Najveći osećaj neprijateljstva imam prema ljudima koji su ljubomorni na mene.
U vezi sam sa muškarcem koji ima decu iz prethodnog braka i divan je otac i čovek. Jako sam ih zavolela, nisam verovala da tuđe dete može tako da se zavoli. Srećna sam.
Ne znam gde mi je gore, dal kod kuće dal na poslu. Prebila bi ih sve.
Nedavno sam čula da u Japanu možeš da unajmiš nekog da se izvini umesto tebe - wtf!? Pa to je baš iskreno izvinjenje, onako od srca? Glupost Najveća!
Državna firma...na trudničkom bolovanju od januara...prošli mesec mi legla uplata za februar a maj je bio...sad opet nisu predali doznake od marta, aprila, maja...a sve doznake predate na vreme...🤯
Nije fer...
Koliko sam samo uvreda doživjela zbog svog ružnog fizičkog izgleda!
U životu sam imao i trenutno imam mnogo prilika da priđem djevokama (u teretani, prodavnici, gradu itd.) Visok sam, lijep, zgodan itd. Imam preko 18 godina i plašim se da priđem jer se plašim da spoznam sebe kroz razgovor sa drugim ljudima. Često sam uplašen kad razgovaram sa drugima i mislim da je to faktor zbog kog mislim da neću biti prihvaćen u društvu.
Muž i ja imamo 28 godina, a zajedno smo evo 7. Od kako smo dobili dete pre dve godine, čini mi se da smo dosta udaljeni, svako svoj trud vidi kao veći od onog drugog. I ranije se dešavalo da su nam periodično odnosi toplo/hladno ali čini mi se da je sad to prešlo na neki sledeći stupanj u kojem se oboje osećamo nezadovoljno. Volimo se, onako kako se voli nečije biće, ali život je postao rutina, nemamo zajedničke aktivnosti koje se ne tiču obaveza.. Ono što me boli jeste to odustajanje, dok sam ja viđena kao neko ko ne "odmara" od emocija, on nema niti mali pokret prema meni. Kaže da razume da sam nezadovoljna a opet ne vidim nikakav trud. Odnosi su se takođe poprilično proredili, te se osećam kao da sam ja problem iako tvrdi da nije i onda kreću priče "umor, stres" a sa druge strane, znam da svoje potrebe zadovoljava samostalno, isto kao i ja. Osećam se usamljeno, nepoželjno i sve manje kao žena. Nedostaje mi da pripadam i da mi on pripada a opet znam da nema ništa na silu. Samo boli.
Ostavite dva papira u svesci da na sledećem času uradimo tu lekciju, reče nastavnica biologije. 20 godina kasnije i dalje se pitam koje su to monokotiledone i dikotiledone biljke.
Teško mi je mnogo. Mislim da pucam od svega. Nemam skim iskreno da razgovaram što me muči. Uglavnom misle da sam hladna osoba, a meni treba neko da me jako zagrli i da mi kaže da sve što se trenutno dešava, da će proći!!😭😭😭😭😭😭