Neka mi samo neko kaže da halo efekat, pretty privilage i slične pojave nemaju efekta. NA ŽALOST, imaju! Osetio na svojoj koži. Nisam lep, ali sada jesam jak. Tokom većeg dela života bio sam prilično mršav. Toliko mršav na moju iznadprosečnu visinu da bi mi ljudi često govorili da jedem (majke ti!) i pitali da li sam bolestan. Jeo sam mnogo i trenirao, ali mi je metabolizam bio baš brz. Delovao sam kao da će me vetar odneti. Ljudi su mislili da će lako sa mnom. U detinjstvu su me često tukli zbog toga. Čak bi mi i bivše devojke prebacivale mršavost. Kako sam prešao tridesetu, metabolizam se usporio, a treninzi su počeli da daju efekta. Nabacio sam oko 35 kila dodatne mase (što mišića, što sala). Ljudi su totalno promenili stav prema meni. Vidim kako me tretiraju sa više poštovanja. Od toga da muškarcima više nisam glavna meta za sprdnju kada treba da ispadnu frajeri, preko toga kako me tretiraju šalteruše u pošti (banalan primer) do toga da me se ljudi čak malo i boje (što ne želim).
U srednjoj školi smo imali neku priredbu povodom 100 godina postojanja škole. Cure su trebale da obuku crnu suknju. I naravno ne možeš bez hulahopki. A napolju minus. Ja nisam imala crnu suknju, imala sam samo neku kratku teksas, a nisam imala ni hulahopke, samo jedne pocepane, niti para da kupim druge. Koštale su 100 dinara, ja sam imala 20. Otišla sam u farmericama. Nastavnica se tako izderala na mene, a ostale cure su se smejale. Jedva sam čekala da dođem kući i da se isplačem.
Lako je reći "što nemaš svoj stan", itd., kad znam mnoge kojima su roditelji, djedovi ili bake, ujaci, stričevi samci, svi iz inostranstva ili kupili ili pomogli u kupovini stana, auta, kuće pa čak i pronalaženju posla, preko veze naravno ili im pomogli u otvaranju nekog biznisa. Pa lako je raditi kad sve dobiješ na tacni i bez stresa. Budimo realni, kako sa platom od 600, 700, 900€ kupiti stan, kuću ili auto? I sve to dok si podstanar.
Nadaš se boljim vremenima, a prolaziš kroz brige, stresove, anksioznost godinama, razočarenja u ljubav, u prijatelje, u ljude... Prođeš inflaciju, bombardovanje, tenzije, nemire, sirene i pucanja (živim na Kosovu), bolničke hodnike (bolest roditelja), porodične tenzije i onda očekuješ Veliki svetski rat! WOW! Mene je život otupeo, ne mogu sa saberem 30 srećnih dana ukupno u životu. Pušim, bezobrazna sam i bahata, plačem noću, imam višak kg, nemam vezu, brak, decu, čekam uveče ta 3 sata mira i maštam da umrem u snu.
Otkako se moj brat oženio, moja majka je postala opsjednuta njime. Stalno mu govori, naravno pred njegovom ženom, preda mnom i tatom, kako je on njena najveća ljubav, kako je on njoj broj 1, kako ga nitko neće voljeti kao ona i slično. Nedavno mu je kupila i poklon za Valentinovo. Ja sam cio život uz nje, vezala me je uz sebe i ako imam 27 godina naziva me djetetom. Ne znam kakav poremećaj ima ali mislim da ako ostanem uz nju, da nikad ništa od mene neće biti.
Imam nisko samopouzdanje ali samo iz tog razloga što sam glup. Svi mojih godina znaju mnogo više životnih stvari i mnogo su upućeniji u sve teme i situacije nego ja. Razumete li, znači mnogo mi ruši to sveopšte samopouzdanje i stalno kad bi se desilo da izgradim nešto samopouzdanja o svojoj negluposti, to bi se srušilo kao kula od karata kad vidim koliko zapravo drugi imaju opšteg poznanstva više nego ja. Hvala svima koji su pročitali.
Razočarana sam. U život, u sebe, u izbore..... Jednostavno sam umorna da se ljudi igraju sa mnom, da koliko god sam ja fer opet pojedem g*vno. Nikome nisam bitna. I umorna sam da se pravim jaka, i da sam dobro.
Imam hemiparezu od rođenja – delimičnu slabost jedne strane tela. Znam da nas ima još sa istom ili sličnom dijagnozom. Odrasla sam devojka i upravo sam izgubila posao jer su mi rekli da nisam dovoljno brza....
Boli me to jer znam da vredim i da se trudim, ali ponekad imam osećaj da me život non-stop udara i da nigde nisam dovoljno dobra.
Želela bih da zamolim ljude koji imaju hemiparezu ili neko slično ograničenje: čime se bavite? Gde ste uspeli da pronađete svoje mesto?
Mnogo bi mi značilo da pročitam iskustva onih koji su uspeli da izgrade karijeru uprkos dijagnozi. Treba mi malo nade i pravac kuda dalje.
Željela bi da se osvrnem na svkodnevni život koji uzimamo zdravo za gotovo. Pod brzinom vremena u kojem živimo, ne stignemo se zahvaliti za trenutke koji se ne podrazumijevaju.
Neko bi sve dao za jedan dan našeg života.
Obratili pažnju da li smo zahvalni na tome sto imamo?
1. Porodica, ljude koje volimo da li to znaju? Da li smo im danas bili od koristi? Da li smo ih zagrlili, uputili lijepu riječ?
Sve je prolazno, mi smo prolazni. Ako sutra neko od njih se ne probudi kako bi se mi osjećali?
Život nije idealan, ni naši odnosi, nažalost. Ali najveće bogatstvo na ovom svijetu su mi moje drage osobe, da njih nema moja duša bi bila jedna ruševina.
Hvala Bogu na svemu što mi je dao, zaista sam zahvalna.
Najviše mu hvala na mojoj porodici. Volim vas. 🤍❄️🫶🏻
Suprug i ja nismo bili u Srbiji, duže od 10 godina. Mi ovde na "zapadu", živimo vrlo pristojno, ništa preko mere. Imamo svoj krov nad glavom, plaćamo račune, nismo željni hrane, odeće, obuće i tehnologije. Finansijski smo stabilni i bez kredita. Nemamo problem ako se desi iznenadni trošak, ali ništa preko mere. Krećemo se, kad god nam to dozvoli vreme i super nam je. Međutim, problem je u prijateljima i rodbini u Srbiji. Treba da idemo na leto, na odmor. Uopšte ne znam, šta da im odnesem i šta očekuju da im doneseš iz inostranstva kao znak pažnje. Mi nismo oni, koji imaju 3 kuće i zlatne automobile, "vrlo uspešni", a osećam da svi misle da si koka koja nosiš zlatna jaja.