"Najbolja drugarica " i dečko su me prevarili. Naravno, mnogo mnogo više ona.
Ništa nema garanciju, ali skoro sve te veze što se vuku godinama bez ikakvog konkretizovanja su, po mom mišljenju, čist promašaj i gubljenje vremena. Mene niko živ ne može da ubedi da posle 5 godina ili više, partner nema potrebu ni da te zaprosi. Mnogo njih se vadi na neke dogovore, da im papir ništa ne znači jer im je tako lakše i teše se samo. Retko kome uspe i odgovara takav odnos. Neka bude da ja 'loše' rezonujem, ali ubeđena sam da svi ti što okolišaju, otežu i odugovlače, vas zapravo ni ne vole,već da je to neka navika, sigurnost ili bezizlazna situacija. Ja ne kažem da bi veridbom ili venčanjem 100% zadržali nekoga i da će to uspeti, ali to je odskočna daska svakako, barem naizgled deluje da te neko voli i da želi sve sa tobom. Ovako, nemaš pojma na čemu si i šta ti ta osoba misli, da li želi da bude sa vama uopšte ili iz kukavičluka ne zna kako da vas se reši, pa čeka da 'jednog' dana vi presečete, kad vam se smuči čekanje.
Pričala sam psihologu kako što sam više starija sve više brinem o roditeljima iako su generalno mladi. On iz čista mira je krenuo da priča kako se treba pripremiti na smrt članova porodice. Počeo je da priča kako već treba raditi na tome da kada dođe vreme budemo pripremljeni. Onda me je pitao da li verujem u Boga i da trebamo živeti tako da kada dođe vreme da umremo mi znamo da smo ispunili sve što je potrebno na ovom svetu. Samo me je još više ubedačio, zamolila sam ga da ne pričamo o tome a on skoro pa se malo naljutio i rekao dobro i da samo preskačem stvari na kojim treba da radim. Išla sam na još nekoliko seansi i prekinula i zanima me da li je ovo normalno ponašanje i konverzacija? Pristup njegov me je doveo da se sve gore osećam.
Sve sam podredio izgradnji karijere poslednje dve godine. Živim kao robot. Radim do 4, pola sata šetnje do stana mi je aktivan odmor. Odležim pola sata ili meditiram, pola sata radim jogu i da radim do 8 i učim jezik. Večeram, istuširam se i ležem da spavam. Vikendom idem u kupovinu, sredim stan, kuvam, treniram, čitam, pogledam film, vidim se malo s prijateljima ili se čujem s mojima. Za devojku nemam vremena. Naporno je, jednolično, dosadno, ali ovo za mene ima smisla, jer znam da ću za par godina stići do željene pozicije i zato nastavljam da guram.
Ne volim vjenčanja, zabave i okupljanja. Što da radim, takav sam. Radije bih gledao seriju nego bio čak i bliskoj osobi na vjenčanju, al naravno, uvijek im dođem, lažno se smijem, pravim se opušen, a umirem iznutra jer to nisam ja.
Užasno se osećam što znam da sam sa nekom vrstom narcisa u vezi. Istovremeno znam da nemam snage i razloga da ga ostavim, jer ga volim, baš kao što ga vole i svi meni dragi ljudi. On je tip muškarca koji voli najviše sebe i sebi je samodovoljan. Obožava svoj posao, svoje telo, svoj automobil i motor, svog psa i porodicu. Uspešan je u svemu i ponekad se osećam kao još jedna stvar koju voli, ali ne onako kao biće, već kao neki trofej koji će doprineti njegovom poimanju sebe i njegovom ugledu. Bila bih zla kada bi rekla da mi je loše sa njim, da me ne voli, zapostljava ili tome slično. Samo osećam da je u vezi previše on on on, a premalo ja ili nas. Ozbiljan razgovor se ne može voditi jer se svede na “volim te” i neki poklončić… Svi moji ljudi ga takođe obožavaju, tako da u razgovoru delujem kao nezahvalnica, ne znam šta hoću i tome slično.
Celoga života živim lepo, kada sam napunio 18 godina moja baba mi je platila da položim vozački ispit, ona ima 5 unučadi i svima je to uradila.
Kada sam položio nisam vozio neko vreme onda sam dobio auto na poklon od tetke i oca, jako mi je bilo drago zbog toga, prije par meseci otac mi je ostavio kuću na poklon, kuća ima oko 400m2 hoćemo sad i bazen da pravimo, uz to i poslovni prostor. Od majke imam i stan i on ima oko 120m2. Išao sam u privatne škole, sada radim u jednoj firmi a zarađujem i od hobija. I još da kažem tetka me svuda voda obišao sam baš dosta toga sa njom ona me je prvi put i na more vodila, uz to sve moja mesečna primanja su 1000e.
Još samo da nađem devojku i da se oženim.
Lik od 35 godina koji je nizak, ćelav, ima pivsku stomačinu me sprda kako sam premršav.
Uzela bi neki manji kredit da imam nešto sa strane para, ne znam da li je to pametno.
Oterala bih svoje srce u tri lepe i rekla mu: vrati se kad se urazumiš!