Rastajemo se verenik i ja na aerodromu, ja sam privremeno u inostranstvu zbog posla i biću još nekoliko meseci. Uglavnom, smejemo se, zezamo, kao neke priče, gluma sa obe strane na nivou. U jednom momentu on kao priča nešto smešno a suze same idu, tu prestanem i ja da glumim više, pola sata smo plakali kao mala deca i reč više nismo progovorili dok se nismo rastali. Pomozi nam Bože da sredimo Srbiju, da mladi ne odlaze nego dolaze. Samo normalan život, ništa preko ne tražimo.
Imam 26 godina i obožavam da slamam srca muškarcima. Do sada sam to uradila petorici. Sa nekima sam bila u vezi par meseci, sa nekima i par godina, ali je kraj uvek isti. Sa prvim sam raskinula tako što sam samo nestala. Kao da ga nikad nisam ni poznavala. Dok mi je on slao gomilu poruka, zvao po 10 puta na dan, a na ulici kad me vidi molio za objašnjenje, naravno nikad ga nije dobio. Jednog sam optužila da me je prevario i raskinula, a sa druga dva raskinula zbog svađa koje sam ja namerno započela, iz sitnica. Ali definitivno najbrutalniji raskid je bio sa mojim bivšim verenikom (2 godine smo bili zajedno). Zaprosio me je, ja se pravila srećna, nekako sam uspela i da zaplačem od sreće. Četiri dana posle, na njegov rođendan sam mu vratila prsten, uzela kutije, spakovala stvari dok je on sedeo na krevetu i plakao. Izašla iz stana i otišla. I on me je zvao, dolazio do mog drugog stana na vrata, molio me, ali nisam popustila.
Najviše me nerviraju osobe koje imaju novca pa mi govore kako novac nije bitan. Ja da imam para pa bar 60% problema bi bilo rešeno. Nemati para ne samo da je loše što ih uopšte nemaš, nego te psihički ubija ruši ego i slično. "Neću da budem poznat, već da ne moram da pitam ni za šta koliko košta..."
Imam 20god i izlazim sa jednim momkom već skoro 3 godine. Još na početku on je meni naglasio kako ne želi ništa ozbiljno niti da budemo u ozbiljnoj vezi nego samo onako da izlazimo i gledamo se na par nedelja. To sam ja na početku prihvatila jer mi se videlo sasvim ok jer smo se tek tad upoznali. Ali kako je išlo vreme sve mi se više sviđao i što sam ga više gledala sve više sam bila vezana za njim. Najbolnije je to što on nikad nije pokušao da ostvari bolji odnos sa mnom i da se bar malo psihički poveže. Kad god sam mu pričala da probamo nešto više, da se naša veza ne svodi samo na fizički odnos on je govorio kako nije spreman na to i da mu je vako dobro duri je i pričao kako ako imam šanse sa nekim drugim da to uradim bez razmišljanja. To se i dogodilo ali te dve veze koje sam imala u međuvremenu nisu uspeli jer sam se uvek vraćala njemu.. Prosto ne mogu se povući, najlepše uspomene imam sa njim i u meni jos uvek nada da se možda nesto u skorijoj budućnosti i promeni.
Juče sedim ja u busu, i seda neki mali dečak (8-10) i naslonio on glavu na sedište da spava i zaspi. Kako je kriv put on se pomerao levo desno i nasloni glavu na moje rame. Imao sam osećaj da bih dao život za njega. Čudno zar ne?
Muka mi je od samoće, promašenih veza, momaka koji ne mogu da se "izbore" sa mnom i koji vuku terete i oštećenja iz prošlosti koja im onemogućavaju da se posvete nečem novom kako treba. Muka mi je od dobijanja tretmana opcije, sheme, drugarice, stand by ribe, muka mi je jer znam koliko vredim i jer znam da zaslužujem daleko više i bolje. Neću više ništa polovično, ili sve ili ništa, vala dosta ste me svi zaje*avali, prekipelo!
Mrzim Balkan, mrzim svaki centimetar istog. Uništio mi je život. Otac i majka rade od jutra do sutra i opet ima dana kada nemamo šta jesti. Dok moje društvo ide na kafe i u izlaske ja sa sestrom sjedim kući. Planiramo šta ćemo kupiti kada budemo imale svoje porodice. I možda je ovo glupa želja ali da mi je izvesti moju sestu u izlazak i da ne moramo piti mineralnu vodu jer je ona najjeftinija. A opet znam da mi roditelji to ne mogu priuštiti. I definitivno ću svom ocu kupiti najbolje auto da ne mora ići svaki dan na posao pješke (oko 7km) ili čekati da mu neko stane i odvuče ga. Jednostavno želim da imamo barem normalnan život.
Jedna od stavki predbračnog ugovora koji je moj muž morao da potpiše jeste da nikada nećemo vakcinisati našu buduću decu.
Imam 28 godina i nevin sam. Nisam nikad ni poljubio djevojku. Da sad ne ispadnem ohol i hvalisavac, imao sam dosta prilika i za duge veze i za avanture za jednu noć, ali sam sve to odbio. Nekim djevojkama je i privlačno to što nikad nisam imao nekoga, pa mi i to, doduše rijetko, dođe kao neki plus kod njih. Koliko god to neki ismijavali, hoću da brak dočekam "čist" i isto to očekujem od svoje buduće supruge. Ipak, kako vrijeme odmiče, sve su manje šanse da takvu djevojku nađem. Nekad se i kajem što je ovako, ali to su neki moji principi preko kojih ne prelazim pa makar cijeli život ostao sam.