Sinoć sam slučajno fb našla neke stare konverzacije s prijateljicama i shvatila koliko sam imala duha i koliko sam tokom ovih godina izgubila sebe. Mislim da sam već 7-8 godina u nekoj depresiji koja me pojela.
Batalila sam fakultet jer nisam imala živaca da radim u prazno tj. sramota me je bilo da 3 godine parazitarim i ne radim ništa, ne primam platu, i samo sjedim kući i učim. Ne mogu tako, ne mogu.
Dosta mi je više ljudi koji misle da mogu raditi i govoriti šta god požele, bez da misle o tome da će ih stići posljedice toga.
Ne pričam sa majkom već pune 3 godine, a živimo svi zajedno u istoj kući, od tad se niko nije više posvađao i živimo bolje i mirnije.
Nestalo toalet papira i ja uzmem kuhinjski ubrus iz špajza. Ljudi moji, evo već 15 dana traje, u šoku sam, izgleda isplativije kupiti 1 veći ubrus nego papir. Nas je troje u stanu..
Upoznala sam jednog dečka preko poznanika, bio je nešto stariji od mene i razveden, što mi nije smetalo. Htjela sam da se bolje upoznamo i da pružim šansu. On je ovako bio relativno ok, ali sam vrlo brzo ostala u šoku zbog nekih stvari. Tipa, na drugi sastanak (noćenje u stanu na dan), došao je maltene bez felera, pa sam sve poplaćala. Mislila sam, ok, možda trenutno nema. Onda sam ja došla kod njega, nije imao ulja, paste za zube (kao koristi iz drugog stana, u jednom mu živi brat), pa sam i to kupovala. Kap koja je napunila čašu, bila je neka nabavka, koju sam naravno isfinansirala ja, a on mi počeo ubacivati stvari u korpu. Pitala sam ga da li je normalan da radi to, a bukvalno me ne poznaje kako treba. Izvinuo se i bio u fazonu kako se tek razveo, nema baš para (radio je), pa je malo smušen, ali ni kasnije nije prestao s tim, pa sam ga ja lijepo ostavila. Je li realno da lik od 35 traži novu osobu za vezu, da bi se grebao o nju?
Hoću u školu, neću na pos'o. Haću da pijem čokoladno mleko, ne kafu. Hoću život, ne robiju!
Anime, mange, manhwe, manhue i webtoonsi - sadržaji u kojima uživam već dug niz godina. Rijetko je, ali me istovremeno baš nekako razveseli svaki puta kada u tim sadržajima naiđem na neko spominjanje moje domovine.
Deca samohranih roditelja su diskriminisana. Na primer, danas ako si student, treba ti najmanje 200e za sobu i račune, a uz to još najmanje toliko za hranu, knjige itd. To je 400e. Prosečan roditelj nema dovoljno novca da to odvoji za svoje dete. Da, da, može se živeti u domu - ali nije fer jer se na dete iz jednoroditeljske porodice automatski postavlja veći pritisak nego na one koji imaju novca ili imaju oba roditelja. Da ne spominjem ukoliko postoji više od jednog deteta u porodici. Užas.
Nakon 12 godina veze i 6 zajedničkog života, nemam problema sa mužem osim što mom mužu još uvijek ne pada na pamet da promijeni čarape kad dođe kući s posla. Ponekad mu lijepo kažem da opere noge i promijeni čarapa, nekad mu samo dam nove čarape, a nekim danima samo trpim jer se naljuti kad mu kažem da mi smeta. Čitavu mi kuću usmrdi, tepih, deku kojom se pokrije na sofi.. Nije mi jasno kako ljudima to ne pada na pamet, to je higijena. Ne znam više šta da radim, to mi budi jak bijes i budem nad*kana čitav dan zbog te sitnice.