Uhvatio me kontrolor bez karte, poljubila sam ga da mi ne bi napisao kaznu.
Od kad sam prekinuo druženje sa najboljim drugom, prekinuo sam sve sto me je činilo srećnim.
Ostavila me majka prije 7 godina (saobraćajna nesreća)...ostavio me otac mjesec dana poslije majke (sekiranje-tuga-srčani)...ostavila me sestra prije 4 mjeseca (ubila se) i evo sad nakon 5 godina veze ostavila me cura, kaže ne može više da tuguje sa mnom...može li gore??? :( šta mi se dešava da mi je znati...da mi je razgovarati sa Bogom!? Da ga pitam zašto ovo sve?!?! Ljudi ja fakat ne znam šta da radim...ne znam čime sam ovo zaslužio...
Guše me roditelji. Sa 21 godinu, i dalje ne smijem izlaziti, i kad izađem u gradu u kojem studiram moram lagati gdje sam i šta sam.
Priča je samo fax i ispiti. Upisala sam fakultet koji me ne zanima, ali biti će posla, aha aha.
Našla sam svoju sreću u momku koji se ispostavio da mi je "zabranjen", ali ja znam da je on taj. Krijemo se i volimo.
Počinje polako sve da me guši, gubim ljubav prema njima i sve što želim je biti sa momkom i biti sretna. Ne daju mi da živim.
Zbog mojih nenormalnih roditelja sam završila na psihijatriji i dobila živčani slom. Iako im je psihijatar objasnio situaciju, oni i dalje kažu da sam sama kriva za ovo. Voljela bih da mogu ostat u bolnici dok ne zavšim školu i nađem posao čim dalje od njih.
Pre 5 godina smo krenuli priču, upoznali se u Americi na razmeni studenata, ja sam se vratio zbog nje a planirao da ostanem. Završio fax, i došli u Ameriku. Živeli smo zajedno u Srbiji i u Americi, 4 ipo godina. Prošli pakao da dođemo do Amerike, da nađemo posao.. da se mučimo oko stana, posla, bez papira i bez igde ičega, ona je prošla kroz tumor dojke, bili smo uvek jedno uz drugo, a opet našli vremena i da putujemo i da se držimo jako i da njoj čak i sredimo papire, iznenadio za rođendan sa žurkom iznenađenja sa 20ak ljudi, i u toku noći priredio prosidbu iz sna... savršeno. Rekla je da! Počela je da ide u školu posle toga... danas, 6 meseci posle. Nismo zajedno, iselio sam se, u šoku sam. Ne čujemo se uopšte i boli me mnogo!
Upoznali smo se prije dvije godine u autobusu, prvo što sam pomislila bilo je da puno priča i da je naporan, a danas nema niko sretniji od nas, za par mjeseci idemo gledati restorane za svadbu. :)
Bože hvala Ti!
Ne čitam novine, ne gledam vesti, ne slušam informativne emisije na radiju. Tako godinama čuvam živce, a moji mi godinama drobe kako ne mogu tek tako da se isključim iz stvarnog svega. Mogu, i mnogo mi je lepo ovako. Sve bitne informacije dobijem preko društvenih mreža. Ne boli me glava, ne punim se negativnom energijom. Majka mi je nedavno priznala da sam pametno odlučila. Mislim da je i sama uvidela kako preko medija manipulišu ljudima i drže ih u strahu da bi bili poslušni robovi. To vam je klasično razmišljanje "Ćuti, vidiš, ima i gore". Po principu, nemoj da se buniš, glavu dole i teraj...
Ne razumum zašto je vršenje male nužde u toku tuširanja toliki tabu, meni je to sasvim normalna stvar.
Kada se god meni javi neka devojka koju poznajem, na ulici ja umesto jednom da kažem "ćao" ja kažem odjednom 2 puta "ćao, ćao" k'o neki debil...