Shvatila sam da sam 30 godina bila sluškinja porodici u kojoj sam rođena.
Moj dever je bio mnogo umiljat, kada je bio dete, pogotovo je to koristio kad nešto pogreši da izbegne kaznu. Sada uči mog sina, da to isto radi, a kada sin to uradi, nemam srca da ga kaznim. Rekla sam deveru da to ne radi, ali on ne odustaje, dete je počelo da koristi sve njegove "fore". Kada sam rekla mužu, nasmejao se i rekao da je dever uvek bio takav, da je bio mali namazanko i da ga zato svi i dan-danas najviše vole, i da će nam sin biti takav. Dever je odrastao u dobrog čoveka, ali me nervira to što mi je dete naučio da se mazi i ulizuje kad mu god nešto treba i kad nešto pogreši.
Svi pričaju da sam u "najboljim godinama" a ja jedva čekam kraj istih i penziju.
Tačno po njenim drugaricama vidim kakva je i ona. I nikad me intuicija nije izdala.
Iskreno, kad završim fakultet, jedina želja mi je da budem žena fudbalera...
Još od srednjoškolskih dana pokušavala sam se povezati s ljudima, biti tu, razumijeti osjećaje ali nikako nisam mogla. Sada sa 35 radim kao mrtvozornik i sretna sam.
Za povučenu osobu nekad stvarno imam dug jezik. Neplanirano.