Od osnovne škole pa preko srednje sam bila sa jednom devojkom u rezredu koja je moju najbolju drugaricu i mene toliko matletirala da to nije bilo normalno. Sreća pa sam ja flegma pa me nije toliko pogađalo, niti mi je uticalo na dalje razvijanje. Ali je zato moju najbolju drugaricu ukopalo. Devojka je bukvalno na fakultetu morala da potrazi pomoć jer nije znala da razgovara sa drugim ljudima, a trebalo je usmeno polagati ispite. Evo posle petnaest godina od srednje ta ista persona drži radionice danas na temu vršnjačkog nasilja. Prijavila sam drugaricu i sebe pa da vidim šta ima sada da kaže. Znam ja da je prošlo mnogo, ali da se ona promenila i da veruje u to što radi pozvala bi bar moju drugaricu da joj kaže jedno skromno ‘izvini što sam ti se us*ala u život’!
Ljuuudi, upravo su mi javili da sam dobila posao! Niko mi nije pomogao, niko ni prstom mrdnuo nije. Svi su okretali leđa od mene. I najbliži i oni kojima sam najviše pomagala. Sam me je bog pogledao. Borite se i ne čekajte na druge!
Koliko sam suza preplakala jer nemam dinara ništa sebi da priuštim za vreme studiranja, sramota me je više da tražim. Cepam se, a pravim se da je sve okej, pokušavam da budem pozitivna. Hoću ja da budem doktor, a mogla sam biti medicinska sestra i imati svoj dinar. Sad se kajem, ali za par meseci nadam se da neću i da će mi se sve suze, muka i trud isplatiti.
U vezi sam evo skoro 4 godine. Nisam cvjećka, primijetim druge djevojke, prokomentiram ako je neka zgodna, ali nikada mi palo na pamet nije da flertam ili u bilo kom obliku ponizim svoju djevojku i naš odnos dovedem u pitanje. U svojoj okolini i u njenom i u mom društvu svako svakog vara. Nedavno frend našao curu, pametna, lijepa, dobro zarađuje, kasne 20e, taman za nešto ozbiljno i evo maloprije me zove išao s nekom razvedenom lapačom na vikend putovanje. Ja stvarno ne vjerujem jesu li svi muškarci toliko plitki ili je svima ego toliko nizak da brojem žena pokušavaju nekome nešto dokazat. A samim tim mene svaki put pokušavaju ili degradirati ili zvati sa sobom u nekakve izlaske i namještati mi avanture za jednu noć. U zadnje vrijeme sam se gotovo sa svima i prestao družiti jer smatram da s tim potezima nemaju poštovanja ni prema meni, a tek prema mojoj dragoj. Ako je muško druženje tipa pijanke i kartanje naravno da ću otići, ali čim se spomene neki izlazak u grad, tu nemam šta radit.
Oženjen sam dve nedelje. Otkad imam prsten žene me spopodaju kao lude. Žao mi je što sam ženu prevario samo nekoliko puta.
Završim srednju školu kao najbolja, diplomiram kao najbolja, magistriram, doktoriram, napišem hrpu naučnih radova, radim odlično plaćen osnovni posao, posao sa strane, redovna u teretani, izgledam 100 puta bolje nego pre 15 god., proputovala pola sveta, usavršila tri jezika. I onda mi se javi lik iz osnovne koji nije maknuo sa mesta, nema faks, nema posao, živi sa roditeljima i kao hoće da izađemo. E stvarno svaka čast na samopouzdanju. Samo sam se slatko nasmejala.
Volim što imam odlučnog i hrabrog muža, za razliku od njega ja sam plašljiva i povučena. Primer, trudna sam 6 meseci, na porodičnom okupljanju se pokrenula tema oko imena deteta. Od mojih do njegovih, preko kumova, svi su predlagali po neko ime. Neka imena su simpatična, neka zaista ne, posebno ne po mrtvim precima… U jednom trenutku su krenule manipulacije nadamnome, ma došlo mi je da zaplačem. Kada je to primetio, sve je prekinuo sa samo jedno “dosta, ime će dati detetu ona koja ga nosi 9 meseci”. Niko, ama baš niko mu nije protivurečio, pogledali su se i nastavili sa jelom. Da sam bar ja tako hrabra i odlučna, verujem da će on biti super roditelj i još uvek se pitam što je izabrao baš mene ovako uplašenu i povučenu…
Muž i ja imamo dvoje djece iz njegovog prvog braka, bila sam trudna ali nažalost izgubili smo bebe... Sad kada kažem da nije važno da li ćemo imati još djece svi mi kažu da bi bilo fino da imamo bar jedno zajeničko, a nemaju pojma da je ovo dvoje naše bez obzira što im ja nisam mama. Oni su naši i ja ih beskrajno volim i da li ćemo imati još djece odlučit će Bog, a i ako ne budemo imali imamo već dovoljno.
Moja tetka je hirurg. Od nje nikad nisam čula da je ponižavala nekog samo zato što je završio srednju školu ili radi u trgovini, prema svima se lepo ophodi i poštuje ljude bez obzira na obrazovanje i posao. Nikad ružnu reč nije rekla za svoje komšije, prijatelje, poznanike... Ona ima toliko tema za priču, da nema mesta ogovaranjima. Divna žena, velikog srca, moja tetka.
Govorili su mi ma vidjećeš kad se udaš, nećeš tako moći kod svekrve.
Udala sam se, ne živim sa svekrvom. Počeli smo da putujemo, uživali smo. Komentarisali su, ma to na početku braka, dok poližete med, onda dolaze go*na. Vidjećeš kad djeca dođu.
Poslije 5 godina dobijemo kćerkicu, stvarno smo sretni, jer smo je baš željeli. Uopšte nije kao što prijete vazda nekom nesrećom. E onda vidjećeš grčevi kad počnu, vidjećeš zubi kad krenu.. Sve normala, a ja sve čekam šta sad, e sad su počeli dobro je dok je mala, vidjećeš kad prohoda, vidjećeš kad krene u školu. Ajte ljudi sjašite više!
Ne znam stvarno ko ih tjera da imaju djecu ako ne žele. To je sreća, ali i odgovornost i briga, ako ne možeš da podneseš, pusti mene da uživam sa svojim djetetom. Neće me cijeli život trebati. Porašće i otići će kao i svi mi. Samo nek su zdravo i dobro.