Moj dečko tvrdi da je u redu da skenira svaku devojku na ulici dok šetamo zajedno, a da je isto tako u redu da na mene ne obraća mnogo pažnje jer se "gledamo svakog dana".
Kad me neko zamoli da mu slikam određene stranice iz knjige, uvijek ih rotiram pravilno prije nego ih pošaljem.
Jedan deda u komšiluku ima oko osamdeset i kusur, ali je za svoje godine veoma živahan i vitalan. Otkako mu je umrla žena pre nekoliko godina on se raspomamio i juri sve što nosi suknju i ima preko šezdeset godina. Prošlog vikenda smo se dogovorili da ne idemo do grada nego da kupimo pivo i iskuliramo u ulici. Dok smo cirkali deda je ispratio jednu gospođu, posle pola sata mu je došla neka druga, pa posle sat vremena kad je ova otišla došla treća. Mi gledamo, ne verujemo. Odakle mu snaga, koja mu je priča pa ih tako lako skuplja. Mi u društvu smo raspon godina od 30 do 35 pa opet nijedan od nas ne bi mogao ovako. Kada je deda ispratio i treću prišao nam je, video da pijemo pivo i rekao ''Budale, bacite to pivo, najbolje godine vam prolaze bezveze. Ili radite isto što i ja ili se ženite, trećeg nema''.
Iskreno, vise cenim osobe koje kazu ,,ne zelim da razgovaram" ili ,,ne smaraj me" od onih koji samo ćute kada im se obratiš i na taj način, dok iščekuješ odgovor i shvataš da ga ipak neće ni biti, počinješ da se osećaš kao go**o.
Diplomirao sam 2016. i postao profa. Počelo ja nasumičnim druženjima s učenicima na klupi ispred škole nakon posla, organiziranjem raznih vannastavnih aktivnosti, a danas sam skoro svaki dan s njima na igralištu, ili navečer u parku, ili čak negdje na piću. Da bude još gore, imam prijatelje svoje dobi koji zovu van kad god su slobodni, cijeli studij sam putovao, partijao, živio u domu, sjedio na klupicama do jutarnjih sati. I opet se najviše radujem druženju s učenicima nakon posla, do te mjere da sam počeo odbijati pozive svojih vršnjaka. Kad sam shvatio da nešto nije u redu sa mnom, prorijedio sam sve to s njima, pokušao utrošiti vrijeme na druge načine, al ne ide. Stalno su ispitivali zašto me nema. Kako im reći da mi je toliko dobro s njima da je to postalo loše? Da mi je draže slušati njih 20 i njihove doživljaje i prepričavat im moje, nego bit s mojim najboljim prijateljima? Kao da mi je opet 16 godina s njima. A nit izgledam starije, nit se ponašam odraslije. Užas.
Kao fotograf, kao čovek, kao prijatelj savetujem da ne pravite venčanja u 14:00 u junu mesecu.
To nikom ne treba u životu.
Mom dečku se svaku noć u isto vrijeme izgasi mobitel te se upali nakon dva sata, uz izgovor da je bio na piću s prijateljem i da se baterija ispraznila. Ne smeta mi što provodi vrijeme s društvom, nit tražim od njega da mi piše poruke dok je s njima, samo mi je čudno kako se svake večeri mobitel izgasi u isti sat i ponovo se upali nakon dva ipo sata.. mislim da me laže.
Sestra mi nije dozvolila da napravim iznenađenje našoj babi za rođendan na dan njenog venčanja. Zet je pristao da 5 minuta posvetimo babi, jedna-dve pesme, torta i poklon. Ženi koja nas je odgajila od rođenja nije htela da pokaže malo poštovanja. Razlog je da je to njen dan i da nema šta ko da traži drugi... Baba je dobila prsten i tortu ujutru od mene a sestru nisam čekao da stigne kući od frizera da i ona učestvuje u poklonu. Presedeo sam sve vreme na svadbi, kamermana sam zamolio da me ne snima a nemamo ni zajedničku sliku.
Imam 30 godina a ponašam se i osećam kao dečak i ne želim da odrastem, odrastanje je sr*nje.