Kad gledam slike djevojaka koje izbliza slikaju svoju gu*icu razmišljam da li samo ja imam te prišteve po gu*ici?
Do prije godinu dana sam bia možda jedan od najveselijih i optimističnijih ljudi koje ste mogli upoznati, prijatelj koi je uvik bia tu uz vas da vas pogura, šasluša i pomogne koliko got može. Sada, sada iskreno ni sam sebe ne prepoznam koliko me strah života. Nanizalo se previše pehova, onih neočekivanih životnih stvari koje kada nekome ispričaš ne bi ti virovali iz kakve se gluposti stvori životni teret. Najteži mi je ča me zbog jednog slova država "okovala" i nemogu da odem van za nečim boljim, već moram da u ovom stanju gledam kako okolina oko mene trune. Kako čovik koji se trudi i radi dobije crkavicu te se nima kome obratit za pomoć dok prodavači magle bivaju najuspješni. Sada čekam, žalim ča su me otac i majka odgojili u poštena i srdačna čovika no unatoč tome moj najveći strah ni glad, siromaštvo ili neuspjeh već strah da će me snaga napustiti a okolina progucati i onda tog poštenog i srdačnog čovika više neće biti. Šaka suza, vrića smija ča je život vengo fantazija.
Mislim da moja mama ima problem sa mojom seksualnošću. Imam 33 godine i još uvek joj se ne sviđa kako mi stoje kratke haljine, govori kako mi je noga ružna u štikli, stalno mi predlaže neku bebecu odeću, kad god bih je pitala za savet, već znam odgovor unapred. Sa jedne strane hoće unučiće, a sa druge ne želi da imam odnose i dečka. Kada sam prvi put otišla kod dečka, ona nije pričala sa mnom. Kada me kao dete hvatala gde masturbiram, ubijala me od batina. Neka mi neko objasni o čemu se tu radi, jer ja više ne mogu ni sekunde to da trpim.
Praveći se ljuta na njega, najbolji drug(inače pijan) počeo je da me ljubi u obraz i grli da bi me oraspoložio. U jednom momentu stvarno me je poljubio i nastao je trenutak tišine. Pretpostavljam da je bilo slučajno, s obzirom da je popio ali jako je čudan osećaj.
Pre 6 godina sam imao operaciju i zbog nemarnosti lekara sam malim delom invalid. Kako su godine prolazile to sam naučio da sakrijem da se ne primeti. Imao sam nekoliko devojaka u proteklih par godina i svaka me je ostavila kada bih otvorio dušu šta je moj problem (nije ništa preterano strašno) ali nisu mogle da se pomire sa tim da im je dečko malim delom invalid iako funkcionišem i živim najnormalnije. Mislim da bi me samo pravi invalid mogao razumeti.
Imala sam 16 godina kad sam počela da izlazim sa starijom sestrom. Bila je zima, a nas dve glupače smo išle polugole. Obe smo prehladile bešiku. Kad imate 16 i 18 godina tako nešto nije velika stvar. Prođe za par dana. A onda je jedne noći sestri pozlilo. Visoka temperatura, povraćanje i uzašni bolovi. Nikad neću zaboraviti njen plač i vrištanje. Odveli smo je u hitnu gde je dobila infuziju, antibiotike i jake analgetike. Nešto se iskomplikovalo sa bubrezima. Provela je dve nedelje u bolnici i završila sa trajnim oštećenjem bubrega. Lekari su rekli da je dobro prošla kako je mogla. Nikad više nisam išla loše obučena.
Obnovila sam 2 godine medicine, jednu zbog 1 ispita (na medicini moraju svi ispiti da se daju kako bi se upisala sledeća godina, nema prenošenja) a drugu godinu nisam mogla nastaviti zbog zdravstvenih razloga. Pri kraju sam studija, prosečan student. Ne znam da li će mi to praviti problem posle pri zaposlenju i u daljem poslu...
Završio srednju tehničku školu, zaposlio se i imam solidnu platu. Poslije toga upišem kurs zavarivanja. Naravno poslije toga plata još veća oko 650e. Upisao fakultet privatni inače mašinstvo, gdje mogu uklopiti i posao i studije jer posao ne mogu napustiti zato što moji nisu u mogućnosti da me finansiraju. Počeo ići i na časove gitare. Ljudi moji, ja ne znam funkcionisat kao osoba ako ne učim nešto novo i ako ne napredujem. Kupio prije par mjeseci i auto. I pored svega toga kažu mi da sam kriminalac da prodajem drogu da varam ljude jer kako je moguće da imam 21 godinu i postignem sve to. Nedavno sam otkrio bolest koja nije izlječiva ali s njom se živi normalno do 50 ih godina i ni to me ne može zaustaviti. Želim sve ali želim to i zaslužiti. Ispravite me ako imam pogrešno razmišljanje.
Dečko mi je rekao da obrišem sve fotografije s njim jer ne može više nikome da objašnjava...
Kroz fakultet me gura rečenica jednog divnog profesora još iz prve godine. “Godina se ne pada oktobra 2, godina se kolege pada januara i juna”. I u pravu je bio čovek, ne pada se godina jer nisi spremio ispite baš za taj oktobarski rok, nego jer ih nisi spremio ni za januar, april, jun, septembar, a ni oktobar. Ne tražite izgovore. Većina padne zbog svog nemara u toku godine.