Ako bi mogla da dam samo jedan dobronameran savet svim mladima ovog sveta, i mlađoj sebi, to bi bilo da ne ulaze u ugostiteljsku industriju. Ni kao obični radnici npr. pomoćni konobar u restoranu, pomoćni radnik u vešeraju, ni nešto srednje kao što su recepcije, ni kao menadžment. Mooožda marketing, možda je to ok podnošljivo za nervni sistem. Toliko...
Majka mi je umrla kad sam bila dete, otac je bio strog i nije umeo da polaže ljubav, nikad se posle nije oženio... Ne mogu Vam opisati koliko mi majka i dan danas nedostaje, u svakom segmentu života... Prošlo je 30 godina, a ja je se svaki dan setim i nekako mi je najžalije što je moja deca nisu upoznala...
Voljela bih da svi oni koji se nekom rugaju radi nečega, pogotovo u vezi posla, da na kraju njihova djeca rade isti taj posao ako ne i gori. Imam susjedu koja 100% ima narcisoidni poremećaj ličnosti jer je od malih nogu sva puna sebe, uvijek je samo ona najbolja, iznad svih, nitko joj ne smije ništa negativno reći itd.. Ja sam završila trgovačku školu i radim u dućanu dok moj dečko sječe drva i ta susjeda se masu puta narugala na naš račun u fazonu: "Ja sam završila medicinski fakultet i spašavam živote, a što vas dvoje: On obični 'drvar' i ti koja radiš za mizeriju u tom jadnom i bijednom dućanu, jadna ti i tvoja trgovačka škola, tu nema nikakve budućnosti, vi ste obične budale 3 klase ispod mene." I onda kad kažu zašto ljudi imaju kompleks ako ne završe fakultet ili neku bolju srednju? Pa upravo zbog ovog. Jer se svi samo znaju rugati i podcjenjivati. Ako je posao pošten, zašto je onda to sramota raditi, samo jer nisi u nekoj boljoj 'poziciji'?!
Pre par godina sam se ozbiljno zadužio zbgo kocke kod drugova, kumova, rođaka 3.000 e kod zelenaša 4.000 e koje sam pare puko na je...om tenisu a onda i kod najboljeg druga koji je za mene podigao kredit od 3.500 evra da bi ja vratio dugove. Na kraju sam i te pare prokockao. Nazovem strica kažemu da ću doći kod njega u Sloveniju na 7 dana da malo odmorim od svega baš ga je obradovalo pošto je i on tad bio na godišnjem. Kažem mu da sam upao u kockarske dugove kod zelenaša, poznanika i banake da je cela suma sa kamatom oko 12 000 evra. Gleda on mene i smeje se kaže bitno da tebi niko nije naudio zbog toga. On iz istih stopa uslika svoj auto postavio auto na prodaju iako ga je uzeo pre 4 meseca novog. Sa mnom ode za Srbiju vratim dugove zelenašu, tom drugu dam pare da odmah vrati kredit u banci i mojim poznanicim koji su mi pozajmljivali. Stricu ostalo 25 000 evra kupio malo jeftiniji auto, meni našao tamo posao. O kocki više i ne mislim tog poroka sam se rešio.
Rešio sam davno da budem svoj, da ne robujem konvencijama i slušam tuđe prazne priče, trpim zlobu, ogovaranja, neiskrenost.. Vrlo predano sam radio na samostalnosti i nezavisnosti od bilo koga... i sad sam se toliko odvikao od ljudi da nemam godinama nijednog prijatelja. A kad nemam devojku, nekad meseci prođu da posle posla ne progovorim reč ni sa kim... Nemam nijedan broj u telefonu da nekog pozovem na piće i da neobavezno popričamo.. Štaviše, mislim da više ni ne umem da razgovaram sa ljudima, ukoliko to nije službeni razgovor u vezi posla, gde i dalje delujem sasvim normalno...jedinu komunikaciju imam sa mojim detetom.. Tako da nije to baš tako lako i budite oprezni kad se osamljujete, nikad ne znate kako ćete to podneti.. Ja uzgred to podnosim sasvim dobro, nekad mi nedostaje da imam prijatelje, ali sad je kasno za sve, prihvatam to što jesam.
