Moj muž je stariji 20+ godina od mene. Roditelji su to od početka prihvatili jer su videli koliko me voli a sestra je uvek imala neke podrugljive komentare. Na početku braka mi je rekla da imamo još par godina pre nego mu postanem negovateljica. Odgovorila sam joj da ću mu rado biti i negovateljica ako treba jer je to moj muž kog volim. Desilo se da sam par meseci bila teško bolesna, hvala Bogu sad je sve u redu. Za to vreme, muž me je gledao 24/h, bdio danonoćno nada mnom. Nikad mi za ove godine nije lošu reč rekao a kamoli nešto gore. Sestru muž, njen vršnjak inače, ostavio nakon porođaja jer se ugojila i nisu mogli da imaju sex odmah. Normalno da ne likujem ali dobro se sećam svih njenih komentara, kako mi je muž deda, kako to neće potrajati, kako me verovatno nijedan mlađi nije hteo pa je on bio daj šta daš. I uopšte se ne osećam loše što me zabole du*e za njenu situaciju i što sad kuka jer je morala kod roditelja da se vrati.
Volim kad se muškarac potrudi oko mene, izvede me na večeru, dođe po mene pa odemo negde izblejimo, istroši se oko mene. O muškarcu dosta govore njegova konkretna dela i ponašanje, a ne prazne reči i zavlačenje preko poruka. Imala sam i takvih slučajeva, dok nisam uvidela da traćim vreme na takve bespotrebno! Ako oni ne mogu svoje vreme da provedu sa mnom onda šta će mi u životu.
Nerviraju me ljudi koji žele da se raspravljaju i provociraju vas, pa kad im odbrusite – oni vam odgovore sram vas bilo, kako možete... Onda kad ih ignorišete i ne pecate se na provokacije, tad se ljute i govore vam da nije u redu što ih ignorišete. Bolest.
Kada mi je sestra od strica pravila devojačko veče, toliko sam bila srećna i napila se kao nikad. Kada se proslava završila i krenuli smo kući, na pola puta sam drugu rekla da zaustavi auto jer moram da povraćam.
Izašla sam iz auta i krenula da povraćam, razmišljala sam kako u skorije vreme nisam poginula ovako od alkohola. A onda kad sam bacila pogled, pored mene su stajali spomen i cveće nekoj osobi koja je tu poginula. Ljudi moji, vi ne razumete...
Bok ekipa, trebam vaš savjet. Sviđa mi se dečko na faksu, inicijal I, već dugo. Njegov prijatelj mi je prije rekao da I nije prebolio bivšu, pa sam mu dala prostora. No, sada sam saznala da mu je taj prijatelj “smjestio” curu u klubu, iako je znao da mi se sviđa. Sada je I sretan s tom curom, a meni je teško jer osjećam da sam propustila priliku.
Ovo je moj zadnji semestar na faksu i nakon toga ga više vjerojatno neću vidjeti. Pitam se trebam li ga pokušati bolje upoznati, iako je s drugom, da vidim ima li tu nečega, ili jednostavno sve pustiti i krenuti dalje? Znam da bih trebala biti “girl’s girl”, ali osjećam kao da bih si možda trebala dati priliku, iako mi to sve jako zvuči kao pjesma “Yes, and?” od Ariane Grande.
Što biste vi napravili da ste na mom mjestu?
Zašto je problem zadržati nešto za sebe? Ako me neko pita radim li, kažem da i odmah ide pitanje gde, u kojoj firmi, šta radim... Kad kažem da želim te info zadržati za sebe, svoju privatnost, ljudima kao da je krivo i posle čujem da kažu kako sigurno ništa ne radim i nigde me nema jer neću da pričam o svom životu. Evo nisam nikom rekla da sam u vezi, objavila sliku na profilu, drugarica se naljutila jer joj to nisam rekla. Stvarno ne kapiram ovakvo razmišljanje. Eto ona se udala, ja to nisam znala dok nije objavila slike, meni bilo drago i čestitala sam joj umesto da se ljutim kao ona. Šta nije u redu s ljudima?
Ponekad samo želim da čujem nisi ti kriv, nije tvoja greška čak i ako nije istina malo bi mi bilo lakše da čujem to od nekoga. Vidim da ovaj put gde krivim sebe za sve vodi samo u očaj, ali ne mogu sam da se iščupam.
Imam 20 godina i živim u manjem gradu. Radim već neko vrijeme i većinu života mi se sve svodi na posao i kuću. Nakon završetka škole kontakti sa društvom su se polako izgubili i nekako sam se povukao u sebe, pa sada skoro da i nemam društveni život. Na poslu sam u dobrim odnosima sa ljudima, znam se šaliti i pričati normalno sa svima, tako da nemam problem sa razgovorom kad već nekoga upoznam. Ali moj najveći problem je što skoro nigdje ne izlazim pa nemam ni priliku upoznati nove ljude. Ponekad imam osjećaj da za neke stvari u životu kasnim ili da nisam dovoljno dobar, iako radim, štedim nešto novca, trudim se oko sebe, a nikada nisam imao djevojku.Volio bih u budućnosti imati vezu, osjetiti kako je biti voljen i jednog dana imati porodicu.
Često se pitam kako žene doživljavaju taj koncept „prijateljstva“ koje toliko žele od muškaraca i plaču što ne mogu da ga dobiju. Znači, kada se vidimo negde flertuje sa mnom, gleda me napaljeno, troši moje vreme a onda životom izbegava da i kafu popijemo. Normalno, kada joj treba nešto zove mene a ne te alfa mužjake i loše momke koji joj se „sviđaju“ i u čiji karakter se toliko kune. Ako nećeš tako znači da si frustriran i gledaš žene kao objekat a što ona tebe posmatra kao stvar i sredstvo to nema veze. Žene koriste našu paznju a posle nas odbace nekom pričom o „prijateljstvu“. Gledaju da dobiju šta im odgovara a ostalo da izbegnu. Da je njima stvarno stalo do prijateljstva nešto bi i one uložile u njega i privlačili bi ih takvi muškarci koji doprinose njihovom životu. Jednom mi se desilo da se neka takva zalepi za mene, celu noć smo pričali, smejali se i posle sam bio jedini iz grupe koji nije nešto smuvao. Brate, ako nisi zainteresovana ili nemaš drugo šta da ponudiš, od*ebi.
Radim kao menadžer u noćnom klubu i neverovatno je koliko svi žele da budu prijatelji samnom kako bi ostvarili neke pogodnosti u klubu.