Baba od mog momka je veoma bezobrazna i niko ne sme da joj se suprotstavi! Žena od 80+ god, ako joj dune da hoće da kreči od mog momka se očekuje da se nacrta kod nje (pošto je on "omiljeni unuk, stariji unuk ne ume ništa). I to je niz situacija, pala joj je slika sa zida, ne ume da upali tv, ne može da okači zavese sama, nema ko da je odveze negde,..Naravno da mi smeta, jer ima i drugi da joj pomognu al naravno ona neće, samo njen unuk, ostali naravno iskoriste to i "izvuku se". Nekad se s momkom zbog obaveza vidim samo 1 nedeljno a i taj 1 dan ona upropasti (ako ne izmisli nesto onda mu prebacuje kako može da se kafeniše sa mnom a njoj da ne pomogne). Još na ovo, baba je veoma drska kada nije po njenom, izražava se uličarski što ne priliči nikome a kamoli nekome njenih godina, a momak i njegovi to pravdaju u fazonu "Pusti je, znamo svi kako je težak život imala". Svi imamo tužne životne priče pa se ne ponašamo na taj način. Sva sreća pa niko ne živi zauvek!
Dok sam plakala i jecala i jedva do daha dolazila, moj dečko s kojim sam preko 9 godina u vezi, je hladno sjedio i jeo, ni da mi priđe, da me zagrli, utješi, njegov komentar je bio da glumim i da samo hoću pažnju, a zbog njega sam bila u takvom stanju, jer nisam imala više snage da izađem s njim na kraj, jer smo se raspravljali i počela sam da plačem, sve me je to baš pogodilo, kasnije sam i dodatno plakala, jer sam vidjela da apsolutno prema meni nema empatije, to mi je ostavilo hajmo reći neku traumu, pa šta će sutra biti kada se uzmemo npr, ako je sada takav, kako da mu pokažem svoje najdublje emocije, kome da se obratim kada mi bude najteže, hoće li on uopšte biti u tako tim trenutcima pored mene, teško mi je, niti ostati, niti otići.
Živim sa momkom u mojoj kući (moji su u prizemlju) skoro dve godine, a od pre par meseci smo i u braku. Njegovi nam nikada nisu došli u posetu, ne pomažu nam finanijski niti fizički u radovima oko sređivanja stana. Često ga zovu da im pomaže u kojekakvim poslovima i ljute se kada ne ode. Pre neki dan su ga čak i pitali da li će dati pare da spreme slavu... Ja inače trenutno ne radim, dok moj muž radi težak fizički posao.
Svaki put kad dođem na njezin pc ili mobitel da nešto provjerim, sva povijest je obrisana i nikad ništa ne mogu naći.
Cela ženina strana familije su ljudi anksiozni, skloni svađama, pravljenju drama, histerisanju, glumatanju da ih neko mrzi, ogovaranju, kritikovanju svega i svakog, ukratko toliko šire negativnu energiju oko sebe da je to neverovatno. Boli me glava i kad idemo i kad dođu u goste, čak i kad zovu na telefon. Samo traže publiku za njihovo pozorište. Toliko sam iscrpljen posle tih susreta, kao da sam trčao maraton.
Kad se sjetim mature, prije 20 godina i gluposti da smo jedni drugima braća, da ćemo uvik biti jedni za druge... Na 20 godišnjicu mature jedva smo pričali jedni sa drugima i nikoga nije briga ni za koga.
Sedim i razmišljam kako ću preživeti, počev od danas. Za manje od 48 sati moram da se iselim iz stana i dam svoje dečake njihovom ocu, zlom manipulatoru jer nemam drugi izlaz... Bez krova nad glavom sam, bez dinara u džepu, bez oca, majku imam ali ona nema ni za nju... Dečko sa kojim sam već više od godinu dana je nepravedno osuđen za razbojništvo jer se potukao, čuvao je dečake sa mnom punih godinu dana ali sada ne vidimo drugo rešenje jer mu je sve neizvesno, ali meni sve ovo preteško pada... Ne mogu ni da mu tražim ništa više jer je učinio i previše za njih s obzirom na celu situaciju, a kod njega ne možemo da ih odvedemo jer njegova porodica ne zna da ja imam decu (inače me verovatno ne bi prihvatili)... Sve u svemu svet mi se srušio.
Kao mali sam odrastao u manje-više "demokratskoj porodici" gde su me vaspitavali uglavnom lepim rečima i dobrim primerom kako da se ponašam. Međutim, svi drugi oko mene su imali jako stroge i staromodne roditelje i dobijali su tona batina kojima sam i ja povremeno bio prisutan. Sada kada imam 22 godine, primetio sam da sam najverovatnije zbog tih scena koje su mi tada bile šokantne, stvorio neku seksualnu privlačnost, fetiš ili šta god ka fizičkom kažnjavanju. S jedne strane mi to ne smeta u "normalnom" životu, s druge imam tu neku stranu zbog koje se pitam da li sam normalan. U suštini vodim produktivan život i nikada ne bih rekao da imam tako nešto sadistički u sebi. Teško mi je da prihvatim da "uživam" u nečemu što nikako nije za uživanje već za svaku osudu, a pogotovo jer smatram da nisam nasilan.
Žena očekuje da joj se poveravam i pričam šta me muči, a onda ona to iskoristi za neku svađu, ili da mi kaže da kukam, uglavnom šta god joj kažem to se po mene loše završi. Ne pada mi na pamet da joj više išta kažem poverljivo.
Tokom odrastanja u disfunkcionalnoj porodici sa narcisoidnim ocem naučila sam da potiskujem osećanja, želje i potrebe jer kao dete nisam imala prava na to. Kada sam počela da se zauzimam za sebe tokom studiranja onda sam bila bezobrazna i nezahvalna. Tek kada sam postala samostalna pustili su me na miru. To je dovelo do toga da danas sa 30 god. osećam da nemam neke preterane emocije kao što su sreća ili ljubav, sem besa i ljutnje kojih imam i previše. Za mnoge bitne stvari nisam imala nikakav osećaj, kao da se ne dešavaju meni. Mnogih stvari se i ne sećam. Konstantno imam onaj "numb" osećaj. I to me plaši, pogotovo jer imam strah da ne volim dovoljno svoje dete i da će on to tokom odrastanja osetiti iako radim sve suprotno od onoga što su meni radili moji. Dugo nakon porođaja nisam osećala povezanost sa njim. Nekad se kajem što sam uopšte rađala jer nisam sigurna da li sam dobra majka, ne želim da ima traume zbog mene.