Otišao sam da živim na drugi kraj sveta 10 000km od kuće. Osim uže porodice za 4 godine niko mi nije prvi poruku napisao, bez da sam se ja prvi javio. U isto vreme me to i ljuti i daje mi snagu i neki inat da možda nisam pogrešio što sam otišao. Barem stvarno znam kome nešto značim i ko misli na mene. Sve u svoje vreme :)
Pročitala sam veliki broj knjiga. I kada slučajno ugledam knjige kod neke osobe, radost mi je posebno velika jer je ona već deo mog sveta i mog znanja. Podsećaju me na sve što sam ostvarila kroz čitanje.
Kad dođe slava, kao da sam na psihijatriji. Sve sami experti i znaju sve o svemu, tračaju, ispituju ko u policijskoj stanici, histerišu prilikom raspravljanja o politici, daju savjete ko da su vrhunski stručnjaci za život, a ne znaju svoju dijagnozu. I još mi majka kaže da sam ja luda što izbjegavam ljude jer "normalno je pričati i slušati". Neka, radije ću ja biti ta "luda".
Volim da se družim i volim sve svoje prijatelje, ali mi svako brzo dosadi, ima perioda kada mi skaču po živcima. Ne svi od jednom. To mi traje po par meseci, pa prođe. Ne znam zašto se to dešava.
Užasnuta sam ljudima i čovječanstvom. Svaki dan procitam kako je neka "majka" ostavila bebu samu danima. Nedavno sam postala mama i još me više pogađa činjenica da se neko dijete napatilo gladno, žedno, uplakano, dok nije podleglo. Teško je brinuti o malom biću, znam da smo preumorne, nenaspavane, iscrpljene...ali molim vas mame, potražite pomoć porodice, prijatelja, stručnu pomoć, ali nemojte dizati ruku na nevino stvorenje, još manje ostaviti ga danima da se pati. Mislim da nema ništa nehumanije od tog.
Volim jake muškarce, vojnički i sportski tip mada sam imala 1og koji nije bio takav, znači nije presudno. Ja sam nježna i osjetljiva ali jaka kad treba, i razmišljala sam zašto me baš takvi muškarci privlače.
Mislim da je razlog taj što sam odrasla bez oca (moji su razvedeni bili a otac je umro dok sam išla u školu) pa mi fali taj zagrljaj snažne osobe, zaštita jakog muškarca. Osjećam se bezbrižno kao pile u takvom zagrljaju.
Oženio sam se, dobio bebu, sa ženom se nikad ne svađam, ona, mirna tiha....bila je jednom u braku, rekla mi je da nije volela muža i da nikad nije volela, ali je maštala o ljubavi kad je bila mala. Zna da sam ja imao fantastičnu ljubav dugo godina, probao sam sa njom sve najlepše, prihvatio dete iz prvog braka kao svoje, mali me voli više od biološkog oca. Ona mi daje desetku kao ocu, devetku kao mužu. Ona je hladna osoba, na žalost, nikad ne zagrli, nikad ne poljubi sama. Ja nju zovem dušo, pile, sunce, ona mene po imenu oduvek. Pre par dana mi kaže, "ne volim te emocionalno", na pitanje koga voli emocionalno, kaže da voli našu bebu tako. Navikao sam da volim i budem voljen, tako funkcionišem, nikad nisam bio za prosek, već ili volim, ili ne volim, ne mogu na pola.
Kocka je 100% đavolja, na koje sam ja sve načine gubio pare na kocki, to je za rubriku vjerovali ili ne. Ko da jednostavno ima neka viša sila koja ti ne da da dobiješ neki dobitak. Znači da čekam Real Madrid protiv Zvezde, 50 minut pri rezultatu 0:0 i da Zvezda ima crveni karton, ja sam ubjeđen da Real ne bi dao gol. Ko da nema pravde u kocki, ko da jednostavno postoji viša sila koja ti ne da da dobiješ. Da ne bude zabune, znao sam ja i dobijati pare na kocki (mnogo puta), al sam zato mnogo mnogo više IZGUBIO.
Prekinuo sam s curom jer mi je rekla da me voli prije nego što sam ja planirao.