mjeseca nakon što sam se razbolila našao drugu.
Uhvatila sam ga tek 8 mjeseci kasnije kad sam se oporavila. Pa zar je moguće da baš tad, baš kad sam ga najviše trebala, da mi to uradi??
Prošle su godine od toga, a meni se još uvijek kad se sjetim duša para.
Zadnju kap krvi bi bila dala za njega i on nekad prije za mene, znam da bi, vidjelo mu se u očima. Sve je gotovo, al nikad se neću prestati pitati kako je od poštovanja i ljubavi došlo do suprotnog baš tad kad smo imali dijete na putu koje je on želio čak više nego ja, koji je suze lio od sreće kad sam mu rekla da sam trudna, vodio me na svaki pregled, pazio me kao kap vode na dlanu.
Zašto j*bote?!
Zaprati me devojka koja ima 21 godinu. Ja imam 23. Javi se ona meni i krenemo da pišemo međutim nakon par poruka ona me otprati i nakon toga kad sam video da me je otpratila otvorim njenu zadnju poruku al ne odgovorim ništa i otpratim i ja nju. Posle 10 minuta ona mi šalje poruku i pita koje sam godište? Ja je pitam ako je zanima zašto me pre toga otpratila? Kaže SLUČAJNO. Da, slučajno pritisla praćenje, pa slučajno onda od svih opcija otprati i onda na kraju najslučajnije potvrdila kad je instagram pitao da li je sigurna... Uglavnom rekao sam joj da kad ispravi to da onda možemo da pričamo i ona me blokirala nakon toga. Eto devojka koja ima 21 godinu, a ponaša se kao tinejdžerka od 11... Devojke ne budite ovako jadne i zapamtite da ako hoćete zrelog dečka i uopšte bilo koju osobu morate vi biti zrele, a ovo sve što radite je sve samo ne zrelo i normalno i dok god se tako ponašate neće vam niko prići ni preko interneta, a pogotovo ne uživo. Osudite slobodno, to ništa neće promeniti.
U vezi sam 5 godina sa predivnim dečkom. Naša veza od početka se temelji na prijateljstvu i stvarno nikad nismo imali većih problema u vezi. Prije njega bila sam u vezi s tipom koji je čista suprotnost od njega on je ono baš čisti primjer pravog ženskara i kad sam ja to shvatila ostavila sam ga... E sad problem je taj da prije nekih godinu dana sam pala na kušnji, bila sam vani sa prijateljicom i tu je bio taj bivši dečko stalno se nešto motao oko mene, ja budala nisam trebala ni pričat s njim ali eto misleći da je to sve iza nas da smo sad malo zreliji i odrasliji ljudi popričala sam s njim ali više neke životne teme ništa više od toga i kasnije je iskoristio moment kad sam bila sama i pokušao me poljubiti tj. samo je naslonio usne na moje i ja sam se odmakla i otišla... E sad od toga dana osjećam preveliku grižnju savjesti što to svom dečku nisam rekla jer mi smo baš iskreni u našem odnosu ali bojim se reć mu jer ne želim da se radi toga uništi sve što imamo.
Žena ljubomorna jer nemam puno sedih u kosi jer je njoj skoro skroz seda kosa. Oboje smo 75. godište i mislim da ovo prevazilazi granice normale.
Jako mi je teško da se opustim pored muškarca i da mu verujem, uvek sam na oprezu čak i kad su veze u pitanju. Ne mogu sa tim da se izborim nikako iako sam bila sa dobrim momcima uglavnom. Bojim se da neću moći da imam normalnu vezu ili da živim sa nekim u budućnosti.
Tako se osjećam da volim da puno spavam. Spavanje je moj bjeg od realnosti, čovjece tako mi prija. Od nervoze prije sam spavao 3 sata sad preko 10 sati.
Devojka sa kojom sam planirao budućnost i sa kojom sam hteo decu, i samo što smo krenuli da radimo na deci. Ona je prekinula kontakt, nije se javljala više, kada smo se čuli kasnije, rekla je da se ohladila. Posle toga smo se čuli još jednom i kada sam je pitao da li želi da budemo zajedno, rekla je “ne znam”. Znam da “ne znam” znači ne i da ko zna šta je sve tu upleteno. Ali brate planiraš decu sa mnom i hoćeš da imamo takvu neku budućnost i tako odradiš stvari. Niti kažeš pravi razlog, niti prekineš kako Bog zapoveda. Samo nestaneš. Kolika kukavica i moraš da budeš i koliki nečovek. Pogotovo što znam da je bila povređena ranije i da je prošla kroz sličnu situaciju, pa da uradiš nekome to isto. Ili je htela da se osveti za to, ali nekom drugom i koplje se prelomilo na meni. Još uvek dolazim k’ sebi od cele situacije. Zateknem sebe da zaplačem još uvek i gubim volju za svime… Šta mi uradi žensko nikad ne bih pomislio da je moguće…
Mrzim ovaj život u zgradi. U jednoj sobi se čuju porodične svađe, u drugoj glasna muzika, u wc čujem komšiju kad piški. Aman više.
Da mi je znati u koju grupu debila spadaju ovi što im se emocije pale i gase po potrebi. Kad čujem ono 'vratile' mi se emocije, tačno znam da taj ili ta nije u vinklu i da je lažovčina. Prema nekome ili imaš emocije ili ne, nema tu on/off. Bolest.