Uvijek me je zanimalo, da li stvarno postoje osobe koje poslije velike nužde koriste samo tariguz, a ne operu se.
Često mislim da svi moji prijatelji iz škole žele da se druže i sede sa mnom u klupi da bi prepisivali na testovima. Baš zato se radije družim sa onima iz drugih razreda...
Gleda mama svoju sliku od pre par godina i žali se kako više ne može da nosi ni rolku ni farmerice koje nosi na slici, kaže joj tata za utehu, pa bar još nosiš te iste japanke.
Nedavno su me udarila kola na pešačkom. Prošao sam bez jedne ogrebotine, malo sam ugruvan, nije ništa strašno ali dok se to dešavalo ceo život mi je prošao ispred očiju - mislio sam da sam gotov. Neverovatno je koliko sam počeo da razmišljam o sebi, svojim postupcima, o tome kakva sam osoba i o svetu oko sebe. Tačno mislim da nama ljudima, Bog ili neka viša sila šalje ovakve iznenadne stvari koje se dese u sekundi, a nateraju vas da dobro razmislite o nekim stvarima i o svom životu. Od tog dana obećao sam sebi da ću biti bolja osoba, pomagati drugima koliko mogu, biti zahvalan na svemu što imam i truditi se da u svakom trenutku budem srećan. Jedan je život, proživimo ga lepo!
Mislim da mi je velika greška u životu što sam iz roditeljskog doma u kasnim dvadesetim prešla da živim kod dečka, a da nisam pre toga živela sama bar neko vreme. Mislim da bi bih baš uživala u tome, jer i sad najviše volim kad ostanem sama kući. On je super, nije do njega, ali se plašim da se taj osećaj ne poveća.
Danas mi je jedan čovek prišao na ulici i rekao: "Volim ti porodicu i psa.''
Dogovorila sam se sa drugaricom da kažem dečku koji mi se sviđa da mi se sviđa a ako me ispali ili tako nešto ona će reći da je to bio izazov.
Ove godine sa društvom smo popili jedno manje jezero alkohola,mislim da postajemo alkoholičari.
Dečko kojeg ni ne poznajem , ni ne sluti da je u stvari jedna velika tetovaža vezana upravo za njega.
Propao mi plan da upišem faks da bih izbegao vojsku i te godine odem na redovno služenje vojnog roka. Mislio sam da ću se tamo provesti kao bos po trnju i uopšte mi se nije dopala ideja da ću da jurcam puškom kao sumanut, idem na marševe, ustajem rano i radim vežbe, čistim klozete i spavaone, da mi se neko dere i naređuje... Prvih mesec dana sam bio nadrndan i na nož sa svima, a onda sam polako počeo da volim sve to i vojnički život je počeo da mi se sviđa. Posle odsluženja vojnog roka, a na preporuku komande odem u školu za podoficire, a kasnije kroz službu, doškolovavanje i praksu zakačim na uniformu prvi oficirski čin. Lepo napredujem u službi i smeši mi se lepa vojnička karijera i mnogo mi bude smešno kako zamalo nisam sve ovo bacio u vodu upisivanjem faksa i izbegavanjem vojske.