Kad smo bile male, moja najbolja prijateljica, sestrična i ja imale smo jako bujnu maštu. Jednog dana preko ljeta došle smo do ideje da se idemo igrat arheologa. Otišle smo u susjedovo dvorište (susjed je tad bio u Italiji pa je kuća bila prazna) i raskopale ga skroz... Našle smo svakojake vilice, žlice, flaše, metalne dijelove, ma svašta i umislile si da je tu prije punoo godina bio neki dvorac i dinosauri i šta ja znam šta sve ne. Jednog dana vratio se susjed iz Italije. Išao nas je tužiti roditeljima, nakon toga više nismo bile arheolozi, propali nam snovi. Frendica i ja smo bile 3.razred osnovne, a sestrična vrtić.
Моја цимерка не испере каду након туширања или прања косе. Увек остане пена. Непријатно ми је да јој то кажем јер је то основна култура.
Увек кад се свађам, расплачем се. А и када неком кажем нешто лоше ко да сам га убио. Мушко сам...
Moja sestra ima vrlo izraženu socijalnu anksioznost. Trenutno živimo zajedno u Beogradu i studiramo. Iskreno, ponekad se osećam kao bejbisiterka. Ona ne može ništa da obavi, frka joj je da ode do pošte da plati račune, kada joj trebaju skripte čeka da ja imam nešto da obavim u tom kraju pa mi kaže da joj usput kupim ako mi nije problem, ako negde baš mora lično ona da se pojavi sprema se satima, odugovlači i odlaže i uvek na kraju kasni, a izlazi iz stana na rubu suza... Ako neko pozvoni na vrata počne da histeriše čak i ako se ja u tom trenutku tuširam ona odbija da otvori jer joj je prljava kosa ili nije oprala zube i "ne liči ni na šta"... Da stvar bude gora i ja imam socijalnu anksioznost ali nemam izbora, moram da radim gomilu stvari koje su mi neprijatne zato što ona odbija. Zato sam vrlo često pod stresom, a ne znam kako da pomognem ni sebi ni njoj.
Toliko sam zaboravan da sam zaboravio broj sale u bioskopu, ušao na pogrešan film i isti gledao 20ak minuta dok se nisam sjetio koji film treba da gledam i u kojoj je sali.
Imam 25 godina i nikada nisam imao devojku. Jedini razlog je moj fizički izgled. Kojoj god devojci da sam prišao (mislim i na one koje su ok karaktera) bio sam odbijan na najgore moguće načine i bukvalno su me terale u p.m. Nisam ja bio ni naporan ni dosadan, javim se djevojci za koju znam da nije nafurana sa tipa "hej" ili "cao" a dobijem odgovor "sry ruyan si" ili "odjebi"...Mislim da ću se zamonašiti jer drugog izlaza nema.
Kao najjače odbijanje bih izdvojio: ,,Evo upoznali smo se, nema potrebe više da komuniciramo".
Od sad pa na dalje, ko god da me pita '' Šta ima novo ? '' Samo ću odgovoriti da nema ništa. Ne može se čovek više pohvalti a da mu neko ne soli pamet. A šta će ti taj fakultet? A što učiš tri jezika odjednom, ne treba ti to?! Kad im se požališ: '' Ma joj, pusti to, nije to ništa, umišljaš...'' Druže, ili me podrži ili produži. Ništa loše ne činim, zašto onda pokušavaš da me odgovoriš od mojih snova i ciljeva ? Ne možeš da pomogneš? Onda ne odmozi...
Mama mi je Dr. pejzažne arhitekture i ja kad sam bila mala kad kod bi me neko pitao čime mi se bavi mama rekla im da je doktorka. I dan danas me sramota zbog toga...
Priznajem da se uporno “vraćam” bivšem i samoinicirano “patim” za njim i mislim na njega, samo zato što nema niko novi ko je zanimljiv u mom životu, kome bih posvećivala vrijeme i razmišljala o njemu...