Treća sam godina fizike, ali ja i dalje ne znam računati stoljeća. Ne razumijem! A računanje postotka na pamet sam shvatila tek nedavno, znala sam samo da je 50% pola. Kako ova moja glava funkcionira ne znam...
Poslednjih par godina rođendani nisu kao pre da dobiješ neku lepu sitnicu da najbliže prijatelje pozoveš na neki kolač sok. Svi danas rođendan organizuju uz to da gledaju koliko ćeš im para staviti u kovertu. Ja svake godine napravim kod sebe večeru za moju rodbinu, kumove, prijatelje i kolege. Odmah kažem da mi novac ne donose jer sam ih pozvao zato što su oni meni dragi, bliski i smatram da trebaju biti moji počasni gosti. Ako već hoće nešto da sakupe i da mi kupe da to bude neka sitnica koja će mi ostati kao uspomena na njih.
Kod nas je neki dan žena preminula, mislim prirodnom smrću od četrdesetak godina tokom roditeljskog sastanka u školi. Odlučio sam da nikad neću izaći iz kuće posvađan sa svojom majkom. Možemo se posvađati i svašta nešto, ali na izlasku ću se pokušati sjetiti da kažem nešto fino ili barem ok, normalno. Mogu se nastaviti ljutiti ponovo kad smo u kući ako je već potrebno, ali ne želim da zadnji događaj bude nešto ružno.
Dete od 5 ipo godina mi govori možeš da pitaš chatgtp. Dete je moralo sve od A do Š da mi objasni gde je čulo, videlo i ko je koristio u njegovoj blizini chatgtp. U šoku sam. Nakon toga je usledio ozbiljan razgovor sa napominjem malim detetom. ZNAJU SVE DECA OD 5 GODINA, OBRATITE PAŽNJU RODITELJI.
Kako mi idu na k ovi što uvek govore 'pomozi ovom, pomozi onom', a oni ništa ne preduzimaju. Isto tako, zvocaju ljudima što neće da ustanu u prevozu da neko sedne, a oni sami sede, što zapravo pokazuje koliki su licemeri. Pa je'em mu, ako nešto želiš, to uradiš, što napadaš druge?
Ja stvarno ne mogu da verujem u šta su se današnji ljudi pretvorili. Da li je moguće da ima toliko naroda koji se sprda sa lopovima, krađama itd i podržava to? Stalno čitam i slušam podrugljive komentare 'e neka je, snašao/la se' itd. Treba da vas bude sramota. Od kad je krađa postala normalna stvar? Ovaj svet je totalno otišao u k.
Prvi put za moje 22 godine života desilo mi se da mi je pegla ostala uključena, i otišla sam u grad. Sva sreća da je crkla, da je ostala zapalila bi se kuća!
Ranije sam imao dosta prijatelja non stop se izlazilo negde, vremenom kako smo otišli na studije, zaposlili se, našli devojke neka prijateljstva su nestala. Prijatelje koje trenutno imam su baš pravi iskreni prijatelji. Ranije dok sam ih imao puno jedan kuka, drugi se ne seti ni da mi čestita slavu, rođendan. Par puta kad mi je trebala neka pomoć kulirali su me, neki i kad odeš sa njima negde očekuju da im platiš luksuznu večeru. Jedan dan sam takvima reko more terajte se. Imam tih 10-tak prijatelja za koje sam tu u svako doba dana kao i oni meni.
Sramota me je da priznam koliko sam zaokupirana svojim fizičkim izgledom, da sam puna kompleksa i da stalno razmišljam o načinima na koji mogu da se popravim. U društvu se pravim da sam samopouzdana osoba zadovoljna sobom i ponašam se nonšalantno kad se pomenu teme vezane za lepotu, a kod kuće je druga priča. Kozmetika, treninzi, kosa, šminka, analiziranje svake pore na nosu, svake crtice i mladeža. I ovo moje stanje traje od 7. razreda osnovne, a sad sam u srednjim dvadesetima. Kao dete sam bila jako ružna. Imala sam problematično lice, nosila sam protezu, mama mi je pravila neku smešnu frizuru, imala sam grbav nos, koji sam posle srednje operisala. Niko me nije zezao za izgled, ali sam se našla u 100 situacija u kojima bi mi indirektno bilo stavljeno do znanja da nisam lepa kao druge devojčice. Nikad kao dete nisam dobila kompliment vezan za izgled i mislim da zbog toga vučem ovolike komplekse.
Otkad sam krenula da pijem kontraceptivne pilule zbog policističnih jajnika, ja sam postala opsednuta slatkišima. Ranije sam mogla 15 dana lako izdržati bez šećera, a sad ako ne pojedem nešto slatko u danu tresem se i opada mi koncentracija… kao pušač kad nema cigare.