U stanu iznad mene živi porodica koja se malo muči, imaju ali ne previše. Njihov sin obožava autiće, ja sam skupljao autiće od kad sam bio mali, majka i otac su mi kupovali kad sam bio manji i dan danas ih skupljam i čuvam njihove autiće. Sretnem majku i njega u prodavnici on gleda autiće na polici, osmeh razvuko od uveta do uveta, setio sam se sebe, međutim majka nije mogla da mu uzme autić. Duša me je zabolela kako je tužno rekao "Drugi put ćemo mama". Ljudi ja sam došao kući i isplakao sam se kao dete, pare mi nisu problem, odveo sam ga u prodavnicu i samo sam mu rekao da bira koji mu se sviđaju. On mučenik uzeo 3 komada, kaže dosta mu je. A vidim da mu se sviđa još par modela. Bukvalno sam ga zamolio da uzme još neki autić jer znam koliko mu znači a skromno je dete. Uzeli smo punu korpu, slatko, sok, za jelo da ima. Najlakše je biti nadrdan, imao sam komšinicu koja mi je stalno kucala na vrata zato što sam igrao fudbal ispred zgrade, pretila policijom i slično. Ja vala ne mogu biti takav.
Čistio sam tavan, mislim da je zadnji put čišćen pre mog rođenja ('85 sam godište) i našao sam školska svedočanstva mog dede (koji je bio '23 godište). Ocene katastrofa, na primer Zemljopis (današnja geografija) slabašna trojka, zanat krojački dvojka (dvojka je tada bila kao što je kec sada). Naveo sam ova dva predmeta zbog toga što je deda kasnije proputovao ceo svet znao napamet gradove, doneo iz Brazila dva globusa kao poklon i on me učio prvim kartama sveta i glavnim gradovima zemalja. Zanat krojački zbog koga je pao razred je njegovo zanimanje bilo celog života, kasnije je postao i modelar i zbog toga ga je fabrika u kojoj je radio slala širom sveta jer je bio profesionalac u svom poslu i veoma tražen. Eto primera kao vrata da školovanje nije merilo čovekovog daljeg razvoja.
Ljudi koji su me usvojili sam zvao iz poštovanja "gospodine" i "gospođo" nikad po imenu. Jednom sam slučajno umesto "gospodine" rekao "tata" čovek je plakao od sreće. Sad se uvek trudim da ih tako zovem i žao mi je što nisam i ranije. Neki dan sam ga čuo kako govori da je ponosan na mene. Nije mi jasno zašto kad sam do pre godinu dana bio i previše problematičan. Ali sad ću se potruditi da stvarno ima zašto da bude ponosan na mene. Obožavam ja njih bolji su roditelji nego što bi moji pravi ikad bili.
Ljudi moji, masteriram ja prošle nedelje sa ocenom 10, i dođem u ponedeljak da donesem papire da se rešim faxa konačno, kad oni mrtvi ladni kažu kako su izgubili papir za prijavu rada i da me uopšte nisu prijavili i da ne mogu da prihvate odbranu. Nađe se papir konačno, ja mislim sve se rešilo kad ono PROFESORKA prijavila jednu komisiju a sazvala drugu za odbranu. I naravno ni to neće da priznaju ko da je moja greška. U ponedeljak idem sa advokatom i inspekcijom. Nećete
vi mene zajebavati.
Izašla sam sa kolegom sa faxa na kafu da bi mi dao da slikam njegove skripte. Dečko je vrlo kulturan i zaista odličan student, a skripte su uredne i zato sam njega pitala. Elem, znala sam da će pomisliti da ima nekakve šanse, iako sam sve vreme bila profesionalna sa njim (pored faxa radim kao event menadžer već godinama i znam kako sa ljudima) , ali da će se zaljubiti u mene i smarati me tri nedelje dok nisam pukla i oduvala ga jednom za svagda pred punim amfiteatrom, to nisam. Od tada ne pojavljuje se na faksu, a prošle su dve nedelje od tada.
