Boli me što moji svekar i svekrva ne podnose svoga unuka jer je usvojen. Njemu je sada 9 godina, u našu obitelj je došao kada mu je bilo 7 mjeseci. Nikada ga nisu voljeli, niti gledali kao unuče. Svi drugi unuci (djeca muževih sestara) dobiju torte za rođendan, ne i naš sin. Kada baka i dida organizaju izlete, on nije pozvan. Prošle godine su svi dobili nove torbe za školu, njemu su uzeli set vodenih boja. Vodili su unučad na more, ne i njega. Kad ih ove godine nismo pozvali na rođendan, nisu čak ni pitali zasto, jer su vjerojatno i zaboravili za njega. Već mjesecima se nismo vidjeli s njima i mislimo da je tako i najbolje. Saznali smo nedavno da je svekrva išla moliti svećenika za oprost naših grijeha jer je njoj grijeh što smo uzeli tuđe dijete, čak je i svijeću u prozor stavila. Žalosno je što ga i bratići i sestrične sada gledaju kao da nije jedan od njih, samo radi bake i djeda koji im pune uši glupostima. A druge obitelji osim njih nemamo.
Živim u Americi već 10 godina sa mužem. Želim nazad u Srbiju, ovde mi nije mesto ali sam ostala zbog muža koji je ovde rođen i ima veliku familiju, a ja u Srbiji nemam nikoga. Ne mogu uveče da šetam jer je kriminal na sve strane, stalno mi zvižde kad idem ulicom, opljačkana sam 3 puta, upali nam u kuću jednom a pritom živimo u boljem delu grada. Sad sam trudna i ne želim ovde da odgajam decu jer moram da ih učim šta da rade u slučaju da neko dođe u školu i krene da puca. Muž slomio nogu prošle godine i strašno koliko nas je to koštalo. Sad sa ovim protestima se mnogo plašim, ljudi upadaju u nasumične kuće i napadaju belce jer eto tako vraćaju za ubistvo George Floyda, obijaju radnje običnih ljudi, policija puca gumenim mecima u oči namerno, svekrvi su obili radnju i sve ukrali. Ovde se desi jedan događaj i ljudi polude. Sad Antifa organizuje napade na belce. Stalno neki protesti i strah.
Jedan mlađi kolega mi se zadnje vreme stalno žali na svoju devojku kako ona ne radi ništa jer je sad ostala bez posla zbog virusa i kako se ugojila i ne doteruje se kao pre. Pre neki dan kolega zaboravi nešto na poslu pa me zamolio da mu odbacim to kad budem išao kući, znači banuo sam kod njih neočekivano. Ljudi moji, devojka je prelepa, ne znam kakva je bila pre, ali uopšte nije debela. Kosa uredna, solidno obučena, sve normalno. Kada sam došao, ona je peglala njegove stvari. Pozvala me da uđem na kafu. Na stolu kolači, voće, cveće u vazi. Sve uredno i čisto. Nisam puno stariji, nekih 15 godina, ali dođe mi ovog balavca da opalim ko sina svog, pojma nema šta ima, a vamo se žali.
Udala sam se i ostavila svoje prezime. Djeca takoder nose moje prezime. Ja sam ta koja ih je nosila u stomaku i podnosi teži dio roditeljstva i to je moje pravo. Suprug me podržava, okolina ogovara, a ja sam ponosna na svoju odluku. Sina odgajam da žene poštuje, a kćerku da nikada ne izgubi svoj identitet i osobnost.
Obožavam voziti brzo. Pogotovo sporedne ceste uz more. Znam di su kamere i gdje policija moguće stoji pa se tamo i u naseljima kontroliram, ali me uvijek zanimalo šta netko pomisli dok se vozi u 1 sat ujutro po magistrali i kad mu ja doletim odostraga iz zavoja sa preko 100 na sat gdje je ograničenje 40-50 te ga pređem prvom prilikom i nestanem iza prvog zavoja u tamni beskraj.
