Nakon što sam saznao da me djevojka vara. Odlučio sam se na osvetu. Sjetio sam se da imam rezervni ključ od njenih kućnih ulaznih vrata. Kada je jedne večeri navodno otišla sa "drugaricama" u izlazak, ja sam provalio u njenu kuću. Ukrao sam joj 1000 eura, većinu nakita, lap top, parfeme. Onda sam sve ispreturao po kući i razbio prozor tako da izgleda kao klasična pljačka. I njenu mačku sam htio ubiti, ali nisam imao srca, mačku nisam ubio, samo sam je odveo na drugi kraj grada i ostavio. Nakon svega toga vrata sam ponovo zaključao i ključ bacio u kanalizaciju. Sutradan ujutro me pozvala i rekla da joj je neko obio kuću, samo sam rekao da zovne policiju i da ću doći za pola sata. Na mene niko nije posumnjao jer ona nije mogla da me optuži zbog toga što bi se ubrzo saznalo da ima "ljubavnika". Najteže joj je bilo što sam joj odveo mačku, plakala je danima, policija je obavila uviđaj, ali nisu mogli ništa pronaći, raskinuo sam sa nnjom nakon dvije sedmice i nije mi bilo žao zbog toga.
Imam 30 godina, udata sam, uvek sam sređena, duga kosa, dugi nokti, šminkam se, nemam nikakve korekcije na telu, ali što bi naš narod rekao, izgledam napucano, takođe i moj muž jako lepo izgleda. Sretnemo nekog njegovog poznanika i pita nas šta radimo i ja kažem da žurim kući, jer sam potopila pasulj da kuvam. On me je pogledao kao da sam ne znam ni ja šta rekla i prokomentarisao da je mislio da ja ne znam jaje da ispržim. To me je baš nekako povredilo... Pa se pitam da li je nužno da budeš zarozana da bi ljudi mislili da si domaćica ili da izgledaš dobro i da misle da ne znaš ništa u životu sem toga? Možda ovo nekome zvuči smešno, ali kao da mi je udario šamar. Kako mene ljudi zapravo doživljavaju... Samo zato što sam eto, sređena.
Verenica i ja živimo u mikro stanu od 12m2. Imamo dva stola koji su zakaceni na zid pa ih spuštamo i podižemo. Služe nam kao radni stolovi, klupe, kuhinjski pult, daska za peglanje i trpezarijski sto. Stolice i krevet nemamo. Imamo 6 sunđera na kojima sedimo, a uveče ih zakopčamo na navlaku i na njima spavamo. Polovina poda je izdignuta i ispod dasaka je prostor gde držimo stvari, jer mesta za ormar nemamo. Imamo veliki frižider sa komorom, kuhinja ne postoji, čak ni sudopera. Rešo iznosimo na sims od prozora koji ima skoro pola kvadrata. U kupatilu imamo samo tuš korito, veš mašinu i wc šolju. Nas dvoje smo prezadovoljni i taman nam je.
Pre 5 godna izgubio sam mlađu sestru u saobraćajnoj nesreći. Ceo moj svet je stao. Ona je bila tip osobe koju morate da primrtite. Bila je jako pametna i lepa. Bila je na masteru, a preko leta dok je još studirala radila je u inostranstvu kako bi sebi kupila auto. Imala je plave oči i palavu kovrdžavu kosu i uvek je bila nasmejana. Imala je vremena i za mene i za celu porodicu svima je pomogala. Sve je bilo ok do tog dana kada je sa onim autem što je kupila išla autoputem i ne njenom krivicom poginula. Srce me boli dok ovo pišem ali moram. Našu kuću roditelji su napustili jer je bilo previše uspomena, a ja sam ostao da živim tu. Moja dugogodišnja devojka je htela da se useli od mene i ja sam pristao. Danas kad sam se vraćao sa posla zatekao sam je u sobi moje sestre kako bace njene stvari i cepa njene slike. Ona moju sestru nije stigla da upozna, a toliko je mrzi da je neverovatno. Odmah sam je izveo iz sestrine sobe i izbacio iz kuće. Moja sestra je bila anđeo i nije zaslužila to.
