Kako vreme odmiče, sve više shvatam da je moj muž jako loša osoba, i ne znam kako da se nosim sa tim. Nije mi jasno kako sam uspela ovoliko da pogrešim u proceni... Ima i neke dobre strane, kao što i mi svi imamo neke loše osobine, naravno, ali sve češće ima komentare i postupke koji se totalno kose sa mojim viđenjem pojma "dobar čovek". Strah me je da će dete jednog dana ličiti na njega u tom smislu...
Tokom studiranja dosta sam učila i to sa elanom, bila dosta vesela, imala ljude oko sebe, mislila sam sve će biti super i moj srećan život tek dolazi. Pronaći ću čoveka kojeg volim i koji mene voli i posao u kojem uživam. Bila sam dosta stroga i moralna, po pravilima i zaista sam verovala da ono što naumim to će se mi se i desiti. Međutim, odjednom mi se pre godinu dana sve poremetilo, zaljubila sam se u čoveka koji očigledno mene nije želeo, a mislila sam da jeste. Više nisam sigurna toliko u svoje ideje ljubavi, posla, potonula sam, ljudi mi više i nisu toliko interesantni (čak su mi i odbojni), poleta nemam, ne mogu da učim uopšte, počinjem i da se brinem i za posao i porodicu i ne mogu da se otrgnem utisku da ću u životu biti nesrećna i da je zapravo vrhunac moje sreće iza mene.
Recite ako grešim ali čini mi se da recimo ako se neki dečko svidi trima devojkama, osvaja ga ona koja najviše se trudi oko njega, a ne ona koja bi mu realno najviše odgovarala...
Bože kako bih volela da do kraja ove godine fakulteta nađem dečka sa mog ili barem sličnog faksa.
Ne znam čime želim da se bavim u životu… Trenutno ne radim i tražim novi posao, ali ljudi moji ja ni sama ne znam šta želim, gde da se prijavim, odakle početi… Često razmišljam kako sam pogrešila profesiju i sad bih želela da se bavim nečim drugim. Uh, nadam se da je ovo samo neka faza, prekretnica u životu, i da će se sve rešiti i da ću se i ja pronaći u međuvremenu.
Želio sam koristiti slobodu kada sam bio bez djevojke tako da sam prilazio raznim djevojkama koje mi se nešto nisu ni sviđale, čisto da ne ispadnem iz forme.
Ošiša te, kaže "ako ne staviš neki proizvod na kosu izgledaćeš kao tifusar", i naplati 6.000 dinara. Jer je "jedan od najboljih frizera u Beogradu"... OK. 6 na radost i goodbye...
Mislim da želim promenu posla... Promenu karijere. Devet godina života mi je na ovaj ili onaj način otišlo u posao kojim se sada bavim, ali nisam dostigla nivo koji treba i koji znam da mogu. Nemam veze i mita, ne želim da s nekim legnem za bolju poziciju. Zaista naporno radim, odlično radim, ali mislim da sam bez gore pomenutih faktora u svojoj struci dostigla maksimum. A to mi zaista nije dovoljno. Prostor potreban za veće stvari ne mogu da zauzmem ja sama. Toga je bilo i biće. Sad sa 31 godinom nemam pojma šta dalje. Čime bih se uopšte bavila i šta uopšte postoji, a da nije taj san koji imam definisan od svoje 17. godine. Pola je noći, znam da sam umorna od viroze, iscrpljena od apsolutno svega u 2024., ali treba mi jedna dobra, pozitivna promena. Ne znam uopšte kako da ka njoj krenem, ali osećam da je vreme.
Cijeli život sam najbližim muškarcima manje važna od njihovog posla. Počelo je s ocem, a nastavilo se s partnerima. Ne mogu se odvojiti od tog osjećaja da sam sama na svijetu.
Komšinica smara muzikom koju pušta, ne smeta mi, ali je preglasna za stan, mnoge komšije je ogovaraju (pušta u vreme kad nije kućni red, tako da joj ne mogu ništa. Otišla je na mesec dana u inostranstvo. Nisam s njom bliska uopšte, al mi sad ta galama fali.