Juče sedim ja u busu, i seda neki mali dečak (8-10) i naslonio on glavu na sedište da spava i zaspi. Kako je kriv put on se pomerao levo desno i nasloni glavu na moje rame. Imao sam osećaj da bih dao život za njega. Čudno zar ne?
Muka mi je od samoće, promašenih veza, momaka koji ne mogu da se "izbore" sa mnom i koji vuku terete i oštećenja iz prošlosti koja im onemogućavaju da se posvete nečem novom kako treba. Muka mi je od dobijanja tretmana opcije, sheme, drugarice, stand by ribe, muka mi je jer znam koliko vredim i jer znam da zaslužujem daleko više i bolje. Neću više ništa polovično, ili sve ili ništa, vala dosta ste me svi zaje*avali, prekipelo!
Mrzim Balkan, mrzim svaki centimetar istog. Uništio mi je život. Otac i majka rade od jutra do sutra i opet ima dana kada nemamo šta jesti. Dok moje društvo ide na kafe i u izlaske ja sa sestrom sjedim kući. Planiramo šta ćemo kupiti kada budemo imale svoje porodice. I možda je ovo glupa želja ali da mi je izvesti moju sestu u izlazak i da ne moramo piti mineralnu vodu jer je ona najjeftinija. A opet znam da mi roditelji to ne mogu priuštiti. I definitivno ću svom ocu kupiti najbolje auto da ne mora ići svaki dan na posao pješke (oko 7km) ili čekati da mu neko stane i odvuče ga. Jednostavno želim da imamo barem normalnan život.
Jedna od stavki predbračnog ugovora koji je moj muž morao da potpiše jeste da nikada nećemo vakcinisati našu buduću decu.
Imam 28 godina i nevin sam. Nisam nikad ni poljubio djevojku. Da sad ne ispadnem ohol i hvalisavac, imao sam dosta prilika i za duge veze i za avanture za jednu noć, ali sam sve to odbio. Nekim djevojkama je i privlačno to što nikad nisam imao nekoga, pa mi i to, doduše rijetko, dođe kao neki plus kod njih. Koliko god to neki ismijavali, hoću da brak dočekam "čist" i isto to očekujem od svoje buduće supruge. Ipak, kako vrijeme odmiče, sve su manje šanse da takvu djevojku nađem. Nekad se i kajem što je ovako, ali to su neki moji principi preko kojih ne prelazim pa makar cijeli život ostao sam.
Slučajno sam na instagramu naletela na profil devojke bivše dečka koga sam mnogo volela. Gledam koliko su divan par i koliko je ona lepa i slatka devojka. Baš mi je drago što je srećan.
Živim zajedno sa curom, ona još ide na faks. Nekada odluči da uči u dnevnom boravku i stalno me pita zašto ja tu sjedim i slušam muziku ili gledam film na slušalice kada mogu otići u drugu sobu da mi ona manje smeta. Ono što joj nikada nisam rekao je da ja tu muziku i te filmove slušam/gledam bez zvuka jer obožavam slušati kako ona uči na glas.
Žensko sam i ne ložim se na pare. Ne znače mi ništa, momak može da ima auto, može da nema, može da živi u iznajmljenom stanu. Ali nikada ne bih mogla biti sa momkom koji nema ambicija koji živi od mame i tate i njihovih primanja, kome je najveći posao izlazak u kafić. Tako da muškarci prestanite se ložiti da žene gledaju samo pare.
Oženio sam se prije 2 godine i skoro smo dobili bebu. Sreća najveća. Kad smo planirali bebu ja sam se malo bojao dok je žena bila samouvjerena. Sad kad je beba već tu osjećam da sam psihički mnogo jači od moje žene jer čim beba počne da plače ona paniči i tu nastaje sukob. Ne rađajte djecu ako niste psihički spremni oboje jer na tome brakovi pucaju i djeca ostaju siročići.