Oduvek sam mislila da treba uskaditi želje i mogućnosti.. u našoj porodici se nisu podizali krediti, onoliko koliko imaš toliko i trošiš..kredit je zlo... Mnogi ljudi nisu spremni da se odreknu nekih svojih zadovoljstava pa kukaju..proćiće i taj težak period, sve prođe..
Danas je teško izlaziti u klubove, diskoteke i generalno ići u izlaske ako hoćete da igrate u djuskate. Imam 22 godine, ne pijem ne pušim, volim da igram i da se zabavim uz muziku, ali ne izlazim često jer svaku osobu koju upoznam ili sa kojom se družim je takva da samo sedi. Znam sad će neko reći nađi novo društvo, ljudi ne ide. Druželjubiva sam, nemam problem da priđem i upoznam se sa ljudima. Na poslu isto tako, lako se uključim u razgovor, ali sa kim god izađem, svi baš svi samo sede, bulje u telefone, ćute i gledaju okolo. Nikad nisam bila anksiozna osoba ali se tako osećam kad izađem i zateknem takvu atmosferu. Ako kažem, ajmo da igramo, pogledaju me kao da sam luda i kažu ne, nema šanse ili čekaj da me uhvati alkohol pa onda. To od prilike bude tamo oko tri ujutru i ako ustanu, jedva stoje na nogama. Bezveze iskreno. Kad vidim izlaske pre 10/15 godina, koliko su svi bili opušteniji i spontaniji nego danas.
Kako ljudima 60+ objasniti da, kada odeš u kafanu sa prijateljima da se opustite, nije obaveza da moraš da popiješ alkohol? Da kažem da su u pitanju muškarci i žene. Na pitanje zašto nismo išli taksijem, odgovor je bio da ja mogu da se opustim i bez alkohola. Da se razumemo popijem u kućnoj varijanti ponekad piće jedno ili dva.
Mislim da porodične odnose između rođaka uvek treba da održavaju stariji. Pod tim mislim da se stariji rođaci brinu o mlađima i trude se da imaju jedan lep i normalan odnos. Između moje dece i dece moje braće je velika razlika i njihova deca su već odrasla dok su moji tinejdžeri i vidim da bi im značilo društvo starijih rođaka ali oni ih igornišu, ne šišaju ih što se kaže (možda im je neprijatno zbog velike razlike). Željni su nekog priznanja od starijih a ovi ih ni ne smetraju za jednake i nikad im se prvi ne javljaju, ne pitaju ih ništa kako su, kako u školi... Bilo bi lepo bar da se sete da nekad čestitaju nešto; dolaze im na rođendan ali nikad ništa ne kupe. Moja deca se trude da se druže i sa najmlađim rođacima koji su bukvalno bebe i naravno da im je dosadno ali jednog dana će im biti drago zbog toga. Ne želim ništa da kažem deci moje braće ali volela bih da imaju malo više obzira.
Da li ima neko ko mi veruje ovde: moji poštuju granice u vezi mene, muža i deteta, podržavaju i pomažu, a njegovi ne, žele da bude po njihovom i podsmevaju se našim, a onda su sada svi njegovi ljuti jer sam ja lupila šakom o sto?
Što sam starija, to sam više veganka. Ne mogu ono meso smisliti nema šanse. Kad treba da ga režem, kao da režem sebe bukvalno.
Razočarana sam u ljude. Izgubile su se prave vrednosti. Nedostatak empatije i tolerancije. Svi se vode nekim svojim iskustvom, strahovima, egom. Svet bi bio lepše mesto kada bismo bili zahvalni na onom što imamo i radili na sebi.
Često se osećam kao da me majka (otac nije nikad bio u priči) odgojila da bi imala (moje) prihode dok je u penziji...
Rekao sam ženi da bi bilo dobro da idemo na bračno savjetovanje. Njen odgovor je da mi treba očistiti uši...
Obožavam dirty talk i pogotovo glasovne poruke u toku istog. Osudite, nemam problem sa tim. Muško sam, 19 godina.