Bivši dečko mi je kao jedan od razloga raskida naveo i to što nisam završila fakultet nego radim. Hvala mu što mi je srozao samopouzdanje i ostavio me sa ovim osećajem manje vrednosti.
Iritiraju me osobe kojima su roditelji kupili stan i onda se takva osoba nađe radit pametna i davat mi savjete kako štedjeti za novi stan ili kako da dignem stambeni kredit. Kada njezina jedina obaveza je platiti režije.
Mislila sam da ću kad odem u čitaonicu samo i učiti. Bez pauze... Ali ne. Kad sam pošla da kupim nešto da jedem momak koji je takođe učio pošao je sa mnom i drugaricom i rekao da se još malo prošetamo što je drugarica odbila, a ja pristala i evo već smo u vezi... Ljudi ne idite samo po klubovima idite i u čitaonicu.
Sećam se bilo je pre sedam osam godina, sedeo sam sa drugarima na terenčetu. Odjednom na putu preko puta prevrću se kola, nekih 20ak metara su letela i direktno u banderu. Odmah smo potrčali, izvukli smo ih iz kola i pitali jel ste dobro niste povređene? Jedna je odgovorila u polusvesnom stanju: Jooj šta će nam mama reći za auto uništila sam ga." Da li je moguće, zamalo nisu izginule a njima u glavi
bio automobil. Ostao sam bez komentara.
Ne znam da li je normalno da budem sa sestrom od tetke moje bivše devojke...
Shvatila sam koliko su moje drugarice licemjerne. U vezi sam sa dečkom 4 godine i kada sam počela da izlazim sa dečkom moje drugarice su bile single i stalno su mi progovarale. Te kažu 'previše pričaš o njemu' i ja prestanem da ga spominjem, onda kažu 'premalo vremena provodiš vremena sa nama' i ja onda počnem da izdvajam više vremena za njih tako što bih se manje gledala sa dečkom itd. Sada svaka od njih ima dečka i ne gledam ih mjesecima a kada se vidimo samo pričaju o svojim momcima i nemamo drugih tema. Osjećam se izigranom.
Imam 30 godina, osećam se jako bedno. Generacija počela da se ženi ušli u ozbiljne veze. A ja, nikad nisam imao devojku, čak sam se i slabo družio sa njima. Dok su oni skital, i pili, provodili se, menjali devojke, ja sam morao od 12 god. da radim za osnovne stvari u životu. Osećao sam se pred njima ponižno i nisko. Sad kad bih ja skitao i provodio se, nemam ni sa kim a nemam ni vremena. Sa devojkama ne znam da se ponašam. Ne znam šta da radim . . .
Uzbuđuje me da čujem druge kako imaju seks. Zavidim svima koji imaju komšije koje su glasne u tim situacijama, jer ih ja nikada nisam imao.
Meni nije jasno zašto ljudi u sebi imaju toliku mržnju. Nije mi jasno kako ljudi nekome mogu da zamisle a kamoli požele nešto loše. Ljudima bi trebalo da bude najbitnije da su srećni i zdravi. Ne znam kako ljudi uopšte mogu da pomisle a kamoli zažele rat. Mislim da ljudi trebaju da teže ka tome da svi budu srećni, oni i svi oko njih.
Trudna sam. Trudnoća je rizična za mene i savjet liječnika je da abortiram. Prognoze su da ako i bude ok i uspijem izdržati dok dijete bude staro da preživi porod, da i dalje postoji šansa da umrem kod poroda. Odbila sam. Moj muž je, ua razliku od mene,na drugoj strani. Rekao je da ako treba da ce me silom odvesti na abortus i kako mogu uopće razmišljati da nastavim trudnoću kad je opasna po život. Dodao je da ako rodim a umrem da on to dijete ne želi. Srce mi se slama. Ja ne mogu kad postoji šansa da ću to izgurati. To dijete je željeno i ne znam kako da ga se sad odreknem?