Liječniča sam i nikad nisam sigurna u svoje odluke. Najčešće paničarim i pretjeraano reagiram. Svi me kasnije ogovaraju što sam pretjerivala s dijagnostikom. Al to mi je draže nego da se kasnije pitam dal sam sve napravila što sam mogla... Rijetko tko me voli na poslu i to me muči.
Bila sam u klubu sa društvom, popila sam samo jedno piće i počelo je da mi se manta, bilo mi je loše i ničega se ne sjećam. Probudila sam se bez gaćica na nekoj livadi, niko od 'prijatelja mi ne odgovaran na poruke i pozive.
Od kada sam kupio BMW-a djevojke upoznajem samo na benzinskim pumpama...
Plašim se sebe. Postala sam invalid za osećanja, sve što osećam je ljutnja i bes. Plašim se da mogu svašta da uradim a ne znam kako da se iskontrolišem. U braku sam, dvoje dece, početkom ove godine treće izgubila. Od tada je sve krenulo na gore. Redovno idem na terapiju ali me doktor ne shvata ozbiljno, već čisto radi reda završimo razgovor. Kao da lebdim a itekako sam prizemna. Ljudi me shvataju kao pretećeg problema što u firmi što porodica. Sestra mi je rekla da misli da mogu da ubijem a da ne trpenem. Što je najgore i ja mislim isto. Ne znam kako dalje ništa me ne raduje već stvara pritisak i isključivo sve gledam kao obavezu. Muka mi je same sebe.
Imam 20 godina i nikad nisam imala dečka. Problem je u tome što sam zanimljiva samo starcima od 30+, a meni je nekako jezivo i zamisliti sebe sa nekim starim. Nije mi jasno u čemu je problem da me nitko mojih godina ne primjećuje.
Evo imam 35 godina i davno sam završila škole i fakultet i dan danas mi nije jasno kako li se to pravilno uči Ja sam većinu predmeta osim onih sa zadacima jednostavno bubala iliti učila napamet. Kad sve to sagledam radim u struci i apsolutno ništa od toga što sam učila mi ne treba u praksi.
Dokaz da nisam ništa učila cijelo ljeto je taj da kad sam otvorila bilježnice u njima sam pronašla mrtve bube...
Živim život kroz filmove i serije. Znam da to nije dobro, ali nemam ni društvo, ni dečka. Filmovi i serije su mi jedina radost i motivacija, ne znam šta bih bez njih.
Nabacuje mi se dečko jako dobre drugarice i u dilemi sam da li da joj kažem. Ona njega obožava, zaljubljena je do ušiju, a nas dve smo se u poslednje vreme pomalo udaljile otkako živimo u različitim gradovima i plašim se da mi ne bi verovala. Možda bi mislila da namerno hoću da joj rasturim vezu, iz ljubomore ili ko zna kojih razloga. Ako joj anonimno pošaljem poruku, plašim se da će se saznati da sam to ja, odnosno on će znati pa će je izmanipulisati da se ja njemu nabacujem da bih im uništila vezu. Žao mi je, dobra je osoba i jako dobra drugarica, volela bih da zna jer je lik uporan i napadan u nameri da je prevari, ali ne želim da ja na kraju ispadnem kriva.
Sve više i više razmilšljam o tome šta je posle smrti... Uhvati me jeza i kada sam napolju sa nekim ućutim i samo razmišljam... Udubljujem se sve više u sebe i samo čitam knjige... Crtam... I više se ni ne svađam... Ne vidim svrhu svega toga.