Radio sam u jednoj kancelariji gde se očekivalo da budete fer i pošteni jedni prema drugima. Poslovno maksimalno fokusirani ukoliko to niste otkaz dobijete za sitnicu. O plati da ne pričam koja čas bude do 10 u mesecu čas sredinom čas na kraju prođe nekad i po 40 dana mi platu ne dobijemo i onda se naljute kad pitamo za platu. Druže moj nisam ti je ukrao već zaradio šta bi bilo da ja dođem na posao kad hoću sigurno bi se naljutili oni. Pao mi je mrak na oči i otišao direkt kod šefa i to mu sve rekao lik se začudio koliko hrabrosti imam za 30 min stiglo je obaveštenje u grupi da će se plate pustiti do kraja radnog dana.
Djevojka s kojom sam u vezi je u jednoj knjizi našla razglednicu koju mi je poslala ne bivša cura nego ona prije nje prije nekih 6 godina. Uopće nisam ni znao da je tamo jer tu knjigu sam davno pročitao možda ju je ona koristila za obilježavanje stranica. Dočekala me s tom razglednicom na stolu, počela se derat na mene, histerizirat a ja sam ju samo pogledao, poderao razglednicu bez riječi i bacio ju u smeće. Razumio bi da smo klinci ali odrasli ljudi u 30-ima pa valjda možemo razgovarati nije sve odmah smak svijeta i prevara.
Mrzim kad neko prekine kontakt sa mnom a da ne znam zašto. Prosto kao da sam im nešto loše uradila i ne dobijem objašnjenje, onda kada pitam tu osobu da se ponovo vidimo ili čujemo kao da demon uđe u njih i izbegavaju me, ne odgovore na poruke ili pozive. Naravno da nisam navalentna, ali pošaljem poruku ili dve samo da pitam šta nije u redu. Onda imaju neke glupave izgovore i onda je to to. Ja više ne pišem jer imam ponos i neću da molim, a oni se ponašaju kao da me ne poznaju. I to nikada neću razumeti. Šta sam ja tim ljudima uradila da me odjednom izbrišu iz svog života, a do nedavno smo bili super?
Imam jako lepu i srećnu vezu sa finim dečkom koji me mnogo voli. Zajedno smo par godina i nameravamo se venčati. Ono što sam naučila je da ljudi mrze skladne parove. Iako se mi i ne eksponiramo previše, niti razmećemo, razni ljudi su nam svašta pričali i podmetali nogu. Vrhunac je bilo kada je moj bivši koji je mene odbacio, izmišljao razne gnusne priče o meni koje su totalne neistine.
Ego mi je takav, kad se nekome ne dopadam uradim sve da mu se još više ne dopadam.
Zbog lekova za alergiju danas mi je doktorica saopštila da neću moći biti majka. To mi je jedini cilj u životu i bio da budem majka. Kada mi je to rekla kao da je jedan dio mene umro.
Mojoj obitelji je došao jako težak period, borimo se s problemima iz dana u dan od cijele prošle godine. Postala sam jako pasivna, ne družim se s ljudima, skoro nigdje ne idem. Ne primjeti to nitko jer skrivam ali nemam volje uopće, a kad imam volje peče me savjest što ja odem rasteretit misli, a oni budu kući s problemima. Doslovno kao da imam kamen na leđima koji svaki dan postaje sve teži i teži, a ne mogu ga skinuti dok se problemi ne riješe.
Ne znam šta više da radim sa ovom ljubavlju u sebi..prošlo je osam godina, nisam se ni metar pomerila. Kada prolazi i da li ikad, život mi je stao i nikad se nije nastavio. Da mogu da mu poklonim život dala bih, jer ionako ga nemam, ne postojim, samo udisanje vazduha gde je svaki udisaj ispunjen njime.
Nervira me kad devojke okrivljuju momke da su cepidlake i škrti jer im neće nešto kupiti iako “je to malo para”. Pa ako je malo para, zašto ne platiš sama?