9 godina mi je bila najbolja prijateljica i toliko smo bili bliski da smo bili kao brat i sestra. Kad joj je bilo najteže u životu kad je izgubila oca bio sam njen oslonac i prijatelj. U zadnjih 2-3 mjeseca se samo udaljila od mene jer je pronašla momka i prijateljstvo se ugasilo. Kad sam saznao da imam rak i to joj rekao odreagovala je hladno i nezainteresirano. U 15 dana nije me niti jednom pitala kako sam, boli li me nešto. Kako se ljudi naglo promijene prema onim koji su im pomogli i bili tu kad je trebalo, nikad mi neće biti jasno. Od danas je moj Bestieee za mene mrtva, ne zato što ima momka i nisam ljubomoran zbog toga, već zato što nema empatiju prema osobi koja broji posljednje mjesece na ovom svijetu.
Ne zavaravajte se! Kad vas neko neće, videćete to i osetiti. Treba biti dostojanstven i povući se. Iako većina to tada ne uradi, nego se naknadno blamira.
Rekreativno se bavim izradom ručnih radova i oglašavam ih na društvenim mrežama. Dosta to dobro ide iako mi to nije bazični posao. Često mi se porukom jave ovi današnji influenceri i žele "suradnju". A njima je suradnja to da im ja nešto što satima radim i trudim se pošaljem njima o svoj trošak i oni tu rukotvorinu stave na svoj profil, naravno sebi ju ostave bez da prstom pomaknu.. Kao pomažu mi da se populariziram. Ma da ne bi. Lijepo ih upitam što oni meni planiraju poslati od svojih radova u zamjenu jer meni "pomoć" ne treba, posao mi ide i više nego dobro. Naravno muk 🤣
Zanima me da li je neko od vas uložio sav svoj trud i uspeo da smrša 20,30,40 kg?
Kako ste se nosili sa zlobnim i zavidnim osobama u okruženju koje bi da vas povuku na dno u tom procesu..? Smršala sam 30 kg i od zagledanja ljudi nekad mi nije dobro. Inače radim javni posao i preživela sam svašta zbog tog mršanja i u jednom momentu dobila sam i blaži strah od ljudi. tj. kakvi sve ljudi mogu da budu, pogotovo žene...
Imam komšinicu sa kojom se često družim. Njoj se nikada nijedan poklon nije svideo, šta god joj neko kupi, ona mora da ima neki ružan komentar. Tako sam joj ja za rođendan kupila prelepi plavi komplet (majica i pantalone), jer nosi takve stvari. Odmah je otišla da proba i izjavila da su joj pantalone kratke, a podigla ih je do ispod grudi. Ja joj kažem da ih spusti malo, da se one nose na kukovima, neee ona uporna kako su joj kratke i naterala me da odem da zamenim. I ja lepo odem vratim, uzmem pare i stavim u džep. Pravim se luda, a njoj verovatno glupo da pita. Ko je šiša kad ne zna da ceni. Pritom je ona meni pre toga za rođendan poklonina skroz crnu majicu (ko da sam daleko bilo u crnini), i to 2 broja veću. Kad sam rekla da mi je majica velika, rekla mi je dobro ti je za po kući... super, sad smo kvit.
Imamo dvoje male djece, nismo vjenčani još, ali želim ga ostaviti. Tušira se dva puta tjedno i zubi mu propadaju jer ih ne pere i puši, emocionalno me više ne ispunjava, postaje poput svog oca i više ga ne prepoznajem. I dalje ga volim i poštujem, ali ovo više nije čovjek pokraj kojeg se vidim i uz kojeg se osjećam sigurno.
Drugar, dok mu je supruga bila na putu sa sinom od dve godine, dovede neku lujku u stan. Kad se gospođa vratila, on me zove da dođem, “imamo nešto da pričamo”. Naravno, gospoja me sa vrata napadne kako sam muška svinja, kako mogu ženu da varam, kako mogu to da radim u njihovoj spavaćoj sobi, a on me još pogleda i kaže: “Brate, pa jesmo se dogovorili da ćeš u dnevnoj samo…”. Ja hoću da crknem od smeha, al’ iskuliram nekako.
Odem kući, ispričam supruzi (barem sam mislio da mogu o svemu da pričam sa njom) šta me snašlo, one me gleda i pita: “A jesi ti baš 100% siguran da nisi ti?” Naravno, nemir u kući, kad spavam pregledanje telefona, teški uzdasi, sve po redu. Dok nisam poludeo, zamalo da ih svo troje oteram u materinu. E hebem ti život, da si najispravniji uvek možeš na*ebati…
Imao sam krive zube i manjak samopouzdanja zbog toga. Nikada se nisam smejao na slikama i danas nakon skinute fiksne proteze koju sam sam platio, imam prelep i savrsen osmeh. Problem je taj što ja i dalje da se nasmejem na slikama. Roditelji, razgovarajte sa svojom decom o problemima koji ih muče.
Ljudi moji radim godinu dana u Nemačkoj i ja ne znam mogu li ovo da izdržim. Radim oko deset sati dnevno, uz to često idu i dežurstva vikendom, noćna dežurstva gde ste jedini lekar za kliniku sa 1000 pacijenata, plus prijemi. Uz takav rad pitam se šta to beše privatan život. Druga stvar, ovde ne mogu da se oblačim onako kako želim, jer je to suviše opasno- muškarci su agresivni, ima jako mnogo nacionalnosti gde vi pojma nemate šta se mota po njegovoj glavi. Sve te kulture su mnogo rigidne, od nemačke preko turske do svih ostalih- rigidnost im je zajednička i zato dobro funkcionišu. Ima ovde para i materijalnih vrednosti, ali sve je mnogo depresivno, nema radosti kao kod nas.
Kada sam ispričao svom starijem bratu da se viđam sa svojom bivšom profesorkom (ona je devojka u kasnim 20-im) prvo nije mogao da veruje, a onda je krenuo da joj se nabacuje i što je najgore uspelo mu je i krenuo je da se viđa sa njom, govoreći mi kako se samo druže, a onda sam saznao istinu da su imali nešto. To me jako pogodilo, a moj brat se brani pričom da to nije ništa i da je neću ženiti. Glupo mi je da priznam bratu koliko me sve to pogodilo i razočaralo, ne znam zašto je hteo baš moju žensku, ali nemam sa kim da pričam o tome...