Kažite vi meni jesam li ja lud što nisam hteo reagovati na poglede i pokazanu zainteresovanost dosta mlađe devojke (20 godina), koja je iz fine porodice i fizički mi se sviđa, a to sve iz neke bojazni i nelagode na reakcije njenih staraca, koje inače poznam..
Ne postoji jača bol za muškarca nego kad mu se raspadne porodica.
Zaljubljena sam u doktora sa Bežanijske kose. Izašla sam pre dve nedelje odatle i stalno mislim na njega.
Za sve moje konobare..
POSEBAN KRUG PAKLA ZA ljude koji uđu u kafić i nemaju osnovno poštovanje, naručuje kao da si sluškinja, viče preko pola lokala, onda dođe još njih četvorica, privuku stolice sa susednih stolova, zagrade sto da ne možeš da im pridješ, kad spustiš piće ne kažu hvala, i na sve to kažu a gde je osmeh...
Nešto razmišljam... Da imate mogućnost da napravite svoga klona od sopstvenog DNK (pod pretpostavkom da se vrate telomeri, uradi reparacija, itd.) da li biste ga napravili? Bi li ste se družili sa njiim? Voleli ili mrzeli?
Na pordiljskom sam i puno vremena provodim kod kuće i pratim rts
ljudi moji, toliko gramatičkih grešaka sam primetila, da sam svaki dan u čudu.
Razumijem da neki od 40 (i ja sam jedna od tih) izgledaju možda nezadovoljno, zabrinuto itd., ne svi ali naiđu momenti takvi svima. Ali žao mi je kad vidim mladu osobu od 20-30 da nema nimalo sreće na licu. Kao da je život isisan iz njih.
Totalni sam antitalen za kolače. Nikad mi ni gotovo lisnato nije uspjelo...kamo li što drugo.. Kako naučiti?