Rodila sam sa 18, i u potpunosti izgubila društvo i prijatelje, čak ni 6 godina kasnije, nemam nikoga od prijatelja za otići na kafu jer nitko od njih nema dece. Otac mog deteta i ja ne živimo skupa, on putuje uživa, ima love za luksuze, dok ja živim sa 600 eura, ne ostvarenim snovima o školovanju, putovanjima, boljoj plati, nekoj boljoj budućnosti. Život je nepravedan. Želim i ja ispuhati glavu i nekuda otići, vidjeti nešto novo i odputovati. Imam osjećaj da radi toga padam u veliku depresiju, jer i on i ja smo bili deca kad nam se dete rodilo, a samo ja sam preuzela toliku odgovornost na sebe, i svoj život apsolutno stopirala na svim poljima. Čak nemam ni dovoljno da si obezbedim da odem negde na vikend putovanje, jer moram misliti o režijama, kreditu i detetu. Osećam se manje vrednom, i što jedina od svoje generacije neću videti van svoje države ništa, ništa novo doživeti i iskusti čar života. Svi kažu biće lakše kad poraste dete, ali ja ne želim biti ne ostvarena osoba sa 30.
Razočaram se kad čujem neke stavove prijatelja ili kad vidim šta lajkuju na instagramu...
Nanerviram se momentalno kad neko baci neki komentar kao top, top topova, topčina, topić, dno, dno dna i sl. De pričaj normalno.
Moj perfekcionizam, nedostatak vjere u sebe i strah od greške mi bukvalno ometaju život. Na primjer, na ispite sam izlazila samo kada sam bila sigurna da ću dobiti osmicu ili više, isto položila sam vozački prije 3 godine ali rijetko vozim jer me je strah da ću nešto pogriješiti. Ljekar sam po struci, radim već godinu i po i trebam izabrati specijalizaciju. Najviše bih voljela da budem neurohirurg, ali ne znam jesam li kapacitet i dovoljno dobra za to, pa ću možda ipak izabrati neurologiju ili kardiologiju, jer je kao lakše, ali poslije mi uvijek bude krivo jer nisam slijedila svoje snove.
Želim da mi otac umre pre majke. Iz emotivnih i finansijskih razloga. Ne želim da to bude uskoro, samo da bude tim redom.
Neverovatno mi je koliki je uticaj imao deda na moje vaspitanje iako je preminuo kada sam ja imao 10 godina.
Volim kad mi je neko toliko antipatičan, da na kraju počne da mi se sviđa...
Ne znam kako da pomognem prijatelju. Žena mu zatrudnela sa drugim, saznao sam sasvim slučajno iz pouzdanih izvora. Rodila je bebu kao da je njihovo, o prevari ništa nije se saznalo, on je presrećan jer misli da je njegovo, ona ćuti normalno. Za to znaju samo 3 osobe i ja sam jedan od njih, čak i taj što je pravi otac ne zna, napumpao je i otišao svojim putem. Stvar je u tome što nemam dokaza, i bila bi moja reč protiv njene. Ovo dvoje što znaju mi rekli da ćutim i da se ne mešam, a meni se srce slama kad gledam kako podiže tuđe dete kao svoje. Kako će njemu biti posle 10-20god npr ako bude saznao istinu, biće slomljen nenormalno.
Razvela bih se. A tek sam se porodila sa drugim detetom. Da imam svoj krov nad glavom otišla bih odavno. Ovako ne mogu. Ne želim nikome da budemo na grbači.
Koliko se lakše osjećam kad sredim prostoriju. Kad mi neka stvar dugo stoji tu a ne bi trebalo, iživciram se previše i ne mogu da spavam, i onda kad je maknem bude mi mnogo lakše kao da sam prodisala.