U prvoj polovini dvadesetih godina živim na sedativima i antidepresivima, uz sve to posećujem i psihologa.
Nikada gori period nisam preživljavala i ne vidim izlaz. Uopšte ga ne vidim. Svaki dan je sve gori i gori. U mom mestu važim za lepu, zgodnu i jaku devojku. Niko ne zna kakav pakao proživljavam, i to sve zbog njega. Uništio me psihički. I pored toga sto me je uništio, druge uopšte čak ni ne primećujem. Žao mi roditelja, ali da mi ponudi novi početak, opet bih pristala. I neka, kad sam idiot , i neka mi je ovako.
Sestra je kupila stan u gradu gdje ove godine treba da počnem da studiram. Stan jeste mali (jednosoban) ali, ništa me nije pogdilo kao kad mi je rekla da neću moći živjeti kod nje jer joj smetam. I da nema dečka, radi fino zarađuje. Mislim da je nikad više neću gledati istim očima jer, da ti najbliži tvoj nešto tako uradi.
Jednom me jedan prijatelj nazvao papkom jer nisam htio popiti jedno pivo kad bih išao u grad autom. Tjedan dana kasnije on je poginuo u nesreći jer je vozio pijan.
Starešina u našoj gimnaziji je svesno dozvoljavala nasilje nad par učenika,jer nije htela da se zameri nasilnicima i roditeljima. Bila je preslaba za ulogu starešine. Danas smo odrasli ljudi, ali nisam zaboravio nijedan udarac, Mina. Starešinstvo nije za beskičmenjake.
Danas sam se samo jedan tren nešto zamislila prije nego sam ušla u kružni tok te zamalo izazvala prometnu jer kad sam ja krenula ulaziti, neki auto kojeg ja nisam primjetila je morao naglo kočiti. Još sam u šoku, na svu sreću se ništa nije desilo nikome, ali i dalje ne vjerujem kako malo nepažnje može život značiti. Ne znam kako ću sjesti za volan više.
Roditelji su mi platili ekskurziju celu i sada mi i za svaku sitnicu nabijaju to na nos.
Ja tetku i teču volim više od svojih roditelja. Da, zato što se moji roditelji svađaju kao najgori primitivci preda mnom i to samo da bi pokazali ko je u pravu. Mene tetka i teča vole, razumeju i pričaju sa mnom o svemu, daju mi podršku.
On mi je dr. momak u životu, za moje nepune 34. godine i jedini kog sam za dvije god. veze, dovela kući da upozna moje. Bili smo se našli, planirali zajednički život. U pet dana razmaka rođeni, isto vaspitani i na život gledali isto. Pazio me je i štitio, bio mi oslonac u svemu, kao i ja njemu. Operišem kičmu, loše sam se oporavljala, slabo se viđali, veza trpila i "sporazumno" raskinemo. Tada mi je rekao da čim budem malo bolje da ga zovem da se pomirimo, jer će me čekati. Nakon 2 mjeseca, po prepiruči 3 ljekara odem na more, koje me je prepirodilo, za 30% sam bolje. Ne hodam, već letim! U međuvremenu se stalno interesovao kako sam, zvao, poruke slao. Javim mu se i kažem da nastavimo gdje smo stali, jer sam bolje. Kaže da me voli, ali nije za to, boji se kako ću kroz život i hoću li moći roditi djecu. To su isto bili moji strahovi, ali hvala Bogu bolje sam i biću još bolje. Sutra idemo na kafu da popričamo o svemu. Strah me je! Kad me on posle svega tako odbacuje.
Zovem ja neki dan dečka na fiksni i javi se njegova mama, koja me bez razloga ne voli. Kažem ja njoj, da mi da njenog sina, pita ona: "A ko ga traži?", rekla sam joj "Tvoja noćna mora!" Zalupila mi je slušalicu, skontala je ko je 100%.
U istom danu dobila sam otkaz na poslu, ostavio me je dečko, pala ispit. Pola sam dana plakala, pola prespavala. Uveče me probudi tata, kaže umrla baba.