Ovu generaciju baba i đedova je najbolje zapalo. Kad su oni bili mlađi roditelji, mi smo ljetnje i zimske raspuste, vikende, praznike provodili kod baba i đedova. Sad kad mi imamo našu djecu ovi su u fazonu "nisam ja baba servis, kad ste ih htjeli vi ih i pazite, treba da mi se plati za čuvanje Bla Bla..." Znači niti su svoju podizali niti hoće oko unučadi da pomognu. A da kukaju to najbolje umiju.
Ovo samo meni može da se desi. Ispostavilo se da lik sa kojim sam u kombinaciji i ja, nismo želeli kombinaciju već smo se oboje jedno drugom sviđali za vezu. E kako se to desi uglavnom, izlazak, alkohol, noć - pogrešna odluka i desi se šta se desi. Nakon toga nismo komunicirali o tome, već nastavili da se družimo na poslu i povremeno viđamo. Sada, čujemo se svakog dana i malo po malo iskrsavaju iskre ljubomore sa obe strane. Plus da, ja imam i dečka, a on se, vidja s drugim devojkama i uvek gleda da ja to saznam. Da bismo iskreno porazgovarali. Naime on je ljut na mene što ja nisam ostavila dečka, ja na njega što je toliko inistirao da to veče se poljubimo. On je ljut što ja nisam savršena kako je mislio, ja što ni on nije onakav kakvog sam ga ja zamislila. I sada, nismo hteli kombinaciju. A u kombinaciji smo. A u vezi ne možemo biti posle svega. I ko bi više razumeo muškarce i žene, ja sigurno ne mogu.
Raskinuo sam sa devojkom jer se nije bavila nikakvom fizičkom aktivnošću. Znao sam to i kad smo se upoznali, ali nisam znao da je toliko kritično. Ja sam celi život u sportu i razumem da nismo svi isti i ne kažem da se svako treba ubijat fizički svaki dan u teretani ili na trčanju... Ali prosto mi ne ide u glavu kako mlada osoba može da se gotovo i ne kreće, nego bi samo ležala na kauču u stanu. Propada ti tako i zdravlje i psiha i izgled. Nisam ju terao, pokušao sam da ju potaknem, tu i tamo bi nekad prošetali, al joj se nikad ništa ne da. Razmišljao sam dugo jer je dobra devojka, ali jednostavno smo prerazličiti i imao sam osećaj kao da sam u vezi sa ženom od 70 godina.
Bio sam jako prehlađen temperatura par dana varirala od 38-40 nisam bio u stanju da odem do radnje. U povratku od doktora kupio sam paket vode, čaj voća i neke supice u kesici i hleba da imam za tri dana, jedino što sam izašao malo na terasu 10 min čisto da udahnem malo svežeg vazduha i to je to. Imao sam jedno devojku s kojom sam se zabavljao povremeno me zvala da vidi kako sam, u tom razgovoru sam joj kazao da ode do radnje da mi uzme paket vode i voća na šta je onda rekla da ne može izaći jer je prala kosu, prošlo neko vreme pitam je može li sada kaže ide na frizuru, došla kući slikala mi se ja je pitam opet može li mi učinti uslugu kaže sad lakira nokte pa će da se šminka jer ne sređena neće nigde da izlazi. Par dana joj se nisam javljao ja ozdravio, ona se prehladila pita ona mene da je obiđem u toku dana jer je prehlađena samo sam joj rekao da pravim fizuru i da mi ne pada na pamet da mi je vetar pokvari, more teraj se odakle si izašla. Raskinuli smo.
Žurke radi otkrivanja pola bebe su mi čisto prose**vanje.
Bili smo u vezi godinu ipo, on musliman, ja pravoslavka. Nikad mi nije bilo bitno pitanje vjere, sve dok poštujemo jedno drugo. Nismo praktikovali religiju previše niti bili veliki vjernici, dok su nam roditelji jako konzervativni. Zasmetalo mi je to što me nije htio ni spomenuti njegovim jer bi naišao na osudu. Nisam tražila upozvanjanje, samo da znaju za moje postojanje. Ja sam svojim rekla za nas, iako očekivano, to nisu prihvatili, to je bila moja odluka i nisam dala nikom da se miješa. Ono što me je začudilo je što je nedavno rekao da bi htio da naše muško dijete, kada i ako ga budemo imali, bude obrezano. Počeo je navoditi razloge totalno nelogične..sve samo ne vjerske. Nisam se složila sa tim i rekla sam da bi onda po toj logici trebalo biti i kršteno..zastao je. Prekinuli smo prije par dana, ne želim mijenjanje stavova kroz vrijeme.
