Otišla sam u trgovinu kako bi kupila novine, samo da bi pročitala članak, nove cure zbog koje me bivši ostavio toliko ju je hvalio, ona je uspješna, ima faks, novac, kupila sam novine, na izlasku iz trgovine šetala sam do doma i sjela u jedan park na klupu da pročitam, bilo je zimsko doba, kad ono neki gabor od 100kg, uopće nije lijepa.
Pravnica sam i slobodno mogu reći da su pravnici najgora vrsta ljudi. Bukvalno jednog nisam upoznala da nije iskompleksiran i sujetan. To je toliko umišljeno, da postaje smešno.
Momak mi je pričao da je imao jednu dobru drugaricu. Družili su se dok su studirali. Pričao mi je da su izlazili sa društvom i bili jako dobri. U povremenom kontaktu su i dalje, kao kolege. I kao, ništa više od toga... da bih prije mjesec dana (malo jače) saznala da su bili zajedno, i da su raskinuli jer se on vratio u svoj rodni grad. Još sam vidjela i njene komentare na njegovim slikama na Instagramu koje je on nakon njihovog raskida izbrisao. Ok, bili su zajedno, prekinuli.. ali zašto mi to nije ispričao i prećutao mi tako bitnu stvar. Još priča kako mu je to bila "dobra drugarica". Plašim se, jer je par puta odlazio u grad u kom je studirao, ne znam da li su se viđali i bili zajedno tamo... jako sam zbunjena i tužna.
Imam 22 godine i radim na zimskoj sezoni u Austriji. Imam jaku socijalnu anksioznost i ne mogu se opustiti pred puno ljudi. Ekipa me ne voli i često bacaju šale na moj račun. Nikad se nisam ovako jadno osjećao.
Rodila treće dete, zaposlena u porodičnoj firmi. Na porodiljskom. Uz to privatno radim još jedan posao. Prvo što u porodičnoj firmi radim iako sam na porodiljskom. Nije mi teško da radim, što neko drugi da radi ako mogu i ja, posao nije težak. Ali jako me ljuti jedna stvar. Niko me nije ni pitao da li želim da radim na porodiljskom, da li mogu da radim, kakve planove imam kad se porodim, ne, to se izgleda podrazumevalo. Sreća pa imam pomoć u kući, ali kada se posle čitavog dana, dece, posla i svega okrenem po kući i vidim neki nered, jako sam isfrustrirana! Realno nekad ne mogu da stignem jednostavno sve i to znam, ali opet se nerviram. Jer ljudi nije problem rad, problem je što su svi podrazumevali da ću da radim. Ljudi nemaju više osećaj ni za koga. Ne znam šta je teško pitati možeš li, želiš li, sve bi bilo drugačije. 🙄
Neka mi neko objasni sledeći fenomen: firma traži tebe, priđu ti oni, jure te oni, žele da te zaposle - oni. Na kraju kad se složiš da dođeš na razgovor ili kada ti potvrde da je selekcija protekla odlično, pa dođe na red da se pregovaraju uslovi... Firma nestane kao fakboj iz vašeg inboksa. Peti put u tri godine mi se dešava. Pritom su sve ozbiljne firme u pitanju, stabilnog poslovanja. Ali im je radna politika očito na nivou 8. osnovne. Da li se ovo još nekome dešava i kako na to reagujete?
Nervira me kada neko napiše važan komentar, a drugi umesto da se nadavože na to napiše- ne piše se "ne" zajedno već odvojeno, izigrava lektora, a glup k'o tocilo.
Imam česte i nekontrolirane napade smijeha, sjetim se neke gluposti i gotovo. Ispadam kao neki drogeraš u javnosti kad se smijem kao kreten.
Zašto svi mrze instagram? Volim fotografije, volim obilježit bitne događaje. “Imaš na mobitelu”. Tamo imam tisuće slika, ovdje u jednom pogledu vidim sva bitna mjesta i ljude. “Tamo je sve samo dobro”. Zar ne govore da se treba fokusirati na dobro i bit pozitivan? Vijesti su pune loših stvari, mogu barem tamo gledati sve lijepo. Volim gledati tuđe objave - gdje je tko bio, jeo itd. Da dobijem ideju za neka mjesta, jela.. volim preporuke. Volim što mogu vidjeti kako je trenutno na nekom mjestu. Želim vidjeti što rade i kako izgledaju ljudi koji su bili dio moga života. Ne, neću im se javiti. Žao mi je što nitko više ne objavljuje (90% moje liste) i što mreža propada.
Bliži se apsolventsko veče i koleginica me neki dan pita šta ću obući, a ja nisam planirala da idem uopšte. Ne znam hoću li se kajati ako ne odem..