Zbog tatinog posla smo se kao puno selili, radio je kao sportski lekar. Rođen sam u Beogradu, sa dve godine smo se preselili u London i tamo bili 3god. Onda smo živeli 5god u Španiji, pa 2god u Japanu i nakon toga smo se ja mama i brat vratili u Srbiju jer su selidbe loše uticale na nas, a tata je dolazio u posete. Sedmi i osmi razred, kao i prva dva gimnazije sam završio u Beogradu, onda sam treći i četvrti završio u Americi u sklopu razmene i upisao fakultet u Beogradu. Mislio sam da je to to sa selidbama, ostaću ovde i želim konačno normalno društvo i život. Tri godine faksa proletele i dobio sam ponudu da odradim master u Italiji. Muka mi je od selidbi, ali sam i svestan da će mi to mnogo značiti u životu... Tako da opet sve iznova, novi ljudi, novo društvo, nov život.
Ubija me to što nikad ne mogu sebi da priuštim da odem u shoping i kupim sebi nešto što mi se sviđa.Često gledam svoje prijateljice na instagramu i uživo kako se lijepo oblače,kako su dotjerane a ja jedne hlače nosim već 3 godine.Voljela bih da mogu za neku priliku lijepo da se spremim,da uvijek ne oblačim isto.Uvijek mi je novac koji zaradim potrebniji za nešto drugo a ja bi samo po neku košulju da si kupim,ništa skupo samo eto da mogu da nekad budem drugačija i lijepa.Evo već je počelo hladno vrijeme a ja nemam novaca da si kupim neku topliju jaknu već idem u jaknici koja je već pomalo poderana i iznošena.Imam samo tri majice i duks i dvije košulje koje su za svečane prilike,troje hlača koje su već izblijedile....Samo bih ponekad da se osjecam lijepo i da me drugi ne sažalijevaju i ne nude mi da obučem nešto njihovo za neku priliku. :)
Dečko se jako zbližio sa nekom koleginicom, kaže da tu nema ništa i da su samo drugari. Međutim toliko su bliski da svi oko njih misle da to nije samo drugarstvo. Ja tu devojku osećam kao pretnju, kapiram da se normalno druže ne bi bilo razloga da svi misle kako tu nečeg ima. Danima ne mogu da spavam ko svet, gadi mi se i da poljubim dečka, mislim da ako sad možda i nema ničeg među njima kad-tad će biti a ja samo kao budala čekam da se to ostvari. Imam jaku potrebu da se povučem iz njegovog života.
Najvažnija stvar koju sam naučio na fakultetu: može ti ispred imena pisati dipl. ing. dr. sc. doc. i 500 drugih prefiksa, sve je to džabe ako nisi čovjek! Čistačice i portiri su bolji ljudi od pola tzv. profesora na mojem fakultetu!
A pritom, dobar sam student koji ispite daje u roku, da ne bi pomislili da sam došao ovdje izbaciti frustracije.
Ženi koja je danas u kafiću šutnula malog crnog mačka želim da i nju neko tako šutne u glavu jer bolje nije ni zaslužila!
Imam 28 godina i nevina sam. Ne čuvam se za brak, nisam frigidna, nisam aseksualna, jednostavno nisam htela da budem kombinacija nekome ko će meni biti prvi, a stalno su mi takvi nudili sex. U svemu tome mene najviše nervira što me pritiskaju drugarice, koje su u čak desetogodišnjim vezama, sa pričom: uradi to već jednom. Idi u k*rac već jednom! Lako je tebi kad i sad imaš onog koji te dve godine čekao! Ponašaju se kao da imam neku bolest koju treba pod hitno odstraniti jer je sramotna. More, marš. Držite se vi vaših prinčeva, odj*bite od mene koju zovete izumrla vrsta. Znam da ipak nije normalno da još uvek nisam imala odnose, ali ja to stvarno ne mogu da uradim sa bilo kim jer je vreme i tako treba itd. Ne mogu.
Kad sam rodila dete, užasno sam počela da vodim računa da druge ne smaram detetom. Niti kačim slike po društvenim mrežama, niti smaram ljude, pogotovo one koji nemaju decu pričom o bebi. Ako idem na kafu sa nekim ko nema decu, ne vodim bebu i sl. Međutim, jedna od najboljih drugarica mi je otvoreno rekla kako ona mrzi decu i da se nećemo viđati nekih 5 - 6 godina dok mi deca ne porastu. Evo, prošlo je 4 godine. Trudna je. Zove da se vidimo. Rekla sam joj da mi se javi za 5 - 6 godina.
Čitav život imam dugu kosu i već neko vrijeme želim da se ošišam na kratko (mašinica) ali nemam podršku okoline. Juče sam bila kod druga kući i pomenula sam kako želim da se ošišam i on me je potpuno podržao čak me je i gurao da to uradim, kao pa šta čekaš ako želiš. Ja sam se premišljala i on je reko šišaj se i ja ću te ošišati ako treba. Mislila sam da se šali i rekla ajde. On je donio mašinicu i rekao mi da sjednem. Znači osjećaj mašinice dok vam ide kroz kosu je fenomenalan a tek kad sam se dohvatila po glavi. Ošišo me čovjek na trojku. Sad sam stvarno saznala koliko je duga kosa glupost i kompleks. Djevojke ako želite da probate nešta novo, dosadili su vam šabloni i sl. uradite to nećete se pokajati!
Pre 8 godina udomili smo kuče. To malo čudo nam se uvuklo pod kožu, nisam verovala koliko pas može iskreno da voli ljudsko biće. A tek mi njega... Svi smo bili srećni i nasmejani, jer je on uvek izvodio neke gluposti i mazio se, verujete da se niko u porodici nije posvađao tih 8 godina. Pre 2 meseca počelo mu je biti nešto loše. Odveli smo ga kod veterinara koji nam je rekao da ima bolest bubrega, i da mu oni otkazuju. Davali smo mu infuziju po cele dane i noći, spavali na smenu, niko nije išao na posao, išli smo dva puta dnevno po veterinarima. Jedno jutro mi smo bili u kući, a on na terasi, već je bio iznemogao i nije mogao da se kreće. Skupio je poslednje atome snage i došao do nas, legao kod mog brata u naručje i tada je umro. Ništa bolnije u životu nismo doživeli. Svi smo plakali kao kišna godina. Prvi put sam videla tatu kako plače. Znam da je to "samo" životinja, ali taj pas je bio naša porodica. Nedostaje mi svakog dana sve više. I svakim danom meni je sve teže.
Pijem kavu, zapalila cigaretu... Lijep pogled iz kafića i tek kupljene stvari na stolici... Nije ni podne pa nema gužve, potpuno sam sama. Prija mi mir, nikad nisam mislila da ću voljeti bez ikoga ovako lunjati, no lijepo je dati sebi oduška da malo zaboravim na probleme. Ovo je život, ovakve stvari me motiviraju da dam sve od sebe da uspijem u životu.