Moja cimerka se na mene naljutila zbog nekih gluposti, navodno jer sam je uvredila nekim svojim postupcima, a ja uopste ne vidim razlog zasto. I sad ne prica sa mnom. Ne volim one neprijatne tisine kad smo same u sobi, prosto ne volim.
Uvijek sam u svemu kasnila za svojim vršnjacima. I prvi dečko, i prvi poljubac, i sve prvo... Sad gotovo svi imaju djecu, a ja tek sada prolazim kroz ono kroz šta su oni prije 15-ak godina.
Kad sam imao 6 godina deda mi je rekao da se ne javljam na fiksni telefon i ako neko na ulici pita za njega da kažem da nije tu. Fiksni zazvoni ja dižem slušalicu i kažem ,,Nismo tu"😂
Brat živi u odvojenom delu kuće gde ima sve pa i ulaz. Tamo niko živi ne sme da uđe ni u kom smislu. U tom delu ima tri pit bula, jednog sopa i vučjaka. Bila sam par puta tamo, sve je ok u smislu ne smrdi itd jer vodi brigu o njima. Ali oni ga slušaju kao da su njegovi vojnici. On kad izađe iz kuće, psi mu postaju teške zveri. Mislim kad bi neko ušao u kuću, živ ne bi izašao. A dok je on unutra, oni su male mace. Nije mi jasno kako čoveče? Imam staforda u sobi i da neko dođe uđe unutra, još bi se igrao sa njim...
Jako sam slab u matematici. Sinoć sam sanjao da radim kao konobar i da ne znam vratiti kusur Lepoj Breni. Ona se smijala, a ja propadao od srama.
Treba da držim predavanje na konferenciji. Baš sam nervozna..
Kada sam pošao u školu moji su mi rekli da mogu da se vratim kući kad god hoću računajući na to da će me učiteljica zaustaviti ako slučajno pomislim da u sred časa pođem kući. Morali su tako da me slažu jer ja nisam hteo uopšte da uđem u učionicu ako mi ne obećaju da ne moram da sedim u klupi ako to ne želim. Već trećeg dana škole se meni mnogo prispavalo i ja lepo počnem da pakujem sveske u torbu ne bih li otišao kući. Učiteljica me pita ''Gde si ti to pošao Tomanoviću?'', a ja nonšalantno odgovorim ''Dosta je bilo, idem kući, spava mi se''. Od njenog silnog šoka nije ni pokušala da me spreči da odem, a moji umalo da se šlogiraju kada sam ušao u kuću. Do kraja osnovne škole su me zezali zbog tog događaja, a i dan danas kada me učiteljica sretne u gradu obavezno mi po hiljaditi put kaže kako za 30 godina koliko je radila u prosveti nije naišla na takav slučaj poput mog i da će me pamtiti dok je živa.
Gledala sam svojim očima kako me je prevario čovjek kojeg sam voljela. Boli...
U životu nisam upoznao makar polu-uspešnu osobu a da se oslanja na bogove, zakone privlačenja, joge, karmu, meditacije i slične k*rce. To je isključivo sport za maloumne ili sirotinju.