Htela sam da konačno izgubim nevinost kao sve moje drugarice i legla s prvim kog sam na žurci upoznala. Bez kondoma, jer drugarice su pričale kako je tako najbolji osećaj, a bila sam u fazonu "šta zna mama koja mi je pričala o zaštiti, ona je staromodna". Nakon toga slede zdravstveni problemi, ispitivanja, silni testovi, niko ne zna šta mi je, dok me nisu testirali na HIV. Sa 17 godina sam postala HIV pozitivna. Tom dečku sam samo ime znala, nikakav kontakt nisam imala tako da nikada neću saznati da li je on znao da je pozitivan. Sledi osuda od strane porodice, majka završila na psihijatriji, ja išla kod psihologa, svakodnevna terapija koju ću piti do kraja života, a da ne pominjem nepostojeći ljubavni život jer dužnost mi je da kažem dečku pre seksa da sam pozitivna, nakon čega svaki pobegne. Razumem ih, sigurno bih i ja tako postupila. Jedna greška iz mladosti me je koštala života.
Na najgori mogući način sam saznao da me je žena varala. Poginula je dok se vozila s ljubavnikom. Ona je vozila, a on je prošao s lakšim povredama. Ne mogu vam opisati ta osećanja, bukvalno sam osećao sve odjednom. Tugu, bes, ljubav, mržnju, zbunjenost... A nje nije bilo da popričamo. Od njega sam kasnije saznao da su bili zajedno 7 meseci i da je planirala da me ostavi, čak sam našao i papire za razvod koje je trebalo da mi da da potpišem. Nema goreg načina da se tako nešto sazna nego nakon smrti te osobe. Oprostio sam joj, ne ide da se ljutim na pokojnu ženu, ali sve bih dao za 5 minuta razgovora s njom. Prokleto mi nedostaje, volim je i dalje, iako ona mene nije.
Radim u salonu venčanica i juče je bila jedna devojka koja se udaje sa dve drugarice da isproba venčanice. Njene takozvane "drugarice" su bile toliko zlobne i zavidne da ja ne mogu da verujem. Svaka haljina koju je probala joj je savršeno stajala jer je cura vitka i zgodna a i mogu objektivno reći da je jedna od lepših cura koju sam ikada videla. Njene drugarice su joj se rugale sve vreme. Te joj govorile da je debela, te joj ta haljina ne stoji, te se smejale kako smešno izgleda u tim haljinama. Ako bi obukla dugu venčanicu onda bi rekle da izgleda kao duh a ako bi obukla kratku onda bi se rugale njenim nogama. A ima noge kao neka manekenka ne znam šta je tu za ruganje sem ako nisu ljubomorne. Bilo mi je jako neprijatno ali ne smem ništa da obrusim mušterijama. Na kraju cura nije želela nijednu venčanicu i otišla je tužna a njene drugarice su izgledale zadovoljno što su je srozale i pokvarile joj dan.
Naručila sam šolju preko neta (firma postoji, sve legalno), stigla pogrešna. Reklamiram, izvinjavaju se zbog greške, zamijenili su pošiljke pa je nekom drugom otišla moja šolja. Ok, dešava se, tražim da zamijenim, da mi pošalju drugu a ovu da vratim, kažu nema problema. Poslali poštara po ovu šolju, meni moju nisu poslali (inače platila sam po uzeću). Ponovo pošaljem poruku, tražim da mi pošalju ono što sam platila, nema odgovora. Nazovem, ne javljaju se, posle desetog poziva isključe telefon, a mene blokiraju. Srećom imam adresu radnje, kao i sve podatke o vlasniku, a sačuvala sam i račun i poruke u kojima smo se dogovarali o pošiljci. Pogodite kome će sledeće sedmice zakucati inspekcija na vrata. :)
Bio sam jako zaljubljen u nju, nije prolazio trenutak da ne pomislim na nju. Jedva sam čekao školu da je vidim. Kada mi je priznala da se i ja njoj sviđam odbio sam ju, jer me bilo sram biti sa njom jer je imala viška kilograma i rekao sam joj da mi se ne sviđa i da mi nije privlačna. Patila je zbog mene. Vidjelo se na njoj, a onda je valjda neki bijes proradio u njoj i smršala je, postala jako zgodna i predivna kao što je uvijek i bila, sretna je ima dečka koji je cjeni, a ja ja sam ostao jadan i površan, idiot.