Muž mi ima 30 godina, 2 djece i najsretniji je kad gleda Inspektora Rexa.
Ne razumem poznanika koji se žali na to što ga je napustio drug s kojim se družio 10. godina, žali se što nije oženjen (kaže njegove oženjene kolege piju svaki dan, a on ništa). Mislim se, kakav si kao osoba, nije čudo nikakvo što nisi još uvek oženjen i što ga je drug napustio. Ko bi trpeo takvu osobu, a kad mu kažem u čemu je problem – bude mu krivo, napada me, beži od odgovornosti... Više se i ja ne družim toliko s njim, kažem da nemam vremena. Ljudi ne vide svoje ponašanje, pa se čude, mada mislim da znaju šta rade nego im svejedno, a onda ne bi trebalo da se žale.
Nađite nekoga ko vas više voli, nego vi njega. Udala se za čovjeka koji je mene više volio, poštovao me i cijenio, razvedem se iz nekih drugih razloga...kasnije upoznam čovjeka koga sam ja više voljela nego on mene i dočekam da me pljune i psuje nakon tri godine veze.
Iritira me kada ljudi nazivaju državu 'zemlja', jer je 'Zemlja' naziv za planetu.
Imaš prvu ljubav, prošle su mnoge godine i odlučiš da je posetiš i smišljaš sve šta ćeš reći i onda saznaš da je skoro preminula.
Ne kapiram šta ovi ljudi misle o meni i da l' oni međusobno pričaju o meni i analiziraju moj život. Jednu osobu prvi put vidim, a inače je familija mojoj zaovi, ta osoba mene pita izlazim li gde. Kakvo je to pitanje? Inače me zaova smara time da treba da izlazim i družim se, a žena pojma nema šta se dešava sa mnom i mojim životom jer više nikom ništa ne govorim. Ne znam koji im je.
Kako se ljudi nose s teškim nesrećama koje im na neki način zaustave normalan tok života? Pogotovo mi koji smo tek počeli graditi nešto i u svemu tome se moraš vratiti i ovisiti o nekome…