Ispovesti

Pojeo sam šefovu užinu.

Mnogo me boli što sam svima poslednja opcija. Toliko se trudim da svima budem zanimljiva, da pomognem uvijek, nisam željna pažnje, ali jesam ljubavi. Kolko god ja bila dobra, meni se to uvijek loše vrati. Društvo me napušta bez jednog jedinog razloga… Navikla sam da imam veliko društvo, da izlazim, da živim život, ali nakon zabodenih 200 noževa u leđa od strane svakoga, povukla sam se u sebe. Od djevojke koja je konstantno bila nasmijana došla sam do toga da pijem anti-depresive u svojoj 20-oj godini života. :) Život me nije naučio ničemu lijepom, samo patnjom koju ne mogu da prebrodim sama...

Pretužno je šta nikad neće znat koliko san ga volila….

Mnogo volim da mirišem žensku kosu.

Smartphone je i najbolja i najgora stvar koja se meni desila.

Da li bi mogli da budete u vezi sa dečkom kog volite i koji voli vas ako vas je njegovo društvo povredilo u prošlosti?

Ja ne kapiram ove ljude po društvenim mrežama, prvenstveno žene. Evo, daću primer. Pratim dosta profila što se tiče kose, frizerskih salona itd. Često nailazim na snimke gde neka žena uradi nešto sa kosom, ili bude lepo ili se unakazi ili omaši boju i ti kad prokomentarišeš, ispadaš loš. Ja, lično, ne komentarišem ništa jer svako ima drugačiji ukus, ali isto tako, svako drugi ima pravo da ostavi svoj komentar. Mnogo puta nailazim na komentare gde se, recimo, većini ne dopada urađeno, a vlasnik tog salona ili ta žena čija je kosa se nađe prozvana i svađa se po komentarima. Pa čekaj, što kačite javno onda to? Čim javno kačite, onda valjda ljudi imaju pravo da daju svoje mišljenje?! Nemojte onda ništa stavljati ili zaključavajte komentare. Stvarno ste pahuljice, sve vam živo smeta ako nije po vašem i ako vam se ne ide niz dlaku. Što je najjače mnogi frizeri unakaze kosu stvarno i to ne liči ni na šta, a posle se ljute kad to kažeš, e pa, jbg.

Gade mi se ljudi bez principa.

Dobijem grč u stomaku kad čujem onaj zvuk poruke na viberu. Srce mi preskoči misleći da je on a znam da se to nikada neće desiti...

Cijeli život sam navikla da radim sve samostalno, roditelji su bili tu u smislu finansijske podrške, ali sam generalno sve probleme rješavala sama i nekako nikad nisam imala priliku da se oslonim na nekoga. Nisam imala ni neku ozbiljnu vezu, a kako vrijeme prolazi mislim i da neću. Često se rastužim, jer mislim da ću cijeli život provesti sama, a voljela bih da imam nekog ko bi me barem zagrlio kada mi je teško.