Moj muž svaki slobodan trenutak koristi s telefonom. Dok vozi na telefonu je, dok jede na telefonu je, čak i u wc ga nosi i tamo tipka. Nema ljubavnicu, jednostavno je ovisan. Kad zaspe tel. ostane u rukama a yt se vrti dok ja ne ugasim. Teško mi pada to a ništa ne mogu promijeniti. Da stvar bude gora to je čovjek od 31 god. s dvoje djece koja su ga željna.
Mislim da sam ceo zivot imao više problema od većine mojih vršnjaka (zdravstvene, finansijske, porodične). Iako sam prošao pakao mnogo puta, opet bih ponovio sve jer su me ti problemi ojačali i danas sam mnogo zreliji od većine mojih vršnjaka.
Volela bih da ljudi iz mog okruženja shvate da nisam fakultet upisala da njima nabijam komplekse i da ih omalovažavam. Moja buduća diploma nema veze ni sa kim. Radim to zbog sebe, a ne zbog nekog "dr" sutra ispred imena.
Napustio sam plesnu školu posle samo par odlazaka na čas zbog blama koji sam doživeo. Igrajući sa izrazito lepom partnerkom, nisam mogao da kontrolišem erekciju i sve vreme sam hodao kao Čarli Čaplin. Osim toga, sala je bila prepuna ljudi i strahovao sam da to neko ne primeti. Na kraju mi je partnerka rekla da nemam pojma sa igranjem, a ja sam bio mnogo srećan kad se završio čas kako se više ne bih blamirao na javnom mestu.
Mađar sam i živim u Vojvodini, srpska deca mi se smeju jer se zovem Gabor.
Moja sestra ne uči ništa, ne radi nigde, muž i roditelji joj plaćaju troškove ali se nije smirila dok nije pobegla iz njegove kuće jer hoće gospođa da živi sama. I to podržavam jer je sloboda najbitnija. Ali sad kad žive sami privatno, kuka kao ranjena mečka, nema para za noktiće i kafe, stigla beba, i sad jaoo svekrvo pomozi, skuvaj, pa to je tvoje unuče, ja ne mogu sama. Žena joj je samo rekla "Snajka i dalje smo šugavi kao i dok si živela sa nama, podržavam tvoju samostalnost". Sad ona meni priča kako je meni i mom dečku lako. A nas dvoje se mučimo (i njoj smo pomagali UVEK) i ako ne budemo mogli u startu da živimo sami nikad ne bih pravila problem, jer nije on ništa dužan više od mene, samo zato što je muško, ništa ne pada sa neba. Samostalnost košta mnogo truda, rada, živaca, novca i nema daj ovo pomozi ono. Kad sam sve ovo rekla sestri-polila me je vrelom kafom po nogama i rekla kako ja nisam pravo žensko, i da ću videti tek sa takvom mržnjom u očima. Tad sam je precrtala. Ali boli, sestra mi je.
Moj dečko se svakodnevno dopisuje sa drugaricama i nikad mu nisam prigovorila, a kada ja kažem da mi se javio neki drug on kreće da ljubomoriše. Očigledno meni muško ne sme da se obrati, a on se može dopisivati i to svaki dan...
Kada sam bila mala dobila sam batine jer sam na pitanje komšinice koja je došla na kafu i pitala zašto joj nešto više ne iznesemo (roditelji su slagali kako im je ponestalo) odgovorila sa: “Ima sve u sobi zaštekano, samo neće da iznesu”. Realno iz ove perspektive, kada sam odrasla osoba, nikada ne bih istukla dijete jer je iskreno i mislim da su nam baš roditelji primjer i za dobro i za loše, samo što moji to ne žele priznati.
Plaši me smrt. Smatram da ništa ne postoji nakon nje. Sama pomisao da me jednog dana neće biti više mi je strašna. Nekako, čini mi se da je život previše kratak i kad bih mogla da živim zauvijek to bih izabrala. To kod mene postaje blago rečeno fobija. Zamišljam, možda za 50 godina od sad, kad se to desi nestaće ono što vidim, mislim, osjećam, dok će svijet nastaviti regularnim tempom. Naravno, kapiram da je to normalno, nego objašnjavam strah na svom primjeru.