Kada sam imao oko desetak godina najpopularniji igrač u fudbalu je bio Ronaldo, ali ne ovaj našminkani Kristijano već onaj ''brazilski zeka'' Ronaldo. Toliko sam mu se divio, da sam sakupljao skoro sve isečke iz novina koje bih pročitao o njemu, snimao video kasete sa njegovim utakmicama, moji me upisali u školu fudbala zbog njega i ne znam odakle ali mi je ćale nekako nabavio pidžamu sa njegovim printom. Godinama kasnije kada se Ronaldo penzionisao nekako nađem neku imejl adresu koja je kao njegova i pošaljem mu fotografiju desetogodišnjeg mene u toj pidžami sa naznakom da sam njegov fan i da mi je životna želja da mi da autogram. Nekoliko dana kasnije stiže mi odgovor sa njegovim potpisom i izvinjenjem što ne može lično da mi se potpiše, ali šalje ovako elektronski i da ga uvek dirne kada vidi sada već tridesetogodišnjake da ga se sećaju i da je nekome bio uzor. Do tada me je oduševljavao kao vrhunski igrač, a od tada i kao čovek.
Mojoj ženi je najveća želja u životu bila da postane majka, da jednog dana uzme naše dete u naručje. Godinu dana nakon našeg venčanja je zatrudnela. Na porodjaju smo izgubili našu bebu. Prilika da joj se ostvari želja i postane majka našeg malog dečaka joj je izmakla iz ruku. Bili smo slomljeni. Ona najviše. Kada smo ušli u sobi koju smo opremili za bebu, počela je da grli sve igračke i jastuke koje smo kupili za njega i da tiho plače. Obećao sam joj da će opet biti prilike, da ovo nije kraj. Dve godine kasnije, saznali smo da ćemo postati roditelji. Bili smo presrećni. Bili smo vrlo oprezni tokom trudnoće, takođe veoma uplašeni. Beba je preživela, ona nije. Moja predivna žena je preminula na porođaju. Jedina želja joj je bila da uzme svoje dete u naručje.. Iako se njeno srce prebrzo umorilo, i dalje je osećam. Sve dok je moja ćerka sa mnom, ja imam za koga da se borim i živim. Nikada te neću zaboraviti, Ana.
Najbolja drugarica mi se udaje za vikend, ja ću biti kum. Družimo se nekih 20 godina, od malih nogu, čisto prijateljstvo, bez petljanja u "šeme i ljubavne odnose". Budući kum je skroz kul tip, zgotivili smo se odmah, kao braća smo, ali i pored toga.. Toliko sam srećan zbog njih, a u isto vreme sam i odvratno tužan kada shvatim da više neću moći da banem u 2 sata ujutru da idemo da šetamo ili igramo igrice zato što me je devojka iznervirala, ili da ona dođe u 4 ujutru da pečemo pile zato što nam se eto tako, jelo pečeno pile... Imala je težak život, a uvek je ona bila moj oslonac koliko god da joj je teško. Ona je meni i majka i sestra i drugarica i brat i drug... Ona je moj heroj zbog kojeg upravo plačem od sreće iako mi je trenutno sve loše u životu. Osoba koju volim više od bilo koga na ovom svetu, čak i od rođene sestre. Seli se 200km daleko. Kum je obećao da će je on lično dovoziti bar 2x mesečno, a ja moram isto tako da dolazim. Ne bih joj boljeg mogao odabrati, ni da sam birao.
Radim u jednom restoranu i pre neko veče dođu dečko i devojka na večeru. Sedeli su tu nekih sat i po, večerali, smejali se, uživali. I ja sam uživala posmatrajući ih kako su srećni.
Zatraže račun, donesem ja, račun iznosi 9 250 rsd. Dečko daje 10 000 i kaže u redu je. Ljubazno se zahvalim, bakšiš 750 rsd, ja srećna. Izlaze oni, ja prebrojavam novac da stavim u kasu, kad ono 12 000. Bilo je 6 novčanica po 2000. Prebrojim opet, 12 000.
Izletim ja da ih stignem, oni odmakli podalje, već sedaju u kola. Jedva stigoh da im vratim, sva zadihana objasnim šta imam, kad oni prasnuše u smeh. Devojka mi kaže, smejući se:"Joj dušo, pa što si trčala, to ti je on ostavio bakšiš, nije se zeznuo". Ja kažem mnogo je stvarno, a dečko kaže:"Nije mnogo, opušteno, bila si ljubazna, hrana vrhunska, bilo nam je super. Uživaj"!
Stvarno su mi ulepšali veče. Ne bakšišom duplo većim od moje dnevnice, nego srećom i opuštencijom kojom zrače. Želim takav život.
