Danas su tačno dve godine kako sam se ostavio droge. Lep je osećaj ponovo bit svoj.
Samohrana sam majka dva deteta koja idu u osnovnu školu. Živimo kao podstanari, radim za platu od verovali ili ne 25.000 din. Pošto nisam imala da oboma kupim knjige za školu došla sam na ideju da pozajmim od detetovog druga koji je kupio knjige sve ih lepo slikam telefonom, malo sredim u fotošopu i sama ištampam (sve to me bukvalno ništa nije koštalo osim potrošenog vremena, a da sam kupila knjige za jedno dete izašlo bi me oko 13.000 din). Sve je bilo super dok jednog dana moj sin nije došao kući i rekao mi da mi njegova nastavnica poručila da to više ne radim inače će me tužiti jer je to što radim navodno protiv zakona.
Kada bih mogao da putujem u prošlost, zaista jedina stvar koju bih voleo da vidim jeste moju staru trošnu kućicu od zemlje, moga oca koji se borio svim snagama da me othrani, koji je kupovao auto na poček, zatim ga rasklapao i te iste delove nosio u dve velike tašne takozvane "krmače" na leđima i prodavao na pijaci da bih skupio dovoljno novca da plati uzet auto, a da toliko ipak zaradi iz te priče da plati račune i osnovne stvari u kući i meni kupi paketić... Majku koja pere veš rukama, koja gladna ostaje da bih ja bio sit... Ali nekako odjednom nešto se desilo, tata je dobio dobar (odličan) posao sa velikom platom, počeli smo da napredujemo i da stvaramo sve evo već mi je 20 godina, večeras smo proslavili 2019, legli smo siti, kupili deci u čitavoj porodici paketiće, dočekali Novu godinu u novoj kući, zdravi, srećni, zadovoljni i ako imamo, ne letimo visoko to smo mi i dalje oni isto troje ljudi koji nose stvari dok se ne raspadnu i koji cene svaku stvar kao da je bogatsvo.
Pored osnovnih želja, za novu godinu želim devojkama malo više samopoštovanja, a muškarcima malo više hrabrosti i biće sve ok.
Kada sam bila na praksi kanula mi je krv od pacijentkinje na zanoktice na palcu, mnogo sam se uplašila umislila sam da sam dobilaa sidu! Moj život se pretvorio u pakao blago rečeno! Plakala sam po ceo dan i ako sam pitala sestre da li je pacijentkinja zdrava one su rekle da bi znali dal ima neke od infektivnih bolesti. Al ja i dalje nisam verovala, izgubila sam apetit, smršala 7 kg za 2 mesecaa. Evo sad je prošlo već 7 meseci ja se polako oporavljam i pokušavam da sredim život koji je pre ovaga bio savršen!
Otišao da radim u Njemačku i radim za brzu poštu. Jezik ne da ne znam nego rukama i nogama objašnjavam. I zvonim ja tako jedan dan na vrata ne otvara nitko a zadnji mi paket za taj dan i legnem na zvono kad s druge strane "šta si se natovario p...a ti materina" reko izvini brate. Odvali se čovjek smijati.
Bio je divan prema meni dok me je osvajao. Kada me osvojio, kad je shvatio da sam se zaljubila i da mi znači počeo se ponašati hladno, odbojno. Koliko god da mi je teško stavila sam tačku na naš odnos.
Ne družim se s više od pola ljudi s kojima sam se družila prije otprilike nekoliko mjeseci. Razlog je taj što se meni ne da drugima objašnjavati i opravdavati neke stvari poput zašto ne jedem meso, zašto ne želim živjeti s dečkom prije braka jer svi drugi to rade, zašto idem u crkvu nedjeljom, a ne na jogu dvaputa tjedno, zašto ne želim piti sokove i jesti grickalice kad mi se nude, zašto sam iznajmila stan u dijelu grada u kojem jesam, a ne koji oni misle da sam trebala, zašto radim za toliko novaca, a ne za onoliko koliko oni misle da trebam, itd. Jednostavno, pukla sam, otkačila sve, ne da mi se i neću. Tip sam osobe koja ne mari previše za društvene norme, i radi po svome, stoga imam nultu toleranciju na pametovanja i toga da se ja moram opravdavati nekome za svoje postupke. Družim se s ljudima koji prihvaćaju moje odluke, ne nameću mi svoje stavove i gdje postoji uzajamno poštovanje. Imam svoj mir napokon, i puno sam sretnija.