Devojka mog najboljeg druga mi je glavu razbila pričom o nekoj njenoj drugarici koja je trenutno sama, a za koju misli da bi bila idealna devojka za mene. Pokaže mi njenu sliku i devojka jeste lepa, čak toliko da sam mislio da kod nje nemam šanse jer ja sam sve samo ne lep. Ova nam ugovori spoj, izađem na dogovoreno mesto, glumim nekog džentlmena, poneo sam cvet i čokoladu na šta mi je ona rekla da slatkiše ne jede, a cveće mrzi. Kažem joj da nisam znao, ali da iz kurtoazije prihvati poklon. Ona uzme čokoladu, da je nekom klincu koji je sa roditeljima sedeo pored našeg stola, a cveće baci u kantu. Ajde nema veze, neka je bacila, možda stvarno mrzi. Krenemo mi sa nekom pričom i devojka stalno o sebi priča u superlativima. Te sve je ona najpametnija, ona je najbolja, svi je mrze i zavide joj... Jedva sam čekao da krenemo kući i otvoreno joj rekao da neću više da se viđamo na šta je ona odgovorila ''Ne bih ja ni htela, ti si tri skale ispod mog nivoa''. Zgranut sam.
Za mog pomorca koji svaki dan ovo čita dok plovi po svitu. Čekan te ka i uvik i stalno mislin na tebe. Planiranje vinčanja je u toku i ža mi je što nisi tu da budeš dio toga. Volin te Mate. Što bi rekla naša pisma koja će nam biti i za prvi ples - "Opet proklinjat ću more.. Dugo te vidit neću moć.. Pučina pusta, prazne zore.. Al ka uvik ja ću doć."❤
Upoznam jednu djevojku preko instagrama i dogovorimo se da izađemo, upoznamo se i usput prošetamo pse jer oboje imamo istu vrstu i bio je baš lijep dan za šetnju. Na prvu, super cura, lijepa, pametna i već kontam kako da ju poljubim, kad ovaj njen joj skoči u krilo i obliže joj i usta i cijelo lice. Nakon toga nisam mogao ni zamisliti da ju poljubim jer mi se zgadilo. Da se razumijemo, obožavam životinje, ali da me liže ker koji je prije toga lizao svoj šu*ak i njuškao go*na po cesti, tu ipak podvlačim crtu.
Volim ga, a ne umem to da mu pokažem. Znam da i on mene mnogo voli, i svaki dan nađe način da to i pokaže. A ja bolesno ljubomorna, i stalno tražim razlog da se posvađam sa njim. Studiram u Beogradu, a on je 180km udaljen od mene. Sinoć sam se posvađala sa njim, a on je danas došao da bi mi doneo ružu i kinder jaje. Stajao je tako ispred zgrade, i molio me preko poruka na instagramu da izađem, dok sam ja glumila neko ludilo i nisam htela da izađem. Otišao je. A sad bih dala sve da mogu da ga zagrlim i poljubim. Tako mi treba kad sam nezahvalno đubre koje traži razlog za svađaju onde gde nema nikakvog razloga. On je najdivniji dečko na svetu i nikad nije uradio ništa što bi me povredilo. Ne zaslužujem ga. Stidim se sebe.
Moj tata je živeo kao najveći kralj i tako je i umro. Pozitivan, vedar, uvek spreman za šalu i pesmu, druželjubiv i pristupačan svima. Nije se promenio ni malo čak i kada je saznao da boluje od raka pluća i da je bolest u završnoj fazi gde malo šta može da se uradi. Zasmejavao je medicinske sestre na hemioterapiji, zafrkavao sa doktorima, ostalim pacijentima pričao viceve gde se jedan toliko jako zasmejao da je završio na urgentnom zbog napuklog mišića u stomaku. Čak i kada je jedva ustajao iz kreveta on mi zatraži tablet pa pusti na jutjubu pesme njegove mladosti i peva. Dugo vremena sam mislio da je to samo maska za nas, da se ne sekiramo i da mu je teško pa sam ga jednog dana špijunirao kada je mislio da je sam kod kuće, međutim jok, on je i tada pevušio i bio savršeno opušten. Dva dana pred smrt je ispričao vic na koji smo popadali od smeha, rekao da se raduje što će opet videti mamu i tatu, zaspao, pao u komu i umro. Mnogo mi nedostaje.
