Kad sam bila dijete, bila sam jako brza u trčanju. Znala sam uveče iskočiti kroz prozor i istrčati sprint na 100m, sjećam se kakva je to brzina bila da nisam osjećala tlo pod nogama a vjetar bi me udarao u lice iako ga nije bilo. Nisam se bavila sportom ali sam odrastala na selu gdje sam više bila vani u prirodi nego u kući. U školi sam jednom istrčala 300m za 59 sekundi sa 13 godina i pobijedila, tada sam mislila da to nije neko vrijeme ali valjda je bilo dobro, i nastavnica je bila iznenađena jer niko nije očekivao pobjedu od mene.
Smatram da ako odeš na putovanje, to treba da te obogati u ličnom smislu, sa novim iskustvima i uverenjima. U suprotnom si bacio pare.
Otkidam na koleginicu sa faksa. Imam utisak da se i ona loži na mene ali mi je jako glupo da je startujem.
Naručila ja neki paket i poslali su ga preko D expressa. Ja se predomislila i odlučim da ga ne uzimam ipak. Dostavljač kad me nije dobio na broj zvao i moju majku i sestru i na kraju ga isporučio. Ja bila na poslu a nisam im rekla da neću da uzimam taj paket 🫠
Kako me iritiraju ovi što žure negde. Ili jurcaju kolima ili jurcaju ovako. Sve rade u poslednji čas i uvek kasne. Svakome se desi, ali vala, znam ljude koji su ceo život neodgovorni.
"U tvojim godinama sam ja..." Daj začepi 🤣Tačno mi to dođe da im kažem!
Imam 27 godina i završeni fakultet. Ja ne znam ni šta radim ni šta hoću od života.
Možda sam u zabludi, ali jako mi smeta sistem u privatnim firmama gde se od radnika očekuje da stave posao ispred sebe, ispred svojih potreba, osećanja, stanja organizma, itd. Npr, ja sam stava da na poslu uvek mora da se radi i da ne može da se zafrkava, ali sam isto tako mišljenja da ne treba da se lomiš ako taj dan ne možeš, ako te nešto boli, muka ti je, pod stresom si, itd. Normalno, to ne sme da bude učestalo, onda treba otvoriti bolovanje, ali povremeno je sasvim normalno. Onda, mislim da neka pravila ne smeju da stoje apsolutno i nepobitno ispred svega i da treba uvek naći balans i videti šta je realno i razumno, a šta prosto neizvodivo u određenim uslovima (npr. kad fale radnici ili kad nešto trenutno ne radi kako treba). Ono što me frustrira je što uglavnom nailazim na krajnosti, na neko slepo praćenje normi i izrabljivanje, tj. dobrovoljno crnčenje, odnosno na krajnju neodgovornost. Kod mene nije sve crno ili belo, mislim da je to moj problem.
Najlepše vole muškarci koji su svesni koliko njihova žena vredi, pa se trude svakog dana da budu bolji zbog nje, iz straha da je ne izgube. Ovo je rečeno mnogo puta u javnosti.
Postavlja se pitanje da li je onda to prava ljubav, ako ćemo stalno biti u grču i strahu da će žena otići ukoliko ne činimo dovoljno? I gde su tu trud i požrtvovanost žene da zadrži tog muškarca?
Radio sam u toxičnoj firmi dvije godine. Svaki dan je bio uvreda inteligenciji. Svaka poslovna odluka je bila nebulozna. Niti jedan jedini kolega il koleginica nisu netko s kime bih ja volio ostat u kontaktu. U posljednjih šest mjeseci sam se potpuno isključio. Našao novi posao koji je sušta suprotnost. Osjećam se mentalno toliko ispaćeno od te dvije godine. Sada na novom poslu pokušavam dati maximum ali mi isto tako treba nekakav oporavak. Koliko će to trajat?