Posle duge propale veze i bezuspješnog traganja za ljubavlju. U 28oj odlučula sam se udati iz koristi, ali istog tog muža i poštovati (on je to znao i pristao). Sada nakon skoro 7 godina braka i dvije kćerkice kroz priču uz čašice vina shvatili smo da je naša odluka bila ispravna, jer se nikada nismo lagali, varali niti imali krupnije svađe, a naše djevojčice se uvijek bile okružene ljubavlju i pažnjom. Možda nikada nismo imali ono što vi nazivate pravom ljubavlju, ali smo stvorili porodicu u kojoj nema tajni i nema osuda.
Prezirem ljude koji hitaju da se udaju/ ožene, dobiju decu a onda shvate da se nisu iživeli. Onda jurcaju za novim partnerima, zapostave često tu decu, pa se udaju/ žene opet i opet reprodukuju a nisu dobri roditelji ni detetu ili deci iz prethodnih veza ili brakova. Često i ti novi odnosi pucaju, a oni opet u treće i tako redom. Posle kad ostare očekuju da ih deca paze, a sami nisu bili roditelji kako treba. Smatram da su koncept braka urušile takve nezrele ličnosti.
Nemojte nikada da dozvolite da nekome budete na drugom mestu kada je u pitanju ljubav.
Sva moja razmišljanja u 18-oj su toliko različita od sadašnjih sa 28. Sve što vas sad nervira, proći će. Prijatelje ćete promeniti, možda i grad, državu, upoznaćete neku bolju curu ili momka, sve će jednog dana biti kako treba. Budite dobro i glavu gore i ne zaboravite, jednog dana će vas neko bezuslovno voleti i to će biti najbolja stvar na svetu!
Odrasle smo u istoj ulici. Zajedno smo išle u osnovnu i srednju školu, a tokom studija smo čak i živele u istom stanu. Nas tri. Iako smo posle studija otišle u tri različite države, ostale smo u sjajnim odnosima, redovno se čule, posećivale jedna drugu i letovale zajedno. A onda se, iz meni nepoznatog razloga, prošle godine sve naglo promenilo. Njih dve su se udale i jedna drugoj kumovale dok mene nisu čak ni pitale, da li bih bar bila deveruša. Štaviše, jedna me tek mesec dana pred samu svadbu uopšte i pozvala jer je, kako kaže, računala da neću doći pošto na proleće, inače, ne dolazim kući. Ista se, u međuvremenu, i porodila. I, evo, upravo plačem gledajući slike s krštenja gde njih dve srećno poziraju dok mene o istom, naravno, nisu ni obavestile iako smo se čule pre par dana. Nisam ljubomorna, samo sam mnogo povređena i razočarana jer znam da ovo ničim nisam zaslužila.
Nisam kupio telefon neki kineski jer drug će se smijati. Nisam nosio dres omiljenog kluba jer će se zezati sa mnom. Nisam smio da objavim sliku sa njom jer je druge vjeroispovijesti pa mnogima neće biti pravo, samim tim i mojim roditeljima.
Boli me briga više za druge i njihova razmišljanja, od sad ugađam samo sebi. I njoj naravmo, ako se vrati jer razočarana je u mene zbog svega.
Puno mi je srce kad se neka meni draga osoba oduševi poklonom koji sam joj kupila. Inače, nisu to nikada neki preskupi pokloni, samo dobro slušam i trudim se da budem kreativna.
Počnemo od šale govoriti drugu kako je njemu lako, ima skup auto, novac, pa se cure lepe za njega, te kako drugačije ne bi sa njim se ni rukovale. Opkladi se on sa nama da nije tako i kaže kako će smuvati bilo koju koja ga ne zna od ranije.
Ja mu predložim curu sa fakulteta, koja inače nije iz našeg grada, a sa mnom ide na predavanja, jer sam mislio da je namćor teški, da voli skupo, da sve gleda sa visine i da običan momak nema prolaz kod nje. Od njenih cimerki saznam kad i koju teretanu posećuje i druga pošaljemo tamo. Nešto se on glupirao, pokazivao neke vežbe, te nagovori je da se vide. Nastavili su sa viđanjem, ispostavilo se da je ona jedna jako kulturna, obrazovana, zanimljiva osoba. On je poželeo nešto ozbiljnije i odlučio je sve da joj prizna. Kaže da mu na to ništa nije rekla i da se ne javlja od tog dana. On se voza oko doma i fakulteta svaki dan kao nenormalan, ne bi li je ugledao gde ali nje nema. Osećam se kao jedini krivac za sve ali nisam znao da će se ovako završiti.
Ranoranilac sam i volio bih, jednog dana kad krenem raditi, da mi radno vrijeme bude od 06-14 sati. Završim sve što trebam što ranije i ostatak dana imam za sebe i svoje lične obaveze.