Kad sam bio mali, roditelji su me ostavljali dedi da me čuva. Jedna od scena koju ću najviše pamtiti iz tog perioda je da je uvijek hljeb umakao u kakao.
Kakva sam ja kukavica da nema dalje. Bio sam u wc kada su lopovi ušli u stan. Sedeo sam na wc šolji i nisam smeo da progvirim da vidim šta se dešava. Uglavnom sedeo sam u wc čekajući da me pokradu, i moleći boga da što pre odu.
Brat i snaha, nakon što je jedno od njih kupilo novi telefon, stari telefon (ali i dalje funkcionalan, smart) su dali na korišćenje ćerki od 3.5 godine. Njoj to služi za igrice, a ima i neku aplikaciju da može da zove druge. Ja sam i dalje u šoku, šta će djetetu tog uzrasta telefon uopšte?
Čitam kako osoba ima strah od dubine, a ja imam strah od dubine u drugom smislu npr. ne želim skočiti u more s neke visine da ne zaronim preduboko. Ne volim i ne mogu duboko zaronit jer se bojim da neću stić izić na površinu mora...
Skontao sam da u kolektivu imam najveću platu, bilo mi malo i krivo pošto radimo svi isti posao, ja sam jednostavno bolje pregovarao za platu. Kada sam razgovarao sa njima onako izokola, svi su bili zadovoljni uslovima i platom. Posle se saznalo da imam veću platu i svi su ljuti na mene i umesto da rade na sebi ili pregovaraju za bolju platu, svi se trude da dokažu da ja ne zaslužujem toliku platu. Ljudi su gov*a!!!
Kaže meni drugar da pogledam film Seabiscuit. Pitam ga o čemu se radi, a on kaže "po istinitom događaju o konju koji je bio mali i neuhranjen ali vlasnik nije hteo da odustane od njega i posle treniranja, konj je počeo da se takmiči i pobedio je u dve najveće trke u konjičkom sportu i treću trku vodi par dužina i na zadnjoj ciljnoj krivini padne i izgubi trku", a ja odlepio..."Koji si mi đavo ispričao kraj filma", kaže "nema veze, samo ti gledaj, odličan je film"! I ja pustim film, pobedi konj prve dve trke i treću vodi za km...i zadnja krivina (ja se smorio, rekoh da li je moguće da će da padne) konj trči li trči, nikako da padne i prođe kroz cilj kao prvi...gledam i ne verujem šta se dešava... Zovem ga i kažem mu "pa konju jedan ovaj nije pao nego je pobedio trku", a on mrtav ladan "a jebi ga, možda sam se zajebao"! Kakav je to doktor!!
Dopada mi se jedna devojka. Iz istog smo mesta i vozimo se istim busom, a i srednje škole su nam blizu. Pritom, ja uopšte ne znam gde živi jer je nikada nisam video u gradu. Kada sam hteo da joj priđem da se upoznamo, proglasili su vanredno stanje i sve se zatvorilo, između ostalog i škole. Nisam je video od početka marta i ubija me pomisao da treba da čekam septembar da bih je ponovo sreo. Mnogo mi se dopada! Volim je!
Nisam tip osobe koja se žali, sve nekako držim u sebi. Odselila sam nedavno u drugu državu, i kad me moja familija i prijatelji pitaju kako mi je, kažem da je dobro, a u biti mi je grozno i najradije bi se vratila nazad, a ne želim im se žalit i kukat kako nisam zadovoljna. Mislim da sam na korak od depresije.
Zavidim ljudima koji poslije raskida mogu odmah da produže svojim životom i novim izazovima. Evo ja se mjesecima cijepam. Nikako da krenem dalje.