Od kada imam dečka ja sam izgubila sebe. Pre sam imala društvene mreže, prijatelje.. sada nemam ništa od toga. U zadnje vreme me krivi kako više ne zna ko je, kada sam mu predložila da raskinemo i rekla mu da imamo nezdravu vezu, rekao je kako on može bez mene. Počela sam sebe da krivim, kada mi kaže da više nema prijatelje i da mu se život raspada. Ne znam šta da radim...
Jedem uvjek ružniji dio sladoleda da bih za kraj ostavio onaj najljepši.
Bolje da sam poginuo te noći nego što sam ostao bez ruke. Ja nisam tip osobe koji može da se navikne na ovo, svakog dana je tu to neko breme koji stoji na duši, to baš niko ne treba da oseti. Smetaju mi pogledi, smeta mi da me neko žali, smeta mi što svaku devojku odgurnem od sebe jer eto ne želim da provede život sa nekim bez ruke. Lepo ljudi kažu kakav si spolja takav si i iznutra, lep ali polupan. Volim život i uspevam i dalje nekako da mi na trenutke bude savršeno ali umoran sam od borbe sa samim sobom, umoran što ne mogu da prihvatim sebe a svi drugi mogu. Razmišljam da potražim stručnu pomoć jer ja ovako sebe nikada neću moći da prihvatim, mogu samo da nastavim da foliram i sebe i sve oko sebe.
Jedna sam od onih što zove iz call centra vlasnike firmi i preduzedničkih radnji i smaram ih za reklamiranje na internet portalu. Prodajem "baliranu maglu" za velike pare. Niste ni svesni koja je to priprema i obuka, za svaki njihov potencijalni odgovor samo da bi ih ubedili da "kupe". Kad mene zovu, odslušam jer znam koji je napor zadobiti pažnju nečiju putem telefona ali bih najradije prekinula. Neću ručak. Nisam penzioner. Ne trebaju mi kreme, aparati, besplatni pregledi, nagrade, dušeci i jastuci od memorijske pene. Neću da učestvujem u anketama. Neću da mi se izvlače pare preko telefona, a onda odem na posao i ja uradim to isto nekom drugom.
Moja kolegica je u zadnjih 15 godina proputovala cijeli svijet da ne zna gdje da ide na godišnji jer je obišla sva lijepa mjesta. Eh, kad bi meni to bio najveći problem u životu..
Imam ogromno poštovanje za ljude koji, kad saznaju da ih partner vara, raskinu na normalan način, bez ikakve drame, vriske, bacanja stvari kroz prozor, šamara i slično. To je normalan i zreo čovek. A čim čujem ono 'bacila sam mu stvari sa terase, zapalila sam mu ovo, polomila sam mu ono' i slične gluposti, znam da je u pitanju neko derište koje ne može da kontroliše svoj bes i takve izbegavam što je više moguće.
Radim kao medicinska sestra u bolnici. Muva me oženjeni hirurg, koji mi se inače sviđa. Baš se osećam loše i ne znam šta da radim.
Nekako mi je pjesma draža kada je čujem na radiju, iako mogu da uđem na youtube i pustim koju oću, nije to to😁
Omladino, radite na sebi, učite, uživajte, dok ste mladi, imate nerve, vremena i volju.
Kad uđete u godine, rodite decu, dobijete brdo obaveza, sve ono što ste oduvek želeli a niste imali čime, nećete moći i dalje da ispunite jer nećete imati kada...
Imam 45 i umreću sa milion želja koje sam mogao ispuniti da sam imao kada...nije stvar u parama, stvar je u prepakivanju obaveza i odgovornosti koje dobijete prema drugima kako vreme prolazi. Dođu tu vaša deca, pa vam se onda roditelji pretvore u decu, posao, kuća, društvene obaveze, norme...
Na dijeti sam i obožavam da gledam klipove ljudi koji jedu brzu hranu, kad već ja ne mogu.