Osuđujte koliko hoćete, ali jako sam besna što sam od dečka za rođendan dobila poklon od 4000 dinara, a ja sam prije toga za njegov poklon dala 48 000 din. Moja plata je 67 000 dinara, njegova 130 000!
Ispred marketa preko puta moje zgrade par dana stoji malo mače. Svo prljavo, smrzlo i izgladnelo. Živim u malom stanu, roditelji ni da čuju da ga uzmem. Nahranila sam ga dva puta, ali ništa više nisam mogla da učinim. Gledam ga juče sa terase i vidim momka koji prilazi marketu, pričajući na telefon. Stane pored mačeta, pomazi ga malo po glavi i uđe unutra. Kada je izašao, opet je zastao i pomislila sam da mu je uzeo neku hranu da mu da. Međutim, on ga je uzeo u ruku i poneo ka ulici, i dalje pričajući na telefon. Kao da nosi neki predmet u ruci, a ne živo mače. U tom staje neki super dobar auto, momak ulazi u njega, sa sve mačetom i odoše. Rekao bi čovek da ove bogate zabole za sve, a kamoli za malo prljavo mače. Srce mi je puno jer je mače izgleda dobilo dom, a i jer sam videla da i dalje postoje bogati, a dobri i humani ljudi, da nisu bezobzirni bogataši :)))
Otišao sam u Norvešku da radim kao medicinski tehničar. U Srbiji sam živeo sa mojima, bio nezaposlen posle srednje, radio kao konobar u malom kafiću, a potom u nekom privatnom staračkom domu za 200e mesečno neprijavljen. Nakon odlaska u Norvešku i nalaska posla dobio sam i prvu platu. Oko 4000e mi je leglo na račun (pošto sam radio i par noćnih smena, vikend..). Platio sam kiriju, sve troškove, odvojio za hranu i poslao mojima 350e. Malo sam se provodio u slobodno vreme i na kraju prvog meseca mi je ostalo 650e na računu otprilike. Još uvek sam u šoku kako mi život sada izgleda, naspram one bede kada sam dva meseca unapred planirao patike od 50e. Planiram mojima da šaljem oko 300e mesečno da za godinu dana okreče, promene nameštaj malo, kupe sebi nešto lepo..
Prije par godina sam iz pristojnosti rekla svekrvi da mi se sviđa neko jelo što je skuhala i sad ona svaki put kad muž i ja dolazimo u posjetu sprema to i naglašava da je to zbog mene. Nemam srca joj reći da mi zapravo nije fino.
Svog najboljeg prijatelja sam upoznala kao mala tokom boravka u Londonu pošto sam kao dijete puno boravila u UK. Bili smo jako bliski, s vremenom postali još bliži, zajedno se prvi put napili, radili gluposti itd... Kao djeca smo imali neki naš “fazon” da ja sjedim iza suvozača a on iza vozača, mislim gluposti ali eto. I to nam je ostalo tako. Jedan dan kada smo trebali ići u kino ili negdje nije mi htio dopustiti da sjednem na svoje mjesto. Nije bilo sile koja ga je tog dana mogla pomjeriti. I ništa ja sjednem na njegovo mjesto i pitam ga što sad ovo a on mi kaže imam neki predosjećaj da moram. Dva tijedna poslije budim se u bolnici da saznam da je bio mrtav na mjestu kad smo se sudarili s drugim automobilom. Nemate pojma kako je živjeti s ovim.
Ne razumem mlade asistente na fakultetima koji glume strogoću. Ljudi, nekoliko godina ste stariji od nas. Niste nam niko i ništa da se ophodite prema nama kao prema smeću. Nismo u srednjoj i osnovnoj školi da se derete. Došli smo s namerom da nešto naučimo, a ne da nam neko pametuje. Samim svojim stavovima udaljavate predmet od nas, a posle pričate kako ništa ne znamo. Delujete jako trulo i dvolično, jer ko bi još s vama živeo da ste takvi?
Viđam se već skoro dvije godine sa djevojkom, nismo zvanično u vezi, ali nismo ni u kres varijanti, ne znam šta smo. Počelo je kao neka šemica, ja sam se iskreno plašio da ću se zaljubiti i da ću joj dosaditi, sa druge strane nisam želio da ju povrijedim, ona se složila i prva dva mjeseca možda i jeste bilo samo to. A onda su nam izlasci prerasli iz seksa kod mene ili nje u šetnje, filmove, izlete i tako već dvije godine. Ne viđamo se sa drugim ljudima, ali eto ja nikako da skupim m*da i pitam ju da ozvaničimo to. Ne želim da ju izgubim. Uglavnom, jutros me je pitala šta sam planirao za Novu godinu i kad sam odgovorio ništa, rekla mi je da nam je uplatila 6 dana u Budimpešti. Jako sam zbunjen i srećan i tek sad ne znam šta da radim.
Devojka i ja smo podelili stan u interesne zone, i svako čisti svoju zonu. Ja čistim kupatilo i terasu. Kad god očistim kupatilo, po par puta iznova ga pregledam i divim se sam sebi kako sam ga lepo očistio i sredio...
Kao tinejdžer, kada sam počeo da treniram, palo mi je na pamet da izazovem oca da radimo sklekove. Primio se ja maksimalno, tada sam mogao nekih 50 iz serije. Pitam ja njega da se takmičimo, kaže on može. Ja se naložim, uradim 55, onako pun sebe, a on legne, uradi 1, i kaže čestitam, pobedio si. Kako me je samo oladio...
Imala sam najboljeg druga u osnovnoj koji se baš ložio na "bez dlake na jeziku" fazone, mislio je da je kvalitetniji čovek time što govori ono što misli, iako ga niko ne pita. Taj bezobrazluk ga je doveo do toga da mi za malu maturu kaže kako izgledam kao trudnica, pred svima, bez blama. "Znaš da si mi najlepša i najbolja i stvarno si u faci lepa, to te vadi, ali, brate, haljina ti je glupa i izgledaš kao trudnica, ružno ti je". Ovim rečima. Prošlo je 7 godina od tad, ne družimo se više i od tog dana otpisujem apsolutno svaku osobu koja mi se pri površnom upoznavanju predstavlja kao "surovo realna" ili kako već ovakvi bezobraznici vole da se okarakterišu. Taj drugar nije jedini primer ovakvog idiota, susrela sam ih još dosta nakon male mature, ali će ostati najveći gad koga sam, nažalost, nazivala prijateljem.