Suprug i ja se za dve i po godine nijednom nismo posvađali, ali od kad sam se porodila pre15 meseci, često se posvađamo i imam osećaj da mi više nije stalo do njega, da ne osećamonu ljubav kao pre.
Živim u studentskom domu sa dva cimera. Skoro 6 meseci živimo zajedno i nikad se nisu setili da kupe toalet papir. U početku sam kupovao u držao u kupatilu, sad kad ga kupim stavim jednu rolnu u kupatilo, a ostale iznad kreveta. Ništa mi smešnije nema nego kad se isprazni rolna u kupatilu a oni uzmu da cepaju svesku da obrišu dupe.
Skoro sam da završim master studije iz oblasti računovodstva na prestižnom fakultetu, ali mi još uvijek nije jasan PDV.
Roditelji mi se razvode nakon 20 godina braka. U isto vreme osećam olakšanje jer više neću slušati njihove svađe, ali krivo mi je jer mama napušta našu kuću. Ništa više neće biti isto kada ona ode.
Osjećam se kao boca puna stresa i nervoze. Treba mi nesto da otvori ovaj čep.
Maštam o tome da radim u velikim klimatizovanim firmama, da dolazim sređena na posao u štiklama sa faciklom pod miškom a uvek završim u nekim trafikama, buticima, pekarama i marketima. Jednostavno tako nešto ne izlazi po oglasima.
Kad sam se udavala bilo mi je jako bitno da muž isto bude musliman, ne samo zbog mene već i zbog porodice. Udala sam se za čovjeka koji stalno Boga spominje, na papiru religiozan. Doživjela sam da moja mama(hadžinića i pokrivena žena koja klanja svaki namaz) mene mjesecim moli da se razvedem i da nađem bilo kog drugog i govori vrlo rado neku drugu vjeru i naciju. Jasno vam je kakav je naš brak i život. Meni je vjera bitna ali sad shvatam da sretan brak nije obavezno s vjerom povezan.
Želim pažnju 24/7 ali onda kad je dobijem brzo me smori i želim da je nema.
Raskinula sam sa momkom jer je uporno odbijao da koristi kondome. Nije da nismo pričali o tome, milion puta sam ga molila ali ne želi. Volim ga, ali ne želim da strahujem svaki mjesec jesam li trudna ili ne.
Radim u apoteci kod privatnika koji ima 90etak apoteka u Srbiji plus u drugim državama. Ne prođe ni jedan dan da me neko od pacijenata ne izvređa ili se ne izdere na mene. Na to sve ja moram da ćutim ako ocu da zadržim poso jer pacijenti su uvek u pravu. Kupuju lekove za koje nisu sigurni da li im trebaju pa onda oće da ih vrate i da im se vrati novac što je meni zabranjeno onda psuju, vređaju. Svakog ko se dvoumi pitam da li ste sigurni da je to lek koji vam treba nećete moći da vratite ako ga kupite i džabe opet se vraćaju i traže novac nazad. Toliko psovki mi nije upućeno za ceo život koliko je za godinu dana rada u apoteci.