Ljudi, 70% društvenog statusa je stvar samopouzdanja. Znam da grubo zvuči,. Verujte mi. Lepo izgledam i treniram redovno. Imam drugaricu (srednja škola) koja takođe ima iste navike. Jedina razlika između mene i nje je ta što ona bukvalno ne je*e nikog ni 2%. Ume da se suprotstavi. Ne dotiče je apsolutno ništa. Niko ne sme reč da joj kaže. S druge strane, jako je dobra osoba. Voli da pomaže ljudima, ali samo onima koji to zaslužuju. Devojka bukvalno gazi sve pred sobom, i svi se lože na nju. Na drugoj strani sam ja, koja izgledam isto kao i ona, ali sam jako krhka, slaba i povučena. Ego mi je ravan nuli. Muškarci se svi lepe za nju. Mene posmatraju s podsmehom. Svesna sam da nikada neću biti kao ona ako ne poradim na samopouzdanju i ne naučim da se postavim dominantno kao ona. Inače smo mnogo dobre drugarice, i par puta je čak morala da me odbrani od nekih zlonamernih komentara, jer njoj bukvalno niko ne sme da zucne. Nisam ljubomorna ni malo, ali volela bih da mogu da budem kao ona.
Imam 21 godinu i Božić sam dočekala na tatinom grobu. Sjedila sam 3 ipol sata kod njega, u ponoć otišla na misu i vratila se u praznu kuću. Mater se udala ponovno, obje sestre se udale, brat otišao s materom, a ja ostala sama u obiteljskoj kući. Isplakala sam se kao dijete na grobu što sam ostala sama. Sretan Božić ❤
Nisam materijalista, ali smatram da su pare najvažnije jer bez njih nema ničeg, ni ljubavi, ni zdravlja, ni života. Jednostavno, bez njih se ne može. Nisam iz imućne porodice, ali su primanja mojih roditelja iznadprosečna, pa ne bih da se žalim jer ljudi žive i sa 100 puta manjom sumom mesečno. Ali jedino što želim je da budem uspešna, da dobro zarađujem, da mi muž bude imućan i da deci možemo da obezbedimo život bez straha da neću da imam dovoljno da preguram nedelju sa samo jednim izlaskom u kom ću da potrošim 200, 300 dinara. Ili bez straha da neću da imam dovoljno novca da platim nešto u prodavnici, pa da moram da računam sve što stavim u korpu. Ne želim da se ona osećaju kao ja kad nosim farmerice koje su skoro pa izbledele, a ja nemam za nove. Smatram da to nije normalno i neću da mi deca tako žive u budućnosti. I da se razumemo, ne tražim markiranu garderobu i neki luksuz, samo hoću ono što je u normalnim zemljama sitnica, a za nas je luksuz.
Postala sam jako bezobrazna u odgovorima kada me pitaju vrlo lična pitanja kojima mesto nije u razgovoru. Inače važim za pristojnu i odmerenu ženu u svemu ali posle 30-e više me nije briga šta će zabadalo rodbinsko ili komšijsko da misli o meni. Roditelji mi prebacuju da se sam se posvađala sa svima ali kad ih pitam, ko su to "svi"? Onda "trebaće ti komšija". Takav mi neće trebati. Nije moglo na lepo e pa može na drsko i bezobrazno. Mirnija mi glava. Otuđenje kojeg se svi plašite uopšte nije loša stvar. Ljudi su grozni. To što su naši roditelji trpeli zarad dobrih odnosa a jeli se u sebi, to je njihov problem. Ne moramo mi ništa.
Nastavnica sam u osnovnoj školi i zabranila sam da učenice dolaze kod mene na časove vidno našminkane. Rekla sam im da pre časa ili skinu šminku, ili ne moraju ni da dolaze na čas, u kom slučaju sledi neopravdani. Nekoliko roditelja je dolazilo da se žali, jer, bože moj, kako ja mogu njihovoj deci da branim da se "slobodno izražavaju"! O osnovnoj školi pričamo! Pod jedan, kakvi ste vi to roditelji kad puštate devojčice od 12-14 godina da dolaze u školu sa kompletnom šminkom (bronzer, hajlajter, senke) na licu?! Što je najgore od svega, ovo je tako prethodnih par godina, s prošlim generacijama nije bilo problema. Šminkale se jesu, ali posle opomene mi nisu dolazili roditelji da se žale. Užas.
