Uvijek sam se bojao ženinog oca. Jer je jako zaštitnički nastrojen prema njoj. Danas je umro.
Već drugi put mi neko kaže da u raspravi koristim tretman ćutanjem, a ja nisam svestan toga. Tek kad mi neko kaže ja to osvestim tako što premotam film na tu raspravu i onda uvidim. Baš to ne volim kod sebe.
Moj muž je prije par godina morao da da otkaz jer su mi se roditelji razbolili, digao kredite da ih liječi voza. Posle je pokrenuo svoj biznis koji je super razvio, izliječio ih oboje, kredite vraća, kući komplet renovirao. Tu živimo, njegovima je opremio sprat, a i nama, divni ljudi zaista. Ali njegova sestra koja nije htjela nikome da priđe od njih jer su kako kaže razmaženi, a ne bolesni, iako rak imaju. Nije dinar dala ni za kuću ni za njih, niti je htjela da bude sa njima. Pri tom ima 33 godine i svi sklanjamo za njom, ostavlja obuću svugdje, puši po kući iako je zabranjeno. Mužu i meni žao da se iselimo jer smo uložili preko 200 000 tu, a ona ne planira da se osamostali očigledno, a svima nam je žao da je istjeramo, a svima nam živote zagorčava. Inače kuća je od mog muža, mi plaćamo i njene račune, grijanje i sve ostale troškove...
Kod mene doma kao svi imaju laki san, a kad uđem u kuću svi hrču.
Bilo bi super kad bih mogao da se kloniram i da jedan ja radim na poslu, a drugi negde uživa u gradu.
Prijatelj iz djetinjstva se preselio u grad blizu mene i počeli smo se dopisivati. Želi nešto više, jako je dobar i pažljiv, ali ja jednostavno ne osjećam ništa. Tako mi je žao, ali ne mogu ga odjednom početi gledati drugim očima. On već priča kako nas vidi zajedno i da mu je stalo, meni to tako neiskreno zvuči i teško za povjerovati, time me samo još više odbija, a htjela sam nam dati šansu. Rekla sam mu da uspori, ali ništa.
Toliko mi je žao zbog vremena provedenog sa pogrešnim osobama, a oni koji bi mi se stvarno obradovali i kojima je trebalo posvetiti vreme, nažalost, više nisu među živima, i to ne mogu sebi da oprostim. Da bar mogu da povedem još jedan razgovor s njima i popijem kafu. Duša me boli.😢😭
Imamo dete od skoro 2 godine i tek sad smo se malo stabilizovali sa spavanjem, poslom i njim. No, mislim da je naša veza umrla u tih 2 godine. Postali smo kao naši roditelji, a pre deteta smo imali divnu vezu punu strasti, romantike i putovanja.
Mnoge žene misle da je dovoljno da budu ,,lepe, zgodne, atraktivne, privlačne, seksualne“. Da su tu završile celu priču, a da njihov muškarac mora da se trudi, otvara vrata, razvozi, dovozi, kupuje, uzima bundu, plaća sve, vodi sve detalje..
Nikad nikome ne bih preporučio da bude sa takvom osobom, jer to jako toksično, muškarac koji radi na sebi, trudi se da bude bolji, cima se, vredan je, a ima takvu ženu, to ga razara iznutra bukvalno.
Što je ona nezahvalna, što ne zna da mu pokaže zahvalnost, na neki svoj način, svaka žena ume i zna to za sebe, kroz neki gest, kroz tu neku negovateljnu stranu, kroz brigu, kroz pažnju…
Ako toga nema, muškarac je duboko nesrećan, jer se previše trudi, a niko nije zahvalan na tome, ta osoba koja mu je najbitnija to ne poštuje.
Ne trudi se oko njega i on ima nemir umesto da ima mir.
Tako da nije dovoljno, da budeš lepa i zgodna.
Mnogo je bitnije da budeš čovek i da ne budeš nezahvalno đubre, đubre jedno.