Imala sam dečka koji bi mi svaki put kad se vidimo poklanjao ruže, plišane mede, čokolade i ostalo. Jednog dana dogovorili smo se da se nađemo ali on je rekao da ga boli glava i da moramo da odložimo. Pošto je on bio tako dobar prema meni odlučila sam da odem kod njega a prethodno sam mu kupila njegovu omiljenu čokoladu i pripremila omiljeno jelo. Na putu do njegove kuće bila sam sva srećna. Ušla sam tiho da ga ne uplašim, čula sam neke uzdahe a kada sam ušla videla sam njega i moju najbolju drugaricu kako vode ljubav. U trenutku sam počela da plačem i ispustila sam hranu. Nakon 3 godine veze i svih prelepih trenutaka mislim da ovo ne zaslužujem. Plakala sam još naredna tri meseca, obrisala sam njegov broj i više ga nikad nisam videla. Od tad je prošlo 5 godina, sad imam dečka planiramo decu i brak. Drugarica za mene više ne postoji iako me je zvala narednih mesec dana posle toga. Sad sam super i divno se osećam sa budućim mužem!
Mrzim kad moram da molim i podsećam osobu da mi pošalje slike ako smo se slikali sa njegovim aparatom, a onda me još i uskrati za sve slike na kojima je ta osoba "loše" ispala...
Jedno veče zaboravila sam da zaključam vrata. Ujutru kada sam se probudila ugledala sam mladića na krevetu kako leži. Taj mladić se to veče toliko napio da je promašio sprat i završio u mom stanu. Malo je reći da sam šokirala kad sam ugledala nepoznatu osobu. To je bilo prošle godine. I evo, iz te koincidencije rodila se jedna ogromna ljubav. :)
Psihologica sam, i sa prijateljicom imam dogovor da jedna drugoj šaljemo ljude koji poznajemo (jer nije praksa da ideš kod psihologa koji ti je prijatelj).
A onda prepričavamo jedna drugoj stvari. Ludnica.
Dok sam bio klinac dešavalo se da moj otac prebije moju mamu. Ja ništa nisam mogao tu, kad sam stao u njenu odbranu dobio sam i ja batine. Posle se malo smirio oko toga, i sad kada sam napunio 22god, desilo se opet bez razloga da je krenuo na nju. I ja sam skočio u njenu odbranu i rekao da je pusti a on kaže meni "aj samo mi reci joj nešto ima noge da ti polomim". I ništa ja lepo skočio na njega, zatvorio mu jedno oko, slomio vilicu i arkadu, i desnu ruku. Boli me uvo što mi je otac, mama je zbog njega par puta završila u bolnici i pila lekove za smirenje. I dok sam ga tukao sve vreme je govorio sine nemoj molim te. Po tome se vidi kolika je kukavica. Dok je bio jači od mene tukao me je i nije mu bilo žao a sad kad sam ja jači, sad mi tu zapomaže i moli za milost. Gadi mi se više. I ranije sam mogao da mu se zamerim ali bi leteo na ulici. Sad konačno imam posao i stan tako da vodim mamu sa mnom a on kad se vrati iz bolnice, može slobodno da umre sam u toj kući. Ionako mi više nije otac.
Devojka je počela da plače kada smo uplatili letovanje posle tri godine veze i dosta rada i odricanja, s obzirom da na grbači imamo sve i svašta što se tiče finansija. Te suze kroz smeh su nešto najemotivnije što sam video. Volim je.
Pre nekoliko meseci, moja devojka je dobila posao u jakoj stranoj banci. Početničko mesto, pomoćnik jednoj od direktora, plata nadprosečna. Više puta se žalila na tu direktorku, kaže da je bahata i bezobrazna, ali posao joj je u struci, napredovaće, pa će istrpeti, iako obavlja sav posao za tu ženu, sve što treba i ne treba.
Jedno jutro joj zvoni telefon u 6:15 (inače se budi posle 7, radi od 8) i probudi nas oboje. Ona se javi, a ja čujem tu ženu kako joj bez pardona govori da odmah dođe u kancelariju, da joj spakuje dokumenta, lične stvari iz kancelarije, potvrdi prijavu za let i da je na stolu čekaju kroasani i topla kafa i da požuri sa tim! Tišina tri sekunde i odgovara joj ova moja carica:"Ma marš bre u tri p*čke materine, budalo nabeđena!'' Ja se pridignem, rekoh šta to bi, kad ona meni: "Ma ništa srećo, upravo sam dala otkaz. Spavaj''
Okrene se na drugu stranu i zaspi za sekundu, a ja ostanem da gledam u plafon! CARICA.
Iskreno, više me ne zanima ko će ostati u mom životu, a ko otići. J*be mi se za sve.
Moj dečko ima auto zastavu. Jako me je sramota kad dođe kolima po mene. Bogata sam i živim u bogatom kraju, sve su kuće luksuzne i imaju moderne automobile. Živ me sram pojede kad se on nakači ispred mog dvorišta s autom, a prolazi neki komšija, uvek sam ubeđena da pomisli kako mi je dečko seljak i neradnik. Zapravo je jako vredan i dobar dečko, volim ga i želim da se udam za njega, znam i da je u teškoj situaciji pa nema novca za bolji auto, ali opet ne mogu da kontrolišem taj osećaj stida. Razmišljam često kako sam ja odvratna osoba jer mi to smeta, naravno, ne mogu mu reći 'ej, ogavna su ti kola, nemoj ih voziti', jer ću ga povrediti tako. Želim samo da kroz par godina i on ima dovoljno novca za luksuznija kola pa da zajedno budemo bogati i da se ovih neprijatnosti mogu sećati s osmehom.