Svekrva je svim silama pokušavala da nas razdvoji. Zagorčavala nam je život. Smestila mi je dva otkaza, uništila naše zajedničke fotografije (koje smo izradili), pojavila se na letovanju gde smo bili i ušla s nama da spava u krevet, ručak kad je spremala ja sam ostajala gladna jer 'nema više', spuštala me pred ljudima, tretirala me kao služavku kad je neko slavlje (al bez preterivanja), na dan veridbe zavijala na sav glas, pred 50 ljudi, kako ona to ne odobrava, plakala i kumila ga da me ostavi, da će mu ona naći bolju. I tako dalje, to su samo neki primeri. Prestali smo da komuniciramo s njom nakon toga. Dan pre naše svadbe, obesila se. U pismu okrivila mene. Naravno, svadbe nije bilo. Zvučaće ružno što to kažem, ali ne ide mi u glavu i ne mogu da poverujem dokle je ta žena mogla da ode, do sopstvene smrti. Kako, zašto? Čemu tolika mržnja kad joj nikad ni reč ružnu nisam rekla? Da li je bila zla ili samo bolesna? Nikad neću saznati.
Posvađao sam se sa rođenom majkom na krv i nož zbog Parova i Zadruge. Ona je opsednuta tim rijalitima i u stanju je da ih gleda po ceo dan dok ja ne mogu očima da ih vidim. Ona misli da su ti programi poučni jer predstavljaju sliku i priliku omladine i nikako ne mogu da je ubedim da je to slika i prilika bahate skupine likova koja ne zna šta će od besa i para. Pokušavam da joj dokažem da je slika i prilika prave omladine koja ide na fakultet i provodi vreme u čitaonici ili one poštene omladine koja rinta za dvesta evra kod nekog robovlasnika i nema pravo na slobodan dan, ali o njima niko ne pravi rijalitije.
Zbog roditelja sam napustila fakultet. Brat i ja smo studirali u isto vrijeme dva različita fakulteta i on je uvijek dobijao više novca, bio je oslobođen kućnih poslova dok ja nisam. Nisam bila ljubomorna, ali problem je nastao kad smo se svađali oko sobe u kojoj treba da učimo. Ja sam prva počela da učim i on je samo došao, uključio laptop i pustio lekciju. Počeli smo se svađati, došla je majka i rekla meni da napustim prostoriju da pustim brata da uči. Kad sam pitala zašto, rekla je "Zato što je njegov fakultet teži." Bez riječi sam napustila prostoriju. Dva dana kasnije sam našla posao, spakovala kofere i otišla.
Moja devojka ne ume da hoda na visokim štiklama, i sada je moja mama uči. Ono su šokovi za gledanje.
Živim sa majkom, i stalo mi je da bude nasmejana. Posle smrti oca, trudim se da "ne oseti toliko" samo želim da naučimo da živimo sa tim. Teško jeste, ali šta da se radi, sve je to život. Živim za to da je nasmejem. Na bilo koji način. To mi je prešlo u naviku, pa sam počeo i ženski svet oko sebe da iznenađujem sitnicama. Uvek imam par papirnih cvetova u džepu, ne bi li izmamio ženski osmeh, u kojem jednostavno uživam. Nisam nikakav slabić, niti heroj, bilo šta. Samo sam to što jesam. Čovek.
Iznervirala me jedna koleginica na poslu. Nabacivala mi se i odbio sam je i ona me pitala gdje su mi oči jer je ona po njenim riječima očigledno milion puta ljepša od moje 'grdne' djevojke. Imam prelijepu djevojku, ne šminka se puno ali ima prirodnu ljepotu. Koleginica nosi kilo šminke i bukvalno ne izlazi iz kuće dok ne nacrta facu. Moja cura ima zdravu smedju kosu a koleginica ima ofarbanu plavu kosu koja je kao metla. Moja cura trenira pa ima fino izvajanu figuru iako nema velike grudi, pristojno se oblači itd. Koleginica ima par kila viška i stalno je utegnuta i grudi su joj na juriš. Naravno zbog toga što je stalno gola dobija mušku pažnju pa se utripovala da je riba. Meni pravo da vam kažem ona izgleda kao našminkana vreća sala i ne vidim šta je tu njima lijepo. Samo sam se nasmijao i rekao sam joj da sam zadovoljan sa svojom curom.
Ja i žena smo pre dve godine usvojili devojčicu. Ja imam svetao ten, imam plave oči i plavu kosu a kćer je tamnoputa, ima crnu kosu i smedje oči. Bio sam juče sa njom u prodavnici i jedna žena nas je gledala sve vreme. U jednom trenutku je prišla i povukla moju kćer za ruku i pitala ga gde su joj roditelji. Ona se zbunila i uplašila pa nije ništa mogla reći. Rekao sam gospodji da pusti moje dete na šta mi je ona rekla da zna da to nije moje dete i da će pozvati policiju. Ćerka je zatim počela plakati i došao je jedan momak koji radi tu i stalno me viđa. Objasnio je gospodji da je to moje dete ali ona nije verovala. Na kraju sam joj istrgnuo ćerku iz ruku i pošao dok je ona vikala za mnom i udarala me. Strašno.
Slažem devojku kako ne želim da se ženim u narednih par godina, samo da bih je u to uverio, a u stvari planiram da je zaprosim ovog leta, hoću da bude iznenađenje koje će pamtiti. Obožavam je.
Muž i ja smo kupili plac na kojem počinjemo da gradimo kuću, koja će biti pa skoro identična kući Seranovih, iz istoimene serije. Oboje smo obožavali tu seriju kad je prvi put bila na TV-u, a i često gledamo epizode na YouTube-u. Maltene smo odrasli uz njih. Suprug je arhitekta i uspeo je da uklopi raspored prostorija i spoljni izgled kuće, pošto u seriji baš i nije usklađeno, što se sprata tiče. Međutim, dvorište i prizemlje će biti identično, kao i Dijegova i Lusijina spavaća soba. Čak nam je i ulica veoma slična. Moj zadatak je nameštaj i evo svako veče gledamo seriju od početka, po jednu epizodu, upijamo detalje i inspiraciju i uživamo uz Seranove. Mnogo sam srećna :)))
Mom dečku smeta ako ne provodim s njim 24h na dan, 7 dana u tjednu. Dobila sam besplatno putovanje, on zbog posla ne može ići sa mnom, a ljuti se ako bi išla s prijateljicom, pa čak i s majkom koja nikada nigdje ne ide. Smatra da žene u vezi/braku ne bi trebale nigdje ići bez dečka/muža.