Društvena sam i želim muškog prijatelja, nemate pojma koliko mi je teško pronaći jednog. Nisam zaljubljive prirode i oduvek momke prvo posmatram kao drugare i normalno, nekad to drugarstvo preraste u prijateljstvo tokom kog oboje imamo partnere. A onda se desi da prijatelj raskine i ja sam tu, kao dobra prijateljica, da utešim, ohrabrim i sve što inače činim i za drugarice. Posle nekog vremena momci uvide da sam tu za njih, da sam im brat-drugarica s kojom mogu o svemu da pričaju i koja ih neće osuđivati niti napustiti zbog gluposti, pa valjda pomisle da sam materijal za vezu i onda mi priznaju da žele nešto više. Meni se tad srce slomi, jer samo želim prijatelja, ali posle toga ne mogu isto da se ponašam. Ne mogu da ih poljubim u obraz, zagrlim normalno, ostanem kod njh do kasno niti čak da ih gledam u oči jer mi stalno prolazi kroz glavu kako žele da me poljube. Posle toga zahladim, ostanemo mi drugovi, ali sve što smo imali padne nekako u vodu. Ovo se desilo već 3 puta, gubim nadu...
Od svakodnevnog druženja i dopisivanja svele smo se na "Srećan rođendan!" i "Hvala puno!".. Pitam se kako možemo tako nešto da dozvolimo da se desi (nije bilo svađi)..
Mojim roditeljima nije važno moje zdravlje i sreća, mir u duši i da sačuvam zdrav razum. Samo radi i donosi novce kući. Dođe mi da pobegnem sa devojkom na kraj sveta.
Pre deset godina pašio sam se svaki put kad mi devojka kaže da joj kasni i da ću možda biti otac... danas kad vidim svog jednogodišnjeg sina poželim da se vratim u to vreme i ispravim sve one promašaje!
Navečer mi je cmizdrio, kukao bio najveća žrtva na svijetu, uznemirio me i sve sam pokušala da ga oraspoložim i nastavilo se ujutro isto i kad sam sastavila veliku ohrabrujuću poruku kaže mi zajebavao sam se. Wtf? Muškarac u PMS-u??
Nadam se da ću jednog dana da budem istinski sretna i ispunjena. Imam 27 godina i zadnji put kad sam bila sretna jeste kad sam imala pet godina. Voljela bih kad bih ponovo osjetila takvu sreću kao što je bila tog jednog sunčanog dana, kad sam imala svega pet godina. Kad mi je teško, uglavnom se prisjećam tog dana. Nadam se da nije previše to što želim.
Dosta ljudi mi govori da imam lijep glas kad me slučajno čuju da pjevam, a ja ne mogu da se opustim pa da pred nekim zapjevam punim glasom.
Napravio sam komšinici dete. Mali ima već šest godina i nenormalno liči na mene. Pitanje je dana kada će komšija početi da sumnja...
Roditelji imaju prevelika očekivanja. Osećam se kao da nikad nisu bili ponosni na mene...