Kako mi idu na živce oni što žderu ogromne količine hrane i snimaju se. Ajde da žderu (pošto trpaju u sebe kao sumanuti), već tu hranu žvaću, edituju i ispljunu. Užas.
Kada sam bila mala, volela sam da sedim i zagledam se u npr TV, a onda što duže gledam imala bih osećaj da se TV "udaljio". Nikada nisam saznala šta mi se to zapravo dešava. A onda mi je moje dete jednom prilikom reklo "mama, daleko si" i odmah sam znala da se i njemu to dogodilo. Da li neko zna o čemu se to radi?
Imam 17 god...i otac sad hoće da i on ide sa mnom u izlaske..
Iritira me ljudska površnost i besramlje. Gade mi se ljudi koji žive instagram trend živote. Bitno je staviti story da ljudi vide, a 90% ljudi samo provrti storye jer ih boli brige, odnosno čekaju svoju priliku za kur*enje.
Mislio sam da će mi veza s njom biti posljednja, da ćemo je krunisat brakom i da se više nikada neću morati javljati djevojkama. Raskinuli smo. Raskid sam prebolio, ko zna koje je u tome dobro, ali ono što me iscrpi su javljanja djevojkama. Poruke na koje se odgovara kroz par sati. Odjednom kako sam slobodan ne dobijam više istu pažnju koju sam dobijao.
Mnogo me muči ideja da je mom partneru mnogo važno da budem FINANSIJSKI OBEZBEĐENA, da uvek imam i da mi moji roditelji kupe stan.
Imam 21 godinu i čitav život sam se selila – svake dve-tri godine drugi grad, druga škola, drugi ljudi. I svaki put kad bih nekog napokon upoznala i osetila da sam blizu nečeg toplog, to bi se prekinulo. Sad, kao odrasla osoba, shvatam da sam ostala bez ijednog prijatelja. Ne zato što sam se odvojila od ljudi, već zato što se nisam nigde stigla zadržati dovoljno dugo da me neko stvarno upozna.) Trudila sam se: na fakultetu, u srednjoj, u parku dok šetam psa, preko poznanika… ali ljudi su zatvoreni, već imaju svoje krugove i ne žele nikog novog. A ja ne želim da se namećem, ni da se guram tamo gde se osećam kao višak. Ne mogu više da se pravim da je sve u redu.
Nemam s kim da podelim ni dobru ni lošu vest. Nemam s kim da idem na kafu, na more, da gledamo film, da ćutimo zajedno, da se šalimo, da se glupiramo. U vezi sam već pet godina. On mi je oslonac, najbolji prijatelj i partner. Ali ne želim da mi partner bude sve u životu – to nije zdravo, ni fer. Želim da imam prijateljstvo..
Ne znam kako to ljudi idu u izlazak, na koncert sami. Ovde često vidim da kad neko napiše da nema s kim da izlazi, napišu mu ''idi sam'', kako to idete sami u izlazak? Ozbiljno pitam. Meni nije problem da idem na putovanje sama, u šetnju, na trčanje, pa čak i na dnevnu kafu u kafić. Ali baš da idem sama u izlazak ili na koncert, osećala bih se kao poslednja jadnica. Ne možeš ni upoznati nove ljude jer su svi došli sa nekim društvom, i ne možeš se samo tako prikačiti nepoznatoj grupi ljudi.
Danas mi je rođendan. 27. Svake godine prije tog dana me obuzme nenormalna tuga, razočarenje i želja da taj dan sa lista kalendara nekako mogu da izbrišem ili da preskočim ili prespavam.. Od malih nogu nosim traume vezano za taj datum. Ne znam kako to.