Kako me iritiraju ove osobe što odu vani i prave se da ne znaju svoj maternji jezik. Izvrću reči, krevelje se dok pričaju itd. Te fore možete nekom drugom, kod mene ne pale. Kako oni ljudi što pričaju tečno po par jezika? Kako se oni ne krive dok pričaju i ne izmišljaju toplu vodu? Kad god sam se dotakla te teme sa nekim(i svojom, a i tuđom inicijativom) skoro uvek se nađe neko pametan, pa kaže 'kako su zaboravili' i da je to normalno. Ne, nije. Jedno je kad neko od malena živi u stranoj državi, a drugo kad ode sa 30 godina i sa 40 tobože zaboravi maternji govor. Bežite bre, foliranti.
Zaljubljena sam u zauzetog čoveka koji ima decu...viđamo se već duže vreme i jedino s njim sam se osećala ovako znam da nije baš najmoralnija odluka, ali ne mogu protiv sebe.
Ne trebam ti ja u životu. Mene radi nemir. Dosadan mi je mir. Jako sam nepredvidiva, strastvena i neobična osoba i to volim kod sebe. Mislim da bi se ti malo uplašila toga.
Jako sam volela svog oca, iako je uvek bio nervozan i grub prema meni, bila sam željna igranja s njim, maženja, druženja... Kad su se on i mama rastali, on više nikad nije pitao za mene. Od nedavno, nakon 20 godina, me počeo zvati, naravno trebalo mu je para. Pomogla sam, čula se još par puta s njim i blokirala ga. Nemam živaca za njega, a iznutra neopisivo boli.
Svaki posao koji sam radila je rezultirao otkazom. Bilo da se radi o kancelarijskom poslu ili nekom fizičkom radu. Poslednji je bio rad na sezoni u kuhinji, jeste težak i naporan, i ljudi ga s pravom izbegavaju. Ali i tu sam dobila otkaz. Svugde ista priča, da nemaju vremena da mi pokazuju. Brinem se za sebe jer mi je blizu 30, a ja nisam dobra ni u čemu.
Živim za dan kada ću ga preboleti... Frustrira me što ne mogu nastaviti dalje.. Odbijam svakoga iako nikada nećemo biti zajedno.
Par mojih drugova me konstantno provociralo jer nemam nikog pored sebe i nikad nisam imao i kako je krenulo nikad neću ni imati, a oni su svi bili u srećnim vezama, sviju sam ih kleo dok nisu raskinuli. Izuzev jednog drugara nikad mi ništa nije rekao, želim im dugu i srećnu vezu iz sveg srca. A ove ću da kunem kad god uđu u novu vezu. Možda sam ja zla osoba ali nije u redu da me provociraju.
U poslednje vreme me nerviraju snimci ili slike po društvenim mrežama gde se parovi ljube, grle i nešto slično. Svima drugima, ili bar onima koji su se izjasnili (na društvenim mrežama-nisam ni sa kim iz svoje okoline o tome pričala) je to slatko i ako komentarišem da tome u tolikoj meri nije mesto tamo gde to svi mogu da vide naiđem na osude, blokiranje komentara, jer kažem svima su to prelepe stvari, a meni najviše izgleda kao "vidite kako se mi volimo". I 'ajde poljupci još i nekako, ali hvatanja raznorazna, valjanja po krevetu su mi užas, a i to je nešto što u poslednje vreme svakodnevno viđam, iako većinu tih ljudi i ne pratim.
Kad smo počeli da se zabavljamo ja i moj sadašnji muž, kad god smo trebali negde sami da izađemo ili odemo negde on ne pije nazivali ga papučorm, ja sam se nervirala zbog toga dok je on govorio oni su ljubomorni, danas su oženjeni žene im lenčuge spavaju dok svekrva sprema i čuva decu, ne smeju nigde sami, ja i muž kupili stan oboje radimo imamo dete, nedavno bili kod nas i muž kaže ajde mi muškarci u kafanu žene nek se organizuju nešto oni ćute, nasmejala sam se i rekla ne kupujte papuče ostale su od vašeg brata, tišina i gledanje u pod...