Otišla na ćevape sa ćaletom, kada sam htela da platim, konobar kaže: vaš suprug je već platio. Imam 40, otac 62 godine. Sad ne znam da li on izgleda predobro, da li ja izgledam matoro ili pak izgledam kao sponzoruša...
Nedelja veče, ležim u svojoj sobi i čitam knjigu. A onda čujem da muzika trešti iz kuhinje. Odlazim tamo i vidim da mama spremna zimnicu, tata joj pomaže. Ove godine im je 40. godišnjica braka.
Znam da su to serije, al sve bih dao da imam grupu prijatelja kao iz Friends ili How I meet your mother.
Da smo tu jedni za druge, da zajedno plačemo i smijemo se, da idemo u barove i satima pričamo o glupostima.
Jednostavno da imam društvo gdje pripadam i da znam da se mogu oslonit na nekoga, da ne moram kroz životne nedaće sam prolaziti.
Još uvek pamtim tatinu šamarčinu kada sam omot od čokoladne bananice bacio na ulicu. Dan danas ako nešto jedem napolju omot stavim u džep pa ga posle bacim u kantu ili kontejner i nije mi jasno kako neki ljudi bacaju u hodu opuške, maramice, razne celofane... Da li to rade i u svojoj kući?
Sjela sam i ozbiljno razmislila, da jedna loša ocjena, jedan obnovljen ispit ili godina, neka trenutno 'loša' situacija-TO JE SVE SAMO PRIVREMENO. Svi mi ćemo nekad osnovati porodicu, imati djecu i nećemo se sjećati ovih gluposti kojim se sada zamaramo.
Jutro je, dan počinje savršeno u punom sjaju, pored svoje tadašenje divne i predivne djevojke. Pun sreće, smijeha i zadovoljsta, vrijeme za posao i veliki plan za večernju šetnju uz prirodu s zaručničkim prstenom. Danima sam se pripremao za ovaj događaj. Dolazim s posla kasno ali u punoj snazi za takav predivan dan ali kuća me čeka prazna, gledam nema nikoga. Dragi otišla sam s prijateljicama na kavu, odgovorim ok čuvaj mi se. Prolazi 2 sata ništa, pišem poruku, nema ogvora. 4 sata, pišem poruku nema odgvora. Umoran od čekanja legnem spavati budim se po noći s noćnim morama sav nemiran osjetim nešto se događa.. Probudim se ujutro žena pored mene, ja onako iz sna pitam je li sve u redu? Govori nije. Ja onak sav u strahu zaupitam. Što se desilo draga? Odgovora nema... Što se dogodilo? Priupitam drugi put.
Odgovor je bio "prevarila sam te"
U tom trenutku meni se svijet srušio.
Nemoj te varati i povrijeđivati svoje najmilije. Molim vas!
Bivši se oženio i dobio ćerkicu. Devojčica se zove isto kao ja. On joj je birao ime. Naši poznanici kreću sa pričom kako me nikad nije preboleo i da je odvratno sto joj je dao ime po meni. Za sve dušebrižnike, nije joj ime dao po meni, to ime mu je bilo prelepo i pre nego što smo se mi uopšte upoznali. Drugo, kako nekome može pasti takva glupost na pamet? On je oženio drugu ženu, voli je, imaju dete zajedno, a ja sam samo jedna bivša s kojom ima samo lepe uspomene. I treće, prekinite da zabadate noseve gde im nije mesto!
Zamolio sam svog šefa da u razmatranje uzme prijavu devojke koja mi se sviđa. Par dana kasnije mi je rekao da on ne može da donese odluku nego da se obratim direktoru što sam i učinio i direktor je pristao da je pozove na razgovor. Juče mi je ta cura sva srećna javila da je primljena i da ćemo uskoro biti kolege. Samo sam joj čestitao, a za moje malo urgiranje nikada neće saznati.
Iz ličnog primera sam shvatila da brak u kome žena dosta više zarađuje i izdržava porodicu ne može da opstane. Razlog je što taj muškarac ne može da prihvati promenu uloga i činjenicu da samim tim on mora da kuva i brine više o kući i deci. Nego i dalje očekuje da mu žena kuva. E pa neće moći. Pozdrav za mog bivšeg muža.
Danas sam sela sa roditeljima i otvoreno im rekla šta im zameram. Nikada nisam imala detinjstvo, ni biciklo, ni letovanje, ni zimovanje. Nijednu lepu uspomenu iz detinjstva. Bila sam usamljena u srednjoj školi, nijednom nisam izašla u grad. Ni pare za užinu ni za kafu. Na sve to mi kažu kako nisam tražila (a jesam milion puta, i uvek bi mi pretili da će me istući da bih ućutala). Išla sam i pocepana u školu, bez šminke, sa pocepanom obućom dok se ne sažale i kupe novu. Shvatila sam da nikad neće priznati da su pogrešili, i da samo treba da odem, makar pričali svima da sam nezahvalna. Od žrtve prave krivca.