Stojim sa kolegom ispred jednog Meka u Hrvatskoj i pušimo, kad vidim neki dečko sjeda sa društvom u auto i ostavio kolu na krovu... Zaustavljam ga da mu kažem, odjednom se lik u autu uzvrtio, ne zna da li bi otvorio vrata, spustio prozor, ostali zanijemili. Snašao se on nekako, ja mu kažem ostavio si kolu na krovu, kad se svi u autu počeše smijati. Ja gledam ništa mi nije jasno, što me se ljudi uplašili(nizak sam i ne izgledam nešto za*ebano) kad pogledam srpske tablice na autu. Mislim si ja nije valjda da su pomislili da ću im nešto brojat(niti bi mi palo na pamet i da sam vidio prije prilaska tablicu) . Nadam se samo da će doći vrijeme kad ćemo moći dolaziti jedni kod drugih u državu bez predrasuda i straha za vlastitu sigurnost.
Leto, malo prošlo deset sati ujutru, napolju nesnosna vrućina nakon noćne kiše a kum i ja se popeli na obližnju planinu, uvukli se u divljinu i beremo pečurke. Kum me zaustavi i kaže da oslušnem, stvarno se čuje kao da neko stenje i mi koliko smo mogli tiše krenemo prema zvuku. Na nekih stotinak metara dalje naletimo na momka i devojku u sred ''radnje''. Popeo se đuvegija na nju i bambusa junački. Mladi kamperi pa se zaigrali, sigurno nisu mislili da će bilo ko kročiti u divljinu ujutru. Kumu visi onaj pakosni osmeh na uglovima usana, a kada to uradi znam da smera neku gadost. Uzeo je motku i odjednom izleteo ispred njih sa rečima ''prostaci jedni, zar u šumi gde mogu životinje da vas vide, sram vas bilo''. Đuvegija je vrisnuo jače od devojke i toliko se upalšio da je onako golišav počeo da ide u krug dok sam se ja kidao od smeha. Iskreno, bilo me je žao što smo ih prekinuli, ali su se tako dobro namestili za plašenje da bi bio prosto greh ne iskoristiti takvu priliku.
Danas kad sam došao sa fakulteta stavio sam vodu za čaj da provri. Izašao sam iz kuhinje, nekih dva sata sedeo za kompjuterom, otišao da se vidim s društvom na dva sata, vratio se kući i još pola sata sedeo za kompom. Ulazim u kuhinju, zatičem usijanu ringlu, džezva prazna, držač za džezvu krenuo da se krivi... Isto tako prošle zime popeo sam se na sprat kuće koji inače ne koristim i ukljčio TA peć, kao da malo zagreje prostor da ne smrzne, i potpuno zaboravio na to. Ukratko na kraju meseca na računu ogromna količina potrošene struje. Odem na sprat i umalo da se roknem! Kabl pregoreo, utičnica se istopila, garež oko utičnice i neispravan termostat. Sva sreća pa je osigurač ispravan inače bi se zapalile i instalacije. Poruka za one koji se tri puta vraćaju da provere jesu li isključili ringlu: samo napred, bolje i pet puta da se vraćate nego da vas čista sreća spašava! A i ja sad razmišljam da počnem s tim...
Prvi put kada sam polagao vozački sam pao jer nisam propustio pešaka, drugi put jer mi se auto ugasio na uzbrdici, treći put sam vozio odlično ali se policajcu u komisiji nije dopalo pa sam oboren, četvrti put mi je instruktor iz meni nepoznatih razloga stisnuo kočnicu kada nije trebalo, peti put kada sam nakon uspešno završene rute rekli da ipak nisam položio toliko sam se iznervirao da sam dao gas do patosa i zakucao se u prvo najbliže vozilo. Neka plaćaju štetu kada znaju da uzimaju pare.
Verenik mi je upravo rekao da će svadba da bude kako MI budemo hteli ovde u Srbiji, a ti MI su njegova majka, otac i on. Rekla sam da će se vrlo lako desiti da te svadbe neće ni biti.