Imam 32 godine i mnogo mi je žao što u ranim dvadesetim nisam imala neko društvo za more, da idemo na ona parti putovanja. Jako sam želela na Zakintos sa nekom ekipom, da budemo pijani deset dana i partijamo, a nažalost imala sam sve neke smarače u društvu koji su 20 godina pričali da idu na more da se odmore, i onda odemo i bude mi kao s babom da sam došla. Sad sam malo matora za takva putovanja, ali da se vrati vreme i sama bih išla.
Uopšte mi se ne sviđaju Hermes torbe. Žensko sam, odvajam od usta za torbu koja mi se sviđa, ali te neke trendy torbe za koje bi bubreg neko prodao, ja ne bi džaba.
Bila sam ubjeđena da me voli.
Krio je mobitel, govorio kako neće da ga pokaže jer mu ja to tražim. Izmanipulisao me na max iako sam naravno osjećala da sve to nije uredu ali kad voliš manje vidiš za razliku da si i ti sa strane i posmatraš to. Na kraju sam ga uhvatila da me je prevario. Bila sam svjesna ali mi nije jasno kako se toliko pretvarao da me voli a pravio od mene ludaču koja traži telefon. Nije ni prevara strašna koliko pomisao da te neko ko kaže da te voli ubjeđuje da si ti krivac kad dobro zna šta radi.
Osjećam se preglupo, naročito jer je kao javio se i priznao da je bio loš, poruke pune kajanja, a ništa nije uradio niti promjenio. Naravno nisam mu se vratila niti vidjela sa njim, ali nije ni on više ništa poduzeo osim toga.
Nije mi jasno zašto ljudi lažu u današnje vreme kada se bukvalno svaka informacija može proveriti. Pogotovo ako te neko baš zanima.
Najviše me iznervira kada nekoga izbacim iz pratilaca i on mi uskoro ponovo pošalje zahtev, a dok smo se pratili ništa, nikakav ili smanjen kontakt. Žensko sam. Druže, ako sam te već otpratila i izbacila znači da mi više nisi zanimljiv i da mi ne trebaš u životu. Kako to ljudima nije jasno, pitam se?! I ovi što mi šalju zahteve po sto puta. Oni su tek neka druga priča...
Nikad nisam verovala kada u onim emisijama kažu da neka baba ili deda imaju 100 godina. I obično to budu babe, one znaju dobro da lažu.
S momkom sam koji ima novaca, iz bogate porodice je. On živi s mamom i dalje, a do kraja godine imaće i svoj stan. Dok je čekao stan govorio mi je kako jedva čeka da živimo zajedno, kako je u godinama da želi zajednički život sa mnom itd (njemu je 30 meni 25). Jednom prilikom mi je kroz “sprdnju” rekao da mu ne pada na pamet da prelazi “s konja na magarca” - iz kuće s majkom od 150 kvadrata u stan od 40 da se seli. Počinjem da mislim da od toga nema ništa i da će taj stan samo uzeti izdavati za još novca (od kojeg ja nemam ništa svakako).
Kako je teško kad se vratiš u svoju sobu kod kuće, a u njoj paučina kao da je godinama prazna...