Postaću tata za koji dan u 21 godini. Dogovor je da mi onda odma po prorođaju ostavi dete i ode a ja njoj dam novac. Zašto? Zato što ona nju ne želi. Htela je da abortira ali sam je ubedio da to ne radi i da ću joj dati novac samo da ne ubije to dete. Ne bih mogao živeti sa tim da je abortirala. Ipak je to moje dete. Sve je spremno za njen dolazak i jedva čekam da svoju princezu uzmem u ruke. Na drugoj sam godini fakulteta i potrudiću se da završim fakuktet. Majka će mi pomagati oko nje. Samo se nadam da ću biti dobar otac moj princezici.
Moja devojka ima tu ružnu naviku da gde god da odemo ona mora da slika šta jedemo ili pijemo i da kači to na razne Instagrame i ostale gluposti. Mislio sam da će moje kontsantno zvocanje da joj dopre do tog malog mozga i da će prestati to da radi. Sinoć smo otišli u restoran na večeru i kada je konobar doneo hranu, ona je odmah izvadila telefon da slika. Toliko sam se iznervirao da sam joj zgrabio telefon i toliko ga jako bacio da se razbio o patos na komade. Evo, ne javlja se celog dana, zovem je na fiksni, a njen ćale mi kaže da neće da se javi i da neće očima da me vidi, a potajno da ona ne čuje mi je rekao ''svaka čast, care''.
Zaposlio sam se ubrzo nakon diplomiranja u jednoj stranoj kompaniji. Posao je u struci, s tim da je za posao ključno poznavanje engleskog jezika. Otprilike, u proseku radim 5 sati dnevno, vikend mi je slobodan i što je najvažnije, uredno sam prijavljen na punu platu i sam organizujem svoje radno vreme. Važno je samo da posao bude odrađen, nebitno da li radim u kancelariji ili od kuće, poslodavcima je svejedno. I tako, jednom prilikom dok sam bio kod roditelja u poseti, navratio prvi komšija na kafu. Naravno, kao što to obično biva, počeo je da se interesuje gde radim, šta i kolika mi je plata. Kad sam mu rekao da imam 600 evra mesečno i povremeno bonuse, podrugljivo mi je rekao da njegov sin bez fakulteta ima 1000 evra vozeći kamion po Evropi i da su moji bacali pare u vodu za školovanje. Nisam mogao na to da odćutim, rekao sam mu da meni život od 7 dana mesečno nije za ljude, jer i pse ponekad duže puste sa lanca. Ukratko, više mi se ne javlja na ulici. Krivo mi je, ali je sam počeo.
Rođen sam nepokretan, ceo život sam bio u kolicima i nisam mogao da radim baš sve kao druga deca. Zahvalan sam roditeljima jer nisu dozvolili da na sebe gledam kao na čoveka nesposobnog za život, već su me tretirali kao svako drugo dete. Dobijao bih zabrane da izađem ako nešto loše uradim ili dobijem lošu ocenu. Dobijao bih pohvale za dobro i sl. Završavam fakultet uskoro, imam devojku, juče smo se verili i moj život se ne razlikuje od života drugih ljudi u mojim godinama.
Pre dve ipo godine sam ostavila muža i dvoje dece i otišla u Las Vegas. Živim sa muškarcem kog sam upoznala na poslovnom putovanju, tada mi je rekao da sam najlepša žena koju je ikada video. Ja sam se odmah zaljubila, bio je prelep i bogat... Godinu dana smo bili u kontaktu, nakon toga sam dobila vizu i otišla da živim sa njim. Muž nije znao šta planiram dok nisam spakovala kofere. Preklinjao me je da ostanem, ako ne zbog njega, makar zbog dece. Odbila sam. Danas mi je starijem detetu 10. rođendan, muž me je zvao da me zamoli da je makar pozovem i čestitam. Rekao mi je da je mnogo plakala što više nisam tu. Drugo dete ima 4 godine, mislim da me se ni ne seća. Nemam predstavu kako je nabavio moj broj telefona. Izvređala sam ga i prekinula vezu, rekla da me više nikada ne zove i da ne smatram to dete kao svoje. Možda bi trebalo da me grize savest, ali ja se stvarno osećam divno, uopšte mi ne nedostaju! Uživam u životu na visokoj nozi, ne moram da brinem više ni o čemu 😄