Možda je glupo, ali dešava se da mi nedostaje neko koga sam znala samo par dana, a do tog “poznanstva” je došlo prilikom, recimo, teorijske obuke u auto školi, pripremne nastave na fakultetu ili čak u čekaonici radi obavljanja neke administracije...
Nisam išao u osnovnu na maturalno veče. Završavam srednju školu i također neću da idem slaviti. Zato što imam osjećaj da ne pirpadadam tom društvu i da svaki moj uspijeh u školi smeta. Ne hvalim se ni sa ocjenama i slično, što gore, dobra sam osoba i imam lošiji financijski život. Izgleda kad si dobar i pokušavaš uspijeti, to svima smeta. Sad shvatam sve ono što stariji govore i od sad ću sve bolje pamtiti jer će mi koristiti. Ljudi su zavidni, barem ne pravi prijatelji, dok i njih ne uhvati nešto loše.
Ja sam ona ružnija prijateljica kojoj svi prvo priđu da im napravim teren za zgodniju prijateljicu. Imam sada 33 godine, i još uvijek sam ta.
Promenila sam se....i ne sviđa mi se osoba koja sam postala.
I mrtav pijan ja znam da se kontrolišem i ponašam, sem kad čujem Tomu Zdravkovića u tom stanju. Tad mi se prekida svaki kontakt duše i tela.
Imam 23 i mislim da me tek sad hvata pubertetsko ludilo, katastrofa.
Ne mogu da skontam da li ja objektivno imam toliko sreće u životu ili samo imam preniska očekivanja.
Uništio sam cjeli život! Kako? Korak, po korak, kao da nikud ne žurim. Bio sam na heroinu, 12 godina. Niko to nije znao, bukvalno niko, pa čak ni onda kad sam se morao skinuti. A morao sam, jer sam zakačio hepatitis C. Nisam bio na igli, dobio sam ga tako što sam u istom periodu kada sam bio navučen mjenjao devojke na nedeljnom nivou, jedan sex i vozdra...Kockao sam se, i što je najgore, išlo mi je. Uzimao sam ljudima gomile novca pa i satove, nakit, čak i automobile. I sve sam proćerdao. Dva izvrsna radna mjesta sam izgubio jer nisam otišao na posao, iz prostog razloga što se na stolu nalazio ulog u visini moje godišnje plate, a ja sam dobijao. Oženio se ženom koja me ludo volela, dobio dete sa njom, razveo se bez nekog posebog razloga posle 8 godina braka i 2 godine veze. Sada sam sam kao pas, gotovo bez dinara, društvo mi prave depresija i anksioznost. I sve bi bilo ok, samo da nemam IQ preko 140. Znao sam šta me čeka, ali ne i kako da stanem. Nisam glup, ali izgleda da sam lud.
Vrhunac mog PMS-a ovog meseca ispoljio se kada sam počela da plačem uz Rastinu pesmu. Alo, režija?!