Imala sam vezu pre 5 god. Toliko smo bili ludi jedan za drugim ali kad god smo se videli mnogo smo se svađali. Tako se naša veza i završila jedne večeri smo se posvađali i samo je usledila tišina. Ja nisam mogla to da izdržim, a nisam želela da mu se javim prva, rešila sam da krenem dalje. Upoznala sam dečka za koga sam se odma udala no nisam ga volela. On je to saznao i javio se. Prvih dve, tri godine smo se viđali(već sam bila udata), svaki put kada bi me video toliko bi me ljubio i grlio, poslednji put smo pričali kako bi voleli da imamo decu zajedno i smišljali imena za decu. Nakon te večeri opet je usledila tišina. Pre mesec dana javio se sa porukom "za par meseci ću postati tata" 11 maja se oženio verujete mi taj dan se nikada gore nisam osećala. Toliko me boli sve to i dalje ga volim i nikada ga neću zaboraviti i želim mu svu sreću. Mislim da sam sama promenila svoju sudbinu, a trebalo je samo da se borim ili jednostano da se javim...
Evo sedim, gledam je tako u suzama i razmišljam kakve je ona skotove pre mene sretala da se sad rasplakala što sam joj napravio puding. Običan, najjeftiniji puding koji se skuva za 3 minuta. Ni toliko nije pre mene ni od jednog dobila. Mene sramota umesto njih i za čitav muški rod, majke mi.
Moja majka je u mladosti bila 7 godina u vezi sa jednim dečkom. Prekinuli su jer je moja majka upoznala i zaljubila se u mog sadašnjeg oca. Pričala mi je majka kako je čula od nekih ljudi da je taj dečko još godinama poslije patio za njom i da si je čak pokušao oduzeti život. Nikada poslije se više nisu vidjeli ni čuli. Međutim , nakon 11 mjeseci veze sa mojim sadašnjim dečkom , u kojeg sam zaljubljena preko ušiju, saznala sam da je njegov otac upravo taj dečko, prva ljubav moje majke... Moja majka i njegov otac još ne znaju za to... Eh živote i sudbino, bit će to veliko iznenađenje za oboje...
Trudna sam sa blizancima i prva stvar koju mi kaže 99posto ljudi kad me vidi je tipa 'Nisi se jako ugojila, mislio/la sam da ćeš biti ogromna'. Pa jel moguće da je to najbitnije!? Ni kako si, ni kako su bebe, ništa nego komentarisanje fizičkog izgleda. Još kad čujem trudnice kako se tripuju oko gojenja, zgrozim se. Pa valjda je zdravlje majke i beba najbitnije! Svet je potpuno izopačen brigom o fizičkom izgledu. Užas.
Imam druga, najboljeg. Od pelena se znamo. Sve dobro i loše smo zajedno prošli. Brat za brata. Mene su ostavili na rođenju, tako da se tetka brinula o meni. Vraćali smo se s puta, on i ja. Prvo sam ja vozio, pa se zamijenili. Ja sam zaspao, da se odmorim. Kad sam se probudio, bio sam u bolnici. 21 dan kome, noge slomljene, udarac u glavu, par operacija kičme. On je, hvala Bogu, prošao dobro. Nakon što sam shvatio gdje sam razgledao sam da vidim ima li njega. On spava na podu bolnice, pokriven mojom jaknom. Kad je čuo tetkinu galamu jer je zvala sestre, samo je krenuo da plače, a i ja sam. Kad su me pregledali, ostali sami on i ja. Toliko je plakao i izvinjavao zbog svega. Eto danas, godinu poslije toga, ja stao na svoje noge. Danas sam ponosno stajao kraj njega, kao njegov kum, čekajući mladu da se pojavi iz kuće.
Sa sadašnjom devojkom je sve počelo ozbiljno maltene na početku veze jer je takva osoba i za nju nema polovično, šeme, kombinacije nego odma sve ili ništa. Ne žalim se, dobra je osoba i sa njom mogu da zamislim starost, ali me pre neki dan šokirala. Očekuje od mene da nakon svadbe odem da živim kod nje, a meni je to neprihvatljivo. Imam svoj stan u koji sam uložio puno jer je zadnja nova stvar u njemu kupljena još '84, uredio sam ga tako da podseća na mali, skromni dvorac. Tu sam samo ja i moji kad se sete da navrate, a to je veoma retko i tu bi ona i ja bili mirni i svoji bez naših roditelja da nam se mešaju u brak i život. Hoću da u zajednički život krenemo sami bez ikoga da nam diše za vrat, daleko od toga da tražim od nje da zanemari svoje ili ja moje, ali mi je bitniji naš mir. Ona odbija, hoće da dođem kod nje u kućeterinu i da živimo sa njenim roditeljima, babom, dedom, udatom sestrom i njenim mužem. Ja bih se radije ubio nego da pristanem na to!