Obožavam gledati kako snijeg pada, slušati kapi kiše dok padaju na krov, čitati ljubavne romane dok prostorijom vlada potpuna tišina, puštati ljubavnu poeziju poznatih pjesnika, fotografisati prirodu i svako veče prije spvanja maštati o svemu i svačemu.
Normalno se ponašam i razgovaram sa svima osim sa devojkom koja mi se sviđa. Tad krenem da lupam gluposti i da se smejem ko lud. Inače imam 24 godine i mislim da kad nju vidim postanem slučaj za psihologa.
Imam 23 godine a i dalje ne znam da se u prirodi orjentišem gde je istok, zapad, sever i jug...
Možda će me mnogi osuđivati ali ja sam nevinost izgubila sa 24.godine. Kada sam prešla 21 bojala sam se da nikad neću naći nekog. Iz tog straha sam odbijala da posmatram sebe kao ženu već sam bila dete. A onda se pojavio on, koji me je razumeo i nije pobegao glavom bez obzira onog trena kada sam mu se poverila. Iako nismo zajedno, mislim da poenta tog čina nije samo ljubav ili čisto da se otresete toga, već da se neko potrudi da vam bude ugodno i prevaziđe s vama strah. Hvala ti.
Tužno je što, pre svega mladi ljudi, mnogo mrače. Jasno je da živimo u teškim vremenima i u zemlji koja je propast, ali, dajte, ljudi! Radujte se malim stvarima, neka vam šetnja ulepša dan, neka vam dobar film opusti dusu, neka vam kafa sa prijateljem ili samima, u tišini, donese radost! Izgubila sam majku pre 3 godine. Ceo život sam živela sama sa njom jer mi je otac preminuo kada sam bila beba. Prošle smo svašta, i nemaštinu i lepe stvari. Obezbedila mi je da studiram i postanem svoj čovek. Sada sam ja majka jedne bebe i supruga čoveka od koga divnijeg ne poznajem! Trudimo se da uživamo u životu, da beba bude srećna, njena sreća je i naša sreća. Život je jedan i uvek donosi i mnoštvo lepih stvari, malo vedriji pogled na sve vam može doneti svašta lepo.
Imala sam brata. Brata od strica. Jako mlad, sa nepunih 17 oboleo je od leukemije. Tačno posle '99, bombardovanja. Verovatno ta "prva tura" obolelih od raka. Od snažnog momka, mistera na maturi, došao je do toga da ne može sam da jede ili ide u wc. Ja sam tad bila jako mala. Ništa nisam shvatala, ni kad sam gledala kako ga moj otac nosi u wc, kako plaču obojica, nije mi bilo jasno ni zašto je tako smršao i zašto nema onu prelepu kosu.. Jasno mi je postalo onog martovskog dana, kiša je neviđeno pljuštala, po mene u školu došli tetka i teča, niko ništa ne govori. U trenutku kada je moj tata rekao da mi je brat umro...Ja imam sad 25 godina, ne mogu da zapamtim datum kada je preminuo, ali tu bol pamtim i dan danas. Boli đavolski. Volim te bato..
Sećam se kada kao dete dobijem nove patike ili nešto od odeće, pa uveče ne mogu da zaspim jedva čekam da dođem u školu da mi drugari vide.
Kad god odem u neki grad u kojem nikada nisam bila kupim si razglednicu i magnet. Na razglednicu napišem datum kada sam tamo bila i spremim je u kutiju s ostalima. Mama kaže da sam luda jer, kako ona kaže, danas nitko ni ne šalje razglednice, a ja ih kupujem sama sebi. Ja ipak ne planiram odustati od toga jer su mi to vrlo drage uspomene.
Najviše me nervira kad devojke na kompliment odgovaraju: "Da, znam". 'Alo, znamo da si samouverena ali budi dama, zahvali se, ništa te ne košta.
Kad sam se vratila iz rodilišta vidjela sam da se svekrva uselila nama u stan i to su joj donijeli madrace u djetetovu sobu jer su očekivali da će beba spavat sama odmah u sobi. Ja sam htjela da prvo vrijeme bude u kinderbetu pored mene, ali muž je došao na ideju da ga njegova mama nosi meni navečer kad zaplače da ga mogu dojiti. Izdržala sam tjedan dana njenog "pomaganja" koje je izgledalo tako da je svaki moj ručak ona još dosoljavala, začinjavala, pospremila igračke koje sam za dijete kupila jer su preopasne, pa da se ne ozlijedi, kad je moja obitelj došla vidjet bebu nakon pola sata im rekla da bi trebali otići kući da ONA mora kupat dijete...otišla sam kod roditelja s bebom i sad čekam da muž preseli babu kući ili me može zaboravit.