Jedna cura iz mog mjesta se zaposlila u banci i sad svaki dan objavljuje slike sebe iz banke pa sebe i kolegica iz banke. Kad sam vidjela da radi baš sam bila sretna zbog nje, ali više je pretjerala. Ugasila sam joj storije pa nekad joj odem na profil čisto iz znatiželje i kad god odem eto ti ga story iz banke 😂.
Hit su mi ovi što pričaju za sebe da su lepi, zgodni, da imaju novca i da ih kao niko neće i ne primećuje. To je prosto nemoguće, u tu priču nikad neću poverovati.
Najmrže mi je natezati se i dogovarati da imam s kim ići na more...
Imam 22 godina, dečko i ja smo zajedno 4 godine, ali uvek razmišljam o momku kojeg poznajem od ranije, nikad ništa nismo imali, samo smo dugo pričali, imamo isti posao, pa srećemo se jednom mesečno, kad ga vidim srećna sam ne mogu da prestanem da mislim o njemu, ima devojku više od 2 godine ali mi i dalje šalje poruke, kaže mi da sam lepa, like story uvek nađe temu za razgovor, svaki put kad vidim da mi šalje poruku jednom na 3 mjesece ja sam presretna, osećam se užasno mislim na njega ali ne znam kako da to zaustavim, moj dečko ga ne voli i ne zna za našu prošlost, ali nas dvoje se znamo od srednje škole, ja oduvek mislim da ima nade za nas, prošlo je 6 godina otkako smo prvi put razgovarali i uvek mislim da sam zaljubljena u njega, kad se je vratio iz njemačke ja sam bila toliko sretna da nisam mogla da spavam ali ne znam ako on osjeća isto prema meni...
Nisu mi jasni oni roditelji što forsiraju decu da budu najbolji đaci i što silom jure neke uspehe. Ako je neko prirodno talentovan za nešto, to je lepo i vredno pažnje, a ono guranje i pravljenje robota od deteta, je van pameti. Neka deca ne mogu ni da budu deca, već prave kojekakve naučnike, starmale, povučene osobe od njih. Znam mnogo ovakvih primera. Oni što to žele sami su u manjini. Većinski se sili nešto što je totalno bespotrebno.
Ujak i ujna su oduvek bili čudni. Ponašali su se kao dva derišta dok se nisu posvađali sa kompletnim familijama, i njenim i njegovim zbog ujninih hirova i potrebe da sve bude kako ona hoće. Ona je zaćutala od braće, ujak od sestre. 15 godina tako dok najednom ujak nije umro. Ujnina braća su joj se našla u muci kao i moja majka koja je sve te godine održavala kontakt sa njima dvojicom. I sada, 6 meseci kasnije, ujna dolazi kao sve je super… a mene boli jedna tužna činjenica, moja majka ima četvoro unučića i deda ujaka nikada nisu upoznali… iako je majka uzaludno pokušavala da promeni odnos između nje i brata… a baba ujna je najslađa da im sve rođendane zna, grli, ljubi… a mene sve to boli.
Dečko od svakog putovanja pa i najkraćeg pravi nauku te kuda kako koliko zašto tako daleko (a 2h vožnje), ne voli voziti i stresno mu je. Ja inače imam razumijevanja jer sama ne vozim a ne želi da idemo busom ili vlakom, ali voljela bih da je drukčije i da posjetim sva mjesta koja želim. Da sam sama otišla bih busom, možda pozvala koga možda ne ali bila bih mnogo slobodnija.
Malo se priča o tome koliko su se kako muškarci tako i žene promenili. Niko ne traži ništa ozbiljno, u fazonu su jedno veče i ćao. Imam 21 godinu i nikad nisam imala vezu niti dečka. To je već počelo da utiče na moju psihu. Postala sam nesigurna, isfrustrirana i ne daj bože da me neko pita da li ima neki dečko. Znam šta će mnogi reći, a to je da ima vremena i omiljeno ‘Doći će kad se najmanje nadaš’. Ne mogu da opišem koliko je užasan osećaj biti jedina u društvu, propustiti tinejdžersku ljubav, gledati svoje prijatelje u srećnim vezama i nelagodu koju osetim svaki put kada me neko pita ‘Koliko ti je trajala najduža veza’. Uvek se pitam, zašto ne ja?
Neprivlačni ljudi često misle da su privlačniji i obrnuto.