Počela sam da živim sa momkom. Dosta se promenio od veze i kada god kažem da mi nešto smeta, on počne da viče kako meni sve u životu smeta i kako sam samo nezadovoljna. Na primer, kaže mi da je žena dužna da vodi računa o kući, kao što rade njegova mama i baka, a takav nije bio. Napada me da dramim previše što su mi ruke u kradtama od pranja sudova, kada se posvađamo udari u nešto ili bača stvari, a bio je sve samo ne to. Uvek sebi uzme lepše parče kolača; deblje ćebe, dok se ja smrznem noću i navodno ja imam problem, jer ne volim ljude i svakome nađem manu. Prebacuje mi što nemam prijatelje, što nisam uspela da pronađem posao u roku od 20ak dana kako smo se preselili...
Prije nekoliko dana nisam uspjela dobiti posao koji sam silno željela, a to je mjesto asistentice na fakultetu. Nije mi jasno ko uspostavlja kriterije za odabir. Prijavilo se nas dvoje. Taj momak ima jedva uslov što se tiče prosjeka. Pored toga, nekako je uspio pobijediti na konkursu, jer se, molim lijepo, bodouju nekakvi naučni (znanstveni) radovi i dojam u toku držanja vježbi pred komisijom. Ovo smatram velikom nepravdom, jer uvijek ispaštamo mi koji smo bili odlični studenti. Ne kažem da je on imao neku vezu za to mjesto, ali me boli nepravda. Eh moja Alma, gdje ti živiš...
Radim u jednoj od većih pekara. Navikla sam na razne ljude, vređanja i omalovažavanja. Ali mi je jedan dečko vratio veru da dobri ljudi postoje. Naime, radila sam drugu smenu, usluživala sam gospođu najljubaznije moguće, na šta sam dobila dranje i vređanje, samo iz njoj poznatih razloga. Cela pekara se orila od njenih uvreda i sranja. Nakon što je otišla, dečko, vojno lice, kojeg prvi put vidim u životu je zamolio koleginicu da mu za određenu sumu novca upakuje vanilice i da ih meni kako bi me oraspoložio. Ulepšao si mi dan, i hvala ti do neba, ko god da si!
Živim na moru. I kada su bili potresi u Petrinji primila sam u kuću obitelj sa 5 dice. Ostali su misec dana i imali su sve na pladnju, nikada ih ne bi tražila da pridonose niti daju nešto tako da je to okej. Međutim od tada dolaze svako malo iako su rišili stambeno pitanje. Dolaze stalno, budu 5, 6 dana najedu se, napiju, uzmu domaćeg vina, ulja itd i odu. I kada god dođu dovedu nekog drugog, prijatelja ili rodbinu neku itd.. Primila sam ih zbog potresa drage volje, i rado bi da se vidimo nekada ali ne možeš mi svako malo dolaziti i dovoditi ekipu svoju. Nije moja kuća hotel a krivo mi je reći nešto.
Ostvario sam advokatici kod koje sam radio profit u pršloj godini u iznosu negde od malo više od 100.000 eura. Radio sam sve živo a ona ništa i dao otkaz jer vidim da se moj rad nije cenio. Pored svega toga zbog stresa navukao sam žeću anksioznost, napade panike, hipohondiju, preležao kovid a sada spremam mučni pravosudni ispit pod anksioznoću, ne znate koliko je to teško. Ako je neko bio u stanju anksioznosti i paničnim napadima i spremao pravosudni, voleo bih da znam, da mi da neki savet.
Dok sam studirala, učila sam tako što nađem neku online seriju da gledam i onda sebi zadam od koje do koje strane učim, pa odgledam jednu epizodu i sve tako. Dosta mi je to pomoglo jer sam jedva čekala svaku sledeću epizodu a ne bih je gledala dok ne naučim ono što sam zacrtala.
Najviše me nerviraju ljudi koji posle studija očekuju da im sve padne sa neba jer eto oni imaju diplomu i akademski su građani. Prvo niko vas ne prisiljava da studirate, to ste sami izabrali jer želite valjda da se bavite time? Drugo većina studenata su džabalebaroši koji ne žele da rade pa studiraju da bi bili na grbači roditeljima još koju godinu. Diploma vam otvara vrata ali vas ne čini profesionalcem, to se postaje napornim trudom i radom! Razumem da ste frustrirani jer mnogi nemate ni priliku da radite u struci! Ali zašto očekujete (ne svi) odma ogromne plate, dobar posao i nzm šta još sve. Pa ne može doktor od juče da bude dobar kao onaj što radi 15 godina! Svaki student se ponaša kao da je robijaš koji posle neopravdane robije očekuje nadoknadu. Ne pišem ovo da bih nekog ponižavao, ali svi prijatelji koji studiraju vrte istu priču. Stvarno postaje iritantno!
Imam 23 godine i jedino što sam radila poslednjih 16 godina je - učila. Nisam se zaljubljivala i patila, nisam izlazila, nisam putovala, nisam se posvećivala sebi i svom izgedu... Uskoro ću diplomirati i dala sam obećanje sebi da ću konačno početi da živim, u nadi da ću, iako su neke nenadoknadive, mnoge stvari ipak moći da nadoknadim. Da, obrazovanje je važno, ali ne u toj meri da zbog njega zapostavite sve ostalo. To uvek imajte na umu. :)