Voljela bih da se znam prepirat sa drugima i da im obrusim, ali nisam takva niti u tom trenutku mogu nekome nešto reći. Tek kasnije kada prepirka prođe meni na um padaju stvari koje sam trebala reći. Često su oko mene neke koje pametuju, svakom loncu poklopac, samo po njihovom mora, samo one pametne, druge poklope svojim jezikom - jednostavno ja to ne umijem.
Danas me kolega od moga muža poljubio u čelo, inače smo prijatelji, ne znam šta da mislim....
Imala sam veliku ljubav, stvarno veliku, ali smo se razišli, jer on ne želi da ima porodicu a ja želim. :(
To me užasno boli, a još više me boli, jer je on stvarno dobar čovek, i što smo se razišli plakajući oboje.
J, znaš da te volim..
Ne koristim Instagram često. Kad sam ušla na njega nakon nekog vremena vidjela sam poruku od jedne cure s kojom sam se tu i tamo družila dok smo bile na faksu. Moja prva pomisao je bila baš iskrena sreća jer se javila i jer ćemo malo popričati, nismo odavno. Vidjela sam da mi je zapravo ta poruka došla jer me označila u nekoj nagradnoj igri. I tada me baš pogodila ova jadna realnost u kojoj sad živimo.
Desilo mi se mnogo loših stvari, a ne mogu se početi oporovljati dok sam kući. Ako je jedan dan normalan, drugi počnu svađe. Nema nekog nasilja, samo mislim da sam previše osjetljiva što mi ovakva atmosfera smeta. Ako odem u sobu da učim za kurs, čujem majku kako se dere na nekog, i odmah mi nije do čega. Baš me umara sve.
Blam me pojede kad se setim šta sve znam o drugim ljudima.
Koleginica je poslednjih par meseci ljuta na mene. Oseća se neprijatnost i stalno se svađa sa mnom. Uopšte mi nije bilo jasno šta se dešava, jer smo dve godine funkcionisali super. Priznala mi je da se zaljubila i da me mrzi što ništa ne preduzimam, zna da ne osećam isto. A mrzi i sebe što joj se to desilo, jer je udata. Ne znam šta da mislim.
Veče kada je verio devojku, zvao je moje društvo da dođu na slavlje i pitao da li mi je drago što se verio? Inače raskinuli pre 3 godine. Ovaj svet je poludeo.
Sinoć izađemo bivši kog inače dugo izbegavam i ja na piće. Posle pića je trebalo da radimo one stvari. Pošto je relativno skoro položio za kola, pokupio me usput pa smo produžili do grada. Dolazimo mi do kafića, skreće on levo da se parkira na ivičnjak kad počnu da mu se gase kola preko puta kafića, na pola puta ostadosmo autom. Pokušava on da se pomeri, neće i neće. Ja bacim pogled i vidim da neki ljudi iz kafića već gledaju ka nama i od blama samo stavim kapuljaču. Srećom pa nije bio niko ko mene poznaje, a iz malog mesta sam. Njega svakako ne poznaju jer nije odavde. Na kraju su nas pogurali neki momci iz kafića da ne stojimo baš na putu. Otišli smo naravno u drugi kafić, a on se vratio kući vozom... Sutradan je šlep služba došla po auto. Ne znam da li je do njega ili auta, ali konstatovao je da ga uvek hvata neki maler kad je sa mnom.
Imam 27 godina i već 2 god. svaki dan putujem po 28 kilometara u jednom smjeru na posao. To je skoro sat vremena u autu svaki dan, ponekad i više, a sve to samo da bih radio i pokušao sebi stvoriti normalan život. Živim na selu, ali moj život i moje želje su već odavno otišli u drugom pravcu. Sve više osjećam da pripadam gradu, jer sam studirao u većom gradu. Zbog svega toga odlučio sam da bi najbolje bilo preseliti se bliže firmi, u grad, da si skratim put i da konačno živim onako kako ja želim. Ali svaki put kad to spomenem, naiđem na zid kod svojih roditelja. Ne podržavaju me i brane mi. Inače sam najmlađi, znate kako na selu kažu ono najmlađem kuća ostaje ali govore mi jednom kad odem, “ne moram nikada više ni doći”. Ta rečenica mi zvoni u glavi svaki dan, iako znam da nije pravedna. To me najviše boli. Ne zato što želim pobjeći od njih, nego zato što želim svoj život. Ne bježim od obitelji, ne bježim od sela, samo želim dati sebi šansu da živim onako kako osjećam da trebam...