Kad je zbog lošeg managementa ostao bez posla kojem je posvetio 3 godine života (počeli kao start-up i narasli na 300+ zaposlenih) moj dečko je kupio gaming laptop i kad ne bi bili zajedno ili ne bi imao obveze igrao igrice (primao je naknadu za nezaposlene). Govorili su mi da je lijen i ništa od njega neće biti a ja sam im govorila da ga puste da mu samo treba vremena. Poslije 4mj. mi je rekao da želi pokrenuti svoj obrt i ja sam ga podržala. Godinu dana kasnije posao mu super ide, a ovi koji su mu pričali iza leđa sad preko mene pokušavaju da uđu s njim u posao.
Toliko ljudi znam koji su prestali da jedu hleb, pice i stvari od testa. Fenomenalno izgledaju. Ja sam probao da ne jedem hleb. Najviše što sam izdržao je 2 nedelje. Osećao sam se umorno i stalno gladno. Kako sam pojeo par parčadi (napravio sendvič i posle malo meda) opet sam dobio snagu. Ne znam šta da kažem.
Introvert sam kojeg svaka komunikacija poprilično mentalno umara. Sreća u nesreći je da sam iznimno ružan pa me ljudi jako rijetko uvlače u komunikacije.
Reći ćete da je ovo jadno, znam i ja da jeste. Ali toliko me šira familija smara jer nemam devojku da sam blizu da im održim bukvicu pa neka se slobodno ljute. Definitivno ne mogu naći devojku, a i vec se privikavam na samoću. Ali kad dođu porodična okupljanja baš odskačem sam a okolo sve parovi. I sad razmišljam da na ta venčanja u familiji vodim poslovnu pratnju. U slučaju da neko ovo odobri, može i da preporuči.
Kao psihologa i psihoterapeuta me sramota kad vidim na društvenim mrežama kako imaju Givaway sa besplatnom seansom i kako imaju popust od 40% na prvo troje koji se jave. Kao da je biznis a ne pomagački poziv koji se radi iz ljubavi. Od ljubavi se ne živi, ali se ne živi ni od giveawaya... brukate se ljudi.
Zdravlje nije i ne bi smelo da toliko postane biznis.
Čoveku neće biti bolje od jedne vaše seanse, ne znam koja je poenta. Ali me je stvarno kao stručnjaka sa više od 10 god iskustva, sramota.
Ne mogu da verujem šta sam doživela. Dva meseca dopisivanja, dejtovi, njegovo javljanje meni, udvaranje... Na drugom dejtu se smuvamo i on mi kaže kako mu se sviđam, želi da bude sa mnom bla bla... Par dana nakon toga, poruke postaju ređe, otvoreno ali bez napada mu kažem da mi smeta kada ga nema po ceo dan ili više dana, on čak ni u poruku nije ušao.... Čovek sa svojih 37 godina, doktoratom i profesor na fakultetu... Svemu sam se nadala ali ne i ovome. I boli.
Njegova baba mi je pred njim rekla da dođem da živim kod njega (dakle da napustim oca, posao, grad i državu) ili će da ga oženi drugom 🤣 on je ćutao na to. Od tog trenutka zgadio mi se on i njegova baba.
Ne podnosim buduću svekrvu. Konkretno meni nije ništa uradila, ali je mog verenika napustila kada je on imao samo dva meseca. Od skoro su ponovo u kontaktu, ali posle svakog razgovora sa njom, on je nervozan, ali ipak ne može tek tako da prekine kontakt sa njom. Često i kad razgovaraju, govori mu kako nikada neće da je obiđe, od čega se meni povraća. Planiramo svadbu i ona konstantno ima neke želje i primedbe, i kad joj kažemo da mi to ne želimo tako ona se duri. Ja želim i decu sa njim, ali se bojim ako krene mnogo da se meša, kako da ne prsnem na nju, pogotovo ako im bude pružala sve ono što svom detetu nije...
Kad me pitaju što nemam nekog, sa mojih 27g., pa kako da vam na lijep način kažem "ružna sam i neće me nitko" ? Eto tako je kako je.
Mrzim socijalnu anksioznost. Teško mi je da gledam ljude u oči dok pričam, a onda misle da sam nezainteresovana, a to nije istina, onda pošto živim u zgradi svaki put kad vidim da neko čeka lift ja moram peške na 10. sprat, neprijatno mi je da pređem ulicu a auto da mi stane i onda se uvek pravim da čekam nekog, pa pređem kad nema automobila... Ne mogu više, ne znam kako da prevaziđem to.