Čini mi se da mnogo devojaka sa viškom kilograma pokaže svoje pravo lice tek nakon što skine taj višak. Svaka od njih ima moje veliko poštovanje jer znam koliko je teško skinuti 20+ kilograma, koliki je karakter i volja potrebna za tako nešto. Ali, da li je zaista potrebno da se nakon toga ponašaju kao puštene s lanca? To mi je nešto poput onih koje su bile godinama u vezi gde nisu imale svoju slobodu i nakon raskida sve bi da probaju, pa u tome ne znaju za granicu. E tako i ove. Gotovo gole što ne idu po gradu, slike na društvenim mrežama da čovek pomisli kako imaju problem sa kičmom, to se krivi, to se lomi kako bi izbacila nogu, du*e, glavu i šta sve ne. Možda nije loše paralelano sa gubitkom kilograma posećivati i psihijatra, psihologa ili koga već što je zadužen da glava ostane pribrana i održi zdrav razum. Jer ako nekome samopouzdanje zavisi isključivo od broja kilograma, tom nekom je potrebna pomoć i to nije sramota priznati.
Pročitah ovde kako neko želi da upiše medicinu zbog ugleda u društvu. Ja sam frizerka, suprug mi je automehaničar. Imam svoj salon, on servis. Uživamo veliko poštovanje naših sugrađana i ljudi iz okolnih mesta bez obzira na njihov stepen obrazovanja. Idemo u pozorište, na koncerte, volimo da čitamo i trudimo se da svaki dan naučimo nešto novo. Supruga interesuju psihologija i pravo, mene književnost i muzika. Oboje pratimo politička dešavanja. Dakle, suština je da fakultetska diploma ne znači i ugled u društvu. Rad na sebi je ključna stvar, jer verujte mi, naš dvoje sa trogodišnjim školama, zanatima i beskonačano velikim interesovanjima ostavljamo predivan utisak na ljude i to je ono što budi želju u njima da provode vreme s nama.
Kad sam se vratila iz kluba oko 4-5 ujutru dočekao me brat i rekao da više i ne idem roditeljima na grob jer će se okretati u grobu zbog mene od stida i srama, a i da sam njegov najveći poraz jer me nije uspeo odgojiti kako treba citiram "Ovo što dolaziš u 5 ujutru kući pijana nije tvoja sramota moja je, ovo je moj poraz jer očigledno nisam uspeo da te odgojim kako treba. A ja sad idem na posao i vratiću se u 7 sati večeras jer trebam zaraditi sestri za alkohol." Osećam se odvratno jer on ovo stvarno od mene nije zaslužio.
Žurim na ispit jednom prilikom, idem na glavnu stanicu na bus, i umesto da idem skroz okolo i uđem na glavni ulaz, prolazim ispod rampe. I izlazi čuvar iz kućice koja je pored rampe, i kaže mi kako moram na glavni ulaz, ja mu objašnjavam kako žurim na ispit i ako odem okolo plašim se da će mi otići bus. I on mi isprva ne veruje, i kaže onda, čekaj, uđe u kućicu i vraća se, kaže pomeri se malo, i prosipa vodu za mnom. Kaže "Ajde, srećno". Jesam položila, ali još bitnije ulepšao mi je jutro.
Danas me je zamolila drugarica da joj pričuvam bebu. Pristala sam i ovako spremam ispit, nemam gde drugo ići. Evo sat vremena već čitam literaturu naglas, kao pričicu ne bi li mali zaspao, on i ovako ne razume. Ajde što on ništa ne razume i smeška se, ali ni ja ne razumem pa mi dođe plakati, a ispit za 3 dana.
Istjerali su me iz igraonice, jer sam rasplakao djecu pričom da su me roditelji zaboravili, i da sam ovde već 40 godina.