Badnje veče, cela moja porodica na okupu, pita sa jabukama miriše prelepo. Deda unosi badnjak, svi se okupljamo oko šporeta. Nismo imali mnogo, i nismo bili savršena porodica, ali su svi bili živi. A onda je vreme prolazilo, udala sam se, srećan brak, imam sve sto poželim, tri ćerke, dobrog muža. Sada imam para, živim lepo. Ali svako Badnje veče se okupim sa njegovima. Nema ni pite, ni mog dede, ni pola moje porodice, čak ni taj šporet u kući ne loži niko više. Srećna sam ja jednim delom, ali nikad više ispunjena i nasmejana kao dete među svojima. Čuvajte svoju porodicu.
Imam izrazito visok IQ i zato mi se, svaki način oblačenja žena gde se previše otkriva sve, gadi, jer smatram da tu nije puno radila inteligencija, već hormoni. Žene koje oblače oskudnu odeću do te mere da je "sve na izvol'te" mi se gade. To je čist životinjski instinkt za se*om i tu inteligenciji mesta nema.
Imam samo jednu želju - da moja majka pobedi rak! Vratio joj se opet po drugi put i svima nama u kući je teško da prolazimo opet kroz isto to sa njom... Kako li je tek njoj, ne smem ni zamišljati. Samo molim Boga da sve bude u redu. ❤
Prije dva mjeseca zaposlim u svojoj maloj firmi ženu koja je odmah rekla da ima dvoje djece u vrtiću i ponekad izostaje zbog dječjih bolesti, kažem ok, iste sam struke, uskakat ću ja povremeno. Dogovorili smo 3 mjeseca probno, a zatim na neodređeno.
Nakon mjesec dana slučajno čujem njen razgovor u kojem govori da je trudna i da čim potpiše stalni ugovor ide na komplikacije trudnoće pa godinu porodiljni i onda još godinu na pola radnog vremena zbog trećeg djeteta. Poslije je “zabrljala” nešto i nije dobila produženje ugovora. Ja ne želim zapošljavati lažljivice i grebatorice.
Danas ulazim u stan sina a on u jednoj ruci nosi bebu a drugom kuha večeru i govori mi "Mama tiše, žena spava, nemoj da je probudimo, neka odmori" i onda me zamoli da uzmem malog na par minuta da pokupi veš i opere suđe. A radio je cijeli dan. Jako sam ponosna na njega jer sam uvijek htjela da bude takav. Da razumije, da pomaže i bude dobar. Sada mogu mirno umrijet. Ja sam svoj posao napravila.
Deset sati uveče, zvoni mi neko na vrata. Izađem onako pospan. Tamo otac moje bivše koja me ostavila pre dva meseca i odselila se kod novog dečka. Moli me čovek da je primim nazad, da se nekako izmirimo. Kaže nije u redu što sam je udario, ali zna kakva ume da bude. Meni ništa nije jasno. Onda mi se slože kockice da ih je sigurno slagala. Objasnim gospodinu da nisam ja nju ostavio, već ona mene i to pre dva meseca. Da se iselila, odbijala mi pozive, nije mi odgovarala na poruke. Pokažem mu poruke i slike sa novim dečkom. Prvo je tražio da mu dam malo rakije, onda se izvinio i otišao. U 12 me zove bivša i urla preko telefona. Samo sam prekinuo vezu i ovaj put blokirao broj. Kakva sam budala ja hteo da je ženim.
Pronašao sam devojku koja je i odličan seksualni objekat, a i idealno sprema ručak. Kad god imam neki uspešan poslovni poduhvat, ona se raduje kao malo dete. Ja sam se snašao za sebe, a ostali nek pričaju šta hoće.
Ne mogu oprostiti roditeljima što su se vratili u Srbiju. Mogao sam odrastati u Evropi, sa EU pasošem, i izbeći život u Srbiji. Ali oni su se vratili. Ja sam naravno sada otišao u EU, i svako malo vadim vize i boravišne dozvole. Plus moram da učim jezik jer nisam odrastao tamo, iako sam mogao. Svim roditeljima koji mogu da odgajaju decu u inostrastvu, uradite to, ne kradite im tu mogućnost.
Sve bi bilo drugačije da se predstavlja realna slika o roditeljstvu, konkretno majčinstvu. Rađamo sa uverenjem da se sa detetom povezujemo odmah, da osetimo odmah majčinski instinkt, da dete "staviš na sisu" i sve ide prirodno, itd.. realnost jeste da ti treba nekoliko nedelja, pa čak i meseci da se povežeš s detetom, da si psihički nestabilna prvih par nedelja, da je dojenje nešto najteže što te čeka po izlasku iz bolnice, da oporavak od porođaja traje.. Nije mi namera da uplašim buduće majke, naprotiv, treba da znate da je normalno da ne osećate neke emocije koje se od vas očekuju, u početku, da plačete, da osećate i tugu i sreću istovremeno, da vam je ponedeljak i teško jer vam se život promenio.. sve drugarice su mi potvrdile da su prošle kroz ovo, ali nijedna mi pre nije rekla.
Imao sam 40 kad sam shvatio da sam potpuno promašio život. Razveo sam se, upisao drugi fakultet. Promenio zanimanje. Zaljubio se prvi put u životu, oženio ponovo i opet imam dvoje male dece. Sa sinovima iz prvog braka sam u mnogo boljim odnosima sad nego ikad pre. Kad mi neko kaže da mu je sa 30 kasno da menja, ja samo pomislim šta bih ja dao da sam shvatio šta želim deset godina ranije...