Nisu mi jasni ovi ljudi koji apsolutno svaki svoj korak dele na društvenim mrežama. To mi deluje toliko fejk i zamoran život, da ti svakuuu sekundu svog dana snimaš. I onda još kad im neko postavi pitanje koje im se ne sviđa kažu to je moja privatna stvar. Stvarno ne razumem te sklopove.
Dugo smo u braku. Godinama borbe za potomstvom. Više neuspešnih vantelesnih. Prošle godine mi dijagnostikuju multipla sklerozu. Zbog visoko aktivne forme bolesti, velikog pogoršanja, prethodne terapije su ostavile samo nuspojave, sad dobijem imunosupresivnu terapiju pod kojom ne smem ostati trudna. Za bolest je bolje da budem stalno pokrivena terapijom, al ovamo umirem od želje da budem majka. Ne mogu da donesem odluku šta da radim. Jako mi je teško, posebno što mi je stanje sve gore. Sve i da bolest zaustavim, šta ako se nakon porođaja naglo pogorša, kao što mi se pogoršala od hormona u vto. Ne znam koliko bi sutra suprug mogao fizički pomoći (oko bebe a i ako bi zatrebalo oko mene) jer puno radi da bi zaradio za moje lečenje i dodatno izdržava njegove roditelje. Imam njegovu podršku ali svesna sam da ne može na više strana. Od njegovih ne bih imala nikakvu podršku, jer oni samo sebe gledaju. Moja majka mi za sad pomaže ali je i ona bolesna. S godinama će i ona sve manje moći.
Zamjene za šale, nejasni emailovi ili napetosti o kojima se nikad ne govori - sve to se zbraja. Kada nitko ne rješava probleme izravno, ljudi neprestano sumnjaju u sebe. To stvara okruženje u kojem je iskrenost riskantna i svi uvijek čitaju između redaka. Otvorena komunikacija ne bi trebala biti opasna. Zapravo, trebala bi biti norma.
Krećem ja ujutru u prvu smenu. Stanem u pekaru i uzmem jogurt i burek sa mesom. Stižem na posao i dok još nema gostiju sednem da popijem kafu sa njom. Potom dolazi grupa žena na piće. Ja ustajem da ih poslužim. Ništa to ne bi bio problem da nije se popunilo još par stolova. Retko se dešava da tako rano ima toliko gostiju. Nije bila problem gužva, već što je u međuvremenu stomak krenuo da mi govori kako kafa, burek i jogurt nisu dobra kombinacija. Nisam imao vremena za predah a ja samo što ne eksplodiram. I dok sam tako stajao kod stola i čekao da mi gosti kažu porudžbinu, pokušao sam da olakšam sebi tako što ću pustiti jedan tihi prdež. Kad ono proliv. Ne znam da li su gosti skontali ali čuo se zvuk eskplozije. Otrčao sam do wca, a zatim i kući. Ostavio sam koleginicu samu da radi ali razumela je da je bila vanredna situacija.
Zašto većina ljudi smatra da posao koji radiš MORA biti težak? Ne daj Bože da se nekome (pogotovo starijim osobama) požališ da ti je dan na poslu bio naporan i težak...
Da li je moguće da zaposleni roditelji bez ikakve pomoći oko čuvanja, izađu na kraj sa dvoje dece?
Imamo jedno, i ubih se od razmišljala za drugo, ludim već.
Ide u vrtić, ali to praktično ništa ne završava koliko često odsustvuje zbog bolesti. Jedva nađem dadilju, ona samo pravi gluposti, brinem kao da sam ga samog ostavila. Da pođem do lekara, zubara, ginekologa, nemam ga gde. A kako sve to sa dvoje? :(
Doktorica sam u Domu zdravlja, i iako radim već godinu dana, nisam još stekla nikoga da se s njim družim privatno. Sa svima sam ok, ali očigledno nikome dovoljno dobra za dublje druženje, a nije da nisam pokušavala. Svi imaju svoja društva od prije, a meni su dvije najbolje prijateljice otišle vani. Zbog toga se osjećam grozno i mislim da li sam ja kriva.