Ljudi, prije neku noć mi se dešava situacija iz filmova. Došao ja u stan nakon treninga, i izašao na terasu da čitam knjigu, i odjednom pažnju mi zaokupljuje buka, dreka, cika, momak i djevojka se namrtvo svađaju oko nečega. I on je ubđjuje da stane da sačeka, da ga sasluša, ona ništa kulira ga i sjeda u auto i pun gas. Momak počinje da plače na klupici ispred zgrade (on je ridao ne plakao), i ja ponešen emocijama niti znajući momka ne znajući da li je kriv, bacam mu ključeve od auta, i govorim mu eto ti ih tu i tu idi ne puštaj je. Elem ujtro me čeka momak u autu, srećan, zahvaljuje mi do neba, oće da me časti, ja odbijam ne znajući kako da reagujem još u čudu da sam mu uopste dao auto. Razmijenili smo brojeve, oni me zvali na večeru kod njih, ja otišao, momak se kune da bolju osobu nije od mene upoznao, da mu je nevjerovatno da postoje takvi ljudi, oće za kuma da me zove. A meni i dalje ne dolazi u glavu šta me natjeralo da dam auto nepoznatom momku...
Smatram da ekonomiju i pravo upisuju manje inteligentni ljudi.
Imao sam za svojih 36 godina ukupno 7 devojaka. Sve one su bile fakultetske obrazovane, kao i ja. Devojke sa fakultetom sam namerno birao, jer sa devojkama bez fakulteta, nemam šta da pričam, to je skroz drugi svet koji priča besmislene i dosadne priče.
Dečkova obitelj me optužila da sam im ukrala ušteđevinu dok sam bila kod njih za Novu godinu. Sa dečkom sam prekinula jer me nije odbranio i mislio je da sam lopov. Sad mi se javlja sa isprikom jer je njegov brat priznao da je uzeo novac.
Porodila sam se 2001. godine i rodila devojčicu. Nisam bila spremna za decu, svašta mi se izdešavalo u tom periodu života i dala sam je na usvajanje po rođenju. Danas bismo slavile njeno punoletstvo, a za ovih 18 godina dan nije prošao da nisam pomislila na nju. Kako je, gde je, da li ju je neko usvojio ili se vukla po domovima i hraniteljskim porodicama, šta radi, u koju školu ide, kako izgleda, da li liči na mene... Poželela sam milion puta da je tražim, ali da sam na njenom mestu ne bih nikada želela da upoznam ženu koja me je ostavila kao što sam ja nju. Kajem se svakog dana. Imam ćerku koja ni ne zna da tamo negde ima stariju sestru. Kajaću se dok sam živa.
Ako devojka pri odlasku odugovlači, znači da oće da je poljubite. Samo da znate...
Iako sam nova na poslu svakodnevno sam se suprotstavljala šefu. Nikada se nisam bojala njegovih prijetnji da će mi odbijati od plate, da će me poslati na razgovor sa direktorom... Na svaku moju i najmanju grešku je reagovao burno, konstanto je pokušavao da postigne to da ga se i ja bojim kao ostale kolege, ali mu to nije uspijevalo. Prešla sam na drugi odjel da radim zbog boljeg položaja. Dok sam bila na putu prema kući srela sam njega sređenog s ružom u ruci. Prišao mi je i rekao koliko je zapravo sretan zbog mog odlazak sa njegovog odjela, da nikada nije upoznao djevojku tako mladu sa toliko čvrstim stavom i da je od prvog dana odlijepio za mnom.
Oženio sam prostitutku iz Holandije, živimo u Srbiji već 20 godina i to na njen zahtev. Htela je da počne novi život u mestu gde je niko ne poznaje i gde može da izgradi reputaciju poštene i dobre žene što uistinu i jeste. Pobegla je od raznih makroa, profitera i siromašne porodice zbog koje je i ušla u sve to i po prvi put vidim da je istinski srećna. Niko ni ne zna da je u Srbiji i udata sem njene rođene sestre koja ćuti o tome kao zalivena. Lepo se snašla sa našim mentalitetom, radi, govori srpski kao da je rođena ovde, stekla je prijateljice, imamo decu na kraju tinejdžerskog doba i predivno nam je. Ako me je neki crv sumnje i mučio zbog njene prošlosti tek sada nemam nikakvih briga jer je savršena majka i supruga i zahvaljujem se Bogu što mi je podario.
Moram na operaciju kičme gdje su šanse da preživim jako male. Trudim se da budem pozitivna zbog mojih. Kada je doktor saopštio da moram da se operišem i bolje nas uputio u proces operacije moji su samo plakali i gledali izbezumljeno, pogledala sam ih i rekla da ja to mogu jer sam ja jak borac i da mi je borba u krvi. Naravno strah me, kada saam sama plačem i razmišljam šta ako se ne probudim ali pred mojima sam pozitivna i dajem im nadu. Jedino moja BFF zna kako se stvarno osjećam i svaku noć me zovne i pita kako je moj borac. Operacija je zakazana za 7 dana. Za 3 dana letim za Njemačku sa mojima i ne mogu vam opisati koliko se bojim ali neću da kažem mojima jer znam da to neće promjenit ništa a samo bi im stvarala paniku.
Dok sam išla u osnovnu, moji nisu imali para za pribor pa smo se snalazili kako smo znali. Nešto kupimo, nešto dobijemo, a ponešto nisam ni imala. Tako mi je mama pravila pernicu od čarapa. Jednog dana jedan dječak me uvrijedio rekavši mi "fuj, tvoji o tebi ne brinu, napravili ti pernicu" na to sam odgovorila. Griješiš, moji brinu o meni, trude se, a tvoji su tebe odveli i samo kupili. Bilo mi je krivo ali sam spremna za svoje roditelje dati i život. Ponosna sam bila na svoj pribor, jer je u njemu bilo mnogo više ljubavi od nekih kupljenih.