Izašla sam sinoć sa kolegom s posla (flertovali smo dugo, pa me je pozvao na "večeru", nalazili smo se ispred restorana). U startu mi je rekao da nije gladan. Nema problema, možemo na piće. Zatim je rekao da mu se ne pije. Pomislila sam da nema pare, te sam mu rekla da moram da častim što sam položila ispit. Poručili smo 2 čaše vina, a on me je 10x pitao je l ću ja platiti. Trudila sam se da održim razgovor, našalila se da sigurno neću reći da idem u wc i pobeći... što je lik i uradio posle 15 min. Kasnije mi je poslao poruku da štedi za kola i da nije hteo da rizikuje da mu ostavim račun.
Anesteziolog sam i već godinama ne mogu prestati razmišljati o jednoj bivšoj pacijentici. Bila je jedva punoljetna, operacija grozna, borili smo se svim silama da ju zadržimo. I bila je najhrabriji pacijent kojeg sam ikad imao na stolu, nije skidala osmijeh s lica, a znala je dijagnozu i kakve su joj šanse. Sve je prošlo dobro, otpuštena je u stabilnom stanju. Ne znam ništa više o njoj, ali nikad ju neću zaboraviti, još me presiječe svaka na ulici koja joj sliči i svaki pacijent na sličnoj operaciji. Gdje god da je danas, nadam se da je dobro i da se još uvijek jednako onako smije.
Moj talenat je da prepoznam talente u ljudima. Drugar je na moj nagovor počeo da se bavi fotografijom i svidelo mu se. Sad radi u Majamiju. Drugaricu sam nagovorio da počne da peva. Za tri meseca je osnovala bend i redovno nastupa. Neću se iznenaditi ako postane veoma popularna. Moja tetka, 52 godine, nesrećna žena koja mrzi svoj posao. Predaje matematiku osnovcima. Slučajno se povede priča o programiranju i žena lagano objasni celu logiku i ispravi komšiju koji je pričao. Na moj nagovor kupi online kurs. Uskoro će ga završiti, siguran sam, kao najbolja od svih učesnika. Već su joj rekli da je neka firma zainteresovana za nju čim završi i napredni kurs. No, najviše sam ponosan što sam primetio mamin talenat za dizajn i šivenje. Odvezao sam komšinicu i njeno društvo na malu maturu. Video sam na licima drugih devojčika koliko je dobra haljina što joj je moja mama šila. Sad šije haljine po meri. Svako ima nešto, iako ponekad nije očigledno!
Udala sam se i živim skupa sa mužem u njegovom stanu. Nedavno sam na poklon dobila štene zlatnog retrivera od jako bliske osobe, ali muž ne dozvoljava da pas bude u stanu. Iskreno, zgadio mi se nakon ovoga, ne gledam ga više istim očima, iako je, do tog momenta, brak bio idealan.
Trudna sam i nosim jednojajčajne trojke, Bože tko sretniji od mene... :')
Dobro zarađujem, zdravo živim, umereno se bavim sportom i pristojno izgledam. Godinama sam na rukovodećim pozicijama, a zbog posla sam često na putu, odsutan od porodice. Imao sam i imam povremeno prilike za veze sa raznim ženama. Ne onima koje poslovno zavise od mene, već koje su nezadovoljne svojim privatnim životom ili ih privlači avantura.
Ipak, sama pomisao na slomljeno srce moje supruge ili razočaran pogled dece je dovoljna da se oduprem bilo kakvom iskušenju!
Prevariće samo onaj ko ne voli zaista, ili ko je previše slab, nesiguran, povodljiv. Sve ostalo su samo izgovori.
Oduvek sam bila baksuzna. Koliko god se trudila da izbegnem neke loše situacije, uvek me neki maler potrefi. Kad je konačno došao dan mog venčanja, pokušavala sam da mislim pozitivno, verujući u ono 'kako zračiš, tako privlačiš'. Međutim, koliko god da sam bila na početku pozitivna i radosna, sve se raspalo kako je veče odmicalo kraju. Prvo sam pala pri ulasku u opštinu. Na žurci sam se polila vinom, pa mi je kuma pozajmila ešarpu da prebacim preko da se ogromna mrlja ne bi videla. Osmeh je još bio na licu, reko' ne može mi se još nešto loše desiti. Ali, taman kad smo uzeli da sečemo tortu, slučajno sam posekla sebi prst i krenula je krv da šiklja sve po onoj torti. Osim što su se svi uspaničili, gostima smo morali da dajemo drugu tortu jer je ova bila krvava, a ta druga je bila manja i nije bilo za svakog. Kao šlag na torti, na kraju večeri sam zgazila slučajno muža i on se sapleo i pao na podijum za bend, te iščašio zglob. Ipak, u braku smo već 5 godina, čini se da i nije sve tako loše. Živeli!
Pre nego ću na studije psihologije profesorka u srednjoj mi je poklonila rokovnik. Bio sam vredan, poslušan i neupadljiv. Povučen i skroman do te mere da nisam znao reći što lijepo o sebi. U posveti je napisala da svaku knjigu koju pročitam zapišem na jednu stranicu. Ispod naslova i datuma da obrazložim šta mi je ta knjiga dobro donela, šta sam naučio i kako me je promenila. Za šest godina skoro da sam ispunio ceo rokovnik, pročitao sam 274 knjige. Evidencija me motivisala da se trudim još više. Zahvaljujući njoj upio sam fakultet i znanje kao sunđer vodu. Hteo sam podijeliti, nadam se da će nekom koristiti.
Gledam joj svako toliko profil, kao nekad, na instagramu, i ne mogu ni nakon 4 god vjerovati da sam ja taj čovjek, njen muž, pokraj kojeg stoji s našim sinom. Ja sam taj :) sjećam se dok sam joj gledao profil i htio biti s njom, toliko sam htio da se i ostvarilo, koliko god je tad nestvarno izgledalo.
Bivši dečko je često imao ispade i vikao je na mene pred svojim društvom, vređao me je, time je pokazivao svoju nadmoć ili šta već. Pokušavala sam nakon svakog ispada da raskinem, ali proganjao me je i nije mi dozvoljavao da se odlepim od njega. Bila sam potpuno nemoćna, smišljala sam najrazličitije načine da pobegnem iz te krajnje toksične veze i jedina stvar koja je upalila jeste jedan vreo, sočan šamar pred svim njegovim bliskim prijateljima. Dečko se zabezeknuo, a ja sam sebi obezbedila doživotnu slobodu od retarda koji se, zaboga, uvredio i osetio poniženim pred drugarima. On je raskinuo sa mnom, jer sam neuravnotežena. Meni je mirna glava.