Uvek sam hteo da se bavim bodibildingom, ali nemam genetiku za to. Godinama sam se trudio, jeo na silu, trenirao i preko svojih mogućnosti i povređivao se. Nikako da se pomirim da nisam za to, jedva sam prihvatio. Sad idem na basket za koji imam talenta i ne cimam se uopšte.
Zavoleo je jesam i to ludački. U to sam sad siguran. Ovako me nikad niko nije povredio. Ali jedno je sigurno, mogu da me lome ali ne mogu da me slome. Ostaje još jedna ispričana priča u životu.
Ako išta ne volim, to je ne odgovaranje na poruku, a osoba drži cijeli dan telefon u rukama.
Zanima me kad se ljudi razvedu kod kog ostaju zajedničke slike, slike od svadbe, rođendane, putovanja...
Dve godine sam bila u vezi sa čovekom koji je stalno nestajao kad god mu nešto zasmeta. Po deset, petnaest dana ga nema, ja na kraju popustim, javim se prva i ispadnem glupa. Pomirimo se, bude lepo neko vreme, pa opet isto.
A jedino što sam ikada tražila od njega je da makar jedan vikend odemo negde zajedno. Jedan jedini. Ni to nije mogao da mi učini.
Za njega sam radila stvari koje većina devojaka ne bi ni pomislila da uradi, a on je na kraju posle dve godine samo prestao da se javlja, prestao da odgovara na poruke kao da nikad nisam postojala.
I to je sve što sam dobila za dve godine svog života.
Nekada obrišem komentar ne zato što mislim da nisam u pravu nego me smore ljudi koji žele da se svađaju. Volim društvene mreže sa opcijom da se brišu odgovori na tvoj komentar, kad to nemaju nikad ni ne komentarišem.
Imam partnera kojeg volim i poštujem. I on mene voli. To ne mogu osporiti. Priželjkujem zajednički život. Ali još uvijek ne znam gde živi jer izbjegava da me odvede kući. Razveden je. Ima odraslu djecu koja imaju svoje živote i žive na različitim adresama. Pa mi nije jasno šta je problem. Bojim se da gubim vrijeme i emocije sa njim i da ću izvisiti, dok je njemu ovako dobro. Jer ja želim čovjeka za život. Nešto ga koči. Kad spomenem bilo šta vezano za tu temu samo okrene na šalu ili promijeni priču. Počinjem sumnjati u njega i smatram ga sebičnim što se igra sa mnom. 😥
Koleginica koja mi se nabacuje već dugo jer pred druge dve koleginice rekla da sam joj stalno u mislima. Živim u mesto gde su svi jako otvoreni i opušteni, ali malo je reći da sam propao u zemlju od blama. Mislim da se to ipak kaže nasamo.
Oduvek sam obožavao strane jezike i učio ih od malena. Jedino mi je nemački uvek bio odvratan i jeziv. Pogodite u kojoj zemlji mi se ukazala poslovna prilika...