Razveo sam se nakon 5 meseca braka. Majka je bila teško bolesna, a sa terapijom se zakasnilo. Živimo u istoj kući i dok je trajala majkina borba otac i ja smo stalno nju vodili kod lekara. Morali smo obojica, jer je bila potpuno nepokretna. Kući, otac je preuzeo skoro potpunu negu i brigu oko nje. Dao sam maksimum da se žena ne oseti usamljenom i zapostavljenom. Organizovao sam nam aktivnosti, vodio je gde je htela, išao sa njom. Za kućne poslove pomagao ocu. A žena, dan provodila u pidžami, ležala po ceo dan i gledala u telefon. Za 2 meseca, koliko smo znali da majka ima karcinom, ona je ukupno provela 2minuta u majkinoj sobi. Ni jednom nije pitala majku kako je, ni jednom nije pitala mene kako sam. Pravila je dramu i nije se izvinjavala, npr. psa koga čuvam u kući poslednje 10godine (zašto ga čuvam). Hvalila se kako me hrani i sprema hranu (što se dogodi za 1 obrok nedeljno).
Tužan sam. Iako sam siguran da je ispravno. Ženu je majka od početka bila prihvatila kao svoju kćer. Tužno...
Znate zašto su moji imali 3 djece, a ja nijedno? Moji su do 35. završili kuću od 100 kvadrata koju su gradili sa širom obitelji i susjedima, bez arhitekta, glavnog projekta, gradilišta... Samo je otac radio, pa je mama imala vremena kuhat, prat i malo se bavit nama, ali se podrazumijevalo da sami učimo i zabavljamo se. Fakultet se nije podrazumijevao, kao ni vlastita soba, a kamoli svi gadgeti koje maloljetnici danas imaju, od pametnih satova, mobitela, laptopa... Ja sam s 35 upravo kupio garsonjeru u kešu u koju stanem samo ja. Jer sam gonio obrazovanje i prekovremeni rad, nisam se socijalizirao i ne znam ni kako naći djevojku. I da ju nađem, oboje moramo raditi, svakom djetetu osigurati vlastitu sobu, novu odjeću, mobitele, laptope, džeparac za izlaske, privatne liječnike i što sve ne. Dobit mjesto u vrtiću i još ga platit? Mene su moji mogli ostaviti samog cijeli dan, ja to ne bih smio. Naši roditelji su prije 30 godina ulagali puno manje živaca, novca i vremena u djecu.
Snaha i brat su se uselili u našu kuću. Renovirali svoju sobu i čekaju bebu. Snaha je rekla nekoliko puta "svakako sve ostaje nama". Ćutala sam, da ne pravim scenu u kući. E onda sam jednom rekla da ću uzeti sve što mi po zakonu pripada, pa i pola kuće. Nikome nije bilo pravo, ni roditeljima. Sada oni planiraju da prave ili kupuju svoju kuću, beba samo što nije došla, a roditelji mene krive da će morati uz malu bebu i kućom da se bave. Ljudi nisu ni svjesni šta znači život toliko ljudi pod jednim krovom, sa sve djetetom. Naravno, brat je tampon zona, totalno nesnađen i pogubljen, između žene koja je imala plan da sve uzme sebi (iako njoj ne pripada ništa), roditelja i "zle sestre". Žene, ne grabite tuđe, imate svoje roditelje pa njih žive sahranjujte i uzimajte nasljedstvo, ako imate šta. Ja sam dijete svojih roditelja, a ne snaha.
Želim muškarca kome nije bitno da li radim, koji bi mi dao sve, obezbedio me finsnsijski i našu decu sutradan. Da imam njegovu karticu i da me nikada ne pita niti proverava koliko i na šta tošim. Da me podržava šta god poželim da radim, bilo da idem na ples ili na neki kurs. E sada, ja uopšte ne trošim mnogo, već samo na najosnovnije potrebe, skromna sam, imam više hobija kojima sam zaokupljena i dosta stvari koje me interesuju, akademski sam građinin i obožavam svoju struku. Dakle, nije mi cilj da samo sedim kući i bogato se udam, ja mnogo volim i želim da radim u svojoj struci i nastavila bih tako. Samo eto, želim takvog muškarca. Dojadilli su mi današnji nesposobni muškarci koji me pitaju jel radim, koliko zarađujem, pa mišljenja da žena mora da doprinosi finansijski, da je manje vredna ako nema bilo kakav posao, da se zanemaruje njen doprinos kao majke i domaćice, da je nedovoljna njena uloga kao žene, već je bitno samo da li radi kao konj i koliki je rob novca.