Suprugu je poginula žena kada im je sin imao 3 godine. Posle par godina od toga, mi smo se upoznali na jednom seminaru, prvo otpočeli intezivno druženje a kasnije i vezu, pa brak. Ja ne mogu da imam dece, to sam saznala još kao devojka i patila sam užasno zbog toga sve dok nisam srela njega i njegovog sina, kojeg danas gledam bukvalno kao svoje dete. Mali Luka me je super prihvatio i zavoleo, a ja se iz dana u dan sve više trudim da mu koliko toliko nadoknadim nedostatak majke, pružam mu svu ljubav, pažnju i nežnost. Ne znam kako bih bez tog deteta, previše sam vezena za njega i prirastao mi je srcu. Svima ga prestavljam kao svog sina, a sreću koju vidim u očima mog supruga zbog toga je rečima neopisiva. Drago mi je što me je sudbina spojila baš sa njima dvojicom kad su već doživeli takav gubitak. Volim ih najviše na svetu.
Nakon majčine smrti postao sam problematičan, sebičan i bezosjećajan. Moj se otac ponovo oženio, nisam mogao da smislim tu ženu. Mrzio sam je, ona nije moja majka. Mrzio sam oca što želi da zamijeni moju majku. Ona nikada prema meni nije pokazivala negodovanje, trudila se ali sam je ja odbijao. Nakon možda 2 godine njihovog braka ja sam sa njom stekao donekle neki prijateljski odnos. I dalje sam bio problematičan u školi pa sam često upadao u probleme. Jednom me jedna profesorka koja me mrzi poslala kod pedagoga i zvala je mog oca koji nije mogao da dođe pa je došla maćeha. Čuo sam ih u hodniku kako pričaju. Branila me je od profesorke i ova joj je rekla da ne zna zašto trpi tuđe nevaspitano derište i da bi trebao biti poslat u popravni dom. Maćeha joj je samo rekla "Ne želim više nikada da vas čujem da tako pričate o MOME SINU. Ja ću da ga vaspitam kako ja mislim da je ispravno". Kaznila me je kada smo došli kući ali od tada je volim i poštujem.
Večeras sam odvela ćerkicu od 7 godina na rođendan kod drugara, ima problem sa govorom. Ušla je niko se nije ni pozdravio sa njom, dok je ona u svu djecu gledala sa takvom nadom. Evo sjedim u wc-u i plačem koliko mi je teško. Zmam i da je ismevaju zbog toga i da se u školi niko sa njom ne igra, a ona je toliko željna društva. Srce mi se kida....
Bili smo u lančanom sudaru i ona je stradala a ja sam prošao sa srednjim povredama. Te godine je trebalo da apliciramo za kredit za stan, kada to završimo planirali smo dete, kad saznamo da je trudna planirali smo da odemo na put od 3 nedelje negde samo nas dvoje. Svako veče već 3god pre spavanja razmišljam kakav bi mi život bio da se to jutro nismo vratili po još neke stvari u stan, da sam stao na drugu pumpu gde bi bilo možda više ili manje kola u redu, da nisam išao u toalet na pumpi, da sam vozio 10kmh brže ili sporije tih 2h puta pre nesreće... Hiljadu sitnica koje bi možda bile dovoljne da prođemo pre te nesreće ili da naiđemo nakon što se ona već desila...
Kad su cure u društvu/više njih, uvek se nabacujem i koketiram s najmanje lepom od njih (u nedostatku boljeg izraza). To obično na tome ostane i to obično radim da bi im podigo samopouzdanje i ego. Znam da njima znači da ih muva 1. 90 visok plavi košarkaš full izgleda. Sećam se kako sam izgledao u srednjoj i koliko mi je značio svaki znak pažnje neke cure. Znam da radim dobro delo jer im uvek nabacim osmeh od uveta do uveta a one kao glavne najlepše cure iz ekipe polude.
