Nikad nisam smatrala svoj rođendan nešto posebnim. Jednostavno mi nije ništa specijalno, ali od kada je moj bivši momak (koji me povrijedio previše) zaboravio na njega slavim ga kao da je poslednji. I ove godine, sto do njega sa cijelim društvom provela se najljepše moguće. Inat, ljutnja ne znam šta je.
I ne, nije mi 18.
Radim u većoj firmi, dosta nas je zaposlenih. Bile su mi potrebne informacije za klijenta koje nisu u mom domenu, obratila sam se koleginici za koju su mi rekli da je stručna, a sa kojom generalno ne komuniciram i ne poznajem je lično. Reagovala je pitanjem zašto se baš njoj obraćam, ko mi je rekao da direktno nju pitam. Kulturno, a neprijatno. Kad sam objasnila da su je pohvalili i rekli da će sigurno moći da pomogne, ona je rekla malo nadmeno "pa da, uvek svi kažu pitaj Macu". Dočekala me s tim nekim nadmenim stavom "ne znaš kod koga, pa si došla kod mene". Izgleda da je nama ljudima često teško da budemo ljudi... ili ja ne razumem ovaj svet.
Ne razumem šta nekim ljudima u raspravi znači: „Imam ja godina“? Da vi imate godina, ne biste se tako ponašali. Najjače je kad mi neko kaže da ima godina i iskustva kroz rad i druženje, a nezreo je i ponaša se kao da ima 16.
Mnogo sam bila tužna jer muž u prvoj trudnoći nije želio da ima seks sa mnom i rekao mi je da mu smeta stomak. I sad se čudi zašto ne želim drugo dijete…
Ponekad se zapitam kako su se zvali i izgledali moji daleki preci iz 1500-ih i 1600-ih godina i kakav im je život bio.
Ponekad se pravim da sam jača nego što jesam. Ne zato što hoću da glumim, nego zato što nemam snage da objašnjavam koliko me sitnice bole. Umorila sam se od toga da budem razumna, strpljiva, ona koja razume sve i svakog. A niko se ne pita ko razume mene.
Nedostaje mi osećaj da sam nečiji mir, a ne stalno ona koja trpi, čeka ili se prilagođava. Znam da mogu mnogo, ali nekad bih volela da ne moram stalno da budem jaka. Da mogu da se raspadnem na pet minuta, bez krivice.
I dalje verujem u dobro, iako me ponekad umori sopstvena nada. Samo želim malo tišine u glavi i nekog ko neće tražiti objašnjenja, već će reći: „Vidim te.“
Izluđuje me što je za muškarce normalizovano da svoju visinu koriste kao izgovor da imaju veliku kilažu. Savršeno normalno da muškarac ima 115 kila jer eto, on je muško, visok je skoro 2 metra, ili ona famozna rečenica "muško nije muško ako nema bar 100 kila". Dok to naravno nije slučaj za žene, čak i ako smo visoke ne smijemo "prekoračiti" određeni broj i moramo težiti što manjoj kilaži i kad smo visoke. Duboko me frustriraju ovi dupli standardi.
Žene teško podnose odbijanje njihove ponude za seks. Uverio sam se u to nekoliko puta pre nego što sam se oženio. Razlozi odbijanja su: poznavao sam ili bio blizak sa nekim od njihovih (brat, sestra, ...), znao sa kim su bile pre mene, pa mi to nije ulivalo neko dobro mišljenje, ..., a kasnije, bio sam u vezi sa sadašnjom suprugom i na kraju zbog ženidbe i braka sa njom. Supruzi sam dok smo bili u vezi, rekao za svaku od njih, jer su neke pričale da smo imali to što uopšte nismo imali.
Bavim se poslom za koji se očekuje da imam para s njim, međutim otkako je ova inflacija, jedva spajam kraj s krajem, a sramota me da to ikome priznam.