Počeo sam bezobrazno odgovarati ljudima koji mi govore "nisi se ti naradio u životu i ne znaš ti što je posao" i onda mi krenu drobiti o svom teškom poslu (redovito neka fizikalija), kako ih šef je ugnjetavao i kako su ostajali prekovremeno i nije im plaćeno, i šlag na trotu - kako im je zdravlje stradalo. S tim opisom meni zvučite kao idioti - zašto ste cijeli radni vijek ostali na istom poslu gdje su bili ovakvi uvjeti? Kao da ima nešto uzvišeno u tome što su te iskorištavali i što nisi bio u stanju reći ne. Nisi imao kuda? Oprosti, ja sam otišao 450 km iz rodnog mjesta sa posuđenim parama da bi našao posao koji mi odgovara. Promijenio nekoliko poslodavaca. Nisam kopao sa krampom, i ne znam kako je to o čemu pričaš. Ali ni ne želim znati. I znaš što? Nisi ni ti heroj. Samo si nesposoban. I ne znaš što znači doći doma sretan nakon posla i ne iskaljivati na obitelji frustracije ili ne postati alkoholičar. Zapravo si jadan.
Zajedno smo deceniju. Idalje sam lud za njom kao prvog dana. Sa posla žurim kući da je vidim, ujutru ustajem kad ona iako moje radno vreme počinje dosta kasnije, samo da tih sat vremena njenog spremanja budemo zajedno. Izvodim je na večere, na dejtove, držimo se za ruke kao klinci, gledamo zaljubljeno, odnose imamo redovno i još uvek pršte od strasti, ništa od tih tinejdžerskih stvari nismo prevazišli a četvrta nam je decenija života i dvoje dece koje smo stvorili. Pored nje verujem da u nekog možeš zauvek biti zaljubljen.
Prenatalni test došao Daunov sindrom... haos, najgori osjećaj u životu, stres, panika, suze... more suzaa... ( doktori preporučuju abortus )...
Uradim amniocintezu dođe nalaz UREDAN.
LJUDI VJERUJTE U NEMOGUĆE, šanse su bile 0,1% i ta šansa je uhvaćena. Držim fige svima.
Svaki put kada dođem kod devojke i čekam je da se spremi za izlazak, ljubim se sa njenom mlađom sestrom. Prestanemo u poslednjem momentu, srce lupa kao ludo. Pre neki dan sestra je došla kod mene, da možemo da se opustimo, ali nije to to.
Uradila bih abortus bez trunke kajanja ako bi se otkrilo da nosim dijete sa daunovim sindromom, invaliditetom ili bolešću.
Radim u Nemačkoj i došla sam na godišnji odmor kući. Otac me je odmah sa vrata bombardovao pitanjima kad ću da se udam jer imam 33 i po njemu promašen život. Nisam želela da se uopšte pravdam za to, ali bio je toliko napadan i instistirao da sam najzad rekla sve šta imam. Da sam ceo život gledala kako je on grozan otac i muž i užasavam se pomisli na brak. Nije ga zanimalo da nam osnovno pruži, sve je svalio na majku i kada se ona razbolela nas 4 (4 kćerke) od kojih su 2 bile u osnovnoj školi, a ja i sestra u srednjoj smo se brinuli o majci. Mi smo joj držali glavu kad je povraćala, vodile na hemioterapiju i održavale kuću. On se pokupio i otišao kod svoje majke jer je to bilo preteško za njega. Pukla sam i rekla sve što mi je na duši, i izbacila svu mržnju i gorčinu koja se godinama skupljala. Sutradan su mi javili da je preminuo od srčanog udara. Možda to nije normalno, ali mi je drago što sam mu na kraju rekla koliko je grozan bio.
Kad čujem muškarce da kažu, ni jedna žena te neće tretirati kao majka, u nekom lošem kontekstu. Vi ne shvatate da su uloge potpuno drugačije. Vaša majka je vaša majka, vi ste njeno dijete. Vaša žena je vaša žena, vi ste njen partner i oslonac. Vaša žena će roditi dijete i vašoj djeci će biti majka i tretirati ih onako kako je vas vaša majka. Zašto smatrate da ako ste muško imate pravo biti tretirani kao dijete do kraja života, dok bi vaša žena koja je vaših godina bi trebala da zna kako da odgaja to dijete. Besmisleno je i pričati o tome, svjesni ste da će vam i žena raditi neke stvari koje majka nije.
Počeli smo da se intenzivno čujemo kada je otišao da radi u inostranstvu. Videli smo da osim prijatelja imamo mnogo toga zajedničkog i da postoji dopadanje... Prešli sa društvenih mreža na kontakt telefonom, pozivi, poruke, lepe reči. Od dana kada je sleteo u Beograd, ja nisam mogla da spavam. Budila sam se na 2h. Bila sam vrlo nervozna u vezi sa našim planovima. Jedva sam smirila živce pre tog prvog sastanka. Nakon još nekoliko sastanaka smo započeli vezu. Sve je delovalo vrlo transparentno, ozbiljno. Ali ja nikako da se naspavam. Stalno sam se budila tokom noći. Jednostavno sam se pomirila sa tim. E onda su krenule da se pomaljaju njegove teške karakterne crte koje je mesecima krio. Velike razlike u pogledima na svet koje su me u najmanju ruku iznenadile. Na kraju je pokazao potpuni nedostatak empatije i užasnu sebičnost. Ni senka onog dobrog, toplog i brižnog čoveka koga mi je reklamirao. Tog dana kad sam raskinula sam se prvi put naspavala. Obratite pažnju na intuiciju.
Srela sam čoveka svog života i s njim sam u tajnoj vezi, jer je on oženjen i ima decu... Osećam da je njegova ljubav prema meni velika i veza sa njim je nešto najlepše što sam u životu doživela (a nisam klinka i imam neko iskustvo iza sebe), ali eto, on nije u stanju da izloži decu neprijatnosti razvoda, jer se plaši da ih ne razočara, ne izgubi itd.
Ova veza je sa jedne strane jako, jako lepa, a sa druge vrlo frustrirajuća, naročito zato što želim dete, a on ne. Iz tog razloga idem sama na VTO da bih ostvarila svoju veliku želju da postanem mama. Nije bilo lako doneti takvu odluku, niti je lako prolaziti kroz tu proceduru bez partnera, ali imam uslove da sama podižem dete i nadam se da ću uspešno završiti proces. Ne znam šta će budućnost doneti njemu i meni, ali mi ipak znači njegova podrška u ovom trenutku...
Ljudi moji, primljena sam!!! Pa ne znam kako da opišem ovu sreću. Sama sam našla (u inostranstvu) i dobila posao koji ću radit u birou i za koji sam učila. Predivan je osjećaj kad znate da se jedna ozbiljnija firma od svih kandidata za vas odlučila, a vama niko nije pomogao niti imate iskustva u tome. Bila sam 3 mjeseca bez posla i već padala u depresiju. Sad sam presrećna, želim svima da znaju uvijek ima nade.