Nakon 2 godine viđanja i muvanja, čekanja da on pokrene nešto ozbiljno, ostavio me hladno jer sam ja pokrenula temu ozbiljne veze, zajedničke budućnosti i svega što ide uz to. Volim ga previše, ali me isto tako previše povredio i razočarao. Sve sam bila spremna da dam za nas. Za mene je to bilo za celi život i bojim se da nikada više ne budem mogla voleti i zasnovati obitelj.
Imam 19 godina i već više od godinu dana živim samostalno na drugom kraju države skoro bez ikakvog kontakta sa obitelji. Upoznala sam jednog dečka, zaljubila se. On je jedino što me istinski čini sretnom. Išlo je sve super, imala sam posao, njega i ništa mi više nije trebalo. A sad, sad ne znam gdje ću bit za tjedan dana, strah me toga. Bojim se da će me sustić moja brzopletost da odrastem. Ne želim otić od njega i vratit se doma, iako bi dala sve da odem na bar dan, dva. Sve se polako raspada, želim radit ovdje, ali nemam gdje. Strah me otići da se nemam gdje vratit, da njega ne mogu vidjet bar jednom tjedno. A još teže mi pada to jer nemam nikoga svog ovdje. Imam tjedan dana da smislim gdje ću i što ću sa sobom. Strah me jako i nadam se da ću bar nešto uspjet.
Prošle godine sam zaprosio curu sa kojom san u vezi 7 godina. Zaprosio sam osobu koju ne volim i koja mi je fizički odbojna, samo zato što je bila uporna i dosadilo mi je više slušati kad ću je ženit. Sa njom sam počeo jer je prva uletila kad san sa bivšom prikinio. I evo ja od dosade ne znan šta ću pa je molin da se vrati, a znam duboko u sebi kad naleti bolja da ću je ostaviti.🤦♂️
Najbolje nam je bilo kad smo pravili kolut unaprijed i preskakali kozlića.
Zaljubljen sam u radnicu u lokalnoj kladionici. Mladi smo oboje, ona je samo godinu starija od mene. Ne mogu da prestanem da mislim na nju, a ona ima dečka. Počeo sam da dolazim dosta često tamo da pijem kafu samo kako bih prozborio po koju reč sa njom i da bih je video. Smorim se kao zmaj kada dođem i shvatim da ne radi u toj smeni.
Ne, ne kockam se, ne trošim ogromne pare tamo. Nemam problema sa tim stvarima. Pijem samo kafu u toj kladionici i subotom odigram tiket za 50 dinara. Ništa više.
Ne mogu da prebolim bivšeg koji me prevario posle dugo godina veze i sada je sa tom osobom.. viđao se sa njom, dopisivali su se mesecima unazad... Ne zaslužuje moje suze, svesna sam toga, ali ja sam jako osetljiva osoba i ne vidim izlaz iz ove situacije.. užasno me bole njegove reči, laži, manipulacije, kako je pravio budalu od mene a znao je da znam sve i da znam da laže, ali nije imao toliko ljudskosti u sebi da me pogleda i sve prizna.. nikada ništa... Nisam nikad mislila da će mi uraditi ovako nešto.. a ja sam želela porodicu sa njim...
Jedna cura iz mog mjesta se zaposlila u banci i sad svaki dan objavljuje slike sebe iz banke pa sebe i kolegica iz banke. Kad sam vidjela da radi baš sam bila sretna zbog nje, ali više je pretjerala. Ugasila sam joj storije pa nekad joj odem na profil čisto iz znatiželje i kad god odem eto ti ga story iz banke 😂.
Hit su mi ovi što pričaju za sebe da su lepi, zgodni, da imaju novca i da ih kao niko neće i ne primećuje. To je prosto nemoguće, u tu priču nikad neću poverovati.
Prekinula sam kontakt sa majkom. Već duže vrijeme (čitajte godina) slušam kako sam nezahvalna, ovakva, onakva, kako joj nisam uradila ovo/ono. Žena pati od depresije već dugi niz godina i nije otišla da je liječi kako treba, iako sam joj pokušala fino objasniti da treba, biti podrška i sl. Uvijek je bio isti izgovor: “Ti mene uopšte ne razumiješ..” Da, ne razumijem jer ne patim od depresije, ali saosjećam, tu sam kao podrška ali sve to izgleda džabe, jer šta god kažem, uradim to ne valja. Dok se ne isplače, iznapada me, izvrišti ne smiruje se. Ja to više nisam mogla podnijeti jer sam zbog toga počela da mrzim sebe i pitam se jesam li zaista takva kakvom me opisuje, te sam prekinula i mogu reći da sam PRODISALA! Grize me savjest, a istovremeno mi je i lakše. Skoro mjesec dana ne pričamo, ne znam kako je i iskreno nemam želju da se javim…
Najmrže mi je natezati se i dogovarati da imam s kim ići na more...