Mrzim svoj posao, mrzim što se vraćam sa godišnjeg i ako je trajao ceo mesec. Ogađeno mi je sve zbog ograničenih i bezobraznih ljudi...
Svakog jutra se srećem sa jednom simpatičnom komšinicom na stanici, ali me apsolutno ne primećuje...
U vezi sam i vjerna sam. Ne razmišljam o drugim muškarcima, u poslednjih mjesec dana imam makar 2 udvaranja dnevno. Nešto preko mreža, a nešto uživo. Čudno mi je jer prije ove veze to mi se nije dešavalo. Otkako sam zauzeta saleću me. Nikada nisam koketirala ili odgovorila na poruku. Samo razmišljam zašto je ovo ovako najednom.
Reč "Gastronomija" me najmanje asocira na hranu. Više me asocira na neku benzinsku pumpu, ili na protivpožarni aparat🙄🤣🤣
Mene interesuje samo jedno u životu. Koji tip oboljenja je kada nekome pružiš levu/desnu ruku, a to neko stvorenje, nenormalno i neobjašnjivo pruža kontra ruku? Dok je druga sasvim slobodna. Zašto? Da li ste bili kojim slučajem stručnom licu. Čisto neki savet, pregled? Jer nema proste logike zašto bi inače zdrav um to uradio.
Sa šefom sam u odličnim odnosima. Pričamo i o privatnim stvarima te znamo otiči na nekakav ručak, piće ili slično. Dakle, čujemo se i družimo često i izvan posla i to mi je super, stvarno je odličan čovjek. Međutim, zbog toga što se čujemo i nakon posla on često ubaci u razgovor i stvari vezane uz posao. Kao e usput razmišljao sam trebalo bi možda onom klijentu napraviti ovo i ovo. Kao ništa obavezno, ali evo kažem ti sad da ne zaboravim kasnije kad mi je već palo napamet. Ma super sad da ne pamtiš ti moram pamtit ja i razmišljat o tome u 22h navečer. Ljudi, koliko god ste dobri sa svojim kolegama izvan posla to ne znaći da je ok vračati nekog na posao izvan radnog vremena. Možete prokomentirati nekog kolegu ili nešto, ali ne i vračati ga mislima na posao. To zaista nije ok i puno puta sam zbog tog požalio naše druženje, a znam da bi se naljutio kad bi mu to rekao jer je on drugačiji tip od mene, nema obitelj i živi posao te ne bi svatio da meni to smeta i da prelazi granicu.
Nakon nekoliko godina aktivnog korišćenja marihuane (više puta dnevno), odlučio sam da potpuno prestanem. U međuvremenu se u mom životu pojavila devojka koja mi mnogo znači i koja me neverovatno podržava u svemu, uključujući i ovo. Nikada me nije pritiskala da prestanem jer me voli takvog kakav jesam, ali sam odlučio da napravim ovaj korak prvenstveno zbog sebe, a zatim i zbog nje, jer mi je iskreno stalo da pored sebe ima nekoga stabilnog i smirenog—jer ona to zaista zaslužuje. I iskreno, shvatio sam da mi trava ne donosi ništa dobro u životu.
U svakom slučaju, prošlo je nešto više od dvadeset dana otkako sam poslednji put pušio, i počeo sam da imam ozbiljnu nesanicu i intenzivne noćne more (simptomi krize). Iscrpljen sam tokom celog dana bez obzira koliko sna uspem da uhvatim, i jednostavno ne mogu normalno da funkcionišem (depresija, anksioznost, glavobolje, itd.).
Moje pitanje je: da li da nastavim da guram ovako “na suvo”, ili da ipak potražim stručnu pomoć?
Znam da mi se žena zaljubila u svog šefa. Saznao sam da se nekome poverila, a u poslednje vreme je jako gruba prema meni. Stalno priča o njemu. Kada me je "prekonosirala" poslednji put, pre dva sata, pitao sam je otvoreno da li želi da se razvedemo pošto je evidentno da me ne voli više. Rekla je da ne želi. Ja je volim, ali ne mogu više sa njom ovakvom. Pogotovo što voli drugog (to se oseti). Želeo bih razvod da imam mirnu dušu. Pojasnite mi zašto ne želi da se razvede. Nemamo decu da nas vezuju, pa bi joj bilo lakše da preseče. Inače, njen šef ima ženu dosta mlađu od njega i dvoje dece, pa verovatno nije sigurna u njegove daljnje odluke.
Od toga da „svi su drugi krivi“, došli smo do toga da smo jedino mi krivi. Nije tačno. Krivi smo i mi i drugi. Najgore mi je kad stručno lice kaže da je do nas samih, ali nije uvek, i do društva je jer kakvih sve ljudima i u kakvoj okolini živimo, nismo jedino mi problem.