Kada vidim nekog momka u teretani da nosi one helanke spopadnu me misli da ga hvatam između nogu.
Nedavno sam imala saobraćajnu nesreću iz koje sam izašla sa lakšim telesnim povredama. Kako? Nikome nije jasno, osim onom gore. Nazovite ga kako želite, ali ne sumnjajte u postojanje.
Pored upozorenja da usporim, da se zahvalim, da pokušam da gledam stvari šire, shvatila sam konačno ono najvažnije, a za mene ujedno i najbolnije (jer još uvek nisam potpuno prigrlila i prihvatila sebe): imamo samo i isključivo sebe.
Da sam, ne daj Bože, preminula, roditelji bi našli vremena da me vide poslednji put, drugarice bi našle vremena da se zajedno okupimo na poslednjem ispraćaju, samo ja fizički ne bih bila tu.
Pošto sam fizički dobro prošla, život, kako sam rekla, ide dalje. Videćemo se već neki dan… Majka i otac će me videti kada dođem kući. Bratu je bitno kako ćemo naplatiti štetu, jer sada, kad sam živa, šteta je nadoknadiva (mada nisam sigurna da je baš tako). I to je sve što treba da znate o vremenu u kom živimo.
Neverovatno je koliko čovek može da dogura daleko, kad neko veruje u njega.
Nervira me to što moj dečko već godinama hvali šefovu ženu da savršeno kuha, da joj nijedan Masterchef nije ravan... jednom je i jedan naš zajednički prijatelj isto to rekao da "kako ona skuha, da ne može nitko".
Samo što joj još krunu na glavu nisu stavili 🙄🙄
Moj prezir prema tehnofobima i teoretičarima zavere je neopisiv. Toliki da bih vam i zabranio konzumaciju savremenih postignuća kada ste već toliko protiv njih. Ne samo zato što sam inženjer i redovno koristim najsavremenija naučna i tehnička dostognjuća u projektovanju, već zato što su ti imbecili niskog IQ-a i guraju društvo nazad. U Americi sam upoznao čoveka koji je paralizovan od svoje 17. godine i konačno sada u 40im može opet da živi punim plućima zahvaljujući bioničkom egzoskeletu koji je personalizovano napravljen za njega. Nedavno je dečak izlečen od neizlečivog raka mozga zahvaljujući imunoterapiji i genetskom inženjeringu. A vi samo izigravajte dodole, pljujte po nauci i verujte da je sve novo upereno protiv vas genijalaca.
Imam inicijativu u gotovo svim sferama života. Volim posao koji radim i nadprosečno zarađujem, imam i ok društveni život. Uvek dajem ideje ili za razonodu ili za važne ozbiljne stvari. I uglavnom se od mene očekuje da predložim, realizujem, završim. Kao, muškarac sam, pa bolje ću to ja. Onda kažem, moja velika mana u zajednici je moj odnos prema kućnim obavezama. Jednostavno nemam osećaj za to, ne primećujem prljave sudove itd.. Kad sam u stanu ili odlutam ili se bavim nečim važnijim. Svestan sam ja toga i kažem podelićemo tako što ću ja raditi ono što ti ne voliš, ne zeliš ili ti je prezahtevno (uglavnom ribanje kupatila i pranje sudova). Samo očekujem tvoju inicijativu za to i ti da napraviš plan za moj deo. Da to rasporedim u glavi. I onda nije nikakav problem. Čak i sa entuzijazmom odradim. I svaka posle hoće da se ja sam setim i uradim (šta i kad misle da treba) bez njihovog usmeravanja. Zašto je ženama to toliki problem? Mnogo me to frustrira.
Ja imam samo jedno da kažem. Kad god sam bila ok, puna razumevanja, dok nisam bila zahtevna ja sam patila a partner me je podrazumevao. Nikako žena ne sme da se uda za čoveka kojem čini, povlađuje i kojeg voli više nego on nju. Za brak je neophodno da muškarac više voli. Kada voli onda ima snage da iznese sve na rukama i samo tako žena može biti u svom punom sjaju i ženskoj energiji.
Shvatila sam da ću najverovatnije ostati sama. Gledam brakove mojih drugarica i sestara i ubeđena sam da se nikad neću poklopiti s nekim u toj meri. Ljubav prosto nije dovoljna za srećan i stabilan brak. Shvatila sam i da mnogi nisu u takvim brakovima nego se trpe iz navike ili interesa. Bar sam se malo utešila.
Trenutno ne znam šta da radim. U vezi sam sa dečkom skoro 5 godina, od toga živimo nešto više od 2 god. Život nam je postao jednoličan, imamo neke svoje rituale i rutine ali ja sam stalno negativna i uništim i ono malo pozitive. Jako često se svađamo oko gluposti. On je uvijek nekako hladan i distanciran a govori mi uvijek da mu je stalo. Problem su po meni i finansije jer sve dijelimo 50/50. Nikako da osjetim zajednicu- ono šta je moje to je i tvoje i obrnuto. Temu planova za budućnost sam ne otvara, tek kad smo se više puta svađali je rekao neke svoje želje. Živimo u inostranstvu pa nisam zadovoljna poslom, od prošle godine je to sve počelo. U međuvremenu sam se razboljela i rekla mu da želim da se rastanemo. Tek tada je počeo da pokazuje emocije i koliko mu je žao, te da me ne može pustit. Skoro čitava familija mi kaže da trebam dalje da idem a u meni se nešto slama. Teško mi je i ne mogu da gledam u budućnost bez njega a ne mogu u isto vrijeme ni da se zamislim za njim. Pomagajte!
Imam 20 godina, studiram medicinu. Majka mi je preminula kad sam imala 12 godina. Moj tata mnogo radi da bi me izdrzavao kroz srednju, osnovnu školu i sada. Osećam se kao teret. Trenutno se ništa u životu ne dešava po mojim životnim željama a i godinama unazad. Tata i ja se razlikujemo po životnim stavovima. Ima ponekog lepog momenta nekada ali godinama već nisam srećna, a nije ni on. Izgubila sam nadu da život može biti bolji. Sve je kao budi zadovoljna i što je tako kako jeste.