Guše me roditelji. Sa 21 godinu, i dalje ne smijem izlaziti, i kad izađem u gradu u kojem studiram moram lagati gdje sam i šta sam.
Priča je samo fax i ispiti. Upisala sam fakultet koji me ne zanima, ali biti će posla, aha aha.
Našla sam svoju sreću u momku koji se ispostavio da mi je "zabranjen", ali ja znam da je on taj. Krijemo se i volimo.
Počinje polako sve da me guši, gubim ljubav prema njima i sve što želim je biti sa momkom i biti sretna. Ne daju mi da živim.
Zbog mojih nenormalnih roditelja sam završila na psihijatriji i dobila živčani slom. Iako im je psihijatar objasnio situaciju, oni i dalje kažu da sam sama kriva za ovo. Voljela bih da mogu ostat u bolnici dok ne zavšim školu i nađem posao čim dalje od njih.
Pre 5 godina smo krenuli priču, upoznali se u Americi na razmeni studenata, ja sam se vratio zbog nje a planirao da ostanem. Završio fax, i došli u Ameriku. Živeli smo zajedno u Srbiji i u Americi, 4 ipo godina. Prošli pakao da dođemo do Amerike, da nađemo posao.. da se mučimo oko stana, posla, bez papira i bez igde ičega, ona je prošla kroz tumor dojke, bili smo uvek jedno uz drugo, a opet našli vremena i da putujemo i da se držimo jako i da njoj čak i sredimo papire, iznenadio za rođendan sa žurkom iznenađenja sa 20ak ljudi, i u toku noći priredio prosidbu iz sna... savršeno. Rekla je da! Počela je da ide u školu posle toga... danas, 6 meseci posle. Nismo zajedno, iselio sam se, u šoku sam. Ne čujemo se uopšte i boli me mnogo!
Upoznali smo se prije dvije godine u autobusu, prvo što sam pomislila bilo je da puno priča i da je naporan, a danas nema niko sretniji od nas, za par mjeseci idemo gledati restorane za svadbu. :)
Bože hvala Ti!
Ne čitam novine, ne gledam vesti, ne slušam informativne emisije na radiju. Tako godinama čuvam živce, a moji mi godinama drobe kako ne mogu tek tako da se isključim iz stvarnog svega. Mogu, i mnogo mi je lepo ovako. Sve bitne informacije dobijem preko društvenih mreža. Ne boli me glava, ne punim se negativnom energijom. Majka mi je nedavno priznala da sam pametno odlučila. Mislim da je i sama uvidela kako preko medija manipulišu ljudima i drže ih u strahu da bi bili poslušni robovi. To vam je klasično razmišljanje "Ćuti, vidiš, ima i gore". Po principu, nemoj da se buniš, glavu dole i teraj...
Ne razumum zašto je vršenje male nužde u toku tuširanja toliki tabu, meni je to sasvim normalna stvar.
Kada se god meni javi neka devojka koju poznajem, na ulici ja umesto jednom da kažem "ćao" ja kažem odjednom 2 puta "ćao, ćao" k'o neki debil...
Lično poznajem dečka koji je preživio abortus (uredno izveden početkom 90tih) ...ispostavilo se da mu mama ima dvije maternice, on bio u drugoj koju nisu čačkali.
Moj drug, prijatelj s kojim sam delio dobro i zlo 15 godina, moj brat kojeg nikad nisam imao je malo reći duša od čoveka. Zaljubio se u devojku, počeli da žive skupa i sve je bilo super dok ga ona nakon 3 godine veze nije prevarila u njegovom stanu dok je on bio na ispitu. Da ne govorim kako je držao kao malo vode na dlanu. Od tada, nakon 3 godine on još nije došao sebi. U međuvremenu smo završili faks i ostvarili se. Nakon 3 godine on to ne može da ostavi po strani, omiljen je u društvu, svaka druga ga želi ali on od cure,veze ili bilo čega ozbiljnijeg bezi kao đavo od krsta. Nedavno je upoznao devojku koja je bila baš na mestu, pomislim to je to, da bi on pobegao uz objašnjenje da ne može, nije spreman. S vremenom sam mislio da će popuniti tu prazninu, ali on već 3 godine ne može da se upusti u ništa više osim konverzacije sa nekom devojkom. Hoću da plačem dok pišem ovo, ne znam kako da mu pomognem a nema šta sve nisam pokušao...
Često mi se desi da mi se svidi neki dečko i da pomislim kako bi mi bilo super da sam sa njim, a onda vremenom od silnog razmišljanja, sama ideja o vezi mi postane opterećujuca i skroz se ohladim, kao da sam tim razmišljanjem već sve to proživela...