Doživela sam da dečko s kojim sam se nekoliko dana dopisivala i 2-3 puta razgovarala, preko audio poziva gubi i pada u patos, jer očekuje od mene vernost. Tokom doslovno neformalnog dopisivanja. Mi se nikad nismo ni videli. Dečka nemam, nisam u životu nikog prevarila, mene jesu. Nikad ne bih bila sa drugim dok sam u vezi ili u procesu početka onoga što želim da postane veza. Zato ljubomoru i napade hormona ne trpim. Posebno ne posle nepunih nedelju dana kontakta. Sigurno bi on u gradu odbio prelepu, zgodnu devojku jer se kratko dopisuje sa mnom. Kako da ne.
Na ivici sam da ostavim vezu od 15godina. 5godina živimo zajedno. Muškarac od 42 godine se zaljubio u saradnicu koju nikada uživo nije video jer rade Online. Svakodnevni video pozivi, stvorili su lažni osećaj bliskosti. U vezi nam je sve bilo ok. Odavno sam primetila da su bespotrebno bliski, ali nisam htela da reagujem, očekujući da će se on osvestiti i stopirati. Jedne noći desio se njihov razgovor koji me je šokirao. Nista seksualno Ali opet takav razgovor se ne vodi čak ni sa bliskim prijateljicama. Od tada mi se gadi a on misli da je sve u redu, jer se nisu pipnuli. Odbija da shvati da je emocionalna prevara takođe nedopustiva. Želim im adekvatnu karmu, a sebi izlečenje.
Nakon 4 godine veze i svakakvih svađa od opravdanih do većinom gluposti došao sam u fazu da sam totalno ohladio koliko god je volim. Nedavno je dobila svoj prvi posao i sve što zaradi želi potrošiti na putovanja. Okej razumijem da je to njen novac i najbolje zna kako ga želi potrošiti ali ja trenutno ne mogu pratiti njen tempo. Kupujem kuću, zimska oprema za auto a uskoro i registracija. Pokušavao sam joj objasniti ali me nazvala svakakvim riječima koje su me jako pogodile. Nemam volje ni za što, maloprije dok sam sjedio u autu u gradu stala je ispred mene i vidjevši da ne reagiram otišla kući. Srce mi je htjelo iskočiti ali jednostavno nisam imao snage izaći iz auta jer me užasno bole njene riječi koje mi uputi nakon svake svađe. Ne mogu izdržati te gluposti, a ne mogu ni bez nje. Već noćima ne spavam jer mi se svakakve misli vrte po glavi. Ne osjećam se dobro.
U vezi sam sa dečkom sad oko 3 godine, meni je to prva "duža" veza, njemu je maks bilo 5,6 godina. Ugl imam osećaj kao da fali strasti, u smislu ja iniciram to sve više od njega, nekako manje je nego što je bilo u početku. Jesam nabacila malo kg, poslednja godina nije bila idealna, ni sad još nije i nadam se da će uskoro biti. Pokušala sam da pričam sa njim o ovome ali kaže mi da umišljam. Nemam snage više ni za šta, umorna sam od svih stvari koje ne mogu da rešim još uvek, i jako se loše osećam, a ne znam šta da radim i da li preterujem za ovo.
Imam frendicu koju poznajem od faksa, završile smo obje strojarstvo. Ona nakon faksa nije našla posao u struci, a mislim da ga nije ni tražila. Radila je nešto bezveze. Nakon toga je dobila djecu i odlučila ostati kod kuće. Živi u predgrađu skupa sa njegovima. U zadnje vrijeme shvaćam da mi dopisivanja s njom ne leže nikako, kao da smo s dva različita planeta. Često me naljuti nekim shvaćanjem stvari i pitanjima, u sitnice razlaže ako sam nešto nekad rekla, traži kad sam to rekla, pa me glava boli. Shvatila sam da je jednostavno postala zatupljena zbog okoline u kojoj živi. Nemam drugo objašnjenje.