Kada su mojoj mami radili carski rez, greškom lekara je mnogo iskrvarila i došlo je do kliničke smrti. Pričala mi je da je u tim trenucima videla prelepu livadu sa cvećem.
27 godina kasnije, napravljena joj je velika pauza između terapija za rak. Njeno telo to nije izdržalo.
I često se setim te njene priče. Zato mama, nadam se da ponovo vidiš ta cvetna prostranstva, gde god da si.
Moja drugarica i njen dečko se non-stop ljube. Kada izađemo vikendom, 7-8 nas je i bilo da smo u kafiću, diskoteci, restoranu kućnoj žurci, u parku, kolima...oni se stalno ljube, vrlo zanosno pred svima nama. Ponekad se naslone jedno na drugo i zatvore oči kao da spavaju...čak i u klubu. Ne razumem zašto to rade, vrlo je neprijatno. Okej je razmenjivati nežnosti do određene mere...ali ovako često i pred celim društvom, preterivanje.
Vrlo sam stroga, direktna pa nekad ispadnem gruba. Ne volim uljepšavati stvari, kažem kako je, i uvijek istinu. Ako se neko žali kako je bolestan, ja ga ne žalim jer pobogu, uradi nešto po tom pitanju. Ako se žali kako je teško studirati, onda idi radi. Nisam taj tip osobe da ću slušati kako se jadaš 4 sata, a ama baš ništa ne poduzimaš. Smiješne su mi reakcije ljudi. Većina se uvrijedi i bude šokirana. Nije mi jasno zašto želite da vas ljudi tješe i žale. Zašto?
Moja drugarica je prevarila muža sa njegovim drugom i ljuta je na mene jer ne podržavam to. Okej, nije ništa meni lično uradila, to je njen ljubavni život, ali šta da očekujem od osobe koja je u stanju da na takav način povredi čoveka za kog se udala? Kako bi tek onda meni zabila nož u leđa.
U trenutku kad se vraćam s mora sama u vlaku, odlučila sam da nemam više prijatelja, neću nikoga više vući za rukav, nikoga zvati na kave ni javljati se da vidim kako su i što rade. Provela sam 8 dana na moru većinom sama, prijateljica je radila pa samo se rijetko viđale a kad bi se vidjele samo je kukala o poslu (i sad u porukama opet kuka), 0.01% razgovora se odnosilo na mene i to jer sam ja namjerno inicirala(inače nisam takva). Ostalih četvero prijatelja (koji me ove godine nisu zvali na more, a kad sam došla na jednu od kava s idejom da idemo zajedno na more rekli su kako su se dogovorili s drugim ljudima za more ne pitajući mene želim li možda s njima s njima) nisu poslali poruku već mjesec i pol dana, a kamoli da me pitaju kako sam i kako je na moru. Za dva dana će trebati nešto od mene pa će mi poslati, desnu ruku u vatru dajem. Od sada su moji prijatelji knjige, pročitala sam 3 na moru, uz njih cu se smijati i plakati, razmišljati o životu, sve samo neću imati lažne prijatelje.
Nikada se ne svađam sa svojim devojkama. Kada započnu svađu zbog nekih banalnosti uglavnom, lepo uljudno ispratim celu priču do kraja, zapamtim sve sporne uvrede izrečene na moj račun, i nastojim da budem fin sa njima. Kada se toga malo nakupi, sačekam još nedelju dana. Kada su baš raspoložene i srećne, i iznenada im kažem da počnu da pakuju svoje stvari i da se vraćaju kući... Takvi izrazi lica, ta zbunjenost, te suze. Neprocenjivo!
Udata sam u i živim u Grčkoj već godinu i po dana. upoznali smo se preko LoL-a, i 6 godina bili u kontaktu sa prekidima, on imao 19 ,a ja 17 :D
Jedno veče, skupi se meni sve, nedostaje majka, otac, brat.. Odem ja u sobu, plačem, suza suzu stiže. U tom trenutku moj muž dolazi. Ljudi moji, ja vama ne mogu da opišem njegovu reakciju kada sam mu ispričala sve.. Čovek je rekao da pokupim stvari i odmah krenuo za Srbiju da vidim moju porodicu rekavši da nikad ne bi dozvolio da budem nesrećna pored njega...
Kad sam bio mali sa otprilike nekih 10 godina imao sam jako bogatog druga koji je živeo preko i dolazio svako leto i zimu sa roditeljima u Srbiju kod mog komšije. Jednog dana dogovorili smo se da idemo na playstation u igraonu i otišli kod njegovih gde su sedeli moja mama i njegova i pili kafu. Pitao sam majku pred njima za pare a ona je izvadila novčanik i davala mi po 10 po 20 dinara dok nije nakupila 200, njegova majka je izvadila bunt hiljadarki iz zadnjeg džepa, bilo je negde oko 30 hiljada dinara i dala mu sve uz pitanje: "Oće ti to biti dovoljno?". Dan danas se sećam pogleda moje majke, i koliko joj je bilo krivo i teško, nikad ga neću zaboraviti. Kad smo došli kući taj dan rekao sam joj "Mama nemoj da budeš tužna kad porastem ja ću raditi i davati tebi", zaplakala je i ja sam zaplakao zbog nje. Danas radim i zarađujem novca više nego što mi je potrebno. Kad se ponekad setim toga odem u cvećaru, kupim najskuplji buket i odem da je podsetim.
Ja shvatam da neki ljudi ne žele decu, porodicu itd. Putuju, zabavljaju se, grade karijeru.. Ne mislim da je imati muža i dete najveći uspeh u životu, ali želim da vas pitam, šta onda kad vas zabava smori, dostignete vrhunac u karijeri, proputujete ceo svet a već ste ušli u 40te(pogotovo žene), ko će vas dočekati kući? Zar vam neće biti nimalo krivo što niste ostavili svoj potomak na svetu? Možda vas deca neće voditi kod lekara, možda će se čak i odseliti od vas pa ćete opet biti sami ali zar nije lepše znati da imate nekog svog, svoje dete? Ne osudjujem, ali ne razumem.
Imam 35 godina i u vezi sam sa devojkom koja ima 21 godinu. Prelepa je, atraktivna, pametna, vredna, dobra, zaista joj ne mogu zameriti ništa, super se razumemo i savršeno mi je sa njom. Ali mi je smešna ljubomora mojih vršnjakinja. Svako malo čujem kako ogovaraju, pričaju kako nisam sposoban biti sa nekom svojih godina pa lovim "piletinu". A one ne shvataju da je ta "piletina" daleko bolja od smorenih i frustriranih baba-devojaka, koje su do pre 10-ak godina i same trčale za starijim muškarcima a sada su našle moralisati kada je nova "piletina" postala poželjnija od njih.