Moj stariji brat je poginuo u prometnoj nesreći u 21. godini. Ja sam tad imala 16. Majku je to slomilo, bila je beživotna, bezvoljna, doslovno završila je na tabletama. Tata je nakon toga tražio rastavu, spakirao kofere, i otišao niti se javio, čak nije ni pokušavao stupiti u kontakt dok nije čuo da je mama umrla. Mama i ja smo ostale same i kad je shvatila da smo tu samo ja i ona trudila se izdići se zbog mene. Ja sam se trudila biti uzorno dijete i na svim mogućim aspektima života biti uspješna da ju ne razočaram. Ona je preminula prije 3 i pol godine od dijabetesa nakon duge borbe. Ja sam se prije mjesec dana udala i nikom ne želim takve svatove. Bez mame, bez brata, čak i bez oca...
Imao sam djevojku koju sam volio više nego išta na ovom svijetu, i još je volim. Kada smo se počeli zabaljati ona je išla na fakultet, imala velike planove i društvo. Svi u njenoj okolini su je voljeli i podržavali..osim mene, bio sam ljubomoran na njeno društvo, ponižavao sam je kad bi spomenula svoje planove, ubjeđivao je da ovdje nema života. Ona je sve šutila i prihvatala što joj govorim, ubio sam njenu volju i samopouzdanje. Ostavila je svoje prijatelje, napustila fakultet da bi bila sa mnom. Sa vremenom je postajala tužnija, ljutila se zbog svake sitnice i svaki dan me molila da prekinemo što je se i desilo. Svaki dan sebe proklinjem, volim tu ženu, prošlo je dugo ali vrijeme ništa ne liječi. Planiram joj otići na vrata i moliti za oprost. Ne mogu bez nje. Ivana obećavam neću dopustiti da te iko mrko pogleda bio to stranac ili neko moj, molim te vrati mi se. Ti si jedino svjetlo u mom životu.
Uvek kada upoznam neku devojku glumim da sam zainteresovan za ono što priča, a u stvari apsolutno me ne zanima, devojke ne mogu da budu zanimljive i nemaju apsolutno nijedan kvalitet koji bi me privukao osim izgleda.
Otkako nema onoga da vidite ko je šta lajkovao na instagramu nijednom se nisam posvađala sa dečkom. Zapravo, nikad to i nisu bile velike svađe ali da sam uvek morala da mu stavim do znanja da sam videla to što je lajkovao i da mi nije drago morala sam. Danas sasvim slučajno uđem na sliku neke devojke kad ono njegovo ime odmah prvo ispod slike. Posle dužeg vremena pašće neka svađa i to ozbiljna. Nemam problem sa lajkovanjem drugarica, prijateljica, poznanica, ali raznoraznih devojaka očigledno lakog morala imam!
Moje džentlmenstvo se završilo u petoj godini života, lokacija menza vrtića ''Prvi Maj''. Jedna Jana koja mi se tada mnogo sviđala je namerno prosula neku čorbu na pod i kada je vaspitačica sva besna došla da vidi ko se to bahati ja sam se dobrovoljno prijavio kao krivac da ne bi ona izvukla deblji kraj. Vaspitačica me nije tukla, ali me je izolovala od sve dece i zvala moje roditelje, a kako je sam vrtić u sklopu nekadašnje istoimene fabrike, mama je došla za dva minuta jer je radila u toj fabrici. Tukla me je skoro do kuće, a kada se tata vratio i on mi je pokazao svoga boga. Tu otprilike prestaje moje požrtvovanje prema ženama i od tada se više nigde ne javljam kao dobrovoljac niti stajem u nečiju zaštitu.