Osoba koja je bila deo moje duše, a to je moj prijatelj mi je prosto okrenuo leđa bez reči
kada sam ga pitao šta se dešava da li sam nešto uradio te je tako on je rekao da se ništa nije desilo da je sve ok ja sam i dalje zbunjen zašto je prosto prekinuo svaku komunikaciju.
Žao mi je što se ljudi oko mene nisu potrudili da mi predstave brak kao pozitivnu stvar od djetinstva pa do danas. Imam 30 godina i ljudi oko mene mi govore "nemoj se ženiti".
Lik koji me je jurio i zacopao se u mene se ispostavilo da je oženjen a da to nije rekao. Eto tako. I pitanje, kako verovati nekome i ne razumem zašto ljudi to rade?
Imam strah o odbacivanju drugih, da ja otkačim neke ljude, da prekinem prijateljstvo ili bilo šta. Jer u jednu ruku mi bude žao za te ljude, toliko se vežem da uvijek gledam da pomognem ih u životu. Na kraju dobijem da ja budem ta ostavljena. I to boli, jako.
U top tri najveća fizička bola stavljam vađenje umnjaka (pogotovo donjih). Šta je ovo i zašto ovoliko boli, imam osećaj kao da mi je neko prepolovio glavu. Znala sam da će boleti, ali ovoliko? Pa čovečee.
Teraju me da rađam samo zbog silne imovine, a meni se ne rađa.
Neke ljude upoznamo u pogrešno vrijeme. Izgubimo ih jer se tada nismo pronašli s njima.
Godine prođu, drugi ljudi dođu i prođu kroz život, i sjetiš se njih, i sada bi sve dala da se sada ponovo pojave. Baš oni. Baš on.. niko drugi.
Nekad vas neko odbije jer nije sve posloženo dobro s njima u njihovoj glavi, ne zbog vas.
Vrati se, T....
Svi oko mene nešto korisno nasljeđuju. Ovaj naslijedio kuću od djeda, drugi stan, treći vikendicu, četvrti novac. Jedino su moji bake i djedovi siromašni i nikad nisu imali nešto svoje. Kuća na selu koju smo naslijedili je za rušenje i podijeljeno sa još nekoliko rođaka. Trudim se da barem ja ostavim nešto svojoj djeci.
Dopadamo se jedno drugom, a stalno se svako malo ignorišemo jer smo istovremeno oboje bili nesigurni da druga strana želi isto zbog nedostatka konkretne komunikacije. Oboje smo jednako krivi-on jer nije poslao direktnu poruku, ja jer sam zbog tog prva nestala i oboje što smo kasnije uzvraćali nestajanja jedno drugom. Želim odavno da budemo dosledni i da prekinemo taj niz šutnji i ignorisanja, pa vraćanja i sad kad vidim da mi je bila greška što nisam htela da ispadne da trčim za njim, pa mu nenamerno vraćala jer nisam znala drugačije, i kad želim pokušati brzo reagovati kako bi oboje prestali s tim-sad njega nema. Bolno je jer je bilo obostrano a propalo je.