Uzeo praviti picu za ručak. Umjesim tijesto, izrendam sir i salamu. Sve spremim da se ubaci pica u rernu. Došla sestra i umjesto rerne upalila ringlu na šporetu i zapali se plastična kutija za kruh, kuhinja smrdi na dim. Bacio sam kutiju u smeće. Jedinu uspomenu od pokojne bake mi je uništila. Svaki put kad pogledam taj šporet osjetim jednu prazninu u sebi.
Nekad mi žene nisu jasne, znači ja osobno radim 2 posla u slobodno vrijeme dosta pijem, kockam i pušim cigare(ne travu) uz takav život, 18 godina se bavim sportom(amaterski) i imam osobni razlog zašto ne želim nikakvu vezu čak ni ikakav kontakt sa curama jer da ne kompliciramo, jednoatavno nemam vremena, ali konstantno mi prilaze i ja ništa naravno nisam zainteresiran ali ponekad čak i često su sa mnom u društvu dečki koji su puno kvalitetnije osobe od mene ali njima ni jedna nikad ne priđe a ista smo ekipa, slična priča, da se razuminemo nisam ni zgodan ni lijep pa nešto ni bogat imam solidna primanja, živim u garsonjeri i imam auto to je to a tako imaju i ostali frendovi, samo što oni bi htjeli curu a ja ne i sad ne kužim zašto se događa tako...
Studiram ono što istinski volim i što sam godinama želela upisati. I kako vreme odmiče sve više i više volim ovaj fakultet. Navikla sam se na taj način učenja, na ljude oko sebe. Naravno, neki predmeti su dosadni i učim ih zato što ,,moram", ali se trudim da i iz njih dobijem visoke ocene zbog proseka, a želela bih upisati i master i nakon toga i doktorske studije. Uvek sam želela raditi u praksi i to tačno znam šta. Ali toliko sam zavolela jedan predmet, jednostavno ta oblast mi baš leži, a pride profesor je divan čovek i predaje na tako lep i zanimljiv način, sa željom da motiviše studente. I još na tom predmetu nema asistenta. Volela bih postati asistent (ali i raditi u praksi, ipak mi je to prioritet), tako da ću se truditi da to i ostvarim. Nadam se da ću uspeti, ali ima još vremena do toga! Imate li neki savet, kako se postaje asistent, da li je potrebno istaći se da bi te neko primetio i pružio ti priliku da to radiš? 💓💓
Muž me u poslednje vreme za sve optužuje i to uglavnom za stvari za koje je sam kriv. Ne ponese dokumente, ja sam kriva, ne očitaju nam struju, ja sam kriva, ma milion primera, mogla bih do sutra da nabrajam. Kaže mi da ne vozim auto na servis, da će on kad se vrati, onda me isto veče napadne zašto nisam odvezla auto, kad ga podsetim šta je rekao, kaže da lažem ili mi spusti slušalicu ili počne vikati. Ne znam više šta da radim, ovakav nije bio pre.
Muž i ja smo se upoznali u srednjoj, venčali sa 22 i dobili prvo dijete sa 23, drugo s 25. Sad djeca imaju 18 i 16 godina i mi napokon imamo vremena da putujemo, izlazimo, uživamo, ali svi naši prijatelji tek sad imaju malu djecu. Nit smo mogli s njima dok su oni uživali u 20tima, nit možemo sad kad mi imamo slobodu, a oni ne. Često se kajem što smo "požurili", ne znam nikoga da ima odraslo dijete u 40tima i osjećam se staro, dok su oni još u "mladosti", tek sad prolaze kroz igre s djecom i ostale zabavne stvari, a mene sin zove "stara"....
Najgora vrsta laži za mene je kada neko poriče da je nešto uradio iako je uhvaćen u laži, takođe kada neko ubjeđuje drugu osobu da nije dobro čula ili vidjela. Ili ona "Ja sam se samo šalio/la".
Odrasla sam u porodici gde su emocije bile misaona imenica. Nije se govorilo kako si spavala, volim te, nemoj da brineš. Ne sećam se nikada da me je mama držala u krilu, tešila kad padnem, nikad mi nisu pomogli oko domaćeg ili oko škole generalno. U osnovnoj su deca pričala kako sam siroče jer mi nikad niko nije dolazio na roditeljski. Udala sam se u totalno suprotnu prodicu. I sad ne znam kako da se ponašam, ne znam kako da živim. Ponekad mi je to njihovo grljenje bolesno, ponekad me dave mnogo pitanjima, ponekad se samo čudim tako što neko ima ikakvu empatiju za mene. Ja sebe smatram pravičnom i poštenom, ali kad vidim šta je moj muž imao smatram sebe i debelo oštećenom…
Pre godinu dana sam bila s jednim dečkom i prekinula zbog njegove majke. Čak i da ne bismo živeli zajedno, znam da bi nam pakao pravila. Čim sam je upoznala, odmah je počela da me podbada (rekla je da ličim na muškarca). Zatim joj je pisala neka devojka (pogrešila br.) i ona je rekla da joj možda ona želi biti snaja (iako se ne poznaju, devojka pogrešila broj) i da ona ima samo jednog sina. Zatim je vređala i njegove bivše devojke, drugove itd. Posle me je podbadala i za izgled mojih ruku, nogu itd. Nema šta nije rekla sve i koliko me nije izvređala. Pisala ružne stvari o meni svom sinu, o njegovim drugovima... Zvala ga da dođe kući, pitala kad će doći (sto puta ga zove) itd. On nije želeo da raskine, ali ja sam morala jer niko neće da ima posla s dečkom koji ima takvu majku.
Iz manjeg mjesta sam, diplomirala prva u generaciji i vrlo brzo, zahvaljujući tome, dobila željeni posao u struci, u gradu gdje sam studirala. Posao super, kolege solidne, ali nadređeni grozni prema meni, ismijavanje, nazivanje provincijalkom (zauzimaš mjesto našoj djeci) i otežavanje posla jer nisam bila politički aktivna. Otišla sam nakon godinu i pol.
Ove godine, 10 godina poslije, dobila sam važnu nagradu za svoj rad, bitno za struku i firmu. Pitam se, dal su se nekad pokajali zbog odnosa prema meni?
Treba mi psihološko objašnjenje za jednu stvar, pre nego što me 90% ženskog roda razapne.
Jako sam uspešan momak, pre svega kulturan, vaspitan, normalnog ponašanja i imam manire, a pored toga jako visok, držim do sebe što se tiče izgleda, garderobe i standarda.
Jedna stvar ljudima oko mene je jako fascinantna, a to je kako se ja sviđam devojkama koje su potpuna suprotnost mene (manje lepšeg izgleda, sa viškom kilograma...) Ne gledam izgled, ali 90% tih devojaka ima jako podmukao karakter, dok me jako zgodne devojke ili seen na poruci ili iskuliraju.
Zašto je to tako, uopšte mi ne ide u glavu, zato me zanima neko psihološko razmišljanje.