Moja devojka je prešla sa mnom 500km do druge države i nazad, samo da bih ja čuo bend koji iskreno volim i pratim već dugo vremena, jer je pitanje kada će opet u ovaj kraj. Ona ni ne sluša ništa slično, a opet joj nije bilo teško da stoji sa mnom u gomili. Ne mogu vam opišem koliko mi to znači.
Žena je počela da me vređa i govori mi kako sam ja “mamin sinčić” samo zato što se svakodnevno čujem sa svojom bolesnom majkom i odlazim joj u drugi grad u posetu, kupujem lekove itd. Žena se sa svojim roditeljima čuje 20 x na dan, sa mamom priča i po dva sata na telefon, zove je za bukvalno svaku sitnicu, svaki dan odlazi kod njih i tamo vodi decu, kupuje im sve i svašta. Pritom roditelji su joj zdravi i pravi, imaju novca i ništa im ne fali. A ona meni gunđa kad kupim lekove za svoju majku. Mislim da je ovo krajnji bezobrazluk i dosta mi je više!
Moj dečko je uvek bio onaj hladan tip, kog je zanimao samo poso, uspeh i karijera. Stvarno je uspešan. Do sada sam činimi se uvek bila njegov partner, a ne cura u smislu ljubavi i nežnosti (to svakoj curi treba). Vremenom sam prihvatila to, jer me je na druge načine očaravao, u smislu uspeha, fizičkog izgleda, pravednosti, vernosti. Međutim, prošle nedelje sam polomila nogu, moj bol, operacija i to sve, njega je to toliko slomilo da je plakao kao malo dete, a ja bila u fori to je noga zarašće. Uzeo je godišnji da mi se nađe i da mi pomogne po kući i mojima. Čak mi je predložio da pređem kod njega da živim da bi mogo više da se brine o meni, jer mi je ćale star da mi pomaže oko svega. Možda sam slomila nogu ali sam dobila nemerljivu ljubav i nežnost koju do sada nisam dobijala.
Ja sam ona mutava cura koju je šef pitao da odemo na kafu a ja nisam shvatila. E pa uputim se ja danas na kraju radnog vremena u njegovu kancelariju. Stojim ispred vrata i mentalno se pripremam da kucam, da uđem i pozovem ga na tu prokletu kafu. I stojim tako ja ispred vrata i buljim u njih kao tele. Kad ono čujem iza sebe : "Jesam li ti nešto trebao?". To je naravno bio on, pojela sam se od blama. Vjerovatno me gledao čitavo vrijeme kako kao ludača buljim u vrata. Nekako se sabrah i pitam ga važi li i dalje poziv na kafu. Sjutra trebamo da se vidimo nakon posla. Držite mi fige da se ne sramotim više.
Ni posle 2 godine ne mogu da je prebolim. Jedna noć i jedna zla devojka nam je uništila vezu. Te noći sam više popio, ni sam ne znam kako sam se našo u krevetu druge devojke, ali znam da je ona dobila svakakve slike. Nisam ostao dužan ovoj veštici što me je zloupotrebila, iskoristila i još joj poslala slike, vratio sam joj istom merom i više. Međutim moja devojka zbog slika i svega nije mogla da mi oprosti, ostavila me je, nisam verovao, izvinjavao se, molio, ma ništa. Znam ja nju, ponosna i svoja i posle 2 godine sama ali mi nikad ne pokaže milost, najteže mi pada sa kakvim gađenjem i razočaranjem me pogleda kad se sretnemo, a znam šta smo imali i šta smo planirali, još uvek ne odustajem, svugde gde mogu iskazujem kajanje i izvinjenje, najgore mi od svega što sam i ja povređen i iskorišćen, ne sećam se ni šta se je desilo te noći jer nikad pre nisam zlupotrebljavao alkohol. Da mi je neko pričao da će mi se ovo desiti, da ću tako završiti onu stabilnu vezu pred brakom